Много је књига и чланака написано (и још увѣк се пише) на тему (зло)употрѣбе језика, на тему бирократизације и мућења чисте воде српског језика свакојаким талогом и муљем састављеним од страних, потпуно непотрѣбних и сувишних, разливених и неодређених појмова.
Прави суноврат српског језика почиње са доласком комуниста на власт. С њима међу политичаре улазе у моду „дискусије“ и нагваждања без краја и конца, којима главна сврха бѣше да и код најзаинтересованијих, најпажљивијих слушалаца убију сваку вољу и жељу за размишљањем. Најбољим „дискутантима“ и „говорницима“ сматрани су они који ни сами нѣсу имали појма о чему говоре. Убијана је свака могућност јавне расправе о питањима значајним за друштво. А када расправа изостаје – махери могу несметано да се баве својом работом.
Супротно свѣм очекивањима, са доласком вишепартијског система процес обесмишљавања и разградње српског језика, уместо да буде сузбијен, добија епске размѣре и коначно захвата све поре друштва и јавног мишљења – од јавних гласила, естраде, па до науке, књижевности и умѣтности уопште. Упоредо с постепеним окупирањем српских земаља тече и процес потпуног расрбљивања, растурања и отимачине српског језика.
Овако нешто се у тако злоћудном облику не дешава ниједном језику на свѣту. И колико год се говорило и писало на дату тему, она не може изгубити на важности, нити бити исцрпљена; доклѣ год се јавној рѣчи не врати исконски смисао и достојанство, не може почети ни опоравак друштва у целини. Јер, у одговорности према јавној рѣчи огледа се и корѣни наша одговорност према друштву коме припадамо.
Зато сада у „Словенском вѣснику“ започињемо причу о рѣчима. О рѣчима које свакодневно слушамо и пропуштамо мимо ушију без размишљања о њиховом правом значају и значењу, без обзира на то што је њима битно одређена и обѣлѣжена наша судбина и живот који живимо. Разговор ћемо почети кратким освртом на једну рѣч иза које се крије и крајњи смисао процēсā које смо на брзу руку описали.
Рѣч менаџер се почела ширити осамдесет и неке године прошлог вѣка. Овим „звањем“ су, колико памтимо, у нас прво крштени заступници разних рок-група те ондашњих звѣздā и звѣздицā новокомпоноване народне музике. Менаџерима су такође називани свакојаки муватори, жицароши, јајаре и весели прѣваранти, типа оног чувеног Македонца Велибора Џаровског, који се прославио намѣштањем резултата фудбалских утакмица и организовањем никад не одржаних концерата с унапрѣд распродатим картама, за које несуђена публика никад нѣје добила свој новац назад.
Врѣменом менаџерима постадоше и они које су некад називали пословођама, дѣловођама, затим свакојаки трговци, комерцијалисти, привредници, економисти, управници, равнатељи, директори, намѣштеници, руководиоци државних управа, и уопште сви они који су се бавили планирањем и вођењем неког посла. Једним широким и разливеним појмом је, наиме, потиснут читав низ других појмова, којима се нека дѣлатност јасније и тачније одређивала.
У многе српске високошколске установе уведен је предмет менаџмента. Менаџмент се проглашава новом научном граном, иако начела и област изучавања те „науке“ још увѣк нѣсу потпуно утврђени и одређени. Премда је та „наука“, је л те, јоште сасма нова, њен развој се може пратити од самих почетака људског друштва. Ако је менаџмент заиста наука, најтачније би било рѣћи да је то наука о вѣштини вођења и усмѣравања неке организације или цѣлине у циљу остваривања највеће могуће стварне користи и добити. Иако се притом првѣнствено мисли на пословодство прѣдузећа, искуствима стеченим у менаџменту обилато се користе оне друштвене групације и појединци који теже господарењем над другима. Дакле, менаџмент му просто дође управљање у најширем могућем смислу.
Према неком управнику или равнатељу ћемо се управљати и равнати у складу с његовим понашањем према нама. Према ванземаљцу који се назива менаџером немамо никакав однос. Његово менаџерисање као да нема никакве везе с нашим животима.
Сваки поштени професор менаџмента ће својим студентима већ на првом прѣдавању објаснити да су приче о демократији и људским правима, о којима се свакодневно труби – бајке за малу децу, те да се свѣт у ствари креће ка обједињавању у новом робовласничком систему, заснованом на научно утемељеном руковођењу и смицалицама над сиротињом рајом. „Ви у животу – рећи ће им он – можете бирати једно од двоје: да будете робови, или да, изучавањем менаџмента, постанете припадници класе управљача“.
И готово нико неће осетити ужас или гађење због рѣчи свога прѣдавача. Титула менаџера звучи тако гордо и чаробно, а људске душе су до те мере осакаћене модерним „образовањем“, „врѣдностима“, „културом“ и начином живота, да ће огромна већина студената, напротив, осѣтити поноситост и усхићење због своје „одабраности“, па никоме ни на ум неће пасти да се усвајањем „науке“ менаџмента не уче управљању као таквом, него занату гонича робова, то јест модерних јањичара у служби правих управљача – све науштрб својих ближњих.
А судбина јањичара у служби господара, којима највѣроватније никада нећете видѣти лице је, у суштини, јаднија од судбине самих робова, зато што такође подразумѣва (истина – повлашћено) ропство – које сте сами одабрали.
Студенти ће, дакле, започети врѣдно изучавање свог заната почевши, рецимо, од слѣдећег упечатљивог примѣра у својим уџбеницима, написаног од Колумеле, римског писца из Кадиза у Шпанији (I в. н. ере), који тадашње „менаџере“ – гониче и надзорнике робова, запослене на сеоским имањима старе Римске државе, савѣтује како трѣба да се односе према тѣм робовима како би побољшали њихов радни учинак:
„Управник се мора бринути да дружина не би већ од раног јутра излазила на рад споро и безвољно. При раду он мора разноврсним подстицајима разведрити уморне робове. Понекад мора прићи изнуреном, прихватити зачас његово гвоздено оруђе и сам обавити његов посао. При томе ће га подстицати да и он ради са вољом, онако како му сам даје пример. А кад се спусти вече, никог не сме остављати за собом, већ као добар пастир мора пазити да му ниједна овца из стада не остане на пољу… Робове у затвору мора свакодневно прозивати и проверавати да ли су добро оковани, а затим утврдити да ли је тамница добро чувана. Без господаревог наређења не сме ослободити ни једног роба, без обзира на то да ли га је бацио у окове господар или он сам[1]“.
Након те прве лекције, дабоме, слѣди проучавање истанчанијих и шкакљивијих метода и поступака које је за нас разрадила модерна наука…
[1] Проф. др. Мирко Петровић, МЕНАЏМЕНТ – принципи и функције, стр. 21, бѣлѣшка 2, Факултет за спољну трговину, Бѣљина 1995.
Related posts:
Драган Буковички: БИТАНГЕ И ШАРОМИГЕ
Слободан Јарчевић: ХРВАТСКИ ЈЕЗИК УМИРЕ!
Владета Јанковић: ЗАДИВЉУЈУЋА МЕРА УЧЕНОСТИ
Павле Ћосић: РОДНА РАВНОПРАВНОСТ У СЛУЖБИ ПОЛНЕ НЕЈЕДНАКОСТИ
Никола Танасић: „ДЕКЛАРАЦИЈА О ЗАЈЕДНИЧКОМ ЈЕЗИКУ“ – ПРЕВАРА ПОД МАСКОМ ЗДРАВОГ РАЗУМА
Драгољуб Петровић: ДУБРОВАЧКА КЊИЖЕВНОСТ МОЖЕ БИТИ ХРВАТСКА САМО – УЗ ФУСНОТУ
Проф. др Радмило Маројевић: СРПСКИ ЈЕЗИК ЈЕ НАЈАРХАИЧНИЈИ СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК
Рада Стијовић: КОМПЛИКОВАЊЕ ГОВОРА
Рада Стијовић: ШТА ЈЕЗИК ГОВОРИ О ИСТОРИЈИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
Вера Милосављевић: ЗА УСТАНОВЉЕЊЕ И ОЗВАНИЧЕЊЕ СРБИСТИКЕ
Рада Стијовић: ДОБАР И ЛОШ ПОСАО
Владан Јовановић: НАРОДНА ИЗРЕКА „И ВУЦИ СИТИ И ОВЦЕ НА БРОЈУ” У ХРИШЋАНСКОЈ СЕМАНТИЧКОЈ ИНТЕРПРЕТАЦИЈИ
