Олег Трофимов: ГРѢХ БРАТОУБИСТВА И НАРОДОУБИСТВА И КОМПЛЕКС НИЖЕ ВРѢДНОСТИ УГКЦ

Биће рѣчи о послѣдњим збивањима у животу Украјинске гркокатоличке Цркве (УГКЦ) у свѣтлу хаванског сусрета прѣдстојатēљā Руске Православне и Римокатоличке Цркве, „утуцима“ УГКЦ на њега, а такође успомена на Лавовски сабор и 70-годишњицу прѣласка значајног дѣла унијата Галиције и Закарпатја у Православље, које ни до дан-данас унијати не желе да признају.


Протојереј Олег ТРОФИМОВ

Протојереј Олег ТРОФИМОВ

Прѣ но што проговоримо о комплексима ниже врѣдности унијата ваља ради правичности рѣћи коју о вишој врѣдности – о стварним успѣсима који су се десили послѣдњих година у животу УГКЦ од тренутка распада СССР.

На подручју западне Украјине некад су се налазиле како поједине кнежевине, тако и историјски разне државе. То је било поље борбе – не само политичке, него и религиозне – гдѣ се траху Западни свѣт – католицизам, и Источни – Православље. Овдѣ се одигравала борба идеологијā за срца људи и борба домаћег становништва за самоопредѣлѣње. Унија – плод политике Рима и Рѣчи Посполите, прѣдстављала је политичко-религиозни хибрид, који уопште нѣје прѣдвиђао помирење и јединство Цркве, него експанзију, колонизаторство, асимилацију завојеваних територија. Због тога су избијали крвави ратови и узајамне међуетничке чистке. Таквим путем је Рим постигао успѣх – освајање значајне територије, која је канонски припадала Православној Цркви (што је, зачудо, садашњи папа, за разлику од својих агресивних прѣтходника, у Декларацији једнозначно, заједно с патријархом Кирилом, осудио: „метод ‘унијатизма’… нѣје пут ка васпостављању јединства“ –  о томе ћемо подробније ниже поразговарати).

У стратегији геополитике САД расколници из УПЦ КП и УГКЦ прѣдстављају ареал русофобије и православофобије

У стратегији геополитике САД расколници из УПЦ КП и УГКЦ прѣдстављају ареал русофобије и православофобије

Таква политика Ватикана се ни издалека нѣје свѣма допадала, чак ни самим унијатима, како из народа Русина што се селио од Словачке до Буковине, тако и из домаћег галичког народа. Све што је у народу било руско, убијано је геноцидом, у конц-логорима попут Талергофа и Терезина, при чему не убијаху само православце, него чак и саме унијатске Русине, и то једино због руског имена или тек сумње у симпатије према њима! Стотине тисућа људи је изгинуло од католичког и гркокатоличког звѣрства. Унијати до дан-данас о томе срамно ћуте, скривајући чињенице о свом учешћу у геноциду. Но свеједно, кад су на галичку земљу долазили војници Руског Царства или војници совјетске армије, њих су сретали са хлѣбом и сољу. Документарна свѣдочанства тога сачувана су нам у филмском журналу тог доба. Мада прѣпорођени унијатски бандеро-фашисти потпуно поричу ту страницу историје свог народа, прѣдајући се западној хистерији русофобије – духовном самоубиству.

Хавански сусрет - издаја унијата

Хавански сусрет – издаја унијата

У прѣдратном и послѣратном периоду, покрет духовништва за поновно уједињење с матичном Црквом повео је талентовани унијатски богослов Гаврило Костељник, с чијим именом је и повезан прѣлазак унијата у Православље. По његовом мишљењу, тој новој Православној украјинској Цркви на чело је трѣбало да стане митрополит Андрѣј (Шептицки).

1995. године посрећило ми се да се упознам и попричам с изузетно талентованим православним свештеником, диригентом архијерејског хора Луцке саборне цркве, дубоко уваженим о. Владимиром Ганжуком (1919-2001, Царство му Небеско!), који је сакупио уникатну колекцију музичких црквених дѣла. Баћушка је на мене оставио неизгладив утисак као човѣк велике снаге духа, исповѣдник вѣре. Он је неко врѣме, до 1947, био протођаконом и секретаром у Лавовској епархији и имао могућност општења с унијатским митрополитом Андрѣјем (Шептицким) који је, по његовим рѣчима, „веома симпатисао Православну Цркву, и када к њему хтѣдоше прѣћи два православна свештеника, он их не прими, говорећи да ћемо ускоро ми к вама прѣћи“. И то не чуди, пошто у обичном духовништву и народа тада бѣше јака тежња ка Православљу. Све док се мнѣње о Православној Цркви нѣје измѣнило под утѣцајем репресивног дѣловања НКВД. Рим, дабоме, такве новости нѣсу радовале, па је био задѣјствован низ католичких мисионарских редова, који се, између осталог, бавио и провокацијама.

Лавовски Сабор 8-10. марта 1946. године: типично обријани унијатски свештеници гласају за присаједињавање РПЦ

Лавовски Сабор 8-10. марта 1946. године: типично обријани унијатски свештеници гласају за присаједињавање РПЦ

У таквим условима је 8-10. марта 1946. године на Лавовском сабору гркокатоличког духовништва и мирјана била донѣта Одлука о „укидању рѣшења унијатског Брѣстовског сабора 1596, раскиду с Ватиканом и враћању родној православној вѣри“. На сабору је о. Гаврило Костељник иступио с извѣштајем „О мотивима поновног уједињења УГКЦ с РПЦ“, у коме је с историјске и богословске тачке гледишта образложио неопходност ликвидације уније. Рѣшење Сабора подржало је 997 од 1270 гркокатоличких свештеника Западне Украјине, остали су били осуђени.

Протопрезвитер Гаврило Костељник (први слѣва), убијен од бандеровских унијата

Протопрезвитер Гаврило Костељник (први слѣва), убијен од бандеровских унијата

Мученик Христов протојереј Гаврило Костељник је убијен по наруџби недотучених фашистичких унијата од бандероваца под руководством Романа Шухевића, послѣ службе Божије у г. Лавову 1948. Унијати-бандеровци, наравно, поричу своје учешће у том убиству. Но, отац Владимир Ганжук, знајући прилике на лицу мѣста, нѣје стављао под сумњу наруџбински карактер убиства оца Гаврила.

Неоспорно је да је значајни дѣо те Цркве свѣсно прѣшао у Православну Цркву, али је чак и међу онима што су потписали Споразум о поновном присаједињавању остало приврженаца УГКЦ. Један дѣо је у Украјини дѣловао потајно, а прѣко границе у расѣјању – јавно. У читавом периоду од 1946. до 1992. године многе новостворене епархије су по савѣту Ватикана, у очекивању обнове УГКЦ, навлаш биле регистроване у саставу РПЦ.

Сада се на адресу РПЦ, а у Украјини на адресу УПЦ МП, од унијата шире безочне и циничне оптужбе о саучешћу у репресијама, повлађивању комунистима итд. То се чини не само због за унијате горког јубилеја – краха унијатске експанзије – већ и зарад постојаног подстицања русофобског и антиправославног расположења. У самом настроју и менталитету те „Цркве“, уза све њено декларисано „унијство“ (сједињеност), царује дух савршено противан духу хришћанства и јединства; како је то рекао сам њихов поглавар папа Фрања, „метод ‘унијатизма’… нѣје пут ка васпостављању јединства“.

Отимање православног храма - типична пракса УГКЦ

Отимање православног храма – типична пракса УГКЦ

Али шта се ипак дешавало тѣх сурових послѣратних година?

Свака вѣроисповѣст – не само УГКЦ – је пострадала у том атеистичком и богоборачком периоду. Ако сравнимо статистику и саоднос пострадалих у РПЦ и УГКЦ, то ће број репресираних бити несамѣрљиво већи у РПЦ: у УГКЦ је пострадао сваки шести свештеник, порушено је не више од 15% храмова. Истоврѣмено, у Руској Православној Цркви од 100 припадника духовништва и монаштва, условно нѣје пострадао 1 човѣк, а постотак порушених храмова износи 95%. Храмови и духовништво УГКЦ сачувани су захваљујући томе што су ушли у састав РПЦ; НКВД њих нѣје тако јаросно репресирао ка у Русији или на истоку УССР. Сѣмеништарци – будући свештеници – из украјинских области су имали повлашћен положај у односу на Русе, било их је више у богословијама и академиијама РПЦ, гдѣ су стицали образовање и сигурност. Таква је била политика. Како ми је причао отац Владимир Ганжук (док је био у Лавовској епархији), „ми свештеници смо знали један другог, знали смо да је у подземљу остало још вѣрног духовништва УГКЦ, али себи нѣсмо дозвољавали да их потказујемо. И када су нам НКВДешници доводили ухапшеног свештеника УГКЦ по пријави мѣсног становништва, ми смо се зарад хришћанске солидарности заузимали за њега, говорили да је он наш. Сви су одлично схватали чиме му је то могло грозити – стрѣљањем, исто као и нама, уколико то не бисмо могли доказати. Парафије (парохије) су совѣтске власти опорезивале, понекад смо скривали њихове приходе како би се парохија могла развијати, и тиме свој живот немало подвргавали опасности“. Отац Владимир (тада протођакон) је ухапшен у Лавову 1947, по исфабрикованом поступку због „антисовѣтске дѣлатности“, као „економски контрареволуционар“. Добио је 8 година, али је послѣ Стаљинове смрти ослобођен прѣ рока.

УГКЦ је потпомагала нацистички режим и благословила омладини Галиције отпремање и рад у нѣмачким конц-логорима, а фашистима - стрѣљање мирног становништва

УГКЦ је потпомагала нацистички режим и благословила омладини Галиције отпремање и рад у нѣмачким конц-логорима, а фашистима – стрѣљање мирног становништва

И чиме је УГКЦ одблагодарила РПЦ (УПЦ МП) у доба мира?

Врѣди признати да се од 1992, кад се појавила слобода вѣроисповѣсти и десила обнова УГКЦ у западној Украјини, дѣо парохија мирно вратио у Украјинску гркокатоличку Цркву. Но било је очева и парохијана што нѣсу хтѣли да се врате унији. Ти свештеници и њихова паства подвргнути су понижењима, уцѣнама, шиканирању; православни епархијски центри су разорени, а мѣсна власт је веома подстицала такву „обнову“ уније. „Благодарношћу“ са стране УГКЦ постадоше русофобски напади, хајка на Православље, убиства православног духовништва.

У концентрационим логорима Терезина и Талергофа само због сумње у симпатије према Русима је на стотине тисућа Галичана и Русина убијено у сарадњи са УГКЦ и РКЦ

У концентрационим логорима Терезина и Талергофа само због сумње у симпатије према Русима је на стотине тисућа Галичана и Русина убијено у сарадњи са УГКЦ и РКЦ

Почев од 1992. године, РПЦ и УГКЦ у Украјини су се налазиле у неравноправним условима по техничким могућностима обнове. То је у првом реду повезано с колосалним губицима РПЦ у богоборачком периоду. Под надлежношћу Ватикана се налазе 23 унијатске Цркве, од којих 11 имају словенско порѣкло: албанска, бугарска, словачка, мађарска, пољска, македонска, хрватска, русинска, украјинска, белоруска и русијска. Послѣдње четири у то врѣме су дѣловале у расѣјању. А то је озбиљан извор кадрова, образовања и снаге, реализован потом у западној Украјини. РПЦ је у томе губила, штавише, Руска Православна Црква се нѣје могла одупирати насиљу бандеро-унијатских радикала са потпуним повлађивањем тамошњих власти. Почетком 90-их сам био свѣдок тога како су при обласним совѣтима истицани спискови и недѣљни план за окупљање људи и отимање овог или оног храма УПЦ МП у рејонима области. Свештеницима су за прѣлазак на унију нудили кола, куће и округле своте новца на поклон, тѣх година је то био значајан аргумент, и неки су, не издржавши притисак,подлѣгали тѣм понудама. РПЦ је, на примѣр, 1988. у Лавовској области имала 599 парохија, а сада – 70; на то су, дабоме, утѣцали и раскол Украјинске Православне Цркве на УПЦ КП и УАПЦ.

Саврѣмени живот УГКЦ. Сахрана. Осѣм фашизма, ту је богохуство и светотатства: бити у храму с покривеном главом је норма за УГКЦ

Саврѣмени живот УГКЦ. Сахрана. Осѣм фашизма, ту је богохуство и светотатства: бити у храму с покривеном главом је норма за УГКЦ

А какав је саврѣмени положај и резултат обнове УГКЦ?

Безусловно се са становишта гркокатолика може говорити о бурном прѣпороду те Цркве. Због америчке геополитике и експанзије догађа се њено подржавање извана као структуре и као ареала русофобије и антиправославних расположења. Парохије УГКЦ су никле тамо гдѣ она никада нѣје имала подршке; прилично успѣшно се развија мисионарска дѣлатност, премда та Црква како је била, тако и остаје локалном, својственом западним областима Украјине. Расте и њена политичка тежина у држави, као антипода руског становништва и Православне Цркве.

Но, ипак је Сабор у Лавову 1946. за Православље донѣо позитивне резултате. До 1946. године у читавој Лавовској области било је свега три православне парохије.

Ево статистичких података за 1. јануар 2015. године: УПЦ МП – 70 религиозних организација (р.о.), 2 манастира (м.), 2 школске установе (ш.у.); УАПЦ – 394 р.о., 3 м., 2 ш.у.; УПЦ КП – 484 р.о., 3 м., 2 ш.у.; РКЦ (католици) – 167 р.о., 18 м., 2 ш.у.; УГКЦ има значајну прѣвагу: 1598 р.о., 40 м. и 7 ш.у. Ако се заједно узму сви огранци Православља, онда ће то чинити 948 религиозних организација, што унијати никако не могу опростити украјинском народу који нѣје желѣо да остане у лону кћеринске корпорације Ватикана – УГКЦ.

У религиозној космогонији УГКЦ Бандењра је бог-судија. Боје анђеоских крила су боје заставе "Десног сектора"

У религиозној космогонији УГКЦ Бандењра је бог-судија. Боје анђеоских крила су боје заставе „Десног сектора“

Шта о себѣ пишу унијати?

Да би некако надокнадили своју непуноврѣдност, УГКЦ о ствара слику, имиџ о свом глобалном признању и неопходности у друштву, како у религиозној, тако и у свѣтској политичкој арени – слично укро-гласилима она ствара тзв. лажњаке и шири их у својој срѣдини, по украјинској пословици „хвалите ме уста моја, хвалите да вас не поцѣпам“. Тако, подсѣћајући се за себе жалосног датума – 70-годишњице Лавовског сабора, на коме је дошло до осуђивања уније и раскида с Ватиканом, она га назива „псеудосабором“. У жељи да се некако рехабилитују, гркокатолици наводе „чињеницу“ с којом се можемо упознати у чланку „Православни хришћани свѣта: дошло је врѣме признати ужасну истину о Лавовском псеудосабору 1946. године“. Постављен је на званичном сајту УГКЦ 7. марта ове године. Одједном излази како су – обратите пажњу! – „сви православни хришћани цѣлог свѣта“ (!) осудили тај „лажни сабор“, па, дабоме, и Московска Патријаршија: „Ми знамо да милиони православних хришћана по читавом свѣту искрено осуђују антирелигиозне прогоне од стране совѣтске владе… Смирено просимо опроштај за сву неправду… и поклањамо се мученицима Украјинске Грко-Католичке Цркве… који, уз попустљивост Московске Патријаршије бѣху затворени, уморени, депортовани и убијени од совѣтске власти“.

Као резултат исполинских напора (зацѣло дипломатије УГКЦ), под тѣм документом су нанизани потписи „свѣх православних хришћана цѣлог свѣта“! А сада – пажња. Ево и њих: 1 – из Лавова (!), 1 – из Амстердама, 2 – из Њујорка, 2 – из Москве (ово је несумњива побѣда над Московијом!), 5 – из Париза и 7 – из Кијева. Под сваким потписом је додато (зарад очигледности и неоспорности) – „православац“. Ето како трѣба глобално дѣловати и прилагати „саборне и свеправославне изјаве“! али због нечег под тѣм велеглобалним документом нема ниједног потписа „пријатеља“, прѣдставника украјинског епископата расколника УАПЦ и УПЦ КП, с којима су међусобно шуровали на бандеровским основама.

За убијање мирног становништва Донбаса, епископ УГКЦ у Лавову на Велики четвртак пере ноге насилницима АТОшницима, братоубицама и дѣцоубицама, иако је то Христос чинио апостолима ради проповѣди Ѣванђеља

За убијање мирног становништва Донбаса, епископ УГКЦ у Лавову на Велики четвртак пере ноге насилницима АТОшницима, братоубицама и дѣцоубицама, иако је то Христос чинио апостолима ради проповѣди Ѣванђеља

У чланку о проповѣди „Поглавара УГКЦ поводом 70-лѣћа псеудосабора“ речено је: „Надамо се да наша пружена рука помирења макар овај пут неће остати без одговора“. Сâм поглавар унијата је просуо слѣдеће бисере и перле. Опирући се на горе навођено писмо, изјавио је: „Јуче је читав свѣт узбудила вѣст о томе да нам је велики број свећеника-интелектуалаца Православне Цркве упутио писмо с молбом за опроштај због злочина псеудосабора“… „Велики број свећеника“, ако је вѣровати потписима испод тог писма састоји се од – пажња! чак четворице очева!!! Четири потписа!!!

Митрополит УГКЦ Андрѣј Шептицки са свастиком

Митрополит УГКЦ Андрѣј Шептицки са свастиком

Још један „бисер“ из тог истог чланка је као нека реакција, „утук“ – вађење флеке послѣ позива на рибање у Риму код папе, и прѣдставља просто књижевно ремек-дѣло у класичном унијатском менталитету; његову врѣдност сада оцѣните према овом цитату: „Он (поглавар УГКЦ) је саопштио да је Папа УГКЦ дао апостолски благослов и сâм замолио благослов од епископа УГКЦ: ‘Наклонио је прѣд нама своју главу, говорећи: Благословите ме. Осѣтили смо да је Папа наклонио главу прѣд Црквом-мученицом и многострадалним народом’.“

Обратите пажњу на кључну фразу: „осѣтили смо“. То да папа кад поздравља обично наклања главу је чињеница, остало је другим рѣчима казано „нама се, ето, тако прохтѣло да је папа осѣтио баш тако и тако нас замолио“… То је просто јединствено ремек-дѣло!

Сада желим да читаоцу унесем јасност у оно што је остало између редова у Слову поглавара УГКЦ, оно што се не просто има у виду, већ је његов главни циљ: „Стога се трудим да се присѣтим геста који је учинио мој прѣтходник прѣ 10 година… Нека ова наша пружена рука помирења и оздрављења макар овај пут не остане без одговора“. Можете ли замислити? Унијати, као жртве репресија, „пружају руку помирења“ пријатељима православцима, који су тако глуви да не чују, али можда њихов гест „макар овај пут не остане без одговора“!!! Пажња, прѣ 10 година је тадашњем поглавару УПЦ МП Митрополиту Владимиру (Сабадану) од унијата била „пружена рука“, тј. било му је прѣдложено да раскине односе с РПЦ и прими унију, слѣдствено, да се потпуно потчини папи римском Пољаку Војтили! А заузврат ће митрополиту од господске, тј. папске руке бити дозвољено да стане на чело УГКЦ. Така је то „рука помирења“! Послѣ осуде праксе унијатства од садашњег папе, ово обраћање да „макар овај пут не остане без одговора“ показује гдѣ количина бандоглавости УКПЦ не подлѣже ограничењима. Још дуго се ваља лѣчити…

Студенти (будући оци) апсолутно свѣх унијатских школских установа узимали су учешћа у крвавом мајдану

Студенти (будући оци) апсолутно свѣх унијатских школских установа узимали су учешћа у крвавом мајдану

УГКЦ свој политички хибрид назива „Церква Мучиницја“, али ето, кад је ваљало иступити прѣд властима против геноцида у Телергофу и Терезину, заузети се макар за своју, унијатску паству, прокаменити рѣч против стрѣљања западних Украјинаца од фашиста за врѣме ВОР – та „Црква“ због нечег не хтѣде бити „мученицом“. Чак ни послѣ указивања свог поглавара-папе у Декларацији да је то у Украјини унутрашњи сукоб, а не спољња агресија, антинародни и братоубилачки тон „мученице“ се не мѣња.

У слову о Лавовском Сабору поглавар УГКЦ свеједно се нѣје ослободио од патолошке русофобије и неурачунљиве оцѣне оних вѣрника УГКЦ што су се искрено присајединили Православљу, прѣдстављајући то као „Јудин пољубац“. Но, ипак врѣди примѣтити да се агресивна тоналитет званичних докумената, у поређењу с ранијим годинама, након хаванског сусрета снизио, барем у изјавама о том Сабору. Али амплитуда раздражљивости и незадовољства се још више повећала. И не врѣди нам да се заваравамо како се бандеровска унијатска врхушка намах измѣнила.

Убице, насилници, мародери АТОшници су "свеци" УГКЦ, насликани у њиховим храмовима. Примѣтите, одоздо расте "свети" копар и даје им на "светости"

Убице, насилници, мародери АТОшници су „свеци“ УГКЦ, насликани у њиховим храмовима. Примѣтите, одоздо расте „свети“ копар и даје им на „светости“

Узмимо за примѣр чланак „Као пастири, говоримо у име нашег народа Светом Оцу и свѣту: Папа Фрања нас је чуо“ – епископи УГКЦ“. Сам по себи стил чланка је врло „чудотворан“ кад се саговорнику у његово име приписује оно што је он чуо и оно што је он чак желѣо да осѣти. Из тѣх рѣчи као унијатски религиозни менталитет исијава комплекс ниже врѣдности и улизиштва. Да би се некако накнадила своја несамобитност, све се износи у духу исполинства, свѣтске глобалности и значаја, тако да прѣд унијатима – као и Украјином у цѣлини тобоже „читав свѣт“ дуби на трепавицама. Поред осталог, у том чланку се каже: „Припремљено је јавно обраћање у коме се пажњи свѣтске јавности износи информација о агресији и хибридном рату… Црква осуђује звѣрства, отимачине, заточења и мучења појединих лица и група на Донбасу и Криму, нарочито кримских Татара-муслимана (ну, ево, и Татари-муслимани се никако не могу лѣпо скрасити без унијатских бандераца, и то је аксиом – аут.), као и гажење слободе вѣроисповѣсти и достојанства милиона људи (као да су баш о себи све рекли! –аут.)… УГКЦ се неуморно моли и залаже за мир, и данас се њено руководство обратило Светом Оцу и свѣту – за помоћ да се прекине рат и олакша хуманитарна криза, изазвана руском агресијом на Украјину… (унијати дрско противрече папи који је у Декларацији јасно опредѣлио да је то унутрашњи грађански сукоб, а не спољња агресија. Сами унијати су реално помагали „успостављање мира“ на мајдану разлѣвањем „Молотовљевих коктела“ и убијањем људи тамо. Студенти и „оци“ УГКЦ и РКЦ из апсолутно свѣх духовних школских установа узимали су учешће у мајдану – аут.). Украјинце непрестано руже уз помоћ добро промишљене и финансиране међународне пропаганде (видѣсте ли ви? Опет „зрада“[1], сад већ међународна!!! – аут.). „Светом Оцу сам рекао: ‘Народ страда, Ваша Светости, и очекује Ваш загрљај’. Папа Фрања је јасно дао до знања да ће дѣловати“ – саопштио је Блаженѣјши Светослав (а на који чудесан начин је папа то дао до знања се не утачњава. Свакако нови унијатски бисер! Митрополит Светослав сâм говори и сам одговара умѣсто папе, другим рѣчима: „јасно даје до знања, ја вас ту држим за будале, сву своју паству“ –аут.). Ако људи не чују или не разумѣју тај глас, онда се они збуњују, узнемирују и осећају себе заборављеним (ту се испољавају фобични признаци бандероваца послѣ „хаванског издајства“ од папе – аут.). „Свети отац је подвукао да нико неће рѣшавати екуменска питања по цѣну читаве Источне Католичке Цркве“ – саопштио је поглавар УГКЦ (рѣчи „нико неће рѣшавати…“ значе да је папа већ све рѣшио без УГКЦ. Ваља се сѣтити да су се за те облѣтнице /Лавовског Сабора/, макар и не био округли датум, у Лавову окупљали поглавари других унијатских Цркава ради солидарности, у споразуму са папом, наравно, а ту одједном ниједног од њих НѢЈЕ БИЛО! Зар је, дакле све тако ружичасто за УГКЦ како они тамо замишљају? – аут.). Под тѣм „чудотворним“ чланком је потпис цѣлог тог циркуса: Секретаријат Синода Епископа УГКЦ.

На унијатским иконама у аду су ватници - житељи Донбаса (наравно -алкохоличари), предсѣдник РФ Путин (с краватом у бојама руске заставе и "колорадском" одѣлу) и патријарх Кирил (са знаком долара на кукуљу намѣсто шестокрилог Серафима)

На унијатским иконама у аду су ватници – житељи Донбаса (наравно -алкохоличари), предсѣдник РФ Путин (с краватом у бојама руске заставе и „колорадском“ одѣлу) и патријарх Кирил (са знаком долара на кукуљу намѣсто шестокрилог Серафима)

Послѣдњи лажни покрети за рехабилитацију комплекса ниже врѣдности су громогласне изјаве унијата да воде успѣшно екуменско општење-прѣговоре с расколницима УАПЦ, о чему саопштавају и на свом сајту, а о томе су такође (што је јако важно) извѣстили папу. Шта само неће учинити остављена и уврѣђена љубавница! Баш с таквим комплексом ниже врѣдности „остављене“ и живе унијати! Јер, поред свѣх заједничких бандеровских подухвата с православним расколницима, они нѣсу пропуштали прилику да пљачкашки одузму парохије не само УПЦ МП, него и УАПЦ, која се тамо где је превага унијатског становништва налази под њиховим притиском; а тамо то памте, и не живе у глупим илузијама. А послѣ папине изјаве о осуди унијатизма, УАПЦ је њих „имала у виду…“ (це зрада!), тако да се та новост код унијата појавила прекјуче.

Послѣдња новост – врхунац комплекса ниже врѣдности чак на државном нивоу (!) јесте припрема сусрета двојице „побратимiв“-„заштитника“ Украјине, колега по невољи – поглавара УГКЦ, митрополита Вјачеслава (Шевчука) и предсѣдника Петра Порошенка. Првог су, благо речено, „занемарили током сусрета“ – папа га издао, а другог су „занемарили послѣ сусрета“ с ЕУ. Свуди, свуди само ЗРАДА! Обично послѣ таквих сусрета нѣје само Порошенку натечено лице.

Кроз призму тог за унијате горког датума – 70-годишњег јубилеја догађања Сабора, па још послѣ папине „хаванске издаје“, очигледно с пројављују историјски комплекси ниже врѣдности и фобије „остављене љубавнице“ – УГКЦ.њен менталитет и живот су русофобија и православофобија, а осѣм тога сад још и „ватникофобија“[2] – према Донбасу, према свима онима који не дѣле „патриотску“ бандеро-фашистику идеологију. Која се у цѣлом таквом комплету излѣва у богохулни и чудовишни грѣх УГКЦ – народоубиство Украјине!

Шта је узрок таквог живота УГКЦ?

Узрок тога се у православном богословљу назива јересју филетизма (расизам), или етнофилетизма, чија се суштина састоји у слѣдећем: издаји хришћанских истина зарад етничких и политичких интереса. Та јерес је 1872. осуђена од Православне Цркве.

У темељима „светости“ УГКЦ лежи један од њених подвижника – Јоасаф Кунцевић (1580-1623), који је заједно с храмовима спаљивао православне хришћане који нѣсу желѣли да прихвате унију, због чега је био канонизован од Рима као „апостол јединства“; зарад веће „светости“ положен је поред моштију апостола Петра у Ватикану.

1131602Управо унијати су нама Украјинцима наметнули жуто-плаву католичку аустријску заставу, коју су они добили од аустријског краља за заслуге, за сузбијање-убијање мађарских сељака. И ето та застава, обагрена проклетством и крвљу мађарских сељака, легла је у основу државности, чије послѣдице данас осѣћамо. Не желе данас узалуд мађарске општине Закарпатја да се потпуно издвоје од убице-Украјине, њихова дѣца се не боре у братоубилачком рату у АТО, и то је чињеница!

У XXI вѣку УГКЦ је, и поред номиналног спомињања Христа и вањске хришћанске обредности, у еволутивном процесу изопачила вѣру. Украјина – то је бог у рубачи[3], Путин је ђаво, Москали – бѣсови, Бандера – пророк, мајдан је црква, „десни сектор“ – апостоли, АТО[4] – света инквизиција, фашистичка свастика – умѣсто натѣлног крста, све то је садржано у иконама УГКЦ, а њени „свеци“, који су насликани на зидовима храмова су братоубице, насилници и дѣцоубице – АТОшници. Ево и икона Матере Божије је нова, чисто унијатска – „укропска“! Управо таквим „свецима“, што су се бавили геноцидом над Пољацима, Јеврејима, Украјинцима, Русима (који нѣсу дѣлили идеје фашизма) данас у унијатским храмовима, по већ установљеној богослужбеној традицији, умѣсто молитве „слава Богу“, вичу „слава јунацима!“, умѣсто проповѣди „љубави према ближњему“ одзвања „смрт непријатељу“!

Ево се појавила и нова икона "Мати Божја Укропска". Из неких разлога иде јој крв из носа и с усана

Ево се појавила и нова икона „Мати Божја Укропска“. Из неких разлога иде јој крв из носа и с усана

Нема сумње у катастрофалне послѣдице „мајдана“, у коме је организаторска сила била УГКЦ. Сваки (!) од епископа УГКЦ је тада изјављивао: „на мајдан је људе извео Свети Дух!“ На мајдану је тај „свети дух“ рукама очева и сѣмеништараца УГКЦ бацао „Молотовљеве коктеле“, убијао „беркутовце“ и копао им очи, налѣвао чајеве с наркотицима. Тај исти унијатски „свети дух“ је земљу довео до сирòмашēња, геноцида, братоубилаштва и мржње, доношења евросодомских закона и врѣдности. Барјацима евросодома украшени су њихови храмови, иконе, присутни су на њиховим одеждама и свѣћама (дикиријама и трикиријама) епископа у виду пантљика. У зони АТО унијатски „свети дух“ такође дѣјствује кроз упутства капелáна, када метом паљбе бивају православни храмови, манастири. Како свѣдоче житељи Донбаса, управо су на православне празнике вршена активна бомбардовања и упади укро-фашиста. Ето такво „светом духу“ се већ 400 година свог постојања клања унијатска „Црква“. Све ово и јесте „гркокатоличка светост“ најчистије воде! Како је написано у Ѣванђељу, „свако дрво се по плодовима познаје“. УГКЦ је филетистичко-фашистичка ђавоља секта која је разорила Украјину, на којој лежи грѣх народоубиства!

Но, Богу хвала, не дѣле сви мирјани и духовништво овакве погледе врхушке УГКЦ. Ваља споменути једну од грана, одвојених од УГКЦ – то је УПГКЦ (Украјинска Правовѣрна Грко-Католичка Црква). По своме настроју – то су безнагодбени антиглобалисти што иступају против евросодомије и других апостасијских пројава нашег доба, проклели су пређашње папе. Од почетка су током мајданских збивања заузели супротан став, а на самом почетку АТО умољавали народ да не учествује у братоубилачком грађанском рату и не скупља новац за ту војну. Реакцију УГКЦ нѣје трѣбало дуго чекати. Организована је специјална операција, у којој је било задѣјствовано – замислите само – неких сто људи, до зуба наоружаних ватреним оружјем. Храмови УПГКЦ су разорени, свештеници похапшени, дѣо њих је протѣран. „Цивилизовану Европу“, дабоме, нѣје узрујало то нарушавање права верника.

Као што су у XVII вѣку од Јоасафа Кунцевића горѣли православни храмови, тако и од капелана УГКЦ и РКЦ горе храмови под руководством унијатског "духа светог"

Као што су у XVII вѣку од Јоасафа Кунцевића горѣли православни храмови, тако и од капелана УГКЦ и РКЦ горе храмови под руководством унијатског „духа светог“

Не чуди што су чак и у лону те „Цркве“ не мање дивљачки узајамни односи. Прича која је шокирала област; десила се Трускавецу, познатом бањском граду још у доба Савеза, у Лавовској области: млади и марљиви свештеник о. Јован имао је везе с украјинским расѣјањем у Канади и САД, захваљујући чему је крајем 90-их и почетком 2000-их изградио диван Свето-Покровски храм (УГКЦ). Намѣсник (декан) с тѣм нѣје могао да се помири, те да би ту постао старѣшина, унајми убице, који га на очи попадије и дѣце закољу. Све је као и обично – намѣсник је старѣшина, жалостиво га је опојао, а истрага нѣје дала резултате.

И какав трѣба да буде наш однос према УГКЦ?

Наравно, имајући прѣд очима ово горко искуство, неопходно је убудуће не допустити такве појаве – у мѣри у којој је то законито и могуће остварити. По својим дѣлима и религиозно-политичкој идеологији, УГКЦ се мало чиме разликује од вехабија ИДИЛ. Ваља се опоменути рѣчи митрополита Илариона (Алфејева): „У нас нема никакве антипатије према вѣрницима Грко-Католичке Цркве… у Мађарској… она тамо нѣје агресивна… Али у Украјини, нажалост, то нѣје тако. Зато што су гркокатолици вѣковима имали овај исти став који и данас, без устручавања, разглашавају на сва звона“.

Аутор је доктор богословља, магистар религиологије и философских наука, новорусијски родољуб, који је због прогона лишен имовине, крова над главом и мѣста служења.

[1] Издаја (укр.) – прим. прѣв.

[2] Ватник је – ватник: ватирана и топла јакна или панталоне, због своје јефтиноће веома популарна у бившем СССР-у. У друштвеној мрежи В контакте (руском парњаку Фејсбука) 2011. се појавио „Рашка – квадратни ватник“, лоша копија Сунђер-Боба и оличење ура-патриоте каквим га замишља либералан, „напрѣдан“, „културан“ и еврољубив свѣт – крезави, коцкасти човѣчуљак, алкохоличарски црвеног носа и с масницом на оку, одѣвен у одрпани ватник. Рашка се фрља с падежима, неизлѣчиво је тупав, псује, мрзи Америку, педере и Јевреје, воли отаџбину, Путина и вотку „Путинку“. Са догађањима у Украјини, израз „ватник“ тамо почиње да се примѣњује у погрдном смислу за становнике Донбаса и Русе уопште.

Рашка је, иначе, прѣзриви назив за Руску Федерацију, а Рашковани за њене становнике. Лик „ватника“ ипак највише говори о односу његових твораца према сиротињи, обесправљеним људима и „губитницима“ уопште.

Подједнако уврѣдљив назив је „колорад“. Називом се алудира на кромпирову златицу (рус. колорадский жук), којом се, опет, циља на „георгијевску ленту“. Тако је и Путин на слици горе у аду приказан као колорад, у пругастом одѣлу– прим. прѣв.

[3] Мисли се на традиционалну словенску кошуљу, украшену везом с геометријским, цвѣтним, биљним мотивима. Обично је израђивана од домаћег платна и ткана на разбоју. У руском, бѣлоруском и украјинском разговорном језику ове кошуље се данас називају вышиванка, вышыванка, вишиванка; у Срба оне су некад називане и рубинама или рубачама; овдѣ смо употрѣбили послѣдњи назив, пошто се израз кошуља врѣменом пренѣо на конфекцијски одѣвни предмет, који са својим народним „прѣтком“ има само далеке сличности – прим. прѣв.

[4] Скр. Антитерористичка операција – званичан назив украјинских власти за рат који води у Новорусији – прим. прѣв.

Посрбио Драган Буковички

(Visited 184 times, 1 visits today)
ПРАВОСЛАВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *