Никола Милошевић: ПУЗАЊЕ ЈЕ СРАМНО И НЕРАЗУМНО

Све што је вредно, истинито и продуховљено, и што може бити драгоцено зарад извлачења трајних и корисних поука, ваља отргнути од заборава. Следствено томе, дајемо на увид обраћање академика Николе Милошевића посланицима Народне Скупштине Републике Србије и јавности, са Једанаестог ванредног заседања одржаног 25. августа 2004. године (други дан рада). Као прва тачка дневног реда разматран је Предлог резолуције о забрани повлачења или одустајања од тужбе коју је Савезна Република Југославија поднела Међународном суду правде у Хагу против држава чланица НАТО пакта за накнаду штете која је почињена током бомбардовања 1999. године (наставак јединственог претреса). Предлог резолуције су поднела 82 народна посланика посланичке групе Српска радикална странка. Наравно, треба знати исход: Народна скупштина НИЈЕ усвојила Предлог резолуције.


Никола МИЛОШЕВИЋ (1929-2007)

Поштовани господине председавајући, поштовани народни посланици, да министар спољних послова господин Драшковић није злоупотребио своја овлашћења, а злоупотреба је права реч, ми данас ову расправу не бисмо ни водили. Министар спољних послова дужан је да у својим јавним иступањима брани само ставове сопствене владе, а не своје личне ставове.

Овако поступајући господин Драшковић наставио је „славну“ традицију свог великог претходника Милана Ст. Протића, који је, у својству нашег амбасадора у Америци, изјавио да он не мари ништа за ставове своје владе, свог председника, а Американцима је објаснио да је то најбољи доказ да смо закорачили путем демократије. Американцима код којих би амбасадор и министар спољних послова који тако нешто каже морао одмах да поднесе оставку.

Међутим, желим да скренем вашу пажњу на једну другу злоупотребу јавних овлашћења, која потиче од професора Стојановића, који је, иначе, правни саветник Министарства спољних послова савезне владе. Правни саветник Министарства спољних послова дужан је да образлаже само оне ставове свог министра који имају сагласност његове владе. Ако поступа друкчије, он постаје приватни саветник министра спољних послова и, разуме се, злоупотребљава своја овлашћења.

Радослав СТОЈАНОВИЋ (1930-2011)

Желим да скренем вашу пажњу на правну аргументацију коју ми је предочио уважени професор Стојановић. Један професор правног факултета, сада већ покојни, знао је да каже – ми правници смо као кројачи, како нам кажу ми тако скројимо. Наравно, нису сви правници кројачи, али неки јесу. Ево, да видимо шта нам је скројио тај овлашћени представник „кројачке радионице“ господина Драшковића.

Његов први аргумент, који је добио највећи публицитет, јесте да наша тужба против чланица НАТО пакта нема никаквог изгледа, па је онда боље да је повучемо. Речено је већ да када би тако стајала ствар не би чланице НАТО пакта постављале то као ултимативни услов да приступимо Партнерству за мир и да уђемо у Европску унију.

Овде није речено, а себи ћу дозволити и то да кажем, чега се заправо кад је у питању та тужба прибојавају чланице НАТО пакта. Не верујем да се боје да ће суд пресудити у нашу корист.

Немам никаквих илузија о тој тзв. међународној правди, хашки суд то речито доказује. Плаше се они нечег другог. Ако суђење почне, па траје данима и месецима, онда ће светској јавности бити предочени многи докази, укључујући ту и фотографије из којих ће се видети да тај фамозни „милосрдни анђео“ није имао никакве милости према грађанима ове државе. Зато се они плаше те тужбе и зато ултимативно траже да је повучемо.

Вук ДРАШКОВИЋ, књижевник, политичар, председник СПО, министар спољних послова Државне заједнице Србија и Црна Гора 2004-2006.

Дозволите ми сада да нешто кажем о самом образложењу правног саветника господина Драшковића. Он нас уверава да тужба за геноцид нема никакве шансе, а заборавља да предочи, а тако ради министар спољних послова, да тужба има три ставке. Геноцид је само једна од њих. Онај ко то прикрива од јавности мора да сноси јавну одговорност за тако нешто. Друга ставка је тужба за незаконито, нелегитимно одлучивање да се нападне Југославија и, разуме се, за ратне злочине и кршење елементарних норми хуманитарног права.

Обе тужбе врло је лако доказати. Што се оне прве тиче, неоспорно је да организација УН није дала своју сагласност за агресију на Југославију. Што се ове друге тиче, убијање цивила је ратни злочин, а не колатерална штета.

Када је реч о кршењу норми хуманитарног права, дозволите да подсетим да је бомбардовање имало за циљ електрична постројења и гас, чиме се онда сви грађани остављају не само без струје него и без воде, па се онда тиме угрожава њихово право на елементарни животни опстанак.

Био сам у прилици да у једној емисији CNN-а слушам портпарола НАТО пакта, који је на питање једног новинара да ли је бомбардовање струје и гаса легитиман војни циљ изјавио да јесте. Волео бих да видим који би то међународни суд прогласио тако нешто за легитимни војни циљ.

Сада ми дозволите да нешто кажем о једном другом аргументу професора Стојановића, који би био уверљив за децу предшколског узраста (можда сам мало претерао, али нисам много). Реч је о томе да нас професор Стојановић и министар спољних послова уверавају да бисмо повлачењем тужбе против чланица НАТО пакта условили истовремено повлачење тужби БиХ и Хрватске.

Желим да се подсетимо: нисмо ли ми, наравно потпуно неразумно и срамно, повукли нашу тужбу против БиХ, па је ли то бошњачку, тамошњу владу навело да они повуку тужбу против нас? То је сад за децу предшколског узраста – уверавати ову јавност да бошњачка влада, која није хтела да повуче своју тужбу кад смо ми нашу повукли, ето хита да повуче своју тужбу кад ми повучемо тужбу против чланица НАТО пакта. Озбиљни људи, одрасли људи тако нешто не могу веровати.

Разуме се да се кад тако нешто тврдите не руководите правном логиком, већ логиком неких приземних интереса, и то треба јавно рећи. Да кажемо и то да онај ко нас уверава да би повлачење тужбе против НАТО пакта имало последице о којима је управо и било говора, заправо личи на неког ко би рекао за неко возило да има све услове да крене осим горива. Признајем да је то сјајна замисао. Има само једну малу ману, не може се никако реализовати.

Дакле, ако нас неко уверава да је то пут којим можемо да исходимо повлачење већ поменуте две тужбе, онда нас он грубо, провидно и, рекао бих, неинтелигентно обмањује.

Такође бих желео да скренем вашу пажњу на још један аргумент који потеже проф. Стојановић, а и његов министар спољних послова. То је аргумент силе. Јако занимљиво за правника који је такође био професор универзитета и који каже да се ми мали, нејаки, какви јесмо, не можемо погађати са онима који су велики и моћни.

Претпостављам да су многи студенти професора Стојановића сада судије. Чему их он учи? Он их учи, даме и господо, да пре него што пресуде у неком спору процене ко је ту јачи. Разуме се, да пресуде у корист онога ко је јачи. То је аргумент силе, није аргумент права и човек би заиста разумео да то не долази од једног професора Правног факултета као нека врста јавног образложења за повлачење тужбе против чланица НАТО пакта.

Допустите ми да нешто кажем о том аргументу силе у једном другом кључу.

Разумем да једна мала, привредно урушена и у свету проказана држава мора да чини уступке, можда мора и да клечи, али, даме и господо, да ли мора да пузи? Мислим да то не мора, поготово ако то неко од те државе не тражи.

Овде је већ речено, и добро је речено, да и кад бисмо ту тужбу повукли, ништа то наш положај у очима великих сила не би побољшало, јер се од нас тражи да ловимо генерала Младића по неким гудурама, при чему нико не зна где се он налази, па ако га уловимо, испоручимо Хашком суду, онда ћемо добити неке уступке који су нам наговештени.

Шта ми заправо добијамо ако ову тужбу повучемо? Ми смо од стране правног саветника господина Драшковића и самог министра спољних послова такође чули да је то у нашем најбољем националном интересу.

Хајде да видимо колико кошта тај наш национални интерес који се овако вага. БиХ траже од нас да платимо 200 милијарди долара, Хрватска отприлике исто. Ако би међународни суд пресудио макар четврти део тог захтева, нас би оваква одбрана националних интереса, за коју се залажу господин Драшковић и његов правни саветник, коштала најмање 100 милијарди долара.

Даме и господо, ко ће то да плати? То нам је скројио правни саветник господина министра, то нам је скројио сам господин министар, али то што су они скројили, овај народ и грађани ове државе ће да носе.

На крају ћу бити слободан да вас мало забавим. Када су бољшевици прво убеђивали своје мужике, онда их натерали да уђу у колхозе, један бољшевички агитатор долази у неки колхоз да придобије мужике за колхозну ствар и каже како је друг Мичурин пронашао пчеле велике ко овце. Добро, каже мужик, колике су кошнице за те пчеле? Каже овај – обичне. Сад мужик пита – како толико велике пчеле могу да уђу у тако мале кошнице? То је њихов проблем – каже овај бољшевички агитатор.

Дакле, даме и господо, ова сјајна замисао која нам се нуди од правног саветника господина Драшковића и министра лично мени личи на те грдне пчеле, велике ко овце, само ми за те пчеле немамо кошнице.

Завршићу опет оном мојом сликом – ако морамо да клечимо, не морамо да пузимо, не само зато, даме и господо, што је пузање срамно, оно срамно јесте, него и зато што је неразумно.

Изворник: Отворени Парламент

(Visited 85 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *