Петар Муљтатули: ГОСПОД ЧЕКА НАШ ИЗБОР

Ствар није у томе да се још једном прокуну имена злочинаца. Важно је схватити да је систем који су они изградили, чији су они још увек симбол, коштао наш народ небројених несрећа, и то не само физичких, већ и духовних

4051485Мартовски дан 1988. године. Град се још звао Лењинград. Имао сам 18 година. Тог дана сам решио да се исповедим први пут. Прилазим величанственој Спасо-Преображенској саборној цркви Преображенског царског гардијског пука, окруженој топовима. Те топове је Император Николај Павлович одузео побеђеним Турцима и Пољацима. У тој цркви сам био и раније.

Први пут с оцем када сам имао највише шест година. Тада су ме запањиле плава купола и златне звезде на њој, светло које се прелива испод куполе, као и то што није било народа. Служена је вечерња служба. Једна девојка је клекла. Ја питам оца: „Зар млади верују у Бога“? – „Верују“. Још увек се чудим како је у мојој глави настало то питање, код нас у кући нико није водио атеистичку пропаганду. Породица је била, како се данас уобичајено каже, неуцрквљена (нисмо били активни верници), али љубав и поштовање према Православљу нико није скривао. Сећам се како смо мали брат и ја разгледали старинске репродукције икона у једној књизи из наше велике библиотеке. Кад смо били мали, ликови на иконама деловали су нам смешно, непропорционално. Причали смо о њима и констатовали да су смешни. Једном приликом нам је пришла покојна бака Јекатерина Ивановна. И њој смо поновили да Бог није леп. „Није леп“? – упитала је она. „Сачекајте мало“. Отишла је некуд. После извесног времена вратила се с нечим црним што је било умотано у црни материјал. Одмотала је тај материјал. „Ево га наш Господ Исус Христос“ – рекла је, показујући нам нешто блиставо, што се преливало неком дивном бојом. Погледао сам и занемео, смех је сâм нестао с мојих усана. Гледао ме је Лик такве дивне Лепоте, такве Љубави, такве Доброте, какве ја до сада још нисам видео. Мој брат је такође заћутао и гледао у Бога. Бака је очигледно схватила да смо посрамљени и, заврнувши икону у црни сатен, тријумфално ју је однела у своју собу. Она своје иконе није излагала, већ их је држала у орману у црном сатену. Касније се испоставило да је то био благослов њеном оцу Ивану Михајловичу Харитонову од родитеља на дан венчања. Касније сам много пута гледао ту икону, необичну с аспекта иконописа, у скромном сребрном раму, али ниједна друга икона, чак ни оне најпознатије и најпоштованије, украшене златом и драгим камењем, нису на мене оставиле такав утисак као та коју сам видео у детињству.

Тај исти портрет

Тај исти портрет

У детињству сам имао прилику да други пут доживим слично искуство. Имали смо часопис „Нива“ из 1904. године, уосталом, имамо га и данас. Ја сам волео да пресликавам различите ратне сцене, којих је у тој „Ниви“, посвећеној руско-јапанском рату, било прегршт. Једном сам узео „Ниву“ и отворио је негде на средини. Чинило ми се да се сама отвара. Видео сам портрет човека са изузетно лепим лицем, с лицем неке неземаљске лепоте, који је по нечему личио на онај Лик Христа који сам видео на бакиној икони. Највише су привлачиле пажњу његове очи које су истовремено с љубављу и тугом гледале право у душу. Испод портрета је био натпис: „Његово Императорско Величанство Господар Император Николај Александрович. За десетогодишњицу владавине“.

Парадоксално, али монструми ХХ века, Лењин, Троцки, Стаљин, Хитлер, Мао Цедунг, Пол Пот, који су пролили мора људске крви, нису били толико одбацивани у совјетском друштву као убијени са својом Породицом, добри и милостиви Владар, који је кардинално побољшао благостање свог народа и који је канонизован крајем ХХ века. Поредећи све стварне и тобожње успехе комунистичког режима у привреди и социјалној сфери са 1913. годином, то јест врхунцем процвата Империје, совјетски уџбеници су се утркивали да прогласе Русију Николаја II „слабом“, „заосталом“, „трулећом“. Током целог совјетског времена име убијеног Цара било је забрањено помињати. У Лењиново и Стаљиново време за држање његовог портрета могло се доспети и у логор, па чак и бити стрељан. Током хапшења оца Павла Флоренског 21. јануара 1928. године, приликом претреса у његовим просторијама пронађена је фотографија Владара. То је једино што су конфисковали припадници Државне политичке управе при Народном комесаријату унутрашњих послова. На њихово питање какво је његово мишљење о Цару, Флоренски је одговорио: „О Николају II имам добро мишљење, и жао ми је човека који је по својим намерама био бољи од других, али који је имао трагичну судбину на царском престолу“. Ретка храброст у оно време! И. Л. Солоњевич се присећао да му је један немачки левичар признао да је 1920-тих година у СССР видео портрете Владара сакривене у кућама иза икона.

У време Хрушчова и Брежњева за исто то „дело“, држање и тим пре јавно излагање портрета Владара, стрељање више није претило, али јесте кривична одговорност за „антисовјетску агитацију и пропаганду“. Антикварницама је било строго забрањено да примају од становништва чак и разгледнице с царском породицом, књиге и часописе с њеним сликама. Власти су знале шта раде. Касније сам много пута чуо од најразличитијих људи да су почели да верују у Бога када су видели фотографије светих Царских мученика. Како је тачно писао протојереј Александар Шаргунов: „На лицу Цара је благодат Божанског спокоја. Гледајући Његову фотографију, можеш да се смириш. Да, Царево лице говори само за себе. Оно је блажено, оно је просветљено. Оно је пуно највише племенитости. Цар је сачувао дечији дух, чистоту. Цар је сачувао стидљивост, као да му је непријатно што има власт над људима. То је Божанска обележеност, коју је сачувао до краја. Та изузетна природност Царске породице изражена је на фотографијама. Нико од њих није имао ништа глумачко. Нема лукавства на лицу, директан поглед – зато су та лица иконописна, сама по себи. Упореди портрет Цара и било којих других државних функционера. Не само неких нових Черњенка, Черномирдина и Чубаиса, већ и свих западних познатих владара, попут Черчила, Рузвелта или Де Гола. Постоји обележеност одозго на лицу Цара. Покажи Царево лице детету, и оно ће благотворно деловати на његову душу. Деца осећају срцем – њих не можеш да превариш. И ма шта се догађало, жива је још увек дечија душа руског народа. Дечије постоји на иконама, и Царево лице у том смислу има нешто заједничко са ликом Христа. Лице које је поверљиво према Богу и људима. Веома је важно видети да је то руски Цар, који је владао код нас. То је Цар којег су убили. И то је Цар који је заиста могао да има другачије односе с народом“.

Велики кнез Николај 1871. године

Велики кнез Николај 1871. године

Усађивање у народну свест искривљене, лажне представе о Владару требало је да легитимизује насилно преузимање и држање власти од стране совјетско-партијске клике, да оправда злочин у Јекатеринбургу који је починила. Клика је схватала да враћање истините представе о Николају II у народну свест прети рушењем њихове власти. Сувише је страшна и опасна била истина о Владару за те узурпаторе, сувише страшна и опасна је била за њих истинита представа о Цару, кога су они називали „слабим“ и „крвавим“, али чији је „култ“ наставио да живи у народу, превелики је био контраст између царске епохе, с њеним процватом и истинском слободом, и њихове револуционарне епохе, епохе геноцида, глади, грађанског рата, тоталне пљачке, затвора и концентрационих логора.

Осим тога, комунистичка „елита“ је мрзела Николаја II и зато што је он био оличење света који јој је био потпуно туђ и непријатељски. Мржња коју је осећао и још увек осећа према Николају II добар део духовних, па и директних наследника цареубица и џелата нема никакво рационално објашњење. Та мржња је стара и свеобухватна, и није Владар њен главни објекат. Јер, његови живот и смрт су последица верности Христу и подражавање Његовом Васељенском Подвигу. Император Николај II је волео Христа Спаситеља више од свог земаљског живота.

Данас је, поред свесног одбацивања последњег Цара, веома распрострањено неразумевање његових дела, која се неким људима чине као одраз слабости или недалековидости. Епископ јегорјевски Тихон (Шевкунов) је, називајући последњег Владара једном од „најдивнијих личности у историји Русије и у историји Руске цркве“, истицао да је „управо зато он осуђен на неразумевање, па чак и на мржњу према њему, али више на неразумевање. Људи не могу да схвате какав је то био подвиг, какав је то био човек. Не могу да схвате ниво његове самопожртвованости. Јер, он се лишио свих венаца: и венца победника у рату, и венца великог устројитеља Руске земље, и венца црквеног делатника, свих венаца, и Царског венца, остао му је само један венац – венац мученика. Али, за Господа је то био главни резултат његовог живота“.

Међутим, многи не схватају зашто је тај „венац мученика“ већи од царског венца и зашто га се Цар одрекао. Често може да се чује: „Да је на месту Николаја II био Александар III или Стаљин, е онда би…“! Практично једновековна идеолошка обрада од стране милитантног материјализма није била узалудна, и схватање жртве у Име Божије, у Име Христово, које је било толико јасно и које се само по себи подразумевало код наших предака, у данашње време је за велики број људи далек и нејасан појам. Чак и међу многим православцима који славе Искупљујући Подвиг Спаситеља, који је добровољно пристао да буде разапет на Крсту, неретко се сусреће неразумевање христоподражавајућег подвига Његовог Помазаника.

Са братом Георгијем, 1873.

Са братом Георгијем, 1873.

Често се сетим речи Бернарда Шоа о Француској револуцији: „Није требало одсецати главе не само свештеницима и несрећним маркизима, већ ни мишу, да би се предала власт хуљама и шпекулантима“. Када гледам портрет Владара, и ја се замислим: зар је вредело свргнути и зверски убити Цара – Божијег помазаника да би се у замену добили прави демони, који као да су намерно били обележени физичким недостацима. Прво је био „привремени“ Керенски с једним бубрегом, затим мали ћелави Лењин који није умео да изговори „р“, заједно са „вечно успаљеним“ епилептичарем Троцким, затим богињави Стаљин, са сраслим прстима и сасушеном руком, затим Хрушчов, који је, као свиња, од главе до пете био покривен брадавицама? Зар је вредело рушити хиљадугодишњу државу, која је била у невероватном развојном замаху, богату и ситу, да би се путем експеримената, који су коштали милионе живота, створио одвратни хибрид с огромном територијом, готово једнаком са територијом бивше Империје, али из неког разлога подељеном на 15 „независних“ делова („република“), са губиташком привредом, свеопштим дефицитом и лажљивом безумном идеологијом? При чему су главне победе и успехе у совјетском периоду остваривале генерације рођене или васпитане на идеалима Хиљадугодишње руске цивилизације. Нису бољшевици смислили самопожртвованост, племенитост, патриотизам, добродушност руског народа. Обрнуто, они су имали потпуно супротна својства. Али, догодило се тако да без тих народних својстава большевици, упркос свим њиховим напорима и геноциду над целим слојевима становништва, нису могли да управљају земљом. Богоборци су прво покушавали да физички униште Цркву и свештенство, идеју једног Бога генерално, не само код православаца, иако су они страдали највише, већ и код муслимана, а и код будиста, и код јудаиста. Међутим, 1941. се испоставило да ће настављајући отворену борбу против Бога бољшевици неминовно изгубити власт, и они су били приморани да се обрате за помоћ Цркви. Али, не задуго – већ крајем 40-тих-почетком 50-тих година прогони су настављени, достигавши кулминацију у периоду владавине Хрушчова. Ипак, то су били последњи прогони совјетске власти против Православља: у августу 1991. године она је пала, и почело је друго крштење Руси, како је касније назвао то време Светјејши Патријарх Алексиј II.

Међутим, та црквена ренесанса није могла да настане ни на чему. Он је била могућа захваљујући томе што су стотине хиљада људи, и мирјана, и свештеника, у годинама љутог атеизма, ризикујући својим животом и слободом, сачували верност Христу и Православљу. Крстити се, крстити децу, ићи у храм Божији, све је то било – исповеднички подвиг.

Када сам ја дошао у цркву, тај подвиг се од мене није тражио. Ја сам желео да будем са Спаситељем и Његовим свецима, да будем православац. Са 10 година сам прочитао Јеванђеље и заволео Христа. Приповедања о Његовим страдањима и смрти на крсту нису за мене била неке апстрактне приче, већ стварни догађаји, који су се догодили данас, а не пре 2.000 година.

1874. године

1874. године

Главна светиња Свето-преображенске саборне цркве, у којој сам примио свету Тајну крштења, јесте чудотворна икона Спаса Нерукотворног, која је пратила Императора Петра Великог током Полтавске битке и била је код узглавља његове самртне постеље. Лик Спаситеља гледа са ње право у душу, остављајући утисак да у њој види све: добро, лоше, скривено и очигледно. Он на тој икони изгледа потпуно другачије него на оној коју сам видео у детињству код баке. Спаситељ је овде у венцу од трња, пред Распећем, његов Лик је окружен потпуним, бескрајним мраком. Али, управо зато Лик Господа тако привлачи поглед. Бог и човек остају један на један, без сведока, без анђела-посредника, без светаца-богомољаца. Бог и твоја савест. Христос је победник мрака. Христос је једина узданица. Како је данас то нама, Русима, важно да схватимо! Све што је са Христом је живот, све што је без Христа – смрт. „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт. 11, 28). А ми никако да дођемо к Њему, никако да узмемо Његов јарам и Његово бреме. Стално Му тражимо замену у разним идолима и идолчићима, никако да одбацимо зло као решење за наше проблеме. Идемо у храм, где приносимо бескрвну жртву Христу, а потом с паметним изразом лица дискутујемо о „успесима“ и „благотворности“ дела његових прогонитеља, чувамо тим прогонитељима споменике, улице и чак градове! Често чујем од људи који себе називају православцима фразе попут: „бошљевизам је имао хришћанску основу”, „Стаљин је, наравно, био тиранин, али…” (затим следи набрајање „успеха” Стаљиновог режима), „добро је што су победили црвени, а не бели”, „само је социјализам својствен руском народу”, «Стаљин је гигант, Столипин — пигмеј”. Тим људима не смета што својим речима оправдавају један од најмонструознијих и најзлочиначкијих режима у светској историји, што оправдавају геноцид над руским народом извршен у ХХ веку. Зашто ти људи тако говоре? Зато што у својој души не прихватају Христа као јединог личног Спаситеља, као Једину Истину, као Једини Закон. Када би прихватали, разумели би да се зло не може оправдати ничим, јер је оно презрено од Бога, празнина. Господ је рекао: „Ево стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном” (Отк 3:20). Како Господ може да вечера тамо где се поред светих икона виде портрети ђаволових слугу? Често може да се чује одговор: не судите — да вам не суде. Али, ми не судимо људима, већ злу којем су служили и које остављају иза себе чак и после своје смрти.

1875. године

1875. године

Ствар није у томе да се још једном прокуну имена злочинаца. Важно је схватити да је систем који су они изградили, чији су они још увек симбол, коштао наш народ небројених несрећа, и то не само физичких, већ и духовних. Најстрашније што смо наследили од бољшевизма и што, нажалост, није мимоишло значајан део наше православне заједнице, то је трпељивост према решавању социјалних проблема револуционарним путем. Међутим, још је Л. А. Тихомиров упозоравао: „Тероризам ће код нас нестати онда када нестане мисао да се делује револуционарним путем”. А код нас веома импресиван део православне заједнице, да не говорим о онима који су ван православља, дозвољава себи да дискутује о том путу и чак да га поздравља. Сматрају себе довољно паметним и информисаним да јавно осуђују шефа државе и Његову Светост Патријарха. И више од тога, наслађују се њиховим стварним или умишљеним неуспесима. При чему су тон и стил појединих „православаца”, које користе док пишу и говоре о председнику Путину и Патријарху Кирилу, апсолутно упоредиви са бољшевистичким. Ево како се, на пример, обраћа Патријарху извесни „мирјанин РПЦ Сергеј Костевич”: „Због чега ви, господине патријарху, толико мрзите своју паству?”. Наравно да се „мирјанин РПЦ” Костевич може назвати било како, само не православцем.

Парадокс се састоји у томе многи представници православне заједнице данас могу истовремено да поштују светог Цара-Мученика и буду присталице пада „Путиновог режима”. Без икакве грађанске, да не говорим о верској, одговорности позивају, осуђују, стављају на стуб срама, па још и уплићу у све то Име Божије. Ко од њих се замислио какве напоре улаже данас председник Путин, са таквим окружењем, таквом међународном ситуацијом, таквим историјским наслеђем, таквим друштвеним противречностима — да штити Русију и од побуна, и од глади, и од ратова?Ко се замислио до чега ће довести, не дај Боже, „пад Путиновог режима”? Упркос свим тешкоћама, ми данас, изгледа, предобро живимо, ако код нас постоје они који осећају носталгију за совјетском влашћу и револуцијама. Да ли хоћемо да се понови оно што је било пре безмало сто година? Јер, тада је такође постојао импресиван слој неодговорних „сањара”, демагога, брбљиваца који су позивали на револуцију, вечито незадовољних потезима Владара.

1881. године

1881. године

Николај II је ступио на престо пун најбољих намера, убеђен у неопходност реформисања друштва уз очување Самодржавља и традиције. У свим сферама државног живота био је иноватор, али еволуционарни, а не револуционарни. Кажу да је Петар Велики маштао да види резултате својих реформи још за живота. Зато је он невероватно журио да уради што је могао више, и поред заиста великих промена, „окренуо је Русију наглавачке”. Николај II није желео да „окрене Русију наглавачке”, и мислио је о будућем животу свог народа. Револуција, у било ком облику, била му је органски страна. Међутим, руско друштво је живело револуцију и „хранило се њоме”. И то не обавезно друштвеном револуцијом коју прати свргавање државног уређења. Присталица такве је, углавном, било мало. Али, друштвена револуција не пада на земљу „као снег на главу”. Она израста из стотина, хиљада малих „револуција”, малих издаја вековних идеала предака, њиховог начина живота, њихових обичаја и, наравно, њихове Вере, погледа на свет и доживљаја света. Рекло би се, па шта је ту страшно? Негде нису постили на Велики пост, негде би поновили сплетку о Царској династији, дозволили би клеветање Владара, негде би се предали модерном марксизму, масонерији, вулгарном дарвинизму. Што даље – то горе. Негде би саосећали са терористима „Народне воље”, са Борбеном организацијом есера, мало би аплаудирали убиствима царских министара, а ту је већ два корака од давања личне и финансијске подршке револуцији. Корак по корак, руско друштво се удаљавало од Христа и Његових заповести, претварајући Православље у лепи обред, традицију, губећи при томе живу веру. Члан Царске династије, Велики кнез Александар Михајлович називао је Свето православље „опасном сектом”. Године 1916. у издању Требника џепног формата био је истргнут део који се односи на Императора. По речима протојереја Валентина Асмуса: „чак и у недрима Светог Синода крчио је себи пут антимонархизам, у овом случају на таласу клерикалног расположења. Управо у томе треба тражити узрок срамотне пасивности Синода у судбоносном фебруару, пре него што се покорно самоликвидирао по налогу нове, „демократске” власти”.

Царевић Николај Александровић 1890. године.

Царевић Николај Александровић 1890. године.

Почетком ХХ века већи део руског друштва није волео свог Владара. То се може објаснити не личним особинама Николаја II, већ личним особинама представника друштва. То јест, оно није волело у Николају II оно што је некада било својствено њему самом и што је оно умногоме изгубило до почетка ХХ века. Видевши у последњем цару такве личне квалитете као што су дубока вера у Бога, самопожртвована љубав према Отаџбини и побожност, оно је имало према њему најнегативнија осећања, јер је само било безбожно, космополитско и порочно. Како је добро приметио протојереј Дмитриј Смирнов: „Владар Николај II и његова породица су својим побожним животом били неми укор оном високом друштву које је живело потпуно другачије”. Када говорим о томе, ми уопште не тврдим да је сваки појединачни представник руске елите имао те негативне личне особине. Међу њима је било много честитих људи, укључујући либерално настројене, који су били одани Цару и Русији. Али, генерални тренд, генерално усмерење руског друштва били су управо онакви како сам их описао. Владар и друштво су имали различите циљеве: Цар је желео да сачува самобитност Русије, макар и по цену њене значајне модернизације, а друштво је хтело да од Русије „направи” Француску или Швајцарску. Друштво је престајало да воли Цара, а тиме и Русију. В. В. Розанов је добро приметио да „ми умиремо из јединог, али озбиљног разлога: непоштовања себе. Ми се, такорећи, самоубијамо”. Како су само актуелне те речи данас! Незапамћени раст народног благостања пре сто година, који је обележио другу половину владавине Императора Николаја II, доживљаван је од стране либералне елите као „недовољан”, а од стране народа као резултат искључиво сопственог труда. Богатство, лака зарада, комфор — све више су постајали циљ не само буржоазије, већ и сељака. Зар то није исто као и данас? Али, Николај II није желео политичку и економску модернизацију без јачања светог Православља. Све реформе последњег Владара одвијале су се у светлу православног процвата, слављења светаца, изградње храмова и манастира. Говорити о Николају II ван православног контекста, то значи не разумети ништа о тој историјској личности, не разумети ништа о Русији. „Николај II — пише А. Н. Боханов — је последњи хришћански Цар у светској историји. Човек и хришћанин су се у њему спојили нераздвојиво. То је изузетан пример моралне хармоније од ванвременског значаја, пример једноставне, високе и неподељене љубави према Богу и Русији”. У свом другом делу А. Н. Боханов наглашава: „Без Христа, не не само да се ништа не може разумети у руској историји, већ оно што је најважније — не може се схватити смисао, садржај („онтологија”) саме историје. Без Христа нема ни Русије, ни Царства, ни Империје, ни руске културе, ни руског подвига, ни руског самопожртвовања, уопште нема ничег значајног”.

Крунисање, 1896.

Крунисање, 1896.

Али, то својство личности Николаја II није наилазило на потребно разумевање ни у друштву, ни у већем делу народа, зато што је оно долазило у сукоб са њиховом све већом потребом за физичким благостањем и лаком зарадом. Л. П. Решетњиков истиче: „Русија је постајала богато, сито и просперитетно друштво. Али, ма колико то било парадоксално, управо је тај материјални раст био један од главних узрока револуционисања друштва. Многи нису издржали искушења у виду богатства или изобиља, желели су да одбаце строга морална правила, да живе „слободно”, да пођу путем којим су већ кренуле Француска и друге европске земље. Монархија, с њеним духовно-моралним кодексом, који намеће целом друштву, пре свега, моралне обавезе, од којих је прво било да се несебично служи Русији, почетком ХХ века већ је била сметња. Личност Владара Николаја II изазивала је неразумевање и бес”. Доктор историјских наука Б. Н. Миронов долази до закључка да жалбе на материјалне тешкоће од стране радничке класе и сељака почетком ХХ века нису биле изазване „њиховом полугладном егзистенцијом, већ тиме што су њихове материјалне и нарочито духовне потребе биле веће од могућности”. Б. Н. Миронов наглашава и да је та увереност, „која се граничила са вером”, у односу на Самодржавну власт током дугог временског периода, како предреволуционарног, и још више постреволуционарног, била главни правац деструктивног дискурса. При томе би било погрешно сматрати да је нова „елита”, главни заступник тог дискурса, представљала интересе и чежње народа. Обрнуто, она је наметала народу своје политичке пројекте и фантазије далеке од реалности, нимало не бринући о томе до чега ће они довести и какву цену ће за њих морати да плати тај исти народ, за чије су се „интересе” наводно залагали. Дискредитација Владара јесте дискредитација Русије, легализација свег оног безакоња против ње у ХХ веку, део пропагандног рата који се води против Русије до данашњег дана. Како исправно пише доктор историјских наука А. Н. Боханов: „Борба за Цара је борба за Русију, борба за историјске корене, за очување (спас) баштине. То је борба за руску културу, пошто је култура, нарочито руска, на својим највећим висинама — одраз везе човека с Богом. И најсветлији пример дубине, преданости и значаја такве везе заувек је постао Николај II”.

Личност Императора Николаја II, иако не до краја, схватили су многи војници Беле армије, а касније и део емиграције. За то је био потребан Брест-литовски мир, Грађански рат, страшни подрум Ипатјевског дома, живот у изгнанству. Управо тамо, у емигрантском Паризу, руски песник, прозаик и преводилац Ј. К. Терапиано написао је ову дирљиву песму: „Пред портретом Цара-Мученика (Слика Серова)»:

Ернест Карловић Липхарт: ЦАР НИКОЛАЈ II. Уље на платну, 1900.

Ернест Карловић Липхарт: ЦАР НИКОЛАЈ II. Уље на платну, 1900.

Премда је тегобан живот твој,
Премда се узаврело срце уморило,
Да ниси визир спустио свој,
Да ниси пред судбином духом клонуо!
Када те олуја поколеба и обори,
Са својим сумњама ти к Њему пођи
И поглед пун поштовања усмери
На Његове неземаљске очи!
Шта смо ми, са тугом свог јецања,
Са чежњом због изгнанства свог,
Наспрам венца Његових страдања,
Наспрам вечног подвига Његовог!

Почетком 60-тих година Цезар Голодни, син познатог песника, „славуја револуције” Михаила Голодног, атеиста, крајње рационалан, причао је протојереју Александру Шаргунову да је током рата, када је имао 14 година, са другарима гасио на крововима бомбе са запаљивом смесом. У једној згради у поткровљу на њих је пала однекуд одозго дрвена кутија. Кутија се уз тресак распала, и угледали су велики портрет Императора Николаја II са позлаћеним рамом. Дечаке је обузео ужас који им је био неразумљив. Стајали су као опчињени и гледали у портрет. Тамо, у поткровљу, дечака који је васпитан у бољшевистичком духу, одједном је „као муња просветлило сазнање: као у неком чудном калеидоскопу Цар и овај рат, и сав наш живот спојили су се у једно”. Гледајући лице Цара, тај дечак је „у тренутку јасно схватио да одмазда постоји.

Схватамо ли ми то данас? Нажалост, у веома малој мери. Никако да допре до нас да оно што су направили наши преци 1917. године још увек трује данашњи живот, не само наш, већ и целог света. Јер, са падом Православне Русије, с убиством њеног Цара и његове Породице, уклоњен је са овог света Онај који задржава, и зло се, у целој својој разноликости, обрушило на земљу: бољшевици, нацисти, маоисти, Црвени Кмери, Соловки, Аушвиц, Дрезден, Хатињ, Хирошима… Да ли је то „случајно” постало могуће тек после смрти руског Цара? Зашто су до 1917. године такве појаве биле апсолутно немогуће, а после 1917. — постале уобичајене појаве? „И кад отворих пети печат, видјех под жртвеником душе закланих за ријеч Божију и за свједочанство Јагњетово које имаху. И повикаше гласом силним говорећи: Докле ћеш, Господару Свети и Истинити, одлагати да судиш и осветиш крв нашу на онима што живе на земљи? И свакоме од њих даде се хаљина бијела, и речено им би да почину још мало времена, докле се напуни и број сатрудника њихових и браће њихове, који има да буду побијени као и они (Отк. 6: 9-11).

Цар Николај II излази из вагона посебног воза у подручју Двинска. 1916.

Цар Николај II излази из вагона посебног воза у подручју Двинска. 1916.

Данас, као и 1917. године, стојимо на раскрсници: да ли ћемо се вратити у спасоносни координатни систем, који нам је завештан у светом Јеванђељу, или ћемо остати у координатном систему зла. У историји Русије први систем је најпотпуније изражен у Императору Николају II, а други — у многобројним зликовцима. Први нас зове у Вечни живот, други – у вечну смрт. Данас су као никад актуелне речи угледног конзервативца, Столипиновог саборца Н. А. Павлова: „Из таме садашњице и епохе пада друштва и народа, лик Владара Николаја II ће се уздизати све више и више, и постајаће све светлији, пример части, воље, рада и тихе доброте. Улазећи у историју са именом Владаревим као звездом водиљом – за њим ће следити сви који се коначно реше да победе чудовишно зло које је завладало” .

Лик Христа са трновим венцем гледа у нас кроз портрет Његовог Помазаника. Господ чека наш избор, наше покајање, то јест духовну промену. Само је она способна да Му отвори наше срце, да би Он ушао код нас и вечерао с нама.

Аутор је магистар историјских наука и начелник сектора за анализе и процѣне РИСИ. Праунук је Ивана Михајловића Харитонова – кувара Царске кухиње, који је заједно са Царском породицом примио мученичку смрт и канонизован је од Руске Заграничне Цркве са осталом послугом која је уз Царске страстотрпце остала до краја.

Обрада текста: „Словенски вѣсник“

Изворник: Факти / РИСИ 

(Visited 140 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *