Зоран Аврамовић: СРБИ ПРОТИВ РЕЧНИКА СВОГ ЈЕЗИКА!

Одржавање бившег назива државног језика заправо је колективно понижавање нације и њених припадника. Ако има удара на културно достојанство народа, ево га у Речнику српскохрватског језика

---

ЈЕЗИК је поред религије, традиције и обичаја, суштинско обележје националног културног идентитета. Када Гадамер тврди да се у језику представља сам свет, то значи да се у националном језику обликују особености живота и стварности. Сви елементи идентитета могу да ослабе па и нестану као интегративни чиниоци нације, али језик је неуништиво биће колективног постојања. Реч је о делу националног идентитета, који структуирају поред писма, речник, правопис, граматика.

Српски језик се суочава са лингвистичким и политичко-језичким проблемима у последња два века. Они потичу од српско-хрватских језичких спорова, а настављају се у југословенској држави са издвајањем бошњачког и црногорског језика. У српској науци о језику постоје спорови око јединства и разлика српског и хрватског језика, а у бившим републикама језичко наслеђе је решено брисањем српског (и српскохрватског) из „националног“ језика. Ипак, мора се приметити да је вртлог српске језичке политике понајвише дохватио речник српског језика и писмо – ћирилицу.

Проблеми са српским језиком имају дубљи социолингвистички и политички корен. Зашто у Бечком договору 1850. године није задржана реч српски? Зашто су српски филолози пристали на Јагићеву теорију о једном језику са два имена? Зашто у Новосадском договору 1954. године српски лингвисти пристају на српскохрватски језик? Зашто Речник српскохрватског књижевног и народног језика и 2020. године (тридесет година од распада југословенске државе!) и даље задржава тај назив? Како објаснити чињеницу да се ћирилично писмо потискује после 1945. године у СФРЈ, али се не решава ни после 1992. године? Помак је учињен 2021. године усвајањем Закона о српском језику и ћирилици, после снажне кампање културне јавности.

Још крупнији социолингвистички проблем је речник српског језика. Ове године је објављен 21. том Речника српскохрватског књижевног и народног језика. Дакле, од 1959. године, и после 30 година од нестанка државе СФРЈ и њеног државног српскохрватског језика – у Србији институције које су најпозваније да брину о језику као стубу културе, књижевности и идентитета настављају да раде на речнику непостојећег језика. А план рада на овом речнику обухвата 35 књига! Дакле, наредних 30 година, објављиваће се овај речник који ће остати трајно у јавним и личним библиотекама, образовним установама и другим установама!

Српски лингвисти појединачно или окупљени у стручна тела као што су Одбор за стандардизацију српског језика, САНУ и редакцији Речника српскохрватског књижевног и народног језика никако да се уједине у одбрани идентитета српског језика. Имају ли Срби свој речник књижевног и народног језика? Каква је то невидљива рука после осам векова изменила име српском језику? До 1918, Срби су свој језик именовали као српски. У Краљевини Југославији прихватили су званични, државни језик „српско-хрватско-словеначки“, а у СФРЈ дошло је до промене назива државног језика у српскохрватски/хрватскосрпски. Догодило се да је комунистичка идеологија и политика одлучивала о лингвистици, па је почео да се ради речник с/х књижевног и народног језика. После 1992, поставља се ново питање: шта да се ради када је та држава и та идеологија историјски скончала?

Речник с/х језика је један од најснажнијих удара на српски национални идентитет. Име српског језика је темељни показатељ националног, културног и књижевног идентитета. Nomen est omen. Само изрицање имена језика кључна је асоцијација постојања одређене културе. Ми препознајемо српску културу и књижевност по томе што је написана на српском језику. Кроз језик и писмо проговара културно наслеђе. Језиком и писмом чува се и развија национална свест. У ХХ веку ћирилица се потискивала, а видимо да се потискује и име српског језика. Да ли ми користимо српске речи или српскохрватске речи? Запитајте сваког Србина који живи у граду, варошици или на селу којим језиком говори? Нећете чути да је то с/х језик и да користи с/х речи.

Више је правних, сазнајних, културолошких, образовних, моралних разлога да се ова велика културна штета исправи.

Као што закон ставља под заштиту покретна и непокретна културна добра, тако и језик (и писмо) као најтемељније културно добро мора бити правно заштићено. Име језика и ћирилица су уставне категорије. У члану 10. Устава Републике Србије употреба језика и писма се уређује на следећи начин: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо“. Поред уставне заштите постоје и закони који штите име језика и писма (Закон о Речнику САНУ од 20. 12. 2005 наглашава бригу о српском језику, а не о с/х језику).

Установе које се баве васпитањем и образовањем стављене су у ситуацију да крше Устав и законе. У наставним програмима стоји предмет српски језик. А када треба да користе речник, онда им је у руци речник с/х језика! Тешко је схватити овакво поигравање са образовањем генерација деце у Србији и код Срба уопште.

Одржавање бившег назива државног језика заправо је колективно понижавање нације и њених припадника. Није реч само о томе да су несрпске нације у СФРЈ одбациле име српског језика и стварали своје политичке језике, већ о томе да нација која је вековима знала за име свог језика прво прихвати у СФРЈ нови државни језик, а потом настави да га држи и после нестанка те државе и њеног језика. Ако има удара на културно достојанство народа, ево га у речнику с/х језика.

Свака институција има своје норме и правила које „играчи улога“ морају да поштују уколико желе да она успешно функционише. Појединци своје личне вредности могу да остваре на приватан начин и изван институције. Ниско вредновање сопствених колективних (националних) вредности, или осећај „поунутрашњеног југословенства“ може да карактерише неке лингвисте, али оно је ирелевантно за институционални живот сваке националне културе. Тако и свој однос према речнику и писму сви могу приватно да изаберу. А то значи да се не могу наметати појединачне вредности институциналним. И не могу да се крше уставне одредбе и законске норме.

Најзад, ко финасира рад на речнику с/х језика? Грађани, посредством буџета. Није нормално да грађани финансирају нешто што директно поткопава њихов идентитет, њихову културу, њихов језик. То значи да се користи новац државе за подривање оних вредности које су историјске и које та држава штити у свом Уставу.

Шта, дакле, да се уради за одбрану идентитета српског језика? Шта учинити данас када је учињена и продужена штета српској култури са именом речника с/х језика? Да ли преправљати наслове објављеног 21. тома? Не. Обрађене речи у раздобљу од 1959-2021. остају под тим именом. Наставак мора бити са српским именом. И треба да садржи образложење зашто се наставља са речником српског језика, а зашто се напушта с/х име речника, који је иначе лексички и био суштински српски. Сазнајно је важно да се истакну разлике између државног и националног идентитета, односно између статуса грађанина у држави и припадности језику, књижевности и култури. Постоји аналогија у књижевности.

Писци који су живели и стварали у Југославији (1918-1992) идентитетски су били национални писци, а живели су у држави Југославији. Српски писци су писали српским језиком пре и после постојања југословенске државе.

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Вечерње новости (штампано издање, 2.11.2021, додатак КУЛТУРА, стр. 19; електронско издање)