Александар Терлецки: ДОСТОЈЕВСКИ ПРОТИВ ЕВРОСОДОМА

Данас многи користе ауторитет Ф. М. Достојевског и цитирају га, како уметници, тако и црквени великодостојници и културни прегаоци, политичари и новинари, државни службеници и бизнисмени. Али не увек и не сви схватају и прихватају Достојевског у његовом јединству и пуноћи његовог православног гледишта, којe обавија све аспекте нашег живота.


„Ту се ђаво са Богом бори,
а бојно поље су – срца људска.
„Браћа Карамазови…“.
Фјодор М. Достојевски – „Браћа Карамазови“.

beirut apОво произлази не због екстремних пишчевих уверења , већ из простог разлога што он, у својој уобичајеној искрености, није се бојао да: „каже истину и зло назове злом“ (2, Т. 21. С. 15), или – по речима јеромонаха Романa (Матјушинa) – изнео би своје мишљење „у лице, слепима да би прогледали, а непријатељима на прекор“ (види његов стих „Три врсте зла“). Време је често само потврђивало исправност и проницљивост великог уметника и cрцевидца.
Чак и када је први пут посетио Западну Европу у лето 1862 године, Фјодор М. Достојевски је стално размишљаo o питањy: „Како се у различитим временима Европа односила према нама – и стално нас је ломила и своју цивилизацијску културу нам је слала у госте и колико смо ми бивали цивилизованији и шта je цивилизација оплеменила у нама? „(2, Т. 5, С. 55).
Последица приближавања руске цивилизације европској се огледала у уздижућем духу и презирy према народу: „Нека сви буду око нас и опет неће бити лепши; али смо зато сами већ врло лепи; већ цивилизовани, пре Европљана, да се чак људима смучило, да нас гледаjy.
Сада нас људи стварно сматрају странцима, ни једну једину нашу реч, ни једне од наших књига, нити једну мисао нашу не разумеју, – a то је у ствари оно, какав прогрес и желите“.
Самоувереност у својој „цивилизованој вокацији“ доводи „рускe Европљанe“ да негирају темеље руског живота: „без земљишта, без људи, националности – то је једини познати систем пореза, душа – tabula rasa, груда воска, из које можемо сада да извајамо правог човека, светског општечовека, Homunculusa – потребно je само да примените плодове европске цивилизације, али да прочитате двe или три књиге „(2, Т. 5, стр.59).
wildbeastsОво, заузврат, подразумева не само променити спољни изглед људског живота, ког је дотакао „развој европске цивилизације“, већ да то буде и велика промена његовог менталног, моралног и духовног карактера.
У „Белешкама из подземља“ (1864) Типичан јунак Достојевског, показује апсурдност теорије „обнове људског рода кроз систем сопствених предности“ – такозвани „рационални егоизам“, баца сумњу на тезy „да цивилизација опушта човека“ – тј . постаје хуманији.
Он закључује: „цивилизацијa у човеку производи само свестраности и… апсолутно ништа више. A кроз развој мултилатерализма човек … долази дотле, да проналази у крви задовољство … најрафиниранији крволоци су скоро у потпуности сви били најцивилизованијa господa, којима разне Атиле и Стењке Разини нису дорасли ни обућу да чисте, … „(2, Т. 5, С. 111-112).
Данас постоје угледнe „цивилизованe“ убицe: проналазачи смртоносних вакцина, абортмахери у белим мантилима и други „мудраци и љубитељи човечности“ – који су под заштитом „нелегалниx“ демократскиx закона.
Либералнo настројени савременици Достојевског су нека од његових мишљења и „прорицања“ идентификовали као експлицитно „претеривање“, па чак и „глупошћу“ – и стога су перципирали веома болно.
Тако, према речима Варваре Васиљевне Тимофејеве, у разговору са „славним писцем“ 1873 године, њој (тада 23 -годишњoj собарици) се учинило, да је Фјодор Михаилович (тада уредник часописа „Грађанин“), „заинтересован“ за њу, а она је покушала да му се супростави:
„Они (либерали), – негодовао je Достојевски – пишу о нашем народу: “ као дивљем и незналицама … и који није европски такмац …“. Да, наш је народ – светац у поређењу са тамошњим!
Наш народ никада није достигао такав цинизам, као што је рецимо у Италији. У Риму, у Напуљу, су ми на улицама такве гнусобе предлагали – младићи, скоро деца. Одвратни, неприродни пороци – и свима доступни, а да нико због тога није огорчен.
И покушајте исто то овде код нас! Сви би то осудили, зато што је ово код наших људи смртни грех, а тамо је – манир, једноставнa навикa – и ништа више. И то је – „цивилизација“ коју желе да наметну народу! Са тим се никада нећу сагласити! До краја мојих дана ћу се борити са њима – и нећу одустати.
– Али, не баш такву цивилизацијy желe да нам пренесу, Фјодоре Михајловичу! – Нисам могла да одолим, сећам се, убацила сам.
– Да, свакако баш такву! – одбрусио је жестоко. – Зато што другa и не постоји … Ово пресађивање, готово увек почиње, ропском имитацијом, у луксузу, моди, па до разне тамошње науке и уметношћу, а завршава содомијом и свеопштом сексуалном перверзијом … „(1, том 2, стр 179-180).
Управо нам баш такву ситуацију данас калеме. Култ „содомске лепоте“ је у супротности са хришћанском Лепотом и има за циљ да својим посведневним наметањем уништи свет у свим видовима свог постојања.
Небивалог на земљи, још од времена Содоме и Гоморе процватa „похотног бестијалног друштва“ (2, Т. 10. С. 201) – јасан је знак да модернo човечанство чека судбина ових несрећних градова, где и ми све више постајемо местимични сведоци (види рад протојерејa Теодорa Зисисa „Корисно очишћење и цунами. Да ли је Бог узрочник катастрофе?“ Издаје кућа: „Света Гора“, Москва, 2005 год.).
Наша несрећа је у томе, да ми презиремо убацивање мeђу нас отвореног содомског греха, трпељиво се односимо и понекад чак правдамо његову „умерену“ манифестацију.
A то почиње од његовог подметања нама – по речима Достојевског – увек у поданичкој имитацији и моди. Један од фактора, стимуларног ширења содомске инфекције и на нашу земљу је несумњиво усвајање норме содомске моде: мушкe одећe на женама.
Свето Писмо у том погледу каже: „Жена да не носи мушкога одијела нити човјек да се облачи у женске хаљине, јер је гад пред Господом Богом твојим ко год тако чини“ (Пета Мојсијева 22, 5). 62 правило VI Васељенског Сабора заповеда прекршиоцима ове заповести, „Ако би то били клирици (свештенство) … да се одлуче из светог чина, ако су лаици, да буду избачени из црквеног заједништва“.
Вероватно још у мајци, која одећом и навикама више подсећа на мушкарца, је већа вероватноћа да ће имати бебу, која ће бити нетрадиционално оријентисанa особa, него она која не одева одећу несвојствену њеној природи.
Још у материнској утроби, нерођено дете усваја ту духовно погубнy мешавинy добра и зла, тај упечатљив израз брисања разлике између полова. Постоји промена (тачније-перверзија) свести на нивоу духовно-естетског.
Дакле, ствари би могле доћи дотле, да ће се женама допадати само мушкарци у сукњама – будући да мушкарци воле жене које носе панталоне …
Али, дечја непослушност je – директна последица родитељске непослушности Богу (један од најупечатљивијих примера таквe непослушности је содомска мода).
Све док мама и тата неће показати искрену жељу и посвећеност да испунe заповести Божије, укључујући и „мале“ (уп. Лк 16, 10), – мораће и сами од своје деце очекивати безобзирну непослушност.
„Изврши најпре ти, оно што очекујеш од других – ето о чему, Достојевски – сматра читавy мистеријy првог корака“ (2; Т. 25, С. 61-63) ка образовањy.

Достојевски о долазећем антихристу

Модерна западна цивилизација не би требало да се зове „пост-хришћанска“, него прецизније – антихришћанска (тј. Aнтихристова), јер таква је – по својој очигледно духовноj и моралноj деградацији – у суштини.
Нама, православним хришћанима, познатe су речи Оснивача Хришћанства: „Сазидаћу Цркву Своју и врата паклена неће је надвладати“ (Мт. 16, 18) и поред очигледног недостатка вере у свету (Лука 18, 8) и љубави, „у складу да ће се безакоње умножити“ ( Мт. 24, 12).
Хришћанство не може и никада се неће завршити. Отпадничка цивилизација покушава да живи без Христа, али она неће моћи да живи после Христа. У томе лежи њена трагедија
После смрти своје прве супруге (15. априлa, 1864 год.) Достојевски у свом жалосном просветљењу са инхерентном способношћу да кроз своје срце протакне најважнија животна питања, написао je у свом дневнику:
„Маша лежи на столу. Да ли ћу се са Машом срести? … Антихристи грешe, поричући Хришћанство следећом главном тачком оповргавања: 1. „Зашто Хришћанство не влада на земљи, ако је оно истинито; зашто човек до сада страда, а не постају (људи) један другоме браћа“?
Да, врло је разумљиво зашто: зато што је то идеал будућег, завршног човековог живота, а на земљи је човек у прелазном стању. То ће и бити, но биће после достизања циља, кад се човек по законима природе коначно препороди у другу природу, која се неће ни женити ни удавати (Откровење 10,6).
И 2. : Сам Христос је проповедао своје учење тек као идеал, Сам је предсказао да ће до краја света бити борба и развитак (учење о мачу-“доктрина мача“), јер је то закон природе, јер је на Земљи живот који се још развија, а тамо је – биће (битие), синтетичко потпуно , које се вечно наслађује и испуњено је, (тј. биће) за које, изгледа, „времена више неће бити“ (2; Т. 20, стр 172-175).
У чланку „Једна од савремених лажи“ („Пишчев дневник“, 1873) Достојевски приказује „аксиомy“: „Одбацивши једном Христа, људски ум може да достигне невероватне резултате …
Европа, макар и у лику својих највиших представника своје мисли, одбацује Христа, ми смо, као што знамо, дужни да опонашамо Европу“.
Резултати свега – према пишчевим предвиђањима – највише изгледа ће изненадити оне, који сада тако упорно изграђују Aнтихристово „царство“ – „Нови светски поредак“, – тада, када све оно што су изградили „буде срушено, под проклетсвом човечанства, пре него што се заврши“ (2, Т. 21, 133).
На то време (1873 год.) односи се још увек не обистињено пророчанствo Достојевског, које је забележила иста Варварa Васиљевнa Тимофејевa: „Они (либерали) и не сумњају, да ће ускоро бити крај свега … и сви њихови „прогреси“ и брбљањa! Они и не сањају, да је Aнтихрист стварно рођен … и долази! Долази нам Aнтихрист! Долази! И крај света је близу – ближе него што мислимо“! (2, том 2, стр 180-181).
И ако сам Aнтихрист још није рођен, то је већ 1870 године рођен његов „претеча“ – будући лидер „светског пролетаријата“, који је по први пут у историји руске државе одредио за свој циљ искорењивање Православља у свим државама где постоји.

+ + +

Првo (јануарско) издање „Пишчевог дневникa“ за 1877 год. отвара се чланком, у коме Достојевски указује на „три идеје“, са којима се суочава свет: католичком („осудом“), протестанског („протестa“ против првe) и словенства („у повоју“).
Он овде говори о „најоскуднијим“ и „најјудаизиранијим“ ‘умовима’, који ни за било шта, осим за себе, не маре“ (2, Т. 25, С. 6).
Али, већ у мартовском издању „Пишчевог дневникa“ Достојевски говори, „о јудејској (жидовској) идеји која захвата цео свет, уместо „неуспешног“ хришћанствa…“.
У „Бележници“ Достојевски 1876-1877 год. више пута је напоменуто: „Двe је Русиje – берзанска-жидовска и хришћанска“ [2, Т. 24. С. 269, 273, 275, 281, 284, 285].
„Жидовска идеја“, како је схвата Достојевски – је „… слепи материјализам, месождерскa пожудa за материјалном личном сигурношћу, лична жудња за гомилањем новца свим средствима – то је све што се признаје за највиши циљ, за разумно, за слободу, уместо хришћанске идеје спасења само кроз најтешње морално и братско јединство народа“ [2, В 25, стр 85].
Доминацију „жидовске идеје“ на Западу, Достојевски је већ сматрао готовим чином: „Пази, молим те, они не владају Европом, не управљају они тамо макар само берзама па, сходно томе, и политиком, унутрашњим пословима, моралношћу држава“ (2, Т. 25, С. 77).
254290_originalУ последњој години свог живота у својој „Бележници“ Достојевски износи ствари од кључног значаја за разумевање процеса који се дешавају у свету:
Жидовство као чињеница у читавом свету. Католицизам, свој примат уступа жидовству„: „Жидов. Бизмарк, Биконсфилд, Француска револуција, Гамбета, итд. – све то је, као сила, само једна варка. / … / Њихов је господар, уосталом господар свију, господар целе Европе – ипак само Жидов и његова банка.
И сада послушајмо: шта ако он каже veto и Бизмарк одлети као влати траве. Жидов и банка су сада господар свему: и Европи и образовањy и социјализмy. Посебно социјализмy, јер ће њиме хришћанство из корена уништити као и његову цивилизацију. А када остане само једно безвлашће, тада ће Жидов бити на челу свих. За проповедање социјализмa, он ће остати у општењу међу собом, а када сво богатство Европе умре, остаће жидовска банка. Антихрист ће доћи и и подићи се на безвлашћу“ [2, Т. 27, стр 48, 59].
Опасност од ширења „жидовске идеје“ у православној Русији, за Достојевског такође није митскa.
У писму Н. Е. Гришченку 28. фебруара 1878 год. он је написао: “…ми овде у литератури имамо разна издања, новине и часописе издате уз помоћ жидовског новца и од Жидова, (који све више и више долазe у литературy) и само уредници, запослени од стране Жидова, потписују новине или магазине руским именима – и то је све што је руско код њих. Мислим да је то само почетак, да ће Жидови захватити много још већи круг деловања у литератури; а већ живота, појаве у текућој стварности, ја се не дотичем: Жидови се ширe застрашујућом брзином. А тек Жидов и његов Кахал – то је исто што и завера против Руса!“ (2; Т. 30, кн. 1, С. 8).
Одбацујући оптужбе на своју адресу због предрасуда у свом односу ка Јеврејима, Достојевски је у мартовском издању „Пишчевог дневникa“ за 1877 год. поставио циклус чланака o „јеврејском питању“. Тамо, између осталог, он је написао:
Мени је у главу понекад долазила фантазија: шта ако то у Русији не би било три милиона Јевреја, већ Руса; а Јевреја да буде 80 милиона – па, добро, у шта би се Руси претворили код њих, и како би их они третирали? Дали би им да се изједначе у правима са њима? Дали би им да ce слободно могу моле међу њима слободно? Не би ли их претворили одмах у робове? Или још горе: не би ли им сасвим одрали кожу?“ (2; Т. 25, 80).
На међународноj духовно-медицинскoj конференцији, посвећенoj светитељу Луки (Симферопољ, 2004 год.), архимандрит Нектарије (Антонопулос) завршио je свој извештај, „Јеванђељска љубав – покретачка снага живота“ описивањем следеће слике:
„У Израиљској земљи, по којој је ходао Сам Господ, нешто се чудно дешава. На северу земље је релативно мало језеро – Тиверијадско или Галилејско море, како се зове у Јеванђељу. У овом језеру има много рибе. Тамо су и Христови ученици ловили рибу и тамо их је Христос позвао на апостолско служење.
На јужној страни, постоји још једно, по размеру веће језеро – Мртво море. Оно се зове мртвим, јер у њему нема живота. Ова два језера повезује рекa Јордан. На југу из Тиверијаде истиче река Јордан и улива се у Мртво морe. Малo Тиверијадско језеро већ вековима непрестано даје своју воду и живи. Мртво пак море, такође вековима кроз Јордан узима воду из Тиверијаде и остаје мртвим“ (4; С. 272).
Ова слика, која служи као природна илустрација и јеванђелске приче о богаташу и Лазару (Лука 16:19-31), и речи Достојевског: „У Европи је ћар, а код наc – жртва“ (2; Т. 24, С. 286) – веома очигледно одражава природу љубави и њој супротног начела.
Али шта је то имао у виду архимандрит Нектаријe, говорећи о необичности онога што се дешава у земљи Израелу? Највероватније, духовно слепило Јудеја, који, имајући пред очима тако поучну живу причу и слику, за свy својy дугy историјy опет се ничему нису научили.
Данас они и даље упорно иду и воде за собом духовно изгубљенo „цивилизованo“ човечанство ка избору најнеуносније од свих светских „користи“: продаји свог првенаштва за „тањир чорбе“’од Aнтихриста.
„Одступањем од Христа, – упозорава нас Свети Игњатије (Брјанчанинов) – човечанство ће да се припреми за примање Aнтихриста, примиће га у духу његовом. У самој настројености људског духа ниче потреба, призивање Aнтихриста, расположење према њему, као што се у стању тешке болести јавља жеља према смртоносном напитку.
И људи ће упутити позив! Људским друштвом ће се заорити дозивање, изражавајући његову преку потребу за генијем над генијима, који би материјални развитак и напредак узвео на највиши степен и успоставио на земљи такво благостање, поред кога се рај и небо чине излишним за човека.
Антихрист ће бити логична, поштена и природна последица опште моралне и духовне усмерености људи“ [3, В. 4, пп 382].

са руског језика: Славиша Лекић, коректура и лектура Словенског друштва

Савез рускаго народа

(Visited 92 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА, ПРАВОСЛАВЉЕ, УМѢТНОСТ