Рада Стијовић: КОМПЛИКОВАЊЕ ГОВОРА

Шта радити са уобичајеним исказом „Она је поштен човек“, који не значи исто што и „Она је поштена жена“? Шта ћемо са изразима „бити човек од речи“, „буди човек и уради/реци то и то“, „то је да човек полуди“? Хоћемо ли разумети пословицу „Човек је човеку вук“? Не може се проблем решити додавањем „а жена жени вучица“ – вук и вучица немају исто значење

---

Наша читатељка Милка Вулета поставила нам је више питања и замолила за мишљење „о тзв. родно сензитивном језику“. Како простор не дозвољава одговор на сва питања, то ћу овом приликом изнети своје мишљење о актуелном проблему језика, а одговоре оставити за другу прилику.

Када је реч о именовању особа мушког и женског пола, мислим да се језик развија у складу са свим променама у друштву и да ту ништа не треба (а и не сме се) мењати. Граматички род и природни пол нису исте категорије. Именицама мушког рода обично се означавају мушкарци, али могу и жене и обратно – девојчурак и цуретак су именице граматичког мушког рода („цуретак мој“ – обраћа се вољеној девојци један од јунака трилогије Гордане Куић), владика и дипломата у множини су именице женског рода (кажемо: „Наше владике/дипломате су дошле“ као што кажемо: „Наше мајке су дошле“ – и придев, и именица, и глагол су у граматичком женском роду).

Међутим, именице граматичког мушког рода у српском језику имају и ту особину да се њима, када се говори начелно, уопштено, могу истовремено означавати и особе мушког и особе женског пола: „Човек је смртан“ (и мушкарац и жена), „Грађанин мора да поштује закон“ (сваки, без обзира на пол, веру итд.), „Ученик не сме да касни на часове“, „Ако се не одазове позиву, сведок ће бити приведен“ и сл. У свим овим случајевима граматичким обликом мушког рода указује се и на особу мушког и на особу женског пола. Ту особину именице женског рода немају. Осим тога, женска верзија именице је индивидуализована, односи се на конкретну особу. Када кажемо: „Професорка још није радила у овој школи“, значи да мислимо на неку одређену, конкретну професорку, док пример: „Жена професор још није радила у овој школи“ говори да у тој школи није радила ниједна жена која има звање професор.

Када су именице мушког рода у множини, оне могу да се односе на лица оба пола без обзира на то да ли је казивање уопштено или је конкретно: „Студентима су обезбеђени услови за рад“ (дакле, и младићима и девојкама), „Гледаоци су изашли разочарани“ итд. Наравно, можемо бескрајно (и свакако непотребно) умножавати своје исказе да бисмо рекли исто: „Студентима и студенткињама су обезбеђени услови за рад“, „Гледаоци су изашли разочарани, а и гледатељке су биле разочаране“ итд.

Осим овог непотребног компликовања говора, постоје и бројни други разлози који се противе уплитању у језик. Шта радити са уобичајеним исказом „Она је поштен човек“, који не значи исто што и „Она је поштена жена“? Шта ћемо са изразима „бити човек од речи“, „буди човек и уради/реци то и то“, „то је да човек полуди“? Хоћемо ли разумети пословицу „Човек је човеку вук“? Не може се проблем решити додавањем „а жена жени вучица“ – вук и вучица немају исто значење (или ту долазимо до оног траженог брисања традиције и мењања свести?). Много је примера који показују колико се дубоко мора заорати у језичку бразду ако би се кренуло у захтеване промене, што, уосталом, није ни могуће, јер се језик вековима развијао овако како се развијао и не може се декретом нити преко ноћи променити.

Зашто би била потребна доследна употреба именица граматичког женског рода када је реч о особама женског пола? Неки кажу да на тај начин жене постају „видљивије“. „Видљивост“ женске особе може се постићи на много (граматичких и неграматичких) начина. Таквом је чини већ њено име. Ако се каже да је Милица Петровић професор, јасно је да се ради о жени (истина, сва презимена су нам именице мушког рода, па се може поставити питање хоћемо ли тражити да нам се врате наша женска презимена – Петровићка, односно Петровићева). Неки опет кажу да се овиме жели постићи једнакост жена и мушкараца. Мислим да се једнакост не постиже инсистирањем на чињеници да је нека особа женског пола и да се тиме чак потенцира различитост.

Појединци кажу да се овако радикалне промене и не траже већ се захтева само промена у именовању занимања. Може се онда поставити питање – зашто смета да нека жена буде професор, лекар, службеник, а не смета да буде човек или грађанин? (Занемаримо то што би, сматрам, свима требало да буде важно да ли нека особа зна да ради то што њено звање казује, а не да ли је реч о мушкарцу или жени.)

Да ли су, ипак, потребне именице женског рода? Јесу, у ситуацији када треба указати искључиво на мушку или на женску особу: „Ученици (професори и сл.) морају доћи, а ученице (професорке) не морају“. Илустративан је пример Милке Ивић: „Поздравља те Саша Петровић. Ко? Докторка Саша Петровић (именица доктор би овде унела забуну).

Овакве, „женске“ именице јављају се још од доба Растка Немањића, који се Богородици обраћао са наставница („богоматери и наставници нашеј“), мада је постојао облик наставник. С временом је њихов број растао и одавно срећемо калуђерицу, кнегињу, монахињу, робињу, дворкињу. Срећемо их и у народним говорима, дакле у патријархалним срединама, и то поодавно. Речник САНУ бележи писарку (с потврдом из 1836. године), поверитељку (из 1883), пливачицу (из 1899), затим повртарку, пекарку, плетиљу, планинарку, закупницу и подзакупницу, надзорницу и поднадзорницу итд. Навили смо да је дописница „дописна карта“, али ту реч у значењу „она која пише или с којом се дописујемо“ налазимо још пре сто година код Ј. Скерлића („Неће да помене ништа против Катарине Друге, дописнице Волтера и Грима“) и М. Миланковића („Представила ми се као дописница Франкфуртских новина“). Итд.

Дакле, потреба за овим именицама проистиче из језичких разлога. Користимо их када треба обезбедити прецизност исказа. Када тих разлога нема, када није потребно нагласити да се нешто односи само на један пол, тј. када се говори уопштено, начелно или када је из контекста или на неки други начин видљиво о ком се полу ради, треба за оба природна рода употребити облик граматичког мушког рода, јер је он полно немаркиран облик у српском језику. И, што је веома важно, пустимо да именице женског рода за којима се јави потреба осмишљавају језички стручњаци према законима српског језика (како је то већ урађено са многима у Правопису Матице српске) и не уводимо их тамо где за њима нема потребе.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Политика (штампано издање, 26. јун 2021;
додатак Култура Уметност Наука, стр.10)