Засад су традиционалне врѣдности, нажалост, понајчешће уопштена чиновничка фраза, која се не испуњује никаквом одређеношћу, па се зато под њеном маском провлачи и свака безобраштина
Послѣдњих година почело се чешће говорити о традиционалним врѣдностима у контексту стварања државне идеологије и зарад супротстављања либералном разлагању. И то је добро. Једно је само лоше: за већину становништва „традиционалне врѣдности“ засад су не више од говорне фигуре, која обѣлѣжава крајње размивене духовне појмове и обично означава нешто свакидашње. Такво стање је незадовољавајуће. Прво, свакидашње може бити штошта, а на Западу је свакидашњим већ постало ТО да се према традиционалним врѣдностима не односе никако. А друго, да би се противстојало сатанизму Запада, врѣдности традиције морају бити изражене исто тако читко и јасно као што либерална пропаганда унапрѣђује своја злогука схватања. Јер, без јасног разумѣвања Традиције васпитати у њеном духу долазећа поколѣња нѣје могуће.
Засад су традиционалне врѣдности, нажалост, понајчешће уопштена чиновничка фраза, која се не испуњује никаквом одређеношћу, па се зато под њеном маском провлачи и свака безобраштина. Дакле, задатак дѣлатних људи с приступом јавним гласилима или непосредним слушаоцима јесте – испуњавати обзнањене традиционалне врѣдности живим садржајем, који служи као руководећа нит у стварном животу. Но, за то их је нужно обрзложити. Да, управо образложити. Ми о томе обично не водимо рачуна, сматрајући их очевидним и разумљивим за све. Али то нѣје тако. Оне су НЕРАЗУМЉИВЕ данас већини људи у руским земљама, пошто је жива веза с Традицијом за послѣдњих сто година умногоме била изгубљена, а комунистичка идеологија, што је донекле чувала у себи вѣчне врѣдности у прогресистичкој варијанти, је пропала. Већина људи се обрела у свѣтоназорском вакууму.
На разини интуитивних ОСѢЋАЊА – да, већина дѣли традиционалне врѣдности. Али на разини рационалне свѣсти – и то је парадоксално – многи их примају врло критично, сматрајући их кочницом „напрѣтка“. Јер, од врѣмена Петра Великог преовлађујући дискурс у нас је напрѣдњачки, што значи – западњачки. Стога је пут само један – ПОДИЋИ Традицију с разине несвѣсног на разину најпрѣ јасно разумљиву, а затѣм – државну. Наивно је очекивати да ће држава спустити „идеологију традиционалних врѣдности“ одозго, ако сâм народ јасно не разумѣ шта је то.
Како, дакле, образложити Традицију? Традиција – од лат. traditio, „предање“, буквално значи „предаја“. У латинском језику то је глаголска именица од tradere, „предавати“, изведена помоћу предметка trans, „пре-“ (с губљењем сугласника ns) од глагола do, dare „давати“. То јест, Традиција је предаја. али предаја чега? Не просто обичаја, обреда и навика. То је предаја читавог свѣтоназорског поља, заједно с појмовним апаратом и начинима његовог тумачења. То је предаја модела мишљења заједно с инструментаријем животних врѣдности у духу пуноврѣдног битка што стоји ИЗНАД несталности врѣмена. Пошто идеје могу да буду или у духу Традиције, или не, то Традиција стоји изнад идеја и изнад идеологија. Традиција је образац, а то је кудикамо важније неголи просто предавање знања, које се јавља као лични задатак.
Традиција се према традиционалним врѣдностима односи као језик према говору, садржећи у себи сву цѣлокупност свих могућих традиционалних врѣдности. Традиција се према традиционалним врѣдностима односи као хронос према хронологији. Све традиционалне врѣдности су закључене у традицији, као што је западна филозофија закључена у западном логосу. Традиција је мајка свѣх традиционалних врѣдности, које свој почетак имају у Традицији, али послѣдња не почиње с њима. А са чим онда?
Овдѣ ми заправо долазимо до образлагања Традиције. Представе о њој ми црпимо од очева, они – од дѣдова, дѣдови – од прадѣдова итд. У својој послѣдоватељности човѣчанство се успиње ка почетку. Стога је кључно питање – шта бѣше на почетку? Ако стојимо на становишту атеизма, тј. водимо род људски од животиња, онда Традиција НЕМА смисла. Пре ће бити обратно, она има одрѣчан смисао: предавање Традицијā је преостатак прошлости, стечен од мајмуноликих предака, и што је Традиција јача, то се човѣк више налази у животињском стању. На тај начин, придржавати се Традиције значи сузбијати стваралачко начело у себи животињским. Слѣдствено, традицију је нужно ПРЕВАЗИЋИ, јер је то страшна кочница „напрѣтка“, која омета развој човѣчанства. Такав закључак с кристалном јасношћу НЕИЗБѢЖНО слѣди из еволуционих представа, и њега је нужно јасно увиђати. Ми смо или за „напрѣдак“ или за Традицију. Једно радикално искључује друго, и једноврѣмено стрѣмљење према оба та циља представља шизофренички признак.
Но, постоји и друга опасност. Ако се држимо еволуционих, напрѣдњачких, модернистичких и постмодернистичких представа, онда је наше упоредо слѣђење духа „напрѣтка“ и Традиције тек приврѣмено, док еволуционизам, напрѣдњаштво и модернизам не потисну Традицију као „реакцијонарност“, „затуцаност“ и „назадњаштво“. Зато што упоредно чување Традиције и унапрѣђивање напрѣдњаштва представља једноставно кочење модернизма, не више. Модернизам свеједно наступа, само спорије, зато што постоји кочница – Традиција. У том случају Традиција заиста јесте кочница, јер напрѣдњаштво ИСКЉУЧУЈЕ Традицију. „Напрѣдак“ је неспојив с Традицијом, сâм концепт „напрѣтка“ се појавио као анти-Традиција, као устанак против ње, који не трпи никакву нагодбу. Наша невоља је управо у томе што од петровских врѣмена боравимо у том шизофреном стању, истоврѣмено и нагонски се држећи Традиције и хватајући се за модернизам, а сада и постмодернизам Запада. Но, тај пут је погрѣешан! Он једино присиљава Русију да иде западњачким путем, само спорије. И на самом Западу то се доживљава као „заосталост“ од „напрѣтка“. Сáми смо криви због те неодлучности да одбацимо западни пут.
Стога је нужно прѣ свега излѣчити нашу свѣст. Само здрава свѣст може пуноврѣдно усвајати Традицију. Штавише, здрава и јесте само она свѣст која усваја Традицију пуноврѣдно, тј. у цѣлости и потпуности, а не као носталгични привезак „напрѣтка“. Нужно је разумѣти како Традиција има смисла САМО у случају ако сматрамо да исконско стање човѣка нѣје било животињским, те се зато од њега не треба ни удаљавати. Традиција радикално не прихвата напрѣдњаштво. То је очигледни логички закључак, који је обавезан учинити свако, а онај ко га је већ учинио, дужан је помоћи у томе другима. Покушај здруживања Традиције с „напрѣдњаштвом“ јесте избор у корист „напрѣдњаштва“, јер послѣдње ПОРИЧЕ Традицију. Истина, и Традиција пориче „напрѣдак“, но то је тек њена дѣлимична послѣдица, она од тог порицања не прави свој смисао, док порицање Традиције представља ПРОГРАМ „напрѣтка“.
Врѣдност Традиције проистиче из те чињенице (за носиоце Традиције она је очигледна) што је
1) првобитно стање човѣка било благодатним. Ако то не би било тако, традиција би противрѣчила самој себи. Ова чињеница, са своје стране, проистиче из тога што
2) исконско стање човѣка НѢЈЕ било животињским, него је, напротив, у почетку било Нешто на шта памћење чува Традиција и што је неопходно предавати из поколѣња у поколѣње. Даље, расуђујући логички, долазимо до закључка да
3) тај Почетак није могао имати човѣчје порѣкло. Ако би он имао човѣчје порѣкло, Традиција нам такође не би била потребна, јер у том случају Почетак губи своју посебност, а човѣк би могао смислити све што му је потребно у другим тренутцима свог битисања. Но, Традиција се успиње управо ка Почетку који, како је неопходно разумѣвати, јесте Бог. У почетку свог постојања човѣк бѣјаше са Богом, од кога је отпао због грѣхопада. Ето истинског образложења Традиције – религиозни координатни систем и никакав други!
Све традиционалне врѣдности прѣдстављају врѣдности САМО с религиозном заснованошћу. Одричући Бога, ми испод њих избијамо једини аутентични ослонац, оне по инерцији неко врѣме висе у ваздуху, а затѣм се НЕИЗБѢЖНО руше. Наравно, грѣх се може забранити, као што је, на примѣр, за Стаљина била забрањена содомија. То је било правилно. Због чега би се грѣх убиства морао законски гонити, а содомитски грѣх не? Све је то тако. Но грѣховност се може образложити само у религиозном свѣтоназору. Па и сáма рѣч грѣх означава нарушавање воље Божије. Стога се одрицањем Бога одриче и грѣх као такав. Онај ко то јасно схвата дужан је помоћи окружењу разумѣти да се налазимо у епоси судбоносног избора: или ћемо остати с Богом, или се занѣти опсѣнама сатане. Због тога је за оздрављење друштва неизоставно нужно унапрѣђивати религиозни дискурс!
Тако се Традиција образлаже једноставно. Предање има смисла само у случају ако је у почетку постојало то што треба предавати. Тако се образлаже првобитно рајско стање човѣка док бѣше са Богом, и сатанско својство напрѣдњаштва које га од тог стања, дакле и од Бога, удаљава. До таквог закључка треба да дође сваки руски човѣк, сваки грађанин Русије, сваки житељ Руског Свѣта. Тако ћемо брже и свѣсније стати на пут спасења и препорода Русије.
Превео Драган Буковички
Изворник: Руска народна линија
Related posts:
Јевгеније Јерусалимац: ШТА СВЕТУ ЗЕМЉУ РАЗЛИКУЈЕ ОД ОСТАЛИХ ЗЕМАЉА
Јевгеније Јерусалимац: ДОПОТОПНО ДОБА
Жарко Видовић: СЛОБОДА ЈЕ ДИРЕКТНИ ПУТ У ПОКАЈАЊЕ
Андреј Ткачов: О ПОСЛЕДЊЕМ ЦАРУ
Ђакон Ненад Илић: ПОСТАЛИ СМО ГРОЗНИ ЛИЦЕМЕРИ
Раде Јанковић: ОД ИДЕНТИТЕТА КА СОПСТВУ
Мирча Елијаде: ИСТОЧНО ХРИШЋАНСТВО
Раде Јанковић: ПСЕУДОМОРФОЗА ПРАВОСЛАВНЕ ТРАДИЦИЈЕ
Драгиша Бојовић: ПРВОВЕНЧАНИ КРАЉ – СКРИВЕНИ ЛИТУРГ
Душан Милијић: ИСТОРИЈА У СЕНЦИ ЕПИКЕ
Жарко Видовић: ФИЛИП ВИШЊИЋ И ТЗВ. „СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА“
Милан Ружић: РЕПУБЛИКА СРПСКА
