Огњен Војводић: ЈАНИЧАРИ СОРБОНЕ – Стогодишњица „убијања“ српског језика 1

Текст је изворно објављен у зборнику радова „Насиље над српским језиком у Црној Гори“, издање Српског савјета, 2014.

Ове године (2014 – прим.З.Т.) се навршило сто година од почетка Првог свјетског рата, до тада највећих ратних разарaња и револуционарних преврата у свијету, али, и стогодишњица првог на свијету својевољног преименовања и вишеименовања властитог језика од стране Владе и Краља једног народа. Навршава се стогодишњица југословенског преименовања, двоименовања и троименовања српског језика, стогодишњица почетка, на највишем државном културном и политичком нивоу, спровођења југословенског језичког нововавилонског пројекта. Стогодишњица југословенске језичке политике је и годишњица формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, званичног уставног увођењем српско-хрватско-словенског језика као заједничког језика једног троименог народа.

---

Петог мјесеца од почетка рата 1914. године, седмог децембра, док је српска војска водила битке на Колубари, српска Влада и Краљ, због ратних дејстава премјештени у Ниш, доносе Нишку декларацију, којом проглашавају ратне циљеве српске војске -`ослобођење и уједињење` Срба, Хрвата и Словенаца. У склопу југословенског државног пројекта 1915. године као културни програм југословенске националне политике објављена је, штампана у државној штампарији у Нишу, књига српског лингвисте и академика Александра Белића радника на зближавању српског и хрватског књижевног језика, синтетичка студија „Србија и јужнословенско питање“, у којој се први пут званично појављују атрибуције: српскохрватски језик, српскохрватске пјесме, српскохрватска историјска свест, српскохрватска земља, српскохрватска језичка национална мисао, српскохрватски књижевни језик, српскохрватске народне песме итд. Нишка декларација је потврђена Крфском декларацијом 1917. године, којом је потврђен и програм будуће југословенске језичке политике, равноправност ћириличног и латиничног писма у Југословенској језичкој заједници, тродјелног заједничког српско-хрватског-словеначког назива народа и  језика.

О југословенској ратној еуфорији српске Владе и Краља свједочи и Арчибалд Рајс, у својој књизи Чујте Срби, чувајте се себе! Рајс наводи примјере парадног патриотизма српских интелектуалаца по Европи у току рата, а међу којима и рад србојугословенског лингвисте Александра Белића, не слутећи каквим се језичким и идентитетским инжињерингом Белић бавио, док су српски сељаци и војска гинули у одбрани биолошког опстанка. Рајс пише: „А њихов пропагандни рад? Неке досадне књиге, и то бројне, лишене искрености, пошто њихови творци нису учествовали у оном натчовечанском подвигу који су хтели да величају пред савезницима и неутралним земљама, књиге које су, уосталом, мало или нимало, читали они којима су биле намењене. Ко би се у то јуначко време мучио да чита, на пример, Белићеву ’Македонију’, књигу која садржи само филолошке и лингвистичке расправе?“

Околности у којима су донесене Нишка и Крфска декларација довољно говоре о фанатизму и фатализму са којим су србојугословени спроводили свој културно-политички пројекат, о секташком идеолошком ишчекивању повољног политичког или трагичног тренутка за спровођење југословенског пројекта. О острашћености заговорника југословенког пројекта говоре чињенице, да су Влада Краљевине Србије и престолонаследник састављали Нишку декларацију, а Белић са српскојугословенским следбеницима лингвистичко оправдање југословенског државног хибрида, на другој страни барикада Хрватски Сабор је 1914. године донио одлуку о забрани ћириличног писма. Забрана коришћења ћирилице је спроведена и у Босни и Херцеговини, наредбу је донијела Земаљска влада за Босну и Херцеговину: „Sve bosanskohercegovačke vlasti, uredi i zavodi upotrebljavaće u pismenom srpsko-hrvatskom službenom saobraćaju samo latinicu. Službeno. Naredba o upotrebljavanju ćirilice, Sarajevski list, (Сарајево: 11. новембар 1915. Рр.1; Гласник закона и наредба за Босну и Херцеговину, XLIX, 11. новембар 1915. године), а Босански сабор је потврдио одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Земаљски поглавар БиХ Стјепан Саркотић је у Сабору тада рекао: „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада` (Окука 2006: 98). Окупациона власт је забранила употребу ћирилице у Србији у јавној употреби одмах по окупацији почетком 1916. године, а у априлу исте године и у Црној Гори. Поскидане су табле са ћириличним натписима на јавним мјестима. Забрана употребе ћирилице трајала је до ослобођења 1918. године. У Црној Гори под аустроугарском окупацијом су престали да излазе сви листови штампани ћирилицом. Глас Црногорца је објављиван ћирилицом у Француској, а касније у Италији.

[pullquote]Српски језик троименован, а ћирилично-латинична двоазбучност званично спроведена у Србији и Црној Гори[/pullquote]

Упркос прогону ћириличног писма од окупаторских власти, српска Влада и Краљ после рата спроводе југословенски језичко-политички пројекат. Нишка и Крфска декларација ће бити остварене формирањем државе `троименог народа и језика`, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије. Укинуте су двије православне краљевине Црна Гора и Србија, а проглашен конститутивни статус два римокатоличка народа Хрвата и Словенца, српски језик троименован, а ћирилично-латинична двоазбучност званично спроведена у Србији и Црној Гори. Озваничено је политичко име југословенског језика, који је под називом „српско-хрватско-словенски“ био службени језик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије. Српско-хрватски је био један од три званична језика Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, у четири југословенске републике – СР БиХ, СР Црној Гори, СР Србији и СР Хрватској, а друга два језика су били словеначки и новонормирани македонски.

Утопистичке идеје српске атеистичке и `слободнозидарске` интелигенције 19. и почетком 20. вијека превазилазиле су сличне у свијету, па и идеје Француске револуције које су биле позитивније према националном јединству и идентитету Француза. Рационалистичка теорија о језику као основи националног идентитета, а одбацивања других чинилаца националне културе, првенствено религије, нигдје није тако примитивно примијењена као у југословенском пројекту на српским народом, нити у практичној Енглеској, нити у револуционарној Француској, ни у Сједињеним америчким државама, па ни у Совјетском савезу. Српски `напредњаци` и `либерали`, атеисти свих врста ванвјерских нововавилонских визија, за основу српског националног идентитета и интегритета су самопрогласили језика тродјелног, а касније дводјелног назива, данас четвородјелног, па петодјелног, са перспективом полицентричне продукције нових националних назива заједничког југословенског језика.

Судбина српског језика и народа је до данас одређена југословенском језичком политиком. Име српског језика и ћирилично писмо су преживјели Отоманско ропство, прогон аустроугарске окупације и римокатоличку мисију, а југословенска језичка политика је за пола вијека потиснула ћирилично писмо и спровела латинизацију српског писма, разградила српски језик на више назива и `народа`. И после ратног распада Краљевине и социјалистичке Југославије, ратног разрачуна југословенских народа, званична српска језичка политика се руководи југословенским језичким пројектом. Институт за српски језик Српске академије наука и данас ради на Речнику српско-хрватског књижевног и народног језика. Устав Србије штити равноправну употребу ћириличног и латиничног писма, као тековину и  континуитет југословенске језичке политике. Културне државне установе Србије упркос уставној одредби о ћирилици као званичном писму ударнички спроводе југословенску језичку политику `двоазбучности`. У Хрватској се као и у Првом и Другом свјетском рату ломе ћирилични натписи, враћају поштанске пошиљке насловљене ћириличним писмом, праве петиције и скупштински предлози и јавни протести за забрану ћириличног писма. У Београду се као у окупацији потискује ћирилично писмо, градска управа уклања табле са ћириличним натписима улица и поставља нове са двојезичним натписом  – ћириличним и латиничним, које су опстале у времену социјалистичке Југославије.

„Некада је неписменост народа бољи чувар народне особености, његове културне физиономије, него писменост по сваку цијену“, писао је руски дипломата, племић, мислилац и богослов Константин Леонтјев, у монаштву наречени отац Климет, посматрајући еуфоричну антиправославну атеистичку просвјетитељску еманципацију балканских народа, тек ослобођених од османског ропства. Погрешне европске теорије 18. вијека о језику и територијалном суверенитету као основи нације су до данас толико пута оповргнуте, данас радикални рационалисти признају да битније ствари одређују национални идентитет, битније и од територије и крвне заједнице, од ,политике плоти’ како је називао Леонтјев. Није заједнички језик залог националног јединства и будућности, већ заједничка и иста историјска истина, предање и памћење, вјерски и културни континуитет, што један народ чини јединственим културно-историјским типом.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ  ЈЕЗИЧКИ  ПРОЈЕКАТ

Југословенски језички програм је пројекат аустрославизма, колонијалне културне политике аустро-мађарске монархије на Балкану, према православним Србима. Југословенски пројекат је наставак `илирског покрета`, првобитне варијанте заједничког именитеља европске колонијалне политике за балканске народе. Покровитељ југословенског као и `илирског` покрета је римокатоличка мисија за Балкан; покровитељ и координатор покрета је био загребачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Најзначајнија установа и средиште југословенске језичке мисије је била Југословенска академија знаности и умјетности у Загребу, основана 1867.године. ‘Цар Франц Јозеф 1866. доноси закон о Академији. Службени покровитељ Академије је био бискуп Јосип Јурај Штросмајер, а први предсједник  хрватски историчар фратар Фрањо Рачки. Академија је под називом „Југославенска“ дјеловала све до 1941. године када је у доба Независне Државе Хрватске промијенила име у „Хрватска академија знаности и умјетности“. Након завршетка Другог светског рата име „Југославенска“ је враћено и задржано све до 1991. године, када је уведен садашњи назив – ХАЗУ.’

[pullquote]Кнез Михаило Обреновић је правио споразуме са биску-пом Јосипом Штрос-мајером о политич-ким и културним југословенским савезима[/pullquote]

Југословенским језичким програмом римокатоличка мисија је одвајала Србе од православног правописа и књижевног континуитета, од  правописа православних народа и царске Русије, а придруживала римокатоличким Словенима. На подручју аустроугарске царевине римокатоличка мисија је потискивала ћирилично писмо, а у Кнежевини Србији су паралелно дјеловале унијатска мисија, програм протестантског просветитељства и револуционарни покрети, припремајући терен за спровођење југословенског пројекта. Кнез Михаило Обреновић је правио споразуме са бискупом Јосипом Штросмајером о политичким и културним југословенским савезима. Увео је као званичну југословенску језичку политику 1868. године, правопис и Рјечник Караџић-Копитар, пошто је укинуо важећи закон забране уношења у Србију Караџићевог Рјечника и коришћење правописа. Југословенска језичка политика је спровођена у вријеме владавине Обреновића, изграђиван је култ реформисаног Копитаревог и Караџићевог правописа као прикључења европском програму аустрославистичке културне политике на Балкану. Наредбом Краља Александра Обреновића земни остаци Вука Караџића  су пренесени из Беча у Београд 1897. године и сахрањени испред улаза Саборне цркве.

Краљевина Србија Карађорђевића наставља југословески језички и културни континуитет. Култни културни дјелатник југословенског и револуционарног програма у Србији Јован Скерлић је правио петицију за одрицање од ћириличног писма као православног и ијекавског наречја као најсличнијег црквенословенском језику, а за прелазак на латинично писмо и екавско наречје. Такође, да Хрвати не прихватају ијекавски штокавски изговор него остану на екавици – јер је кајкавски дијалекат екавског изговора. Скерлић је еманципацију Срба проповиједао као одрицање од православља, у својој Историји нове српске књижевности негира вриједности српске средњовековне књижевности: „Старе се преграде руше, стапају се народи и културе једне српско-хрватске књижевности. Наша култура и књижевност… почиње од XVIII века, излажење из Средњег Века и улажење у модерно доба, одвајање од византизма и прилажење Западу, напуштање средњевековне црквене писмености и стварање савремене, световне, праве књижевности“.

После рушења хазбуршке монархије у Великом рату Краљ и Влада Краљевине Србије као ратни побједник у потпуности и отворено спроводе пројекат југословенске језичке политике и Бечког књижевног договора. Југословенски језички програм, као основу државног пројекта КСХС, унесена је као уставна одредница у Устав Краљевине Југославије, као званични заједнички троимени српско-хрватско-словеначки језик. Југословенску језичку политику Краљевине Југославије преузела је Социјалистичка Југославија консолидовањем римокатоличког и револуционарног рада у језичкој и правописној политици, доследним примјењивањем програма југословенске језичке политике.

О југословенству и југословенској језичој политици најбоље је писао српски писац и дипломата Краљевине Југославије Јован Дучић у студији „Југословенска идеологија“, као дипломата, књижевник и свједок слома Краљевине Југославије, али не и југословенског културног концепта: „Илиризам је хтјео да Хрвати, присвајајући себи за књижевни језик онај којим су дотле писали само Срби, добили су убрзо прохтјев да тако помоћу заједнице језичне наметну другим свој дух хрватско-католичко-аустријски. Кајкавски говор којим се говори око Загреба, и на коме се развијала загребачка књижевност није одржавао довољну везу ни међу самим Хрватима. Југославизам је зато у првом моменту имао да се најприје брани од Срба у тим областима, а тек затим да пређе у напад.“  …. „Шта је био Штросмајеров „југославизам“ ако прије свега није био словенски покрет у цијелој својој суштини, питаће данас какав ожалошћени Србин, после свих превара које су му на основи тог „југославизма“ урадили наши политички људи, и новинарски најамници разних лоших режима, и најзад, заведени добронамјерни идеалисти. Шта је била онда та тобожња Штросмајерова доктрина, која је стављена у темеље нове државе, и више него равноправно са државном доктрином немањићском, која је била чиста и јасна као сунце: национализација свега оног што живи у државној заједници, искључивање свега што јединству те заједнице стоји насупрот! А Штросмајеров „југославизам“ је био у сржи противност србизму, немањићској идеји о држави, балканском схватању о нацији, православном схватању о догми.”

Поред преименовања  језика, дводјелним називом хрватски или српски, југословенска језичка политика је подразумијевала дијељење српских дијалеката на српске и хрватске, и ијекавског и екавског изговора. Ијекавски изговор је требало да припадне Хрватима, а екавски да буде српски. Процес екавизације  српског језика и преласка на латинично писмо који је предлагао Скерлић је започет у КСХС, а разрађен у СФРЈ. Дијалекатско дијељење језика је довело до додатног разједињења и разграђивања српског језика, до додатног раскида са српским књижевним континуитетом, и додатног племенског упрошћавања идентитетског српског питања. Југословенски језички програм именовања српског језика и хрватским подразумијевао је стварање посебности `хрватског језика`, стога је ијекавски изговор требало прогласити хрватским. Кајкавски дијалекат, који је екавски, којим се говорило у Загребу и околини прије прихватања српског ијекавског штокавског дијалекта, брзо је потиснут, али је затим требало све Србе превести на екавицу, и латиницу. Зато је спровођена политичко-административна насилна подјела ијекавског и екавског српског наречја, да би се ијекавски изговор лингвистички легитимисао као хрватски језик.  Павле Ивић у књизи Српски народ и његов језик пише да је то „најјачи политички потез који је грађански Загреб икада повукао“. У истој књизи, Ивић пише: `Има у том загребачком усвајању ијекавице нечег маркантног, наоко чак парадоксалног. Наиме, на земљишту тадашње Хрватске ијекавски су говорили само Срби, ту и тамо, Хрвати у њиховом суседству и под њиховим утицајем. Крајеви где римокатолички живаљ аутохтоно, у већој маси говори ијекавски – дубровачко приморје, делови централне и источне Босне итд. – били су далеко изван граница Хрватске. Па и у тим удаљенијим крајевима римокатолици с ијекавским дијалектом нису нарочито бројни. Њихов удео међу римокатолицима нашег језика не премаша једну десетину.` (186 )

Рађена је подјела варијанти ријечи, а временом и ријечи на хрватске и српске. У почетку су одређене ријечи у речницима приказиване као претежно хрватске, да би поступно постајале хрватске, док се српски под називом `српски` пунио турцизмима и иним инојезичким изразима. Хрвати су присвојили српскије и словенскије ријечи и изразе, али и језички стил грађанске класе и књижевности, а Србима је остављено `богатство` турцизама и `црвеног бана`, слобода сеоског револуционарног стваралаштва језика у развоју (који се стално развија). Аустрослависти су речник грађанске класе у југословенској језичкој политици намијенили Загребу, балканској римоактатоличкој престоници а Србима препустили да се поносе `слободним` народним `природним` говором. Савремени Срби српски речник који користе хрватски пургери називају хрваштином и `хрватским језиком`, а изворни српски дијалекат сматрају `архаизмима` у погрдном значењу. Дубровачка српска књижевност, у којој је изграђен у најсавршенији књижевни стил и израз српског језика, као ијекавски штокавски дијалекат, је приписан римокатолчкој ‘хрватској књижевности’.

Као стогодишњицу југословенских језичких договора, од Бечког књижевног договора 1850. године, као најзначајнији можемо окарактерисати Новосадски књижевни договор 1954. године, којим се покушало потпуније уједначити хрватска и српска варијанта на правописној и терминолошкој основи, а што је у југословенском језичком колонијалном концепту значило разграђивање српског језика и ћириличног писма. Новосадски књижевни договор је резултирао прелажењем већине Срба на латинично писмо, повећањем у Србији „равноправности писама и богатством двоазбучја“. Као и после Бечког књижевног договора, после Новосадског договора уследили су хрватске декларације о аутохтоности и независности хрватском језика од српског.

Важно је навести како хрватска Википедија извјештава о политичкој природи тог „договора“ :`Poslije završene Ankete, zapravo preslikane Ankete Jovana Skerlića iz 1912., održan je pod visokim pokroviteljstvom ministra unutarnjih poslova Aleksandra Rankovića zvanog Leka sastanak na kojem je zaključeno kako je jezik Hrvata, Srba i Crnogoraca jedan jezik, pa je i književni koji se razvio oko dva središta, Zagreba i Beograda, jedinstven s dva izgovora: ijekavskim i ekavskim, da je u nazivu jezika u službenoj upotrebi nužno istaknuti oba njegova dijela (i hrvatski i srpski), da su ravnopravna oba izgovora (ijekavski i ekavski) i oba pisma (latinica i ćirilica), da je potrebno izraditi priručni rječnik hrvatskosrpskog/srpskohrvatskog književnog jezika, terminološke rječnike i zajednički pravopis.`Дакле, Комунистичка партија Југославије је дословно слиједила југословенску језичку политику, пратећи и предјугословенске идеолошке иницијативе, да је и партијски функционер Ранковић био радикалан Југословен, партијским и породичним примјером, жена му је била Хрватица, и умро је у Хрватској као Даничић.

Зашто су Загребачки филолози прихватили Караџићеву и Копитареву реформу и рјечник, преузели српско штокавско наречје за стандард, а напустили загребачки дијалекат? Зашто је Караџић исте 1861. године проглашен за почасног грађанина Загреба? Зато што је то био програм аустрославистичке катедре. Штокавски говор је био најраспрострањенији на Балкану и тиме најпродуктивнији у мисији римокатоличке народности и асимилације православних Срба. Прије спровођења југословенског програма малобројна хрватска римокатоличка заједница је говорила чакавским и кајкавским дијалектом, кајкавски дијалекат су Словенци сматрали словеначким (говор Загораца је дијалекат словеначког језика). План римокатоличке мисије је био поступно потпуно преименовање српског језика и народа у хрватски, промовисање хибридне хрватске римокатоличке заједнице као аутохтоног историјског народа и језика. филолошко и политичко формирање римокатоличке нове народности и језика на Балкану. Зато је аустрославистичка катедра форсирала фолклорну `филологију` Караџића, као програмски псеудоним за прерађивање српског ћириличног правописа, за формирање писма-прелаза на латинично писмо. Српски  реформатори су обавили технички и правни дио посла, потписали право на преименовање српског језика у хрватски, направили заједнички српско-хрватски правопис и рјечник.  Такође, југословенским језичким програмом реформе српског језика и правописа, демократским дијељењем дијалеката и вишеименовањем српског језика, трајно је доведена у питање позиција српског језика и народа, традиција и територија.

БЕЧКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР

Полазни документ и договор о будућем југословенском језику,  формирању југословенске српско-хрватско-словеначке језичке и правописне заједнице, је Бечки књижевни договор 28. марта 1850. године. `Бечки договор` је био  програм аустрославистичке југословенске језичке политике колонизовања језика православних Срба. Књижевни договор у Бечу, о кодификацији заједничког југословенског књижевног и народног језика, су потписали самозвано у име српског језика и народа двојица српских филолога са хрватским и словеначким представницима. Вук Караџић и Ђуро Даничић су потписали са пет хрватских и једним словеначким филологом договор о заједничком српско-хрватско-словеначком језику и правопису. Број римокатоличких хрватских и словеначких потписника наспрам два српска свједочи о сврси и стратегији југословенске језичке политике. Име заједничког језика у Бечком књижевном договору се не наводи, документ је написан и потписан латиничним писмом и од стране Караџића и Даничића.

Хрватски и словеначки представници су били делегирани од својих националних заједница, које су биле дио римокатоличке културне политике аустријске царевине, док су Даничић и Караџић поступали према својим идеолошким увјерењима, независно од културне политике Српске православне цркве и кнежевина Србије и Црне Горе. Бечки књижевни договор је документ који у вријеме потписивања није имао званичног значаја у Србији и Црној Гори, српским културним установама у Босни и Херцеговини, већ иницијативу попут данашњих невладиних организација. Међутим, то је био замајац којим је почео процес југословенског језичког нововавилонског мијешања српског народа у јединство на језичким ванвјерским `вриједностима`.

Бечки Двор је покушавао да државним декретима Србима у аустроугарском царству наметне латинично писмо и простонародни језик као књижевни, да би их одвојио од православне писмености, књижевног континуитета, заједничког црквенословенског језика са Русима и Руским царством. Српски представници су молбама и преговорима успијевали да задрже право коришћења ћириличног писма и српскословенског језика. Међутим, што није могла да оствари римокатоличка царевина државним декретима, остварила је унијатска мисија путем културних пројеката, а преко српских културних реформатора.

Програм Бечког књижевног договора и југословенског језичког пројекта био је `србизација` хрватског мањинског кајкавског и чакавског дијалекта, налог хрватској заједници да прихвати српски дијалекат. Потом двоименовање српског језика у српско-хрватски, затим прилагођавање српске ћирилице графичком систему и фонетској вриједности хрватске варијанте латиничног писма, и преко комбиноване варијанте писма-прелаза постепено превођење већинског православног становништва на латинско писмо. Тако је релативизован назив језика на читавом простору на којем се говорио, од Вардара до Триглава, то јест назив народа. Као и после правног признавања права окупатору на окупирану територију од стране домородачког народа, и у културној политици после признавања права колонизатору на преименовање и вишеименовање културних добара слиједи процес коначне културне колонизације.

Пошто су Хрвати већ користили народни језик као књижевни потребно је било Србима наметнути простонародни дијалекат као књижевни језик. Од владавине Царице Марије Терезије (18.вијек) која је позната по укидању вјерских и људских права српском народу, аустријска дворска канцеларија је наметала увођење простонародног језика Србима да би православне поданике одвојила од православног књижевног предања и црквенословенског језика, а тиме и од руске царевине. Пошто је језик латинске религиозне књижевности и аристократије латински, заснован на речнику латинске схоластике, код Хрвата и других поримокатоличених Словена није долазило до раскида са речником и културом `католичког` култа, нити са култом и књижевношћу латинске аристократије.

[pullquote]А. Ф. Гиљфердинг: „Србин римокатолик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост“[/pullquote]

Преименовање српског језика за аустрославизам је било битно јер је српско народно име кроз историју постало синоним православне припадности и предања. Путописци и историчари пишу о Србима као народу изграђене националне  свијести, јасног историјско-религиозног карактера, са идентитетски издвојеним памћењем Косовског завјета као континуитета државотворности и православног предања. Док се Хрвати у историјама помињу као конвертити као што се исламизирано словенско становништво помиње као исламски историјски идентитет. О повјесној поистовјећености српског народног имена и православне припадности пише руски конзул у Босни, филолог и историчар Алексадар Фјодорович Гиљфердинг, у дјелу Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији: „Србин римокатолик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се родио. Он свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, словенским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: ′Умијете ли ви нашки.′ Но који је то ′нашки језик′ он не умије да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.“ (страна 17.)

ЈЕРНЕЈЕВ  ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЧКИ ПРОЈЕКАТ

Српској историји је позната политика аустрославистике преко рада Јернеја Копитара, креатора и координатора реформе српског писма и језика. Европске колонијалне `силе` су, као и данас, за мисију међу православним Словенима упућивале мисионаре словенског поријекла, какав је био и Словенац Јернеј Копитар. Аустријски повјерљиви државни цензор издања словенских књига и јавних гласила на простору аустријске царевине, али и других православних народа, Румина, Грка. Први кустос Дворске библиотеке, редактор словенске рубрике у Wiener allgemeineZeitung–u, одликован орденом од папе и пруског Краља, као ревносни римокатолички мисионар. Бечки књижевни договор је био резултат дугогодишњег мисионарског и менторског рада Јернеја Копитара са српским сарадницима.

Реформа српског језика и писма у програму аустрославизма је представљала мисионарски модел и медијум за напредовање ка православном Истоку. Јернеј Копитар је поред српско-хрватске радио на гласовном латиничном правопису и описној граматици за све Словене. Овлашћен од Бечког Двора за словенско питање на простору царевине Копитар је мисионарио и на простору Украјине, гдје је као и код Срба основао реформаторске покрете језика и писма за Украјинце и Русине. Оснивао је катедре црквенословенског за школовање унијатских свештеника за словенске народе. Радио је на отварању у Аустрији свесловенског института за славистику на којем би се израђивали речници за све словенске дијалекте, по моделу српске реформе одвајања од православног предања писмености, о чему је писао у свом тексту „Патриотске фантазије једног Словена“: „Управо због тога је старословенски језик од заједничког интереса за све слависте, а посебно за аустријске је од посебног интереса, зато што му је ту мјесто, тако да Аустрија не би требало да препусти његово изучавање прљавим рукама Руса“.

„Аустрофил, ревностан римокатолик, који је желио да путем уједначеног језика и латинице створи основу за реализовање идеје о аустријском словенству умјесто словенства рускога, римокатоличког умјесто православног“, пише Меша Селимовић о Копитару у књизи `За и против Вука`, наводећи и текст Љуба Стојановића „да је Копитарова намера била да увођењем народног језика и заменом црквенословенског и славјанског одвоји Србе од Руса, и тако створи услове за остварење своје аустро-словенске политике.“ Можемо направити поређење са садашњом колонијалном политиком Европске уније према Србима, Словенац Јернеј Копитар је имао политичку функцију и положај компатибилан положају Словенца Јелка Кацина – супервизора и секретара за политичко-религиозне евроунијатске интеграције јужних православних Словена.

Отворено мијешање странца и римокатолика у реформу српске језичке и клутурне политике, био би нескривен прозелитизам и колонизовање језика, супростављање православној цркви, Кнежевини Србији и руској царевини. Зато је Јернеј Копитар ангажовао српске сараднике, спроводиоце програма језичке политике, као Сава Мркаља, Ђура Даничића, Караџића Вука, Димитрија Давидовића. Сарадњом са српским реформаторима Јернеј спроводи успјешну унијатску мисију али и револуционарну пропаганду против православне монархије. Под руководством Јернеја и аустријских филолога реформа српског језика и писма је релативно брзо спровођена, с обзиром на отпор православне цркве, српских културних установа и водећих српских националних дјелатника. Аустрослависти су користили идеологију рационалиста и револуционара у промовисању народног језика као основе националног идентитета, право самоопредјељења за народни књижевни језик, независтан од православне књижевности, и демократском демагогијом одвајали православне народе од православног племства и монархије, а првенствено царске Русије.

Српски реформатори језика и писма су тако обављали посао римокатоличке мисије: “чистили“ српски језик од словенских и православних `наслага` црквенословенског језика и писма, одвајали Србе геополитички од српско-словенског књижевног читалачког и правописног простора, `нову српску књижевност’ од српског православног књижевног предања, а Србе од руских православних професора и уџбеника. Стандардизовали простонародни језик као књижевни раскидајући са континуитетом књижевне културе, стварали револуционарно полазиште класне борбе против православног племства и Цара. Завршавали су задатак ‘чишћења’ српског језика од црквенословенског ‘наноса’ писма и језика, и враћали у ‘предправославно’ југословенско стање ‘природног језика’, то јест подводили унијатском изједначењу српске ћирилице са варијантом хрватске латинице. У извјештају дворској канцеларији 1827. године Јернеј пише: „Српска православна црква, чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати језичку разлику између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икада, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувијек уклоњена. Овим ће нам, временом, Београд сам од себе, пасти у руке“.

ВУКОВА  ВАНВЈЕРСКА  ВАВИЛОНСКА `ВИЗИЈА`

Теорија о Србима`три вјерозакона`, којима је језик основа идентитета, разградила је српско национално јединство, и надмоћ коју су Срби имали као бројнији православни народ на Балкану, народа који је имао православни књижевни и културни континуитет, предање писмености и језика, народне епике и обичаја, националну и религиозну идеологију. Колонијалним културно -политичким пројектом о `Србима три вјерозакона` југословенска мисија је релативизовала религиозно питање и српско национално питање са вјерског премјестила на језички `терен`. Демократском демагогијом уопштавања, истицањем општих мјеста и непосебних страна словенства, пласирана је културно-политичка теорија о језику као једином националном питању. Тиме је отворен простор да се преко мале заједнице Словена римокатолика, и сарадњом са групом српских ванправославних реформатора, вишеименује и присвоји српски језик као југословенски вишецентрични заједнички наднационални стандард. Таквом тактиком је превазиђена премоћ бројнијег православног српског народа на терену, и у традицији. Такође, поримокатоличени и потурчени Срби који су очекивали ослобођење и повратак вјери предака, југословенским програмом су додатно усмјерени римокатоличком и исламском табору.

[pullquote]Караџић се залагао за језик као основу идентитета и заједништва Срба и Хрвата[/pullquote]

Караџићева теорија зближавања Срба `свих и свуда`, била је банализовани балкански модел рационалистичке теорије о језику као основи националног идентитета, разграђивала је српску слогу, а изграђивала српско-хрватско-словеначки међурелигозни и ванправославни екуменистички југословенски пројекат. Караџић се залагао за језик као основу идентитета и заједништва Срба и Хрвата, који ће постати један језик и народ, то је био програм југословенске језичке политике. Предлагао је хрватским фрањевачким филолозима да се направи и за Хрвате мијешана варијанта писма као за Србе, али је предлог одбијен као неозбиљан. Караџић је 1845. године ту идеју формулисао овако: „Ми сви ваља да се трудимо, дотле да дотјерамо, да нам језик у књигама буде тако једнак, да се свака књига може од слова до слова прештампати од Латинскијех слова Словенским и од Словенскијех слова Латинскима, па ћемо онда и само онда бити један народ и имати једну књижевност“. Јернеј је дозволио Караџићу да уноси архаична слова у српску азбуку, као филолошки фолклор, ако имају гласовни еквивалент у хрватској варијанти латинице. Политички ванправославни српски национализам, заснован на народном дијалекту и племенској политици, као наметање српског имена хрватском језику ван православног предања, као Вуков рад „Срби сви и свуда“, за римокатоличке религиозне интеграције Словена није представљало сметњу. Напротив, релативизовањем религије заснивањем народности на језичком јединству вршена је бржа и масовнија асимилација православних Срба.

Сврха спровођења Караџићеве реформе-раскида је било одбацивање језика православне цркве и књижевности, али и обрачун са православном монархијом. Револуционарни покрети су увијек били авангарда европске латиничне писмености, рушења православних и других неевропских монархија. Европска колонијална културна политика је на револуционаран начин прерађивала правописе колонизованих народа, разграђивала писма и преименовала језике. Код европских језика су реформе биле редакције и вршене су у сврху континуитета, а код Срба и иних колонизованих народа у сврху раскида са континуитетом. Римокатоличка мисија се преко југословенске језичке политике аустрославизма тј. борбе српских реформатора-револуционара против ‘класног непријатеља’ обрачунавала са православним племством. Караџић напада и омаловажава српске више сталеже, као у пропагандном чланку ,Виша класа народа нашега’.

Зато је у комунизму мит о Краџићу узгигнут до култа – као човјека из народа који се разрачунао са вишом класом, и отворио простор револуционарној друштвеној пропаганди преко упрошћеног описмењавања. Популарисања писмености као средства брзог ширења револуционарне пропаганде, упрошћавања свијести народних маса у циљу суженог промишљања, а примања и преношења упрошћеног пропагандног политичког садржаја – `новоговора`. У предговору свог првог Буквара, штампаног у штампарији унијатског јерменског манастира у Бечу 1827.године, Краџић отоворено пише о `свом` методу описмењавања: „Учитељ, који је рад кога најлакше да научи читати, ваља да му не казује никаква имена слова, него само њихове гласове, које имају у читању; па онда нема срицања, него, како се познају слова, одма се може читати. Тако може чоек врло ласно за десет дана научити читати!“

Укидањем сталешке културе језика и стила разграђена је структура и сложеност језика. Поравнавањем стилске и садржајне разлике пијачког и професорског, световног и светог говора, укинути су сложени друштвени и културни односи који чине једну културу.  Лишен културног односа народног и књижевног језика почео се деформисати и нестајати и народни језик. Народни језик је постојао захваљујући сталешком односу, јер је и сељаштво сталеж, који је постојао у односу на више сталеже у одређеном културном односу, као што јединственост језика постоји у корелацији стилова који чине цјеловитост језика.    У  неукости и атеистичкој једностраности слиједећи Јернејева упутства Караџић је на примитиван начин преносио принципе реформе правописа протестантских рационалиста и реформације. Принцип правописа њемачког граматичара Јохана Кристофа Аделунга: „Пиши као што говориш“, који су Караџићеве присталице програмски приписивале Караџићу, није примијењен нити на једном језику у свијету. Колонијална друштвена доктрина је разлог формирања упрошћеног гласовног писма, ради простијег ‘споразумијевања’ становништва и интегрисања у подкултурну популацију поданика царевине. Религиозне интеграције су разлог да се српски ћирилични алфабет фонетски и бројем слова изједначен са хрватском латиницом ради прелажења Срба на хрватско латинично писмо.

Програм југословенске језичке политике је било израђивање `ћириличног` писма-прелаза, што је европска пракса у колонизовању ваневропских писама; реформа српског писма је модел `екуменске` југословенске језичке правописне политике, превођења православних на латинично писмо преко комбинованог латинично-ћириличног писама. Уклоњена су карактеристична ћирилична слова, промијењена природа писма, унесена латинична слова и фонеми ћириличне форме а латиничног семантичког и стилског решења, разграђен је графички систем и цјеловитост ћириличног писма као таквог, и који је српску ћирилицу повезивао са лингвистичким, ликовним и графичким системом ћириличних писама православних народа.

Караџићев `Српски ријечник` објављен 1818. године био је дио југословенске језичке политике, у програму реформе српског језика. Сврха рјечника је била упрошћавање и упростачење језика, свођење народа на речник руралног практично-техничког пољопривредног и радничког просто-пословног фонда ријечи, чиме је вршена пословна категоризација колонизованих народа. Европска колонијална културна политика је таквом реформом језика вршила интелектуалну и менталну регресију колонизованих народа. Примитивизацјиом српског језика и појмовног речника народ је одучаван од интелектуалног промишљања, а посебно на свом језику и у културном  континуитету. Намјенским недостатком властитог речника за интелектуалне, научне, вјерске, лингвистичке појмове и изразе, народ је упућиван на турцизме и германизме, а прије свега латински речник.

У Караџићев `Српски речник` су уношени као `национално наслеђе` језички простаклуци и примитивни `појмови`, што је било и изругивање аустрослависта са балканским`примитивним`православним народом, а у сврху свођења народа на примитивне друштвене односе и подкултурну категорију колонизованог народа. Скарадне ријечи Караџићевог речника нису биле проблем што их се згражавао дворјанин у српском Двору, како се програмски поједностављује проблем Караџићевог рјечника, већ због културне кафанизације српског друштва, свођења народа на културу и култ кафане, балканске крчме и псовачнице. Уношење Караџићевог речника је до 1868. године било законски забрањено у Кнежевину Србију.

[pullquote]Речник грађанске класе је замијењен просто-палананачким говором и страном фразеологијом[/pullquote]

У Караџићевом Рјечнику није било сложеног филолошког, философског и богословског речника и појмовника, зато се речник за области науке и културе, за који у простонародном језику није било замјене, морао позајмљивати из страних језика и речника латинске схоластике. Југословенски програм колонизације српског језика није само брисао речник философије, богословља, науке, књижевности, лингвистике већ и речника опште културе грађанске класе и средине. Одбачен је српски књижевни језик и језик `однарођеног` грађанског сталежа, што је био програм категорисања српског народа као радничко-сеоског сталежа. Речник грађанске класе је замијењен просто-палананачким говором и страном фразеологијом својственом `подсвијету` скоројевића.

У склопу југословенског језичког пројекта Караџић је финансиран и упућиван на сакупљање народних пјесама, као предхришћанског предања и обичаја, ради прављења антипода православној култури, књижевности и језику. Значајним европским књижевницима је сугерисано да о српској `народној` поезији пишу и прикажу је као алтернативу црквеној `окамењеној` литератури. О српским пјесмама пишу многи, од Грима, до Гетеа, али поред похвала Гете је у српским пјесмама налазио „средњовјековно мрачњаштво“, скрећући пажњу на негативну православну страну српске епске поезије, која је била надахнута средњовјековном историјом славом и дјелом српског витешког посвећеног племства и православне цркве. Епска поезија је Караџићевој реформи донијела популарност, и на слави народне поезије је спроводио реформу језика и правописа. Српске епске пјесме су злоупотребљене у сврхе револуционарне антицрквене кампање, и приказане као Вукова свјетска слава и стваралаштво.

Римокатоличка и револуционарна пропаганда је писала да је Црква против народног језика. Православна црква, све српске владике и свештеници су сакупљали српске народне пјесме, и чували српски језик, и били против избацивања из употребе и раскида са континуитетом књижевног српског језика и писма. Познато је да су владика Његош, митрополит Стефан Стратимировић, архимандрити Лукијан Мушицки, архимандрит Јован Рајић, и други, сакупљали српске народне епске пјесме. Православна црква и Матица српска су били против одбацивања богате ортографије,  раскида са предањем православне писмености, нарушавања сложене структуре ћириличног правописа, такозване „двојезичности“, која је саставни дио писама свих језика; која је онемогућавала злоупотребу народног језика и подржавала укупност српског језика, и онога „вишег“ и онога „нижег“, као што је у свим језицима, а посебно у језицима богатим дијалектима какав је српски језик.

У школском програму српског језика реформа правописа се образлаже наводима кафанских „досјетки“, исмијавања учених људи грађанског сталежа од примитивне `већине`. Сјетимо се анегдоте-примјера у уџбеницима из расправе Караџића са књижевником и предсједником Матице српске Јованом Хаџићем због уношења у српску ћирилично писмо латинског слова `Ј`. -`Како би се Јован Хаџић називао да Караџић у српско писмо није унио слово `Ј`. – Звао би се ован, казао је Караџић. Срби од основне школе уче о преузимању латиничног слова  `Ј` којим је Вук замијенио „сувишну“ црквенословенску „оптерећујућу“ ортографију, направио ред у „хаотичном“ српскословенском правопису. Заправо, „хаотичност“ која је „сређена“ је била сложеност језика и правописа, која је у структури свих правописа и језика. Уклоњена су слова која су имала прецизну семантичку и фонетску функцију у одговарајућим контекстима, која су српско писмо повезивала са значењем ћириличног писма. Караџић је према Копитаровом упутству унио латинско слово `Ј`, а избацио ћириличне варијанте истог гласа. Сукоб се водио због избацивања ћириличних слова која су означавала глас `Ј`, на сложен начин у одређеним контекстима, али првенствено због увођења латиничног слова чиме је нарушена јединственост и цјеловитост графичког и семантичког система ћириличног правописа.

[pullquote]Kопитар-Kараџићева српска ћирилица je само графичком фолклорном формом ћирилична[/pullquote]

`Борба  за српски језик и правопис` се симболично може назвати борбом за и против латиничне `јоте`,  поента реформа српског правописа је била промјена природе писма, а уношење и латиничног слова је симболички врх `леденог бријега` побједе у разградњи српског ћириличног правописа. Уношењем било којег латиничног слова у ћирилично писмо, или у било које писмо слова другог несродног писма, нарушава се семантички, лингвистички и графички систем писма. Може се рећи да је Kопитар-Kараџићева српска ћирилица само графичком фолклорном формом ћирилична, док је фонетски и семантички систем прилагођен хрватској простој варијанти латиничног писма. Зато је православна црква била против реформе Јернеја Копитара коју су спроводили Караџић и Даничић. Зато је Караџић од православне цркве нападан као „хроми антихрист“, „агент римске пропаганде“, „слијепо оруђе Копитарово“, плаћеник који помаже да се Срби поунијате. Зато су Бечки књижевни договор и Копитар-Караџићева реформа језика и писма 1861. године прихваћени у Загребу једногласно, а Караџић исте године проглашен за почасног грађанина Загреба.

Завршићу и ово поглавље цитатом текста руског конзула у Босни, филолога Александра Хиљфердинга, тачном анализом политичких и религиозних разлога реформе српског језика и правописа. У својој студији `Западни Словени` 1858. године Хиљфердинг о  реформи српског правописа Караџића и Копитара пише као о средству римокатоличке мисије, да је Караџић „саставио нову српски азбуку која се сасвим одваја од Кириловог предања задржавши само спољашњу форму руских слова, али усвојивши сасвим латински правописни систем. Вук разваљује предање које Словене веже са дјелом Светог Ћирила, а да их азбука коју је он узео, управо води ка примању латиничног писма, које код Словена важи као симбол римокатолицизма“.

ДАНИЧИЋЕВО ДВОИМЕНОВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Прво `двоименовање` српског језика, давањем лингвистичког легитимитета двоименовању и преименовању српског језика у `хрватски или српски` или `српски или хрватски`, са српске стране као носиоца националног културно-историјског права је извршио и `озваничио` филолог Ђурo Даничић, у свом најзначајнијем дjелу „Рјечник хрватскога или српскога језика“.  Даничић је претходно у филолошким радовима користио за српски језик дводјелну ознаку `хрватски или српски`, као у раду „Корјени  с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику“, поводом којег је Лазо Костић писао да је Даничић `први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским`.

Ђура Даничић, право презиме  Поповић, име Ђорђе, рођен је у Новом Саду 1825. године, а умро у Загребу 1882. године. Презиме је прво промијенио у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура. Син православог свештеника, али се школовао у протестантској гимназији у Пожуну (Братислава-Словачка). Био је први саборац и бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и правописа,  својим филолошким радом образлагао научну `неопходност` спровођења југословенске језичке политике и реформе српског језика и правописа. Реформа српског језика и правописа је била дио програма `југословенске` језичке политике, која је укључивала дијалекатско дијељење и вишеименовање српскословенског језика, и нормирање полицентричног `југословенског` или `илирског`,или `хрватско-српског језика.

Хрватски бискуп Јосип Јурај Штросмајер покровитељ југословенског покрета позвао је Даничића у Загреб да ради у Југословенској академији знаности, касније Хрватској академији знаности и умјетности, да се укључи у пројекат југословенске језичке политике. Даничић се одазавао позиву и 1867. године одлази у Загреб гдје је постављен за секретара Југословенске академије знаности и умјетности, и за првог уредника `Рјечника  хрватског или српског језика`. (Такође, Даничићев рођени брат Милош је приступио унијатском југословенском, `илирском` покрету или хрватском националном препороду.)

[pullquote]Прелазак Даничића у Загреб је један од првих  прохрватских политичких потеза са српске стране[/pullquote]

Даничић је ријечник радио у Загребу, и објављен је у Загребу после Даничићеве смрти, на латиничном писму. У склопу рада на речнику Даничић је радио и на сређивању и формирању хрватске варијанте латиничног писма. Преуредио је неколико слова: за ђ је увео знаке đ Đ, за џ – g, G, за њ – ń Ń, за љ – ļ Ļ. Прелазак Даничића у Загреб је један од првих  прохрватских политичких потеза са српске стране, да познати српски филолог прихвати посао хрватског присвајања и преименовања српског језика у хрватски, то јест југословенске мисије формирања и промовисања хрватске нације и народа  Даничићевим дјелом хрватска језичка политика и ‘хрватски језик’ су промовисани у свијету славистике и словенских народа. Оно што су вјековима покушавали аустрослависти, од фрањевачких филолога до европских протестантских `просветитеља`, да преименују српски језик у `илирски` или `југословенски`, двоименују дводјелним називом српско-хрватски или хрватско-српски, спровео је српски филолог Даничић са загребачким бискупом Јосипом Јурајем у Југословенској академији знаности и умјетности, која је касније прерасла у Хрватску академију знаности и умјетности – ХАЗУ.

Бискуп Јосип Јурај Штросмајер, као и Јернеј Копитар, био је посланик римокатоличке мисије и аустрославистичке школе за Балкан. Њемац по народности, капелан бечког Двора, потом римокатолички бискуп у Ђакову- центру римокатоличке мисије за Босну и Херцеговину; оснивач Југословенске академије знаности у Загребу 1866. године, која је касније постала Хрватска академија знаности и умјетности. Бискуп Штросмајер је био радник на пројекту југославизма – екуменском покрету унијатске мисије према православним Србима и Словенима уопште, у границама аустријског Царства, али и ван граница царевине према православном Истоку. Као и пројекат `илиризма` којим је руководио Људевит Гај, такође Њемац, и покрет `југославенства` који је предводио бискуп Јосип Штросмајер, као наставак `илиризма`, био је пројекат унијатске мисије и колонијалне културне политике аустријске царевине, у којој је програмски вршена  колонизација језика и писма православних Словена. `Његовим посредовањем дошло је до конкордата између Ватикана и Црне Горе 1866. године, а радио је на томе да и Русија склопи конкордат с Ватиканом. Програм Штросмајерове странке био је у овом: „Сви Славени (јужни) уједињени под Хабзбурзима и под Папом“. О значају мисије речника `хрваског или српског језика` бискуп Јосип Штросмајер је у писму 1878. године писао фратру Фрању Рачком, првом предсједнику Југословенске академије знаности: `Рјечник ће бити исто тако монументално дјело као универзитет, академија, ђаковачка катедрала`, а о Србима је писао Рачком 1884. године: „Народ нам је у врло опасном положају. Срби су нам крвави непријатељи. Добро је рекао, мислим Марковић,  да дочим се ми боримо прот Мађара, Србин `брат` иза леђа на нас наваљује.“ „Od ilirskoga pokreta i jugoslavenske ideje do neuralgičnih točaka u hrvatsko-srpskim odnosima u 20. stoljeću“, Doc. dr. sc. Grgo Grbešić, Diacovensia, Vol.21 No.1 Travanj 2013.

Даничићев Речник хрватског или српског језика је прва `нормирана` декларација о српском језику као вишеименом српско-хрватском стандарду. Заправо, прва после Бечког књижевног договора који је био програмска припрема за `Рјечник хрватског или српског језика` Југословенске академије знаности. Као и Караџићев реформаторски рад ни Даничићева дјелатност у спровођењу реформи српског писма и језика није пролазила без противљења српских националних првака и књижевника. Против Даничићевог језичког пројекта први је писао Лазар Костић, српски књижевник, пјесник и публициста, поручујући Даничићу „да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, напомињући да је једначење ,истога са истијем` политика, а не лингвистика. Поводом Даничићевог рада „Корјени  с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику`,(написао Ђ.Даничић, на свијет издала Југословенска академија знаности и умјетности, Загреб1877.Стр.180.), Лазо Костић у свом раду `Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме`-Летопис Матице српске 1880., пише о филолошко-политичким намјерама Ђура Даничића:

„Не можемо пропустити ове прилике, а да не кажемо нашем чувеном знаоцу језика коју искрену, озбиљну реч. Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих „Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски.) Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским. Тако на пр. чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету познаваоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: The Kroatian. According to Safarik, should not be reckoned as a separate language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Serbian (Мах Muler, The Languages of the Seat of war in the East. London and Edinbourgh. 1855).

Према томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. Кад старешина свих филолога, Макс Милер, с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничић, поред свих својих огромних заслуга за науку, неће никад моћи упоредити, кад и он вели, да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори у хрватској крајини, то је „просто српски“: кад све то узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао „хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички.

Сваки прави родољуб, или Србин или Хрват, а јошт пре ако је књижевник, а понај и најпре испитивач језика, мора са болом и са стидом гледати на неприродну поцепаност у књижевности једног језика који је народу на срамоту и поругу, а непријатељима му на радост и подсмех. Кад би тај најсакатији од свих дуализама сматрали са гледишта нашег начела, онда би морали казати, да је то сасвим несмислен, па и неплодан укрштај; ништа се само са собом не може укрстити, као што и у органском животу спаривање врло сродних врста или остане сасвим јалово, или рађа богаље, те зато и сваки такав покушај у људи изазива гнушање и поругу гледалаца. И Ђуро Даничић, јамачно није могао више поднети стида са те срамоте,те се решио учинити са своје стране све, ма и на штету науке што би допринело уједињењу књижевности. Но вредност политичког, па и књижевно-политичког дела мери се на успеху, те ако има успеха, онда се може на повреду чисте науке којекако и кроз прсте гледати; но ако га нема, онда се силовање научне истине мора тим жешће осудити.

Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какав успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага. Напротив, очигледно је да је у нашој лингвистичкој књижевности почео безобзирни хрватизам отимати мах баш од оно доба када је Даничић почео своју помирљиву радњу. По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за право замолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Али у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“

Извор: Дигиталне збирке Националне и свеучилишне књижнице у Загребу

(Изглед, коректура и опрема текста редакцијски)

 

Изворник: Српска историја