Николај Гогољ: СТРАХОТЕ И УЖАСИ РУСИЈЕ

У Европи се сада свуда кувају такви немири да никаква људска средства неће бити од помоћи када се они пред нама укажу, па ће оне страхоте, које ви сада у Русији видите, према њима бити ништавне


Николај Васиљевич ГОГОЉ (1809 – 1852)

На ваше дуго писмо, писано у великом страху, са молбом да га одмах по читању уништим и да на њега одговорим само преко поузданог човека и никако преко поште, не само што не одговарам у поверењу већ, као што видите, у штампаној књизи, коју ће можда прочитати пола писмене Русије. На то ме је подстакло то што ће моје писмо можда послужити као одговор и другима, које, као и вас, узбуђују те исте страхоте. Оно што ми тајно износите, само је један део свега; а када бих вам испричао све што ја знам (ја без сваке сумње не знам све), тада би вам се заиста све помешало у глави и сами бисте поразмислили како да из Русије побегнете. Али питање је куда побећи. Европи је још теже него Русији. Разлика је само у томе што то тамо још нико сасвим не сагледава: сви, не изузимајући ни државнике, засада живе на површинским сазнањима, односно у оном зачараном кругу података које су нагомилали часописи у виду преурањених закључака и брзоплетих изјава, датих кроз лажне призме разних партија, а никако у онаквом светлу какве оне јесу. Причекајте, ускоро ће се одоздо подићи такви повици управо у тим, наизглед одлично уређеним државама, чијим се спољним блеском толико одушевљавамо и од којих настојимо све да примимо и да за себе прилагодимо, да ће се завртети у глави тим најпознатијим државницима, којима сте се тако дивили у палатама и дворанама.

У Европи се сада свуда кувају такви немири да никаква људска средства неће бити од помоћи када се они пред нама укажу, па ће оне страхоте, које ви сада у Русији видите, према њима бити ништавне. У Русији још има светлости, још има путева и стаза за спас, и хвала богу што су ове страхоте настале данас, а не касније. Ваше речи: „Сви падају духом у очекивању нечег неизбежног”, као и речи „Свако мисли само на спасење личног добра, на очување личне користи, као што после битке на бојном пољу свако мисли како да сачува живот: sauve qui peut” потпуно су исправне; данас је управо тако; тако мора да буде: тако је бог наредио. Свако сада мора да мисли на себе и само на своје лично спасење. Дошло је, међутим, до друге врсте спасавања. Не да се бродом бежи из своје земље да би се спасао ништавни земаљски иметак, већ да за спас своје душе, не напуштајући државу, свако од нас мора да спасе себе самога у самом њеном срцу. На броду своје дужности и службе свако од нас сада мора да се спасе из вртлога, гледајући у небеског крмароша. Чак и онај ко није у служби данас мора да ступи у њу и да се прихвати своје дужности, као што се дављеник хвата за сламку; без тога никоме нема спаса. Данас свако од нас мора да ради не као што би радио у некадашњој Русији, већ у другој небеској држави, на чијем је челу сам Христос; и зато, било да је реч о односима према власти која је изнад нас, према људима који су нам једнаки и који су међу нама, као и према онима који су нижи и нама подређени, све се мора усклађивати онако како је наредио сам Христос.

Не треба обраћати пажњу на било какве ударце, нанете нашем частољубљу – треба имати на уму да је због Христа примљена дужност и да зато мора да буде испуњена управо онако како је он наредио. Само и једино уз помоћ тога може се данас свако од нас спасти. Лоше се пише ономе ко то већ сада нема на уму. Ум ће му се помутити. Помрачиће му се свест и неће наћи места где да побегне од тих страхота. Сетите се Египатске таме коју је тако снажно описао цар Соломон, када је Господ желећи да једне казни, послао на њих непознате, необјашњиве страхоте, и када их је мркла ноћ изненада обухватила усред бела дана; са свих страна обрушиле су се на њих страшне сподобе; оронуле немани тужних лица у њиховим очима постајале су моћне; све их је без гвоздених ланаца оковао страх и лишио свега; нестала су сва њихова осећања, све наде, сва снага, а остао је само страх. Догодило се то само с онима које је Господ казнио. У исто време други нису видели никакве ужасе; за њих је био дан и светлост.

Пазите, дакле, да се и са вама не догоди нешто слично. Боље молите бога да вас поучи како да делате на свом сопственом месту и да на њему све извршавате према Христовом закону. Данас је ситуација веома озбиљна. Добро би било да пре него што нас изненаде ови немири, свако од нас завири у своју сопствену душу. И ви то учините. Бог зна, можда ћете тамо видети онај исти немир због кога друге осуђујете; можда и тамо влада разбуктали необуздани гнев, који је сваког тренутка спреман да загосподари вашом душом на радост Христовог непријатеља; можда се и тамо настанила малодушна спремност да се на сваком кораку западне у тугу – та жалосна кћер безбожништва; можда се тамо још крије сујетна жеља да се лети за оним што бљешти и што ужива друштвену популарност; можда и тамо има надмености због најбољих особина властите душе, надмености која је у стању да уништи све што је у нама добро. Бог зна шта се крије у нашој души. Боље је неколико пута више узбудити се због оног што је у нама самима, него због оног што је изван или око нас.

Што се тиче страхота и ужаса у Русији, они нису некорисни и у њима су многи стекли такво васпитање какво не даје ниједна школа. Сама сложеност околности, која је уму омогућила нове извитоперености, код многих је пробудила успаване способности – док се на једном крају Русије још играју полка и преферанс, на разним пољима рада неприметно се формирају прави мудраци живљења. Проћи ће десетак година па ћете видети да ће Европа доћи код нас не по кудељу и лој, већ по мудрост која се више не продаје на светским пијацама. Могао бих вам навести много оних који ће једном чинити лепоту руске земље и донети јој вечито добро; на част вашем полу, морам да кажем да ту има много више жена. Моје сећање чува читаву бисерну ниску таквих жена. Све су ме оне, почев од ваших кћери, тако живо подсетиле да је сродство по души изнад сваког крвног сродства (дај боже да најбоља сестра с таквом спремношћу испуњава молбе свог брата, као што су оне испуњавале најситније жеље моје душе) – почев од њих, преко оних о којима тешко да сте и чули па до оних за које можда никада нећете ни чути, иако су савршеније од свих које знате. Ниједна од њих није другој слична, и свака је сама за себе особена. Само је Русија могла да створи такву разноликост природа. И оне су могле да се створе само у данашњим тешким околностима свеопште слабости и покварености, свеколике друштвене празнине.

Све је, међутим, надмашила једна, коју нисам видео и о којој је до мене допрла само нејасна прича. Нисам ни мислио да је на земљи могло да постоји слично савршенство, које ће моћи да изврши тако паметно и племенито дело, и то управо тако како је она умела; да ће моћи да уради тако, да од себе одагна сумњу да је у њему сама учествовала и да цео подвиг припише другима, тако да су ови и сами почели да се хвале њеним делом. Да ће тако паметно унапред смислити како да побегне од популарности, онда када дело само за себе почне да говори и када мора да се открије! То постићи и остати анониман! Не, сличну мудрост још нисам срео ни код једног од нас, мушкараца. И у том тренутку мени су се учинили бледи сви женски идеали које су створили песници: они су пред том истином исто што је бунцање маште пред потпуним разумом. У том тренутку су ми се учиниле бедним све оне жене које јуре за блиставом популарношћу! И где се то збило? У забитој паланци Русије, у време када је човеку све теже да се ослободи, када је свачији положај сложен и када су отпочеле страхоте и ужаси Русије, којих се бојите.

(„Писмо грофици ….ој” из 1845, књига „Из преписке с пријатељима”, издавач „Градац К”,
превод Милана Радић Дугоњић)                                                                                                  

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Вечерње новости (штампано издање,
додатак КУЛТУРА, 22.11.2022, стр. 17)

(Visited 112 times, 1 visits today)

Зоран Туцаковић

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *