Архим. Никодим Богосављевић: СТВАРАЊЕ „ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ“ ВОДИ КА РАСКОЛУ!

Ексклузивни мини—интервју архимандрита др Никодима Богосављевића за Српско уједињење


Архимандрит др Никодим Богосављевић

Српско уједињење: Шта мислите о иницијативи двојице грчких митрополита који траже Свеправославни сабор поводом “аутокефалности“ Православне цркве Украјине?

Др Богосављевић: Разумљиво је да је идеја два митрополита ГПЦ, китирског и пирејског Серафима, да личним писмима затраже од свих Помесних Цркава сазивање Свеправославног сабора, који би се бавио питањем аутокефалности расколника ПЦУ, добра и канонски исправна. У историји ПЦ небројено пута су сазивани Сабори поводом сличних проблема. Питање је, међутим, да ли постоји сагласност у ПЦ око његовог сазивања и да ли Црква има унутрашње снаге да овај проблем реши.

Изјашњавања су почела. Грчки архиепископ Јероним је објавио своју лојалност Цариградском патријарху. На другој страни, Јерусалимски патријарх Теофил је изашао са предлогом да се Сабор одржи у Јордану, на тлу Мајке Цркве, којом Јерусалимску патријаршију многи сматрају.

Лично сматрам да до решења актуелног проблема неће доћи, без обзира дошло или не дошло до сазивања Свеправославног сабора. Из простог разлога што би се тај Сабор бавио решавањем последица а не узрока стања. Тренутни раскол у ПЦ је последица узрока који се зове јерес, тачније јереси. Сви првојерарси свих Помесних Цркава су уједињени у јереси екуменизма, укључујући ту и Бугарску и Грузијску Цркву, које су изашле из ССЦ, али су и даље у општењу са оболелим. А пошто их јерес лишава благодати Светога Духа, Који је једини извор јединства, заједништва и јединомислија, онда су, потпавши под разарајућу и раздељујућу енергију и дејство злога, неминовно почели да се деле и раскољују.

Дакле, оболеле од јереси екуменизма све Помесне Цркве, не да немају унутрашње снаге, чији извор је само сила благодати Божије, да реше питање тренутног раскола, него ће се расколи даље и даље умножавати. А расколима се, исто као и јересима, храни, јача, силу и простор задобија непријатељ Божији и Цркве Божије. Једини ко може то зауставити јесте само Господ. И Он ће то учинити када за то дође време. Најпре ће уследити чишћење кроз страдања у крви, а потом ће, као што то објављују пророчанства православних стараца и старица, Бог подићи Руског и Свеправославног Цара, који ће, као човек генијалног ума, пламене вере и гвоздене воље, Цркву очистити од јереси и јеретика, и од раскола и расколника.

Српско уједињење: Под чијим је притиском александријски патријарх Теодор признао „Православну цркву Украјине“ или је то просто став његове савјести?

Др Богосављевић: Може се претпоставити да су исти фактори вршили притисак на Патријарха Теодора као и у случају Архиепископа Јеронима. Реч је о амбасадору САД-а за верске слободе Сему Браунбеку, који је био у посети и нашем Патријарху. Осим тога, у питању је грчка солидарност, која може довести до формирања раскола по националном кључу: на једној страни грчке Цркве, вероватно са Румунском, а на другој словенске, вероватно са Антиохијском Црквом, као арабском.

У вези овога, може се још приметити да наша браћа Грци, или барем они који управљају њиховим Црквама, понављају грешке које су њихови претходници правили у време пропадања Византијског Царства, и у време Отоманске империје. Наиме, будући раслабљени духовно и политички, они сада, као и некада, траже помоћ од светских моћника. Као што је у време средњовековне агоније Цариград тражио помоћ од Запада, од Венеције и Ђенове, тако и током читавог 20. века и на почетку 21. траже помоћ на истој страни, овог пута од САД-а. Разлика је само у томе што су Лионску и Флорентинску унију заменили ССЦ и његов екуменизам.

Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије и Васељенски патријарх Вартоломеј

Српско уједињење: Да ли већ постоји договор митрополита Амфилохија са представницима црногорске државе о формирању Православне цркве у Црној Гори?

Др Богосављевић: Волео бих да грешим, али по мом дубоком уверењу такав договор, укључујући и Цариградског патријарха Вартоломеја, постоји и само чека да дође на ред његово испуњење. Многе чињенице говоре у прилог ове претпоставке. Прва и најважнија је дуготрајно прављење административних предуслова за остваривање оваквог сценарија од стране Митрополита Амфилохија. Реч је о Епископском савету Црне Горе, који је основан одмах по формирању самосталне државе Црне Горе. Ево шта стоји на сајту Википедије: „Православна црква у Црној Гори је конституисана одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве (АС бр. 95/зап. 208) на редовном засједању од 26. маја 2006. године у духу очувања јединства Цркве и вјековног поретка древне (1920. године васпостављене) Пећке патријаршије, поштyjући углед Митрополије црногорске и њену историјску улогу у животу Црне Горе која је поново стекла своју државност и ради што успјешнијег остваривања спасоносне мисије Цркве. Православну цркву у Црној Гори сачињавају епархије Српске православне цркве: Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка, као и дијелови епархија Милешевске и Захумско-херцеговачке“. Дакле, очито је да се иде на испуњењу принципа да самостална држава има право на самосталну Цркву, који је изражен у 17. правилу Четвртог Васељенског сабора: „Али, ако је царском влашћу основан нови град, или се унапред оснује, у том случају подела црквених области нека следи грађанском и државном поретку“, и у 38. Правилу Шестог Васељенског сабора: „И ми признајемо правило које су издали наши Оци, а које казује да ако је неки град основан царском влашћу или тек треба да се оснује, у таквом случају подела црквених послова нека следи државну и грађанску поделу“. Овде, међутим, треба нагласити да су ова правила донесена у време када су државе и њени владари (цареви) били хришћански, и да је сасвим логично да она не могу бити примењивана у случају богопротивних и богоборачких државних власти.

Реченом је сагласно и самовољно и самозвано присвајање титуле Архиепископа цетињског од стране Митрополита Амфилохија, што такође представља увод у формирање Архиепископије Црне Горе.

Овоме треба додати и Митрополитов покушај да потпише неку врсту уговора о сарадњи Митрополије са државом Црном Гором, који се одиграо непосредно после потписивања Темељног уговора између Црне Горе и Свете Столице 2011-2012. г. То је тада спречио СА Синод СПЦ, чији је члан био и Епископ Јоаникије, и, колико је познато, то је једини пут да је одбио послушност свом духовнику.

Василиј Пјеров: НИКИТА ПУСТОСВЈАТ – СПОР О ВѢРИ. Уље на платну, 1881.

Следећа потврда моје претпоставке о дводеценијском раду Митрополита Амфилохија на пројекту самосталне Православне Цркве у Црној Гори јесте истовремено поступно уклањање србског имена из назива установа Митрополије и из својих беседа, и увођење и признавање црногорске нације од стране истих. Ово се може проверити у бројним званичним документима и саопштењима Митрополије, односно у јавним исказима и беседама Митрополита. Коначно, ово потврђује и јавно изречена промена односа Митрополита Амфилохија према црногорској нацији, од почетног њеног негирања до скорашњег јавног кајања због првобитних ставова.

На крају ће, ако до стварања самосталне (аутономне за почетак) Архиепископије Црне Горе дође, Митрополит овај чин оправдавати неопходношћу, да исто не учини ЦПЦ са Мирашом Дедејићем. Ако се речено оствари са Томосом Цариградске патријаршије, то ће због неканоничности поступка неминовно доћи до раскола са СПЦ, као и са другим Помесним Црквама.

Изворник: Српско уједињење

Коректура и опрема текста: Словѣнски вѣсник

(Visited 35 times, 2 visits today)
ГЛАВНА, ПРАВОСЛАВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *