Рада Стијовић: САКУЈ МЕНИ ВЈЕНЦЕ И ОБОЦЕ

Обоци су стара српска реч. То је веома цењен накит код српских средњовековних властелинки, а и обичних жена. Често се због своје тежине нису качили за уши већ за круну или капицу којом су жене покривале главу

---

Обратила нам се Марија Антић из Београда, која прави накит по узору на српски средњовековни,а међу њим и обоце: „У научној литератури сам наишла на чудну деклинацију именице ‘обоци’. Логично ми је да би акузатив множине био ‘оботке’. Али свуда наилазим на ‘обоце’. Молим вас за објашњење.“

Обоци су стара српска реч. То је веома цењен накит код српских средњовековних властелинки, а и обичних жена. Често се због своје тежине нису качили за уши већ за круну или капицу којом су жене покривале главу. Обоци су мењали изглед, али нису изашли из моде, само их данас називамо најчешће турском речју минђуше или, ређе, домаћом речју наушнице. Реч обоци се среће још у нашим средњовековним списима, бележи је и Вук Караџић у своме Рјечнику, али је понајвише памтимо из народне поезије: Кад изведу лепоту девојку, / Не гледај јој венце ни обоце… / Већ јој гледај стаса и образа (Кад се испроси девојка) или: Ој Бога ти, кујунџија Јанко! / Да ти пошљем малену парицу, / Сакуј мени вјенце и обоце, / А што теби од тога остане, / Поткуј твога добра коња вранца (Кујунџија и хитропреља).

Са језичког становишта посматрано, облик обоци јесте множина именице која у једнини може да гласи и ободац (мали обод) и ободак. Именица ободац се мења, попут именица креветац, очевидац, домородац, на следећи начин – једнина: ободац, обоца, обоцу… множина: обоци, ободаца… акузатив: обоце (Српске властелинке су радо носиле обоце). Именица у облику ободак мења се попут именица капак, уштипак, пипак и сл.: у генитиву гласи оботка, у дативу оботку итд., у множини је: обоци, ободака, обоцима, акузатив: оботке (Волим да носим оботке).

Дакле, у акаузативу множине правилан је и облик обоце (од ободац) и облик оботке (од ободак). То што се у литератури среће облик обоце само значи да су се научници определили за тај старији облик – ободац, који се среће и код Даничића и код Вука.

* * *

Стигао нам је и коментар нашег читаоца: „Читајући Петровићев роман ‘Папир са воденим знаком’, примијетио сам да и велики писци и префињени стилисти, какав је Горан Петровић, гријеше у писању (а онда вјероватно и у изговарању) трећег лица једнине и трећег лица множине глагола –и– презентске основе. Тако Горан Петровић на једном мјесту пред крај романа ‘Папир са воденим знаком’ употребљава од глагола спасити треће лице једнине презента са наставком -е: спасе умјесто са наставком -и: спаси, што је једини стандарднојезични облик. Али ето, развој језика чини своје и утиче чак и на добре познаваоце језика“.

Наш читалац је у праву када каже да треће лице једнине презента глагола спасити гласи: (он/она) спаси. Али, ни Горан Петровић не греши. Он употребљава глагол спасти, који у трећем лицу једнине презента гласи (он/она) спасе.

Не тако давно, облик спасти је био једино исправан. Међутим, како је из западних крајева наше некадашње језичке територије (као би Томо Маретић рекао „од народа западне цркве“) почео да се шири облик спасити, то су нормативисти с временом нормирали и тај облик, мада и даље дају предност облику спасти.

Презент глагола спасти гласи: спасем, спасеш, спасе, спасемо, (они) спасу, радни придев: спасао, спасла, трпни – спасен, глаголска именица – спасење. Несвршени облик овог глагола је спасавати.

Облик спасити мења се по VI Стевановићевој врсти (као бацити): спасим, спасиш, спаси, спасимо, (они) спасе, спасио, спасила, спашен. Несвршени облик овог глагола гласи спашавати, а глаголска именица сачињена од њега – спашавање.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Политика (штампано издање, 4. март 2023;
додатак Култура Уметност Наука, стр.10)