Дакле шумадијски сељак, Србијанац, није безверац и непобожан. Иако не иде тако често у цркву, иако се његова молитва може учинити саблажњивом једном Русу или Шпанцу старога кова
Жировница, августа
И странци и многи наши интелектуалци стичу у једном односу погрешне утиске о србијанском сељаку, на првом месту о Шумадинцу. Њима се некако чини и лако учини да је овај сељак мало побожан, готово верски равнодушан. Тобоже мало мари за веру, слабо иде у цркву и још мање обелодањује какву било религиозну осетљивост. Да му, веле, није славе и оно обичаја испреплетаних паганском старином, у том се сељаку не би ни могао видети православни Србин.
Страх од таквих утисака спопадао је и наше свештенство. Јер сваки уман и на истинској служби свештеник могао је брзо да стекне обратно мишљење. Др. Николај Велимировић требало је само да заустави своје очи на своју Србију и да је и у овом погледу до суштине сагледа. Тај владика, обогаћен искуством посматрања и доживљавања у Ј. Србији, из Жиче је ускликнуо да је сељак побожан и окрепио веру да се за то не боје сви они који су се бојали и имали за будућност нелагодна предосећања. Нарочито кад су се правила поређења са српским православљем у Јужној Србији, Босни и оном широком појасу од Јасеновца до Шибеника.
Мало светлости и објашњења. За видљиву црквеност и побожност од необичнога је значаја чисто верска култура и њена неиспрекиданост. И та ствар као и све друго што живи и што се развија у организованом заједничком животу народном, ваља да има погодно поље и прилике и да се непрестано негује. Јер без тога, јер без те и такве културе, верско осећање које постоји све се јаче увлачи у унутрашњост носиочеву и мање обелодањује. Спољна побожност тражи свакад пример, подстрек и, ако се сме рећи, сталну вежбу, јужносрбијанац је видљиво црквен и побожан. Јер и уме такав да буде. Јер је поред свих тегоба историјских био ипак срећнији да не остане без цркве и попа, да му се не прекида верско вежбање, верска култура. Био је ближи Васељенској патријаршији у данима кад је наша вера највише страдала, и био боље у том погледу заштићен од своје друге браће по другим удаљенијим крајевима. Метохијац више иде у цркву и уме боље да се моли по закону од Колашинца и Старовлашанина, јер су му свежије и ближе успомене на Српску патријаршију, јер су га манастири Дечани и Патријаршија могли боље свему томе да поуче од ових поп-Мића по гудурама и заглушјима, који су можда у години дана једва могли одслужити по литургију, да би после ње под одеждама чекали и до заранака да им удаљени народ стигне на причешће. Босанац се вером бранио од турчења, а Далматинац не само од унијаћења него и да би остао жив на Цетини, Крки, Уни и Зрмањи. Верски културни континуитет је био свуда јачи но у Србији.
Србија је национални збег. Србија је била последње упориште наше за одржање. Она је све своје најбоље снаге трошила на то. Континуитет свеколике животне области најјаче се вазда прекида код новосела. Он је увек прво налазио какво пусто заглушје, крчио, градио брвнару и плетару, отварао њиву и ливаду, па тек после тога стизао да из своје средине изабере каквога детића, одведе га у манастир да му се спреми за попа, којем ће тек кад га види под читом скрпити мало цркве од брвана. Не заборавите ону: „Хај, хој чобани! Силазите у село брзо, дошао поп да вас крсти, а нема кад да вас дуго чека!..“ Осим тога, србијански владика и поп морао је да прво буде ратник и вођ народни, политичар и државник. Зато је Србија своју веру носила у души, своју побожност у поштењу и мушкој човечности, у невиђеној верској трпељивости и то непоказно, готово немајући времена за такво испољавање које би другом упало у очи. Дванаеста Година је најбоље показала колико је србијанском наоружаном сељаку његова вера дала побожности и хришћанскога етоса.
Дакле шумадијски сељак, Србијанац, није безверац и непобожан. Иако не иде тако често у цркву, иако се његова молитва може учинити саблажњивом једном Русу или Шпанцу старога кова. Не иде често у храм. Јер нема кад, јер му животна борба узимље превише времена. И још нешто. Храм је за њега огромна светиња. Не иде се тамо неспреман, не иде се на молитву и богомољу у свакидашњем поцепаном и прљавом оделу; за храм ваља и динар, ваља често расположење. Па је боље оставити то за светке, кад се може спремити, кад се може одангубити. Боље, по њему, ређе а онако како приличи и како је ред. Јер црква није ни општинска судница, ни сеоска крчма. Само се тамо улази у чем се ко затекао…
Посматрао сам ове сељаке на Лепеници у цркви, на саборима и сеоским вечерњим молитвама код сеоских записа уочи заветина. Јуче, на Преображење, црква у манастиру Грнчарици била је пуна народа, чак и манастирска порта, јер све црква није могла да прими. Долазили су околни сељаци и сељанке, младеж и деца.све док је трајала јутрења, ја сам био у порти и посматрао тај народ. Све свечано и чисто одевено. Озбиљан шумадински гуњ на старијима, ђечерма и фермен на млађима. И једни и други побожно улазе у цркву, крстећи се и са беспрекорним изразом. Жене и воде и носе децу. Али сам пазио и видео, ни једна од њих није ушла у цркву без букета цвећа – босиока, кадивица, ружа и другога што жене по својим вртовима гаје. У цркви је све смерно слушало литургију. У пуној тишини и реду. Напред људи, позади жене. У првим редовима старији, крупни избријани сељаци, погнути мало са обема рукама изнад појаса. Војничка сорта: само по себи по старешинству и годинама све заузимље место. И налази га без гурњаве и сујете. На свештеникове молбе и узмасе све се крсти и клања, жене трче под аналој кад се чита Јеванђеље. Слика потпуно дирљива и за окрепљење људи из града…
По служби су по селима и породицама поседали на траву и поставили да се прихвате. Слушао сам једва чујне здравице. Многи се беху причестили. Стигли да посте и уђу у закон. И те здравице све у вези са причешћем, са богомољом, са празником. И по кратком разговору са својим попом и нама разишли се без хуке у тихом празничном расположењу.
Вечерња бденија око сеоскога записа су најлепше шумадинске молитве. Вече. Пред брестом са урезаним крстом сто и поп. Око њега у полукругу сељаци и сељанке, деца. Све са запаљеним воштаницама у рукама. И све распоређено по полу и годинама. Свеће блеште, кроз ноћну тишину, поп с времена на време подиже глас и све јаче обухвата молитвено расположење присутних. Зар над таквим брегом звездано небо није најлепши храмовски свод?
Жировничка парохија није тако велика. А већ је подигла две цркве у Жировници и Кијеву, које само чекају на освећење. Опет недалеко у селу Цветојевцу подигнута нова велика црква. И оне ничу и по другим селима изједна. Никад толико као данас по нашем васкрсу.
Не, шумадински сељак је побожан и дубоко прожети православац.
Изворник: Политика, среда, 1. септембар 1937.
Related posts:
Ирина Јесинска: У ИМЕ ВЕРНОСТИ И ЧАСТИ
Словенско друштво: ОБЕЛЕЖАВАЊЕ СТОГОДИШЊИЦЕ ВЕЛИКОГ РАТА У ТОПОЛИ: КАКО ЈЕ ТО БИЛО
Никола Жутић: НЕКА СЕ ЉУТИ КО ХОЋЕ, АЛИ ХРВАТИ СУ СРБИ!
Сенка Милош: НИКОЛАЈ КРАСНОВ – РУСКИ НЕИМАР СРБИЈЕ
Пол Фортијер Џонс: СРПСКЕ ЧИЧЕ
Војислав Шешељ: ВЕЛИКА СРБИЈА ИЗМЕЂУ ВИСЛЕ И ЛАБЕ
Раде Рајић: КУЛТ ВУКА У СРПСКОМ НАРОДУ
Владимир Умељић: КАКО СУ СРБИ ПОСТАЛИ ХРВАТИ?
Епископ ЗХП Атанасије (Јевтић): ДУХОВНИ ЖИВОТ У СРБА (I)
Нобуо Киући: ЗАПИСИ ЈАПАНСКОГ РАТНОГ ЗАРОБЉЕНИКА
Милован Данојлић: ВРЕМЕ НАШЕГ УМИРАЊА
Јелена Миљковић Матић: КРОТКИ ЈУНАЦИ СА ВАРДАРА
