Миодраг Зарковић: АНЂЕЛКОВИЋУ, ЗНАМ ШТА СИ ПИСАО ПРОШЛОГ ЛЕТА!

Чим се огласила сирена, народ северне Косовске Митровице истрчао је на улице. Навика је чудо. Кад су се окупили и зачуђено увидели да се ништа не дешава на чувеном мосту, преко кога је, у неким мање издајничким временима, опасност увек и стизала, почели су да се распитују шта се дешава и због чега је подигнута узбуна. „Ухапшен Марко Ђурић”, одговарали су им упућенији. „Е па, онда ништа“, узвраћали су Митровчани, окретали се назад и враћали својој свакодневици.


Миодраг ЗАРКОВИЋ

Много самих Митровчана, па и преко друштвених мрежа, сведочи о управо оваквој реакцији тамошњег света на вест да је Ђурић ухапшен. Само, да не буде забуне: нису људи тако реаговали зато што су сместа прозрели да се ради о највероватније унапред договореној фарси, у којој нису желели да учествују. Не, него су заиста у првом тренутку поверовали да је Марко Ђурић истински ухапшен.

А ипак су се окренули и вратили кућама.

То значи да Марко Ђурић треба да буде срећан што су га „хапсили“ баш шиптарски специјалци, који су га, наравно, убрзо и пустили на слободу. Да је, уместо Шиптарима, шака допао том народу из северне Косовске Митровице, не би га после оплакивао Александар Вучић, него свештеник.

Свестан је Ђурић тога. Зато је на северу КиМ увек боравио у пратњи бројног обезбеђења. Како је ово његово „хапшење“ показало, сврха тог обезбеђења никада и није била да Ђурића брани од Шиптара. Него од тамошњих Срба.

Немају Шиптари никаквих разлога да буду незадовољни Марком Ђурићем. Србима се, међутим, он силно замерио, јер је беспоговорно спроводио Бриселски споразум, који је, од како је потписан априла 2013. године, у темељу разорио сваки облик српске државности на северу окупиране покрајине.

А ко је уговорио и одобрио дотични споразум?

То је урадила једна госпођа сумњивог морала по имену „судбина“, ако је веровати Драгомиру Анђелковићу, београдском историчару и политичком аналитичару, који у чланку „Крај бриселског процеса или слободе севера Косова?“, објављеном на његовом сајту „Видовдан“, оцењује да је сада „нужно поништити Бриселски споразум и убрзано враћати стање на пре 2013.“

Анђелковић описује поразно безбедносно стање на северу Косова и Метохије и подсећа на то да је све било другачије пре Бриселског споразума. Јер заиста, све до 2013. године, шиптарске оружане снаге и њихови „званичници“ нису имали ама баш никакав приступ северу покрајине.

Један једини пут је неко у име „званичне“ Приштине, Бајрам Реџепи, крочио у северну Косовску Митровицу пре неких петнаестак година, и то на преговоре по позиву КФОР-а. Када су Митровчани сазнали да је Реџепи у њиховом граду, истог часа су се дигли на оружје и изашли на улице у потрази за њим. Избили су целодневни нереди, превртани су и паљени џипови КФОР-а (који је чак и хеликоптер подизао у ваздух не би ли умирио Митровчане), а Реџепи је једва спасао живу главу кришом бежећи, заједно са једнако успаниченим обезбеђењем, назад у јужни, шиптарски део града.

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ

Јавност у остатку Србије слабо је обавештена о овом и сличним догађајима. Не помиње га ни Анђелковић, мада би тај пример најбоље осликао закључак његовог чланка. Можда и не зна за то дешавање. Али добро, барем зна да су четири северне општине КиМ пре 2013. године биле озбиљно брањене, како званичним, тако и полузваничним и сасвим незваничним снагама. И да Шиптари никако нису могли да савладају ту брану. А да је данас све супротно:

„Да би српска одбрана била елиминисана Албанци су морали да отпочну нови рат, а на то нису били спремни, сада им је била довољна мања полицијска акција да готово окупирају цело северно Косово“, исправно пореди Анђелковић стања пре и после 2013. године.

Када је, међутим, реч о томе ко је допринео таквом, кобном обрту у окупираној покрајини – е, ту Анђелковић остаје некако недоречен. Што чуди, с обзиром на то да он први не воли јалово наклапање ради самог наклапања:

„Кукање над ‘судбином’, које је сада код нас у току, ништа не значи ако се нешто не предузме да се она промени!“ Том реченицом је закључио чланак. Баш тако, са ускличником на крају.

Да је под „судбином“ мислио на Александра Вучића, та би реченица још и имала неког смисла. Али, пошто Вучић још није изабран на положај судбине (иначе би биле уприличене барем четири свечане инаугурације), не може се наслутити коме је „нејалови“ Анђелковић упутио свој предлог да се поништи Бриселски споразум.

Али се зато зна ко је пре пет година Вучића саветовао да Бриселски споразум прихвати: Драгомир Анђелковић, заједно са Бранком Радуном, још једним политичким аналитичарем често присутним у српској јавности, и то увек на задатку посредног или непосредног правдања Александра Вучића.

Баш у то доба, Вучић је – тада у својству првог потпредседника Владе Србије – са њима двојицом одржавао редовно саветовање једном недељно. Тако се говоркало по београдској политичкој чаршији. Извор су били блиски пријатељи Анђелковића и Радуна. Па ако су они лагали чаршију, онда и чаршија лаже нас.

У сваком случају, опште је познато да је Анђелковић био ватрени заговорник Бриселског споразума. Толико да је противнике споразума оптуживао да шурују са ни мање ни више него Хашимом Тачијем! Дословце то је, у најсрамотнијим изјавама које је икада дао, говорио за „Информер“, „Курир“ и друга Вучићу наклоњена гласила у више наврата, у новембру 2013. У том контексту помињао је поименце и тадашње предводнике косметских Срба, на пример Марка Јакшића, кога је режим оптуживао – без иједног јединог доказа – да у дослуху са Змијом Тачијем саботира Бриселски споразум.

Данас Анђелковић прича сасвим супротно и противи се Бриселском споразуму. Али не помиње имена. Већ само „судбине“.

Ево зато једног имена које ће Анђелковићу можда отворити очи: Игор Плотницки.

Плотницки је био председник Луганске Народне Републике, која је заједно са Доњецком устала на оружје не би ли се одбранила од фашистичких снага кијевске хунте. Када је његово деловање почело да угрожава саму Републику, Плотницки је, новембра прошле године, у једном од најтиших преврата свих времена елегантно уклоњен са власти. Све је прошло глатко између осталог и због тога што је сам Плотницки, суочен са својим огрешењима, разумно схватио да је и по њега и по младу државу боље да се не опире. Луганск од тада има далеко мање неспоразума са Доњецком, а њихова заједничка одбрана од украјинских фашиста делује чвршће и одлучније.

Игор ПЛОТНИЦКИ

Не знам да ли Анђелковић, са или без Радуна, још увек залази на Вучићев монти-пајтоновски двор. Ако залази, онда би, искупљења ради, могао да посаветује врлог нам председника да се најзад суочи са својим огрешењима о Устав, законе и интересе Србије, те да се угледа на Плотницког и мање-више добровољно повуче, такође без много буке. Муку око КиМ могао би, у том сценарију, да препусти онима који су се тим питањем и бавили пре њега, и то далеко успешније од њега – руководиоцима који су до 2013. године управљали севером покрајине, у својству локалне самоуправе изабране у складу са законима и Уставом Србије: Раденку Недељковићу, Славиши Ристићу, Драгиши Миловићу, поменутом Јакшићу и другима. Они ће, далеко брже и делотворније него Вучић, умети да пониште Бриселски споразум и стање на северу КиМ врате на оно од пре Вучићеве велеиздаје.

Ако се Вучић оглуши о савет, Анђелковић би, вођен својом мудрошћу да пука кукњава над судбином ништа не помаже, морао да предузме и одлучније кораке не би ли Вучића приморао на такву одлуку. Ако ништа друго, Анђелковић бар има приступ Вучићу, за разлику од огромне већине Срба од које се Вучић, баш као и Ђурић, крије иза непрегледног обезбеђења.

У супротном, и Вучић и Анђелковић могу да се надају једино томе да поменута госпођа судбина буде и њима наклоњена колико и Марку Ђурићу. Па да их, кад им једног дана буде одузета слобода, везане спроводе Тачијеви специјалци. Јер ако то буду радили Срби, неће се све завршити на сликању у „марици“.

Правда

(Изглед и опрема текста Словенски вѣсник)

Изворник: Српска Акција

(Visited 85 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *