Огњен Војводић: УЗРОЦИ ПРОГЛАШАВАЊА И ПРИЗНАВАЊА ЦРНОГОРСКОГ ЈЕЗИКА

Поводом евроатлантског додјељивања Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандарда. 


Огњен ВОЈВОДИЋ

Питање српског језика у Црној Гори данас је политичко питање у оноликој  мјери колико је то било и прије сто година у успостављању југословенске језичке политике Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије – `троименог језика и народа`. Историчарима и филолозима је познато да југословенски језички пројекат нема историјског полазишта у историји Црне Горе до формирања Југославије. И у стогодишњем периоду Југославије, када је српски језик званично био заведен називом `српскохрватски`, у Црној Гори је у народу именован српски језик. Прије присаједињења Краљевине Црне Горе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца службени језик у Црној Гори је био српски, а писмо ћирилица.

У Закону о Народнијем школама Краљевине Црне Горе, штампаном на Цетињу у краљевској државној штампарији, 1911. године, пише: „Члан 1. Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.“ Истим законом се у другим члановима назначава да дјеца не могу похађати стране школе на другим језицима док не заврше школу на српском. Битно је навести да у трећем поглављу `Настава` под чланом 26. пише: „У основној школи уче се ови предмети: 1.,наука хришћанска; 2., српска историја; 3., српски језик; 4., црквено-словенско читање; … “.

Видиковац (Национални парк Ловћен)

Данас, да бисмо схватили питање `црногорског` и српског језика у Црној Гори морамо сагледавати питање српског језика у историјском процесу стогодишњег југословенског политичког језичког програма. Али, и укупног аустрославистичког креирања југословенске језичке политике од почетка 19. вијека, од оснивања Југословенске академије у Загребу, „азбукотреса“  Сава Мркаља, Копитар-Караџићеве реформе српског језика и правописа, Бечког књижевног договора, Даничићевог двоименовања српског језика у `хрватски или српски`, до Новосадског споразума о називу заједничког језика као врхунца југословенских језичких интеграција, а потом преименовања српског језика у црногорски и бошњачки, и друге југословенске `језике`. Дакле, да бисмо разумјели језичку политику владајуће црногорске партије, преименовања српског језика и преласка на латинично писмо, морамо познавати историјске и текуће процесе југословенске језичке политике. Програм преименовања српског језика у Црној Гори морамо посматрати као последицу, настављање наслеђене југословенске језичке политике и принципа вишеименовања властитог језика, а не првенствено као културно-политички продукт марионетске партије на власти.

Спровођењем југословенског државног пројекта са мапе свијета су избрисане православне краљевине Србија и Црна Гора, док су двије римокатоличке политичке нације добиле статус конститутивног народа, а у Уставу нове државе српски језик троименован у српско-хрватско-словеначки. Краљевина Југосла-вија је уставом и правописом преименовала и вишеименовала српски језик, и изједначила латинично и ћирилично писмо, чему се православни народ у Црној Гори вјековима одупирао, латинској лингвистичкој мисији колико и отоманском ропству. Југословенском језичком полити-ком су били затечени Срби у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, Крајини и Македонији, од Вардара до Триглава. Мало је Срба знало каква се креација крије у пакету југословенског монархо-масонског државног и језичког вавилонског пројекта. У свијету до тада нису постојали слични примјери, макар и племенских заједница централне Африке, да руководство једног историјског народа, а поготову народа историјске предањске писмености, мијења назив властитог језика и прихвата страно писмо. Историји су до тада били непознати примјери добровољног преименовања језика и преласка са свог алфабета на друго и другачије писмо, осим у програмима колонизовања језика колонизованих народа. Аустрославизам се у југословенском колонизовању српског језика показао дјелотворнији од цјелокупног европског колонизовања језика индијских и афричких колонија.

КОНТИНУИТЕТ  КОДИФИКАЦИЈЕ  ПРЕИМЕНОВАЊА  СРПСКОГ  ЈЕЗИКА

Питер Бројгел Старији: ВАВИЛОНСКА КУЛА (1563)

Подсјетимо се сажетим прегледом повијести преименовања српског језика у програму југословенске језичке политике аустрославистичке катедре, спровођене у мисији прозелитизма према православним Србима. Од средњовјековне римокатоличке мисије на православни Балкан у процесу колонизовања српскословенског језика било је различитих предлога назива језика. Спољашњи притисак прозелитизма по природи ствари не може имати мисионарског учинка док се у вјерској догми народа над којим се спроводи не изврши религиозна реформа према духовној дотрини колонизатора, то јест у процесу колонизовања језика не изврши реформа природе и правила правописа – као југословенском језичком реформом у српском језику.

Континуитет кодификације преи-менованих српских дијалеката у нове националне називе језика траје од почетка 19. вијека. Ауторитети аустрославизма и европски слависти уопште,  фрањевачка филолошка мисија од средњег вијека, предлагали су варијанте назива језика као латинско лингвистичко и религиозно решење интеграције језика православних Срба, од илирског, југословенског, до српско–хрватског и хрватско-српског. Прво преименовање српског језика са српске стране извршио је српски филолог професор београдске Велике школе Ђура Даничић (право име Ђорђе Поповић). Даничића је као представника српских установа, историјског националног и језичког права, позвао бискуп Јосип Јурај Штросмајер, покро-витељ Југословенске академије знаности и умјестости у Загребу (касније ХАЗУ), да за Југословенску академију израђује`Ријечник хрватског или српског језика`, и као кодификацију назива `хрватског језика`. Даничић се преселио у Загреб 1867. године, постављен је за секретара Југословенске академије знаности, а предсједник Југословенске академије је био фратар и филолог Фрањо Рачки.

Кнез Михаило ОБРЕНОВИЋ (1823-1868)

Прије формирања Краљевине Југославије, уставног преиме-новања и вишеименовања српског језика, Краљевина Србија је 1868. године увела реформисани српски правопис Копитар-Караџић као програм југословенске језичке политике аустрославизма, следеће годи-не после пресељења Даничића у Загреб и почетка рада на Речнику хрватског или српског језика, као признавања назива хрватског језика. Одлуком Књаза Михаила Обреновића је укинут закон забране коришћења Караџићевог правописа и Речника чиме је почело коришћење реформисаног правописа. Програм југословенске језичке реформе српског језика и правописа је подразумијевао двоименовање српског језика. У југословенском језичком програму српски језик је био кодификован као `хрватски или српски` или `српски или хрватски језик`, а реформисани српски фонетски правопис креиран компатибилним новоформираној варијанти хрватске латинице новоименованог хрватског језика.

Доктринарни документ југословенског језичког програма за одређивање назива и правописа језика, вишеименог вишецентричног заједничког југословенског језика, је Бечки књижевни договор 1850. године. Документ договора су са српске стране потписали Вук С. Караџић и Ђура Даничић, пет хрватских и један словеначки филолог. Назив заједничког језика у Бечком књижевном договору се не наводи. Документ је написан и потписан варијантом југословенске хрватске латинице и од стране Караџића и Даничића. У потписивању `договора` Даничић и Караџић нису имали званична овлашћења књажевина Србије и Црне Горе, нити културних установа Срба у аустријском царству, напротив, него статус данашњих невладиних организација. Број потписника са `српске` и хрватско-словеначке стране јасно говори о политичкој природи `договора`.

Ђура ДАНИЧИЋ (Ђорђе Ј. Поповић; 1825-1882)

Колико је Караџићев и Даничићев учинак у југословенском језичком програму био битан за преузимање и преименовање српског језика у хрватски свједочи чињеница да је Вук С. Караџић 16. рујна 1861. именован почасним грађанином Загреба, Заступништво града Загреба је Караџићу додијелило повељу града, док је у Књажевини Србији Караџићев правопис и Рјечник био законом забрањен као програм прозелитизма унијатске мисије. Даничић се касније преселио у Загреб, како смо навели, гдје је и умро радећи`Речник хрватског или српског језика`. Подсјетимо, програм реформе српског језика и правописа, поред других аустрослависта, најактивније је по дужности спроводио државни цензор медијских и књижевних издања на словенском језику на простору аустро-мађарске царевине Јернеј Копитар, а у сарадњи са српским сарадницима – првенствено Савом Мркаљом, Вуком С. Караџићем и Ђуром Даничићем.

У Краљевини Србији после увођења реформисаног правописа српски језик није био уставно и правописом преименован и двоименован, али јесте на наднационалној међународној институционалној инстанци интеграција, кодификован као `хрватски или српски`-`српски или хрватски`. Као што је данас у Србији уставном одредбом и правописом, као фолклорном филолошком формом, језик Срба назван српским, док САНУ у Институту за српски језик проводи југословенски континуитет коди-фикације двоименованог српског језика, под једнодјелним хибридним двочланим називом `српско – хрватски`. Институт за српски језик САНУ инсистира у изради `српског` речника на називу `Речник српскохрватског народног и књижевног језика САНУ`, заједничком једноименом једнодјелном југословенском називу заједничког језика Хрвата и Срба. Заправо, САНУ спроводи стратегију југословенских језичких интеграција Новосадског споразума из 1954. године, као круне кодификације југословенског језичког програма, којим је одређено да се заједнички језик назива `српскохрватски`или`хрватскосрпски`. Новосадским споразумом није прихваћен хрватски захтјев за континуитетом Даничићевог назива `хрватски или српски језик`, него се радило на интегративном изграђивању југословенског језичког јединства и идентитета, тј. потпуном потирању независног српског језичког идентитета.

После Бечког књижевног договора, а поготову после укидања законске забране коришћења реформисаног српског језика и правописа у Књажевини Србији, услиједила су у Југословенској академији и Хрватском сабору, као европским установама, проглашења хрватског језика као независног назива `аутохтоног` језика. Формирањем Краљевине Југославије програм проглашења аутохтоности хрватског језика је настављен, да би у СФРЈ са југословенским интезивнијим интеграцијама српског језика коначно био довршен процес диференцијације и кодификације хрватског језика. Правило и право преименовања `заједничког југословенског језика` новим националним називима примјењивано је, као и данас, на говорна подручја српског језика, јер је процес културно-религиозних европских интеграција подразумијевао асимилацију православних народа, а новоименовани југословенски језици су сматрани завршеним процесом еврославистичких интеграција.

Простор Црне Горе је у југословенском језичком програму потпуно и посебно третиран. Као што су Срби у римокатоличкој аустромађарској царевини у Војводини под прозелитским притиском вјековима писали ћирилицом и називали свој језик српским, а после 80 година југословенског идентитетског инжињеринга многи постали национално Војвођани, пишу латиничним писмом, а јављају се и иницијативе за увођење војвођанског језика, тако је и велики број Срба у Црној Гори под стогодишњом политиком српско-хрватског југословенског језичког и вјерског екуменизма конвертирао у пролатинске Црногорце – Монтенегрине, а језик у нову грану латинске славистике – Монтенегристику. Заправо, Црногорски језик је још једна последица `вуковског` револуционарног разграђивања ћириличне писмености и језика, а посебно југословенског вуковског проримокатоличког повиновања хрватско-словеначкој језичкој политици.

ПРИНЦИПИЈЕЛНИ У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ЈЕЗИЧКОЈ ПОЛИТИЦИ

Партија на власти у Црној Гори принципијелно примјењује југословенску језичку политику преименовања и вишеименовања српског језика. У језичком `српско-црногорском` сукобу срећемо југословенске језикословце и `вуковце` на обије сукобљене стране. Упрошћавање језика и правописа, економицистичко третирање језика и писма, раскид са црквенословенском писменошћу и књижевношћу, примјену принципа европских рационалиста екстремиста (Аделунг) `пиши као што говориш`. Зато нам се намеће питање, у којој мјери је противљење црногорском правопису и језику одбрана југословенске језичке политике, а у којој српске и православне? Дијелу Срба није битно преименовање српског језика и забрана ћириличног писма, већ пренаглашено јотовање или додавање два слова и гласа у `црногорски` правопис која у Црној Гори сви Срби користе, као и у Босни и Херцеговини, и дијелу Србије то јест у дијалектима од Ужица до Книна. Све нам то указује на југословенску српско-хрватску усмјереност савремене српске језичке политике, а племенску нетрпељивост православних сународника, на неправазиђени племенски престиж и менталитетску мржњу међу српским народом.

Када је комитет Конгресне библиотеке из Вашингтона последњи пут у јулу 2017. одбио захтјев библиотеке „Ђурђе Црнојевић“ са Цетиња за кодификацију црногорског језика поједини лингвисти су ликовали тврдећи да је `српскохрватски` језик научна лингвистичка чињеница, а `црногорски` варијанта српског језика. Релативизовање назива српског језика са хрватским, а заузимање `српског` става у односу на племенски престиж са црногорским говором говори о племенском и политикантском приступу лингвистици. На адресу црногорских институција за стандардизацију црногорског језика стигао је мејл Ребеке С. Гунтер из комитета, да је одбор у чије име се јавља „расправљао више пута о црногорском језику и став је био да се ради о варијанти српског језика који се говори у Црној Гори“. Навела је и да су предложили „примјену варијантног кода срп-МЕ, осим уколико се не пошаљу додатне информације за разумевање значајних лингвистичких разлика између два језика. Посебни кодови се додјељују на основу лингвистичких разлика, а не на основу политичких или географских“. Ребека Гунтер је навела разуман и лингвистички логичан закључак комитета, али образложења Института за српски језик САНУ за истрајавање на називу властитог језика `српскохрватским` представљају противљење здравом разуму и  програмску принципијелну подршку `црногорском` и сваком новом надијевању новог `националног` назива `заједничком језику`.

Евроатлантско признавање црногорског језика наставак је латинске лингвистичке мисије на Балкану, али, евроатлантска језичка политика је просрпска у односу на српско стогодишње самопорицање југословенском језичком политиком.`Међународно` признавање црногорског језика се датумски и програмски поклапа и са трагичним и фаталистичким документом југословенске језичке и државне политике, са стогодишњицом Крфске декларације 1917. године, која је одређивала и равноправност назива српског и хрватског језика, ћириличног и латиничног писма у пројекту југословенске државе, док је српска војска умирала на каменим острвима Јонског мора, српски народ трпио геноцидни погром аустро-мађарско-хрватско-бугарске окупације, а употреба српског ћириличног писма и назива језика била забрањена. Наиме,  накнадна НАТО-наклоност америчких културних установа у додјељивању међународног статуса црногорском језику има континуитет у документаристици државне доктрине фаталистичког формирања хибридног национално-лингвистичког вавилонског југословенског државног сустава – у којем је укинута и српска војска – називом и саставом.

Постоји довољно лингвистичког легитимитета у стопедесетогодишњој пракси и принципима југословенске језичке политике на коју се могу позивати лингвисти новоименованих југословенских језика. Монтенегристика још мора да учи од београдске југословенске језичке школе, као живе праксе  спровођења стратегије Бечког књижевног договора и Новосадског споразума о преименовању српског језика и промовисању латинске писмености. Језичка југословенска политика у Србији за разлику од хрватске, црногорске и бошњачке истрајава на старијој историјској индоктринацији, погрешним полазиштима правописа и језичке политике који су омогућили и омогућавају преименовање српског језика. Свједоци смо и после ратног распада краљевине и социјалистичке Југославије фаталистичке филолошке оданости културних установа Републике Србије југословенској језичкој политици, истрајавања у самоколонизовању српског језика и писма, процесу релативизовања назива властитог језика и народа.

(Visited 103 times, 1 visits today)
ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *