Ђакон Ненад Илић: ПОСТАЛИ СМО ГРОЗНИ ЛИЦЕМЕРИ

„Свештеници су укљештени, они су под апсолутном влашћу владика, у некој врсти средњовековног третмана. Ја нисам ни против монархије, напротив, али не може се један непрерађен модел преносити непрекидно и правити се да он може да траје сто година. Свештеници су уцењени. Цео владичански ауторитет у односу на свештенство, а то је сурова истина, јесте економски: они могу да изгубе посао, породица остаје на улици – шта ће да раде. То мора да се промени. Ја знам да нема другог решења него да се Црква испуни људима, да се обнови саборност“


12347976_10208549683287919_4871566524715260208_nПре неколико дана на Фејсбук страници ђакона Ненада Илића освануо је текст „Саборност или аутизам“ који почиње речима: „Крајње је време да се сви мало уозбиљимо. Нашим епископима је потребно хитно помоћи у управљању нашом помесном Црквом.“ Није у питању био никакав позив на револуцију, напротив, вероватно да је ово један он оних позива који чине да се револуције не догоде. Наиме, предложено је да у раду Сабора, као што је то случај и у неким другим православним црквама, учествују свештеници, монаси, монахиње и лаици, као и да се у већој мери у рад Цркве укључе мирјани, да образују црквеноопштинске савете који би „имали обавезу да установе добротворне и духовно-корисне организације, као и да помажу свештенству у располагању финансијама у складу са Јеванђељем“.

У јавности којој недостаје конструктивна критика већ се много тога своди или на пуко оцрњивање или на некритично повлађивање, „дијагноза“ стања у којем се Црква налази као и предлог решења, које су дали ђакон Ненад Илић и његови верујући истомишљеници, делује окрепљујуће. Саговорник „Времена“ разбија густу тишину унутар СПЦ, говорећи о аутистичном повлачењу Цркве у резерват, о односу Цркве и медија, о владичанском ауторитету који је заснован на финансијама и о нужној потреби да се нешто мења, почев од система у којем су владике изоловане у својим световима.

„Цео систем је постављен тако“, каже Ненад Илић. „Наравно да има дивних јеромонаха и владика с којима човек може лепо да разговара, али механизам функционише на начин да су епископи изоловани, с једне стране окружени су малим бројем људи који филтрирају информације које долазе до њих, епархије су превелике па су присиљени да их површно и брзо обилазе. Поједностављено речено, када они дођу у неко место, у цркву, шта виде – један репрезентативан дочек, сви радосни, пуни вере и све делује у реду. Можда би било решење да се, као у причи Краљевић и просјак, пресвуку, побегну, и кришом обилазе своје епархије, тако би дошли до реалније слике. Владика би требало да осећа своју епархију, да зна њене проблеме, њен живот. Међутим, контакт између верника и владика није сталан и јасан и долази до забуне – та изолација утиче на то да њихово одлучивање не буде све време руковођено интересом заједнице, него да победи оно људско, приватни интереси…

Цела идеја је да се поради на саборности, на начин који је већ постојао код нас у пракси, а постоји и у Уставу Цркве, само што је то за време комунизма стављено у заграде. У Русији се, на пример, када су на дневном реду важна питања као што су избор патријарха, давање аутокефалности и аутономије деловима РПЦ, налази Сабор у којем има и свештенства, монаха, монахиња, мирјана. Сви они учествују у саборном одлучивању. Код нас би само присуство других на Сабору, самоотварање Цркве утишало мале, личне приче, партијске логике и омогућило би повратак у реалност. Наравно, суштински се ништа не би променило, у смислу да би и даље одлучивао епископ, али би тај осећај присуства других нешто покренуо, обновио.

djakon-nenad-ilicЗабуна је што ће човек овог времена одмах помислити на демократију, „хајдемо сада сви да гласамо, да дамо право гласа за све који дођу на литургију“. Није у томе ствар, то би било гакање и хаос. Ради се о живом организму. Ми често заборављамо колико је важна та димензија Цркве као организма који је живоносан, који је присуство Божије на земљи у односу на Цркву као институцију. Та димензија мора остати у органској причи, да сваки орган и даље ради своје – зна се увек шта је владичино, шта свештениково, шта верниково.

„ВРЕМЕ“: Многи унутар Цркве свакако су свесни да је промена потребна. И то је оно што се често чује у приватним разговорима. Како је онда могуће да када сте ви јавно иступили – јер Фејсбук јесте некаква јавност, ево и нас двоје сада разговарамо о томе – немали број људи на то гледа као на некакав позив на револуцију?

НЕНАД ИЛИЋ: Постали смо грозни, страховити лицемери, а ми у Цркви можда некад и предњачимо у томе. Причамо једно, радимо друго. Зато је популарност патријарха Павла била огромна – он је проповедао и живео јеванђељску скромност, живећи оно што је проповедао. Постали смо лицемерни јер нам је тако лакше. А лицемерје долази управо из логике да ништа не можемо да променимо, из логике која каже: што бих се ја било коме замерао, што бих улазио у било какав ризик да нешто погрешим, зашто, ако не могу ништа да променим? То безнађе знатно потпомаже лицемерје. Као што је безнађе допустило и у друштву да лаж, било које врсте, постане прихватљива прича, тако је и допустило да лицемерје буде грађански пожељна особина – боље бити лицемер него некога увредити, потрести, уплашити. Просто, ако се ради о болести, онда мораш болеснику рећи да је болестан, ако си сам болестан, мораш себи то да признаш – болестан сам, морам да се лечим. А најрадије не бисмо ни то рекли. Али постоје болести које могу да се излече, нећемо од сваке умрети. Само што пре тога морамо да се лечимо.

„ВРЕМЕ“: Из тог репертоара неделања долази и онај аргумент: „то није мој посао, није моја ствар“.

НЕНАД ИЛИЋ: Када дође до тог издвајања, до професионализације, када се каже „нека они у мантијама раде свој посао, ја ћу свој“, пуца саборност, нема истинитог правог живота Цркве и то утиче на мисију и живот Цркве у целини. Пре око годину и по, правио сам неку врсту анкете о томе шта људи мисле, како доживљавају Цркву и шта виде као проблеме. Један од резултата је био и замерка себи – верујући су замерали себи због пасивности. Нормално је да неко помисли „моје је да се молим и то је то“, али сви морамо да се бринемо о животу наше Цркве када дође до застоја.

Пре Другог светског рата оформио се један лаички, богомољачки покрет из жеље за моралном обновом и тадашње свештенство се забринуло, и то с правом, јер је ту било разних људи, разних прича. Тај покрет је окупио чак до 200.000 чланова. Кад су им доделили владику Николаја да се стара о њима, ствар је била решена и они су после помогли да Црква опстане у тешким временима. Такви покрети, који позивају на обнову, могу донети добре резултате. Само се треба чувати од секташке логике.

„ВРЕМЕ“: А како се чувати од страха? Разговарамо о равнодушности, али не може се занемарити ни страх који многи унутар Цркве имају када наглас критикују. Уместо да вас питам зашто се они плаше, боље да питам: зашто се ви не плашите?

НЕНАД ИЛИЋ: Ја имам ту срећу да немам шта да изгубим. Ја сам у Цркви из љубави и тако је Бог дао и то осећам као свој основни задатак. Мени је мука од критизерства, оговарања, „овај је овакав, онај онакав“. Важно је да видимо шта заиста може да се уради, а не да се довека жалимо зашто се други не мењају. На мени је да пробам да помогнем. Већи је страх да ћутим и да се правим блесав. С једне стране, окаменила се малограђанска структура које једе ниже свештенство, уђе се у неке грађанске категорије, издржавања, каријере, бизнис, а када је реч о владикама, ту је моћ, утицај… Верници се крију у оном свом „дај минимум, да сам миран, да се сакријем, да једном недељно одем до цркве“. Постоји осећај одговорности да нешто мора да се уради.

Што се тиче верујућих, мало је и оних који су стално у цркви, који цркву осећају као свој дом, и ту је присутна нека врста страха јер се човек не постави као у свом дому, те отуд зазор, сујеверје…

„ВРЕМЕ“: Често чујемо да јаз између мирјана и свештенства расте, као и да се људи удаљавају од Цркве. Да ли мислите да је проблем само у црквеној структури или да један део одговора лежи и у начину на који се Црква вратила у Србију, уз пораст национализма?

НЕНАД ИЛИЋ: Да, нисмо се ми вратили прво Цркви, већ су људи на таласу националне обнове хрупили у храмове. Није чудно да са слабљењем националне свести опада и религиозност. Проблем је, међутим, у томе што тај период није искоришћен добро. То је до нас, до јерархије. Није се мислило од почетка, у обнови, на живу Цркву, на улагање у њу, на учење, на изградњу црквене културе која би била подлога за један чврст заједнички живот. Недовољна је свест код једног дела свештенства и владика о томе да се, када је традиција тако драматично угрожена и када је растурена на делове, човек не може аутоматски позивати на прошле моделе који ће сами да раде од себе.

Тај период није искоришћен да се верско утемељи као категорија важнија од националне. Ја јесам националиста, али с друге стране не пада ми на памет да то ставим изнад вере и Цркве. Много је важније да сам део човечанства. Људи се овде деле на тврде националисте којима је то закон број један и на оне који не могу да нађу средину, да остану мало на крсту, већ пређу у други табор и увреде се када се помену Срби и српско. Ми смо потпуно неизбалансирани.

Beograd 18.07.2014. Djakon Nenad Ilic - reditelj i pisac Foto : Milovan Milenkovic  Photo &  ©  by  Milovan Milenkovic  News Magazine VREME

„ВРЕМЕ“: У шта је у тој обнови требало да се улаже?

НЕНАД ИЛИЋ: Ако се ти постављаш као неко ко одржава континуитет и ко треба да направи алтернативу свету који је уронио у индивидуализам и који је расцепкан тиме, постоји обавеза да појачаш заједничку димензију. Мораш дати још неке структуре живота осим литургије. Јесте, служимо литургију, али људима је потребно још нешто, иначе ће их то служење литургије по аутоматизму довести до магијског начина мишљења. Или ће то изгледати попут онога „ја ћу повремено да одем на литургију, ‘избушим картицу’, па још ако се причестим, шта више да урадим“. Где је ту љубав према свету? Према људима? Где је одговорност? Где је ту људско промишљење да све то пролази, да вера има своје таласе, раст и пад? Није улагано у то, већ је улагано само у градњу цркава, то сви воле.

„ВРЕМЕ“: Мислим да је неимарство једна опасна клопка. Колико може бити лепо, толико и опасно, јер постаје оправдање за свако друго (не)чињење.

НЕНАД ИЛИЋ: То је замка – градиш гомилу цркава, а ону живу ослабиш.

Људи то воле. Некако је видљиво. А воле и верујући да се улаже у градњу, види се, остаје забележено име, то је све људски и разумљиво, али не може на томе да се стане. Као што не можемо на основу тога што разумемо да то правдамо до бесконачности. Није улагано на време и не постоји алтернативна мрежа. Та обнова је направила број људи који по аутоматизму доживљавају литургијско. Ми имамо пасивне и млаке вернике и није чудо да се у неки мрачним, расколничким скуповима налазе врући људи, који притом непрестано подгревају своју идеју да су жртве, да страдају, да се муче… Црква не сме да буде млака, свакако да не мора да буде секташки затворена да би била врућа, већ просто да се понаша избалансирано. Не можемо одбацити свет зарад литургијске обнове. Ми смо покренули Алфа Омега клуб управо да развијамо то – да у урбаним околностима можеш да шириш веру, а да не будеш фанатик, да користиш знања која су једна дубинска психологија. У логици тога, ни црквена уметност још није дошла до мере до које је требало да дође – зидај и зидај цркве, неке су лепе, а неке баш и нису, а онда се унутра слика по принципу „украси ми цркву“. Шта то уопште значи? Све мора бити догађај, мора бити аутентично. Види се да жива заједница није директно повезана, што је неопходно.

„ВРЕМЕ“: Код нас је често присутна та или-или логика – или ћу да будем фанатик или ћу да се дистанцирам од Цркве. Поменули сте већ то као једну врсту неизбалансираности.

НЕНАД ИЛИЋ: Да, благо речено, реч је о неизбалансираности. У строжој варијанти, то је одрицање од крста. Нећу да будем разапет већ изабирам једну димензију, једну пречагу и нећу сад да се мучим. Што бих ишао средњим путем?

„ВРЕМЕ“: Волела бих да разговарамо и о стварима које сте поменули у тексту који је и повод за овај разговор. Писали сте о третману Цркве у медијима. И у медијима и у јавности, када је реч о односу према Цркви рекла бих да постоји опет та или-или логика. Или је реч о бесној критици која се само усмерава на лоше, која Цркву представља искључиво црно, или је ту оно страшно повлађивање, климање главом, у којем нема места за конструктивну критику. Зашто?

НЕНАД ИЛИЋ:Тачно тако, то је одлична дефиниција. То је проблем ове земље у целини. Морам рећи да је чак и деведесетих и почетком двехиљадитих, све док није победила логика капитализма, ситуација била у неком сегменту другачија. Далеко је било више интересовања за црквене садржаје. Медији јуре за скандалима. Пошто је специфичан однос Цркве и државе, увек се човек запита да ли су и добили допуштење за оркестриране нападе. Јер властима није у интересу јака Црква.

„ВРЕМЕ“: Сматрате ли и да је том односу медији – Црква допринело и тајновито понашање црквених великодостојника? За време Сабора они се обично понашају као да су на тајном скупу и да нико не сме да их открије.

НЕНАД ИЛИЋ: Да, то и јесте један од мотива моје иницијативе, да не би Сабор личио на масонске скупове. Недопустиво је да ја као верник сазнајем шта се дешава на Сабору из медија који умеју да буду злонамерни. Не може бити тако. Не морамо све знати, али ако владика иде на Сабор, ми морамо да знамо макар о чему се ради, које су теме. Мој свештеник би требало да буде упознат са тим, а не да чита новине да би сазнао шта се дешава или да, ако има неког познаника у Патријаршији, покушава да сазна вести из треће руке. Постоји одсуство отворености и неповерење које влада о томе да један број лаика може да се укључи. Неповерење иде логиком да чим неко није у мантији, није под контролом, а чим није под контролом, ко зна шта ће да уради. То није добар пут јер каква је моја снага ако морам све да држим под строгом контролом.

„ВРЕМЕ“: А откуд тај грчевити страх од отварања? Кад ионако, на крају, све и заврши у медијима.

НЕНАД ИЛИЋ: Постоји нешто веома опасно – страх од грешке, што је опасан страх, нимало племенит, већ је близу гордости. То је попут приче са талантима, закопаваш таланте јер нећеш ништа да радиш да не би погрешио. Отуда и потреба за великом контролом – да се не би погрешило. У теолошком смислу, увек ћете чути да је неупоредиво важније умети се покајати. Ми смо сви грешници, наравно да треба да се обуздавамо, трудимо, али важно је покајати се, устати и наставити даље.

„ВРЕМЕ“: Ту је и страх да други не виде да смо погрешили.

НЕНАД ИЛИЋ: Вероватно да то има везе и са дугим периодом под комунизмом, где је све морало бити тихо да би се опстало, па је остао рецидив који не може лако да се промени. С друге стране, опет се враћамо на тему саборности. Никоме није пријатно да буде изолован и да осети неповезаност са другима. Али то има своју индивидуалистичку удобност. Ми на сва уста причамо против индивидуализма, али смо га запатили у језгру Цркве. Уместо саборности добијаш индивидуализам чија је благодат да могу да се заклоним, да ме нико стално не зове, да имам своју удобност, али та удобност је опасна.

maxresdefault„ВРЕМЕ“: Поменули сте у једном тексту и пензионисање владика, као праксу у Русији. Код нас, у Цркви, пензија дође као велика казна.

НЕНАД ИЛИЋ: У Русији, владика који напуни 75 година је у обавези да преда молбу за пензионисање, а онда Синод одлучује да ли ће он из неких потреба остати дуже. Ванредна је ситуација кад он остаје.

Постоји ту још нешто. Све што се дешавало у последње време, црквени скандали у медијима, од којих су неки стварно скандалозни и требало их је решавати на време, тичу се две ствари – или сексуалне димензије или новца. Сексуална димензија говори о моралу, а стална прича о парама истиче слику Цркве као корпорације. Идеја да се у јавности ствара слика Цркве као корпорације ужасава ме, као и чињеница да су се махом та пензионисања догодила из финансијских разлога. Народ прича о томе колико наплаћује свештеник и онда прича о Цркви постаје прича о парама. То Црква, без обзира на све, није заслужила. А ако је тако, онда мора да се мења. Друго, људи не треба да се отуђују од Цркве зато што им се не допада свештеник или владика. Па неће мене неки болесник одбацити од Бога. Саборност је решење – верујући људи који немају интереса, који долазе у Цркву срца ради, они могу нешто да направе. Ако од њих не крене ништа, стање је стварно драматично.

„ВРЕМЕ“: Мислите ли да су свештеници свесни ситуације о којој говоримо?

НЕНАД ИЛИЋ: Јесу. Међу свештенством, а и међу неким владикама, постоји дубља свест о томе колико је све то опасно. Код свештенства је то још више присутно јер су они на неки начин укљештени. Постоји и тај мит о сјајном финансијском положају свештенства. Да, као и у свим гранама, неки добро стоје, али много је оних са којима то није случај. Али, свештеници су укљештени, они су под апсолутном влашћу владика, у некој врсти средњовековног третмана. Ја нисам ни против монархије, напротив, али не може се један непрерађен модел преносити непрекидно и правити се да он може да траје сто година. Свештеници су уцењени. Цео владичански ауторитет у односу на свештенство, а то је сурова истина, јесте економски: они могу да изгубе посао, породица остаје на улици – шта ће да раде. То мора да се промени. Ја знам да нема другог решења него да се Црква испуни људима, да се обнови саборност.

Ово је млако време у којем су амплитуде укинуте, има мало светости и све је убачено у систем. Ако и Црква треба да буде тако млака и „смлачена“, шта смо урадили? Чим Црква није врућа, она је у опасности. Ми смо у опасности. Одговорни смо за себе, за оне који су у Цркви, за оне који нису у Цркви. Колико смо само одговорни, то треба стално понављати. Колико су одговорни свештеници, а тек владике. Ја ни не знам како они спавају, колика је то одговорност.

Разговарала: Јелена Јоргачевић

Време | бр 1302 | 17. децембар 2015.

Изворник: Стање ствари / Фејсбук профил ђакона Ненада Илића

 

(Visited 98 times, 1 visits today)
ПРАВОСЛАВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *