Дипломатска етикета је од лукавога. Умѣтност дипломатије састоји се у замени смислова и умѣћу да се каже да, имајући у виду не, и обратно. Руски цар је свакад знао коме писати, и шта писати. Знати себѣ цѣну, говорити без увијања – како је то руски!
Из писма Ивана Грозног шведском краљу Јохану III
Послао си нам преко заробљеника своју повељу испуњену псећим лавежом. Ти пишеш своје име испред нашег – то је неприлично, јер нама је брат цесар Римски и други велики владари, а тебѣ је немогуће да им се назовеш братом, јер шведска земља је по части нижа од тѣх држава, како ће и напрѣд бити доказано… Наопак посао си почео тек што си засѣо на власт, па си наше велике посланике… без кривице и с поругом заповѣдио ограбити и обешчастити – само су их у кошуљама оставили! А то су велики мужеви…
А што си нам писао лајање, и даље хоћеш лајањем одговарати на наше писмо, тако да нама, великим господарима, осим лаја ни писати ништа не врѣди, ама писати лавеж не доликује великим господарима; и ми тебѣ нѣсмо писали лавеж, већ правду, а понекад смо толико пространо писали, пошто, ако ти се не разјасни, то се ни одговор од тебе не може добити. И ако ти, узевши псећу губицу, пожелиш да лајеш рад забаве – па то је твој слугерањски обичај: тебѣ је то на част, а нама, великим господарима, чак је и дописивати се с тобом – бешчашће, а лавежом ти писати – горе и од тога, а надлајавати се с тобом – горче од тога нема на овом свѣту, па ако хоћеш да се надлајаваш, ти нађи себѣ таквог истог слугерању, као што слугерања и јеси, те се с њим надлајавај. Одсад, колико год лајања написао, ми ти никаквог одговора давати нећемо. (6. јануара 1573. године).
Из посланице Ивана IV пољскому краљу Стефану Баторију
Познато је да ви бадава називате ливонску земљу својом, желѣћи пролића невине хришћанске крви. Говорили су још твоји пани нашим посланицима да си присезао како ћеш добити ливонску земљу – зар је то хришћански поступак: присезати да ћеш улудо и неправедно, желѣћи славе, богатства и проширења државе, лити невину хришћанску крв? Ево, писао си да су преци наши неправедним поступцима своју државу раширили – а ти врло праведно добијаш изгубљено, проливајући крв упркос присези? Говораху још твоји пани нашим посланицима како се сва њихова земља заузела за Ливонце стога што је ливонска земља римске вѣре, једне вѣре с њима, Пољацима, па зато свој тој земљи слѣдује бити у твојој власти, јер је рђаво да у једној земљи буде два господара: „А у нас је господар – по нашој вољи: бирамо себѣ господара каквог пожелимо; какав год господар у нас био, без нас ништа не ради; а кад и усхтѣ штогод радити, ми му не дамо; а када смо сад бирали нашега господара, ми смо му указивали да су многа мѣста наше земље неправедно преотели ваш господар и његови преци; и господар наш нам се присезао да ће он тећи наше давне посѣде и очистити ливонску земљу“.
Иван III и власт од Бога
Попел се вратио у Москву већ као званични агент нѣмачког цара. На тајном пријему он је Ивану III прѣдложио посрѣдовати код цара да му се додѣли краљевска титула. Са тачке гледишта европске политичке мисли, то је био једини начин легализовања нове државе и њеног увођења у општи систем западноевропских држава. Но, у Москви су се држали друге тачке гледишта. Иван III достојанствено одговори Попелу:
„Ми смо Божјом милошћу господари на својој земљи од почетка, од првих својих прародитеља, и постављење имамо од Бога, како наши прародитељи, тако и ми… а постављења, како прѣтходно не хтѣдосмо ни од кога, тако ни данас нећемо“.
Катарина II. Писмо Принцу де Лину
Пекиншке новине веле да сусѣд мој, Китајац с малим окицама, кога с таквим поштовањем помињете, слѣди безбројне обреде земље своје са задивљујућом тачношћу. Што се тиче мојих персијских сусѣда, они редовно сваког мѣсеца режу један другог. Они се могу упоредити с леденим сантама Леденог мора, које се разбијају једна о другу за врѣме буре. Пољаци су ради крунисања слободе спремни да се подвргну најнеограниченијем војном деспотизму, избором, наравно слободним: јер свако је вољан да узме или не узме злато које му се дадне. Селим и Диван његов расудише да је добробит ставити се под туторство и повѣрити послове своје туторима; то је без сумње врло згодно. Ми их, међутим, бијемо и увѣк ћемо их бити, по старој навици, на сухом путу и на мору.
Катарина и прирепци
„Врѣме ће свѣма показати – писала је Катарина на почетку свог царовања – да ми нѣсмо ничији прирепак“.
Русија нѣје прирепак. Русија има посебан пут. Пролаз у међународним односима гради се одлучно и с одбраном свог става. Руска рѣч има тежину, азбука наша је потежа од енглеске. Имамо права.
Прѣвео Драган Буковички
Изворник: Кириллица
Related posts:
Вадим Кожинов: СТАЉИН И КАПИЦА
Ана Андрѣјева: У ПОТРАЗИ ЗА ЛИБЕРИЈОМ
Тодор Метохит: ПОСЛАНИЦА О ДИПЛОМАТСКОМ ПУТУ У СРБИЈУ поводом женидбе Краља Милутина са Симонидом године 1298.
Цар Иван Грозни: ОДГОВОР ЈАНУ РОКИТИ
Захарије Орфелин: ДВА ПИСМА ПЕТРА ВЕЛИКОГ СРБИМА
Борис Бразољ: НИКОЛАЈ II ОКЛЕВЕТАНИ ЦАР – Ево зашто је Запад револуцијом рушио Русију (чињенице и бројке)
Драгана Мрђа: ПРИЧАЈ МИ РУСИЈУ (из три угла)
Андреј Ткачов: О ПОСЛЕДЊЕМ ЦАРУ
Ђорђе М. Србуловић: СКИНИЈА ЈЕЛКЕ ЈОВАНДИЋ
Салих Селимовић: МИ МУСЛИМАНИ СМО ВЕЋИНОМ СРБИ
Мирча Елијаде: АРИЈЦИ У ИНДИЈИ
Слободан Јарчевић: И СРБИ СУ ТВОРЦИ СВОГ СТРАДАЊА
