Зоран Метер: ПРЕЛОМНИ ТРЕНУТАК УКРАЈИНСКЕ КРИЗЕ!

NATOАмерички дуго припремани и давно конзервирани „Пројект Украјина“ њихова је последња безбедносна варијанта блокирања Русије, преко којег се управо сада одлучује о судбини будућега света.
Настављамо пратити драматичну промену геополитичких односа засновану на физички започетом опасном сучељавању политика, с једне стране свеопште америчке доминације и, с друге стране, групације великих земаља у успону које се осећају довољно снажне да се тој доминацији супротставе и тако очувају властити суверенитет.

Последњих месеци скидају се све политичке и дипломатске маске, а средства за доказивање властитог праведног става се не бирају: од потпуног надзора медија (под вечним плаштом њихове демократичности) који служе искључиво за ПР службених политика, претворени у класичне пропагандистичке стројеве, до класичних обавештајних акција, закључно са терористичким, које служе за пројицирање страха и држање људи у перманентној напетости, након чега следи доношење закона којима се по правилу сужавају људска права грађана тј. уводи све већи државни надзор над њиховим животима. Као никада до сада манипулише се верским осећајима људи, ревидира се историја, првенствено она из Другог светског рата, у складу с тренутним политичким интересима. Другим речима, више ништа није свето. Хуманост, саосећање с патњама људи, достојанство човека, све се подређује законитостима свемоћне политике у сврху очувања или стицања доминације.

Све наведено, у ужем смислу речи може се свести на започети сукоб између САД-а и Руске Федерације као дуго очекивни обрачун титана, у којем сви остали стоје по страни и ћутке посматрају којим ће исходом обрачун завршити. Тачније, мудри ћуте и чекају, а они који то морају чинити сврставају се и навијају.

Није никаква тајна како остваривање глобалне доминације тј. добијање статуса светског владара, САД-у брани једино руска војна, односно, нуклеарна моћ. Падом Русије на ред би одмах дошла и Кина која је за САД ипак другоразредни и лако решив проблем будући да је технолошки степен њених оружаних снага у сваком сегменту још далеко иза руског.

Иако се распадом СССР-а америчка политика приближила свом циљу свеопште доминације као никада раније, а њен утицај проширио до самих руских граница, ипак се није успело у оном најважнијем, а то је територијални распад Русије, или барем свођење исте на нејаку и небитну државу која би, у по њу најбољој варијанти, служила само за извоз сировина. Степен развоја руске државе, по мишљењу америчких аналитичких стратега, сада је достигао ону критичну тачку после које, у будућности, може угрозити њихове националне интересе базиране на политици доминације. Само из тог разлога покренут је у ту сврху већ дуго припреман и конзервиран „Пројект Украјина“, као последња безбедносна варијанта блокирања Русије, преко којег се управо сада одлучује о судбини будућег света.

(Не)искрена настојања за решавање украјинског крвопролића

Leaders sit during a meeting on the sidelines of a Europe-Asia summit in MilanУправо ових дана одржавају се сусрети на највишим државним нивоима, укључно и московски састанак тројке Путин-Меркел-Оланд, као и Минхенска конференција о сигурности на којој је украјинска криза доминирајуће питање. Стање у тој земљи све више измиче контроли и прелази у фазу могућег и службено потврђеног отвореног рата с несагледивим последицама (иако на самом терену прави рат траје већ месецима те се не ради ни о каквој противтерористичкој акцији (ПТО), како се то још увиек назива од стране службеног Кијева, јер у њој страда велики број цивилног становништва, а што ПТО у стварности мора спречавати). Амерички политички и војни службеници све снажније захтевају усаглашавање ставова с европским колегама у погледу питања извоза легалног наоружања украјинској војсци. Водеће европске земље, Немачка и Француска, свесне опасности коју тај потез у себи носи, томе се још увиек опиру. Међутим познавајући фактичко стање ствари у погледу њихове позиције у односу на САД, питање је колико тај отпор може трајати. С друге стране британски Телеграф сматра како Американци својом најавом извоза оружја у Украјину само вербално прете Русима желећи их застрашити и тако приморати на промену смера своје политике. Немачки Билд јуче пише како одлазак канцеларке Меркел и председника Оланда Путину под ноге, у сам Кремљ, значи њихову предају. Но то нити издалека није тако.

Долазак америчког државног секретара Џона Керија у Кијев паралелно с доласком у исти град и француско-немачког двојца, а који је већ другог дана одлетео у Москву, отвара простор за спекулације. По једнима ради се о разногласју између САД-а и ЕУ око начина решења кризе, где САД заступа војни приступ а ЕУ политички, темељен на Минским договорима. Према њима, циљ је код Путина произвести ефект како му је боље прихватити европску концепцију након које слиједи успостављање нормализације односа с ЕУ, а у противном следи му рат с Американцима.

С друге стране пуно је изгледније како се ради о претходно усуглашеном приступу између америчке администрације и главног европског двојца тј. класичној игри “доброг и лошег полицајца“ иза које се крије америчко настојање за получење руског попуштања јер све остало доводи САД у тешку ситуацију где ће они врло брзо морати одлучити хоће ли се из Украјине повући, оставивши је у хаосу ратног вихора а себе у позицији губитника, или ће ићи на све или ништа, у војну конфронтацију с Русијом што је готово немогуће очекивати упркос, ових месеци више него активним јастребовима-неоконзервативцима.

Шта је САД до сада добио, а што изгубио украјинском кризом?

0,,17577952_303,00САД је кроз покренути украјински хаос као прво постигао неутралисање руских економских интереса (а самим тим и руског политичког утицаја) на уносном тржишту ЕУ. Штавише, увођењем санкција прекинуо је укупне тржишне односе Русије са Западом, наневши им (али и ЕУ самој) големи финансијски удар. Друго, кроз медијско напумпавање русофобије и стварање психозе о ирационалној руској агресији на чланице ЕУ и НАТО пакта у Источној Европи, САД су успеле натерати чланице ЕУ да одустану од тзв. политике„Smart Defence“ тј. у слободном преводу “паметне сигурности“ која је заснована на смањењу трошкова за одбрану, те наметнути повишење одбрамбених издатака сваке земље-чланице на 2 посто њиховог БДП-а. Истим ће потезом изравну корист имати војно-индустријски комплекс чији је снажан лоби управо стигао на Минхенску конференцију с циљем агитовања за испоруку оружја Украјини. Треће, САД ће у скоро вријеме формирати 6 командних центара НАТО снага на “источном фронту“ (службено употребљен термин), у Естонији, Латвији, Литви, Пољској, Румунској и Бугарској те повисити контингент јединица за брзо деловање с 3 тисуће, на 30 тисућа, чиме ће за дуго времена „одрезати“ Русију од Европске Уније. И последње, САД у руском дворишту кроз украјинску кризу ствара хаос којим ће се Русија још дуго морати „забављати“, при чему се очекује њено занемаривање осталих горућих жаришта света, али и њено поступно крварење.

Шта САД није успео остварити тј. који су потези Русије за што безболније неутрализовање по њу штетних последица? Прво, Русија је, супротно очекивању, без капи крви присвојила кримски полуоток као стратешки најважнији простор, ракетну и авионску тврђаву којом се у целости надзире црноморски акваториј. Осим тога Русија се није уплашила импортираног украјинског хаоса већ је јасно дала до знања како се ради о „црвеној линији“ иза које она више нема маневарског простора. Друго, САД није успео, осим у односу на земље Запада, политички и економски изоловати Русију. Штавише, та је земља сада управо гурнута у загрљај САД-у непријатељских земаља, у првом реду Кини. Русија се у потпуности, у политичком, сигурносном али и економском смислу окреће азијском и другим светским тржиштима и сигурносним организацијама (Шангајска организација држава, БРИКС, ЕАЕС), не одричући се при том економске сарадње са ЕУ, при чему Запад остаје без уносних енергетских послова, првенствено на подручју Арктика, а руска богатства служе развоју других, прие свих Кине. Треће, Русија је, супротно жељеном ефекту, и поред великих економских тешкоћа с којима је суочена досегла до сад незабележену националну хегемонију и потпору владајућој политичкој структури, што властима отвара простора за већ раније планирану, а никад започету измену коњуктуре економије базиране на производњи енергената (што увек када су у питању структурне економске реформе изискује болне резове, због чега се исто до сада није нити желело спроводити). О томе заправо и овиси будућност руске државе, а већина озбиљних аналитичара сматра како Русија исто може постићи у раздобљу од следећих три до пет година, наравно, у условима мира.

Руски одговор Западним иницијативама није једноставно исчитати

moskvaУкрајинска криза ових дана долази до момента прелома. САД-у понестаје политичко-дипломатског простора за покоравање Русије која од својих начела не одустаје, те је помало нервозно кренуо с више-мање отвореним претњама војном интервенцијом снага НАТО-а у Украјини, а управо би то значила одлука о извозу њиховог наоружања, након којег би уследила аналогна руска реакција. Врло брзо ће се видети одговор Русије на све ових дана покренуте иницијативе, а њихов одговор увек треба сагледавати кроз два момента:

Први је на нивоу политичке реторике и он ће бити увек базиран на обрасцу руског залагања за територијалну целовитост Украјине и решавању кризе на темељу поштовања Минских договора сукобљених снага. Русији није нужно проширење свог територија како јој се то често приписује јер јој је и више него доста и свога. Крим има сасвим друго значење и улогу и то већ ћутке прихватају многи Западни политички чиниоци (управо је данас бивши француски председник Николас Саркозy јавно позвао Западне политичаре признати факт о томе да је Крим заувек руски те повукао паралелу с Косовом). Русија међутим жели задржати властити политички утицај у свом суседству. САД им то често не дозвољава иако и сами то исто чине диљем света под маском разних демократских револуција и војничких побуна. Као резултат истог онда и долази до молдавског сценарија с одметнутим Приднестровљем, грузијског сценарија с одметнутим Абхазијом и Јужном Осетијом, а сада је на том истом путу и Украјина.

Према руским ставовима, сукобљене снаге у Украјини требају сести за сто и договорити се међусобно, а тек онда Русија и државе Запада могу бити јамци њиховог договора тј. оне га не смеју споља наментути јер би то омогућавало нове будуће нестабилности. Министар спољних послова Сергеј Лавров и данас у Минхену каже како се „народ Донбаса бори на својој земљи“ и да од њега зависи каква ће она бити. Западна позиција је потпуно опречна руској и она инсистира на стварном руском утицају на побуњенике југоистока који ће учинити све што им ова каже.
Други степен руског одговора јест онај практични, на терену видљив. Он је и једино релевантна. Како Русија због односа снага унутар међународних политичких организација себи не може дозволити комфор отвореног заступања интереса и пружања директне војне помоћи побуњеничким снагама, јер би се то одмах окарактерисало као понашање супротно међународном праву (а што, узгред речено, САД чини када и где хоће; присетимо се само Либије и Сирије), прави руски одговор и став у погледу украјинског проблема биће видљив кроз понашање побуњеничких снага у самој Украјини.

Због свега наведеног, а какви год били резултати и декларације произашле из разговора на највишим нивоима између Запада и Русије, не смемо њихове резултате узети здраво за готово. Првенствено када руски аналитичари већ данас упозоравају како све евентуалне договоре између Путина, Меркел и Оланда треба узети с великом дозом скепсе, при чему вуку паралеле како су управо министри спољних послова Немачке, Француске и Пољске, у фебруару прошле године били сапотписници и јамци постигнутог договора бившег украјинског председника Јануковича и опозиционих челника о мирном решењу кризе и спровођењу ванредних председничких избора, а већ идућег дана Јануковић је силом срушен скупа са целокупном владајућом структуром земље.

Украјинском народу револуцијом нису обећали рат с Русима

20 (4)Све у свему, украјински котао почиње кључати претећи експлозијом која може запалити читаву Европу и свет. Тешко је поверовати како је том кризом још дуго могуће издалека управљати јер она у себи носи превише ризика због пуно елемената чији смер кретања представља непознаницу (политичка нестабилност и сукоби олигарха у борби за власт на свим нивоима, мотивисаност становништва за ратовање, социјална и економска криза, и оно најважније, реакција саме Русије). Ту свакако ваља придодати и све већи отпор европског становништва али и њихових политичких снага радикализацији сукоба с Русијом јер европски грађани нису спремни гинути за Украјину, првенствено не када и само украјинско становништво то исто није спремно чинити у броју који би се с обзиром на околности могао очекивати. Предводници Мајданске револуције пре годину дана украјинском народу ипак нису обећали рат с Русима већ само обрачун с корупцијом, просперитет и бољи живот. А потези које су доласком на власт проводили, водили су искључиво кa разједињавању властитог народа и неизбежном сукобу с великим источним суседом.

Аутор: Зоран Метер
Извор: Dnevno.hr

„Превео“ Дедевачки.

(Visited 46 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА