„О Теодуле, кад би Срби хтели слушати тебе и мене, ми би им могли пружити овај савет и завет: Срби, историја ваша славнија је од историје многих народа бројно већих. Но та ваша историја није славна само због огромног броја јунака, светитеља и мученика за крст часни и слободу златну, нити је славна једино због многих мегдана у одбрани Балкана, Европе и хришћанства. Не, него је она славна и због многих јединствених одлика правде и човечности у погледу унутарњих односа човека према човеку. Запамтите, Срби, да вам Средњи систем у погледу имовинском и економском краси вашу историју не мање него слава Косовска и слава Карађорђевог Устанка. Зато се равнајте према томе, и не обазирите се лево и десно. Јер ћете се узалуд обзирати. Нећете наћи народа ни на близу ни на далеко, који је разумније уредио био свој живот у сваком погледу, па и у овом материјалном. У неколико си, српски народе, као заваран и обманут одступио од овога сопственог система, од Средњег система. Враћај се што пре дому. Твоја будућност, твој спас и твоја слава међу народима Божјим на земљи, зависи од тога, да ли ћеш се ти у побожном духу својих предака вратити своме Средњем систему. Нека ти је Бог на помоћи, и Свеци твоји које славиш. И нека те Господ Бог благослови“.
„Средњи систем“, Свети Николај Српски.
Дубоке и лековите мисли Владике Николаја читају се и преписују из разних скраћених издања, зборника и речника, из сабраних дела, а у доброј мери оплемениле су и виртуелни простор интернета. С разлогом су веома популарне и многима служе као драгоцен духовни савет. То што је Свети Николај од неких Срба искрено вољен, а другима представља кост у грлу, тема је за себе. Да само набројимо шта нам је све оставио Свети Николај Српски тражило би једну целу књигу. Постоје ипак два његова текста која би могла да се сматрају посебним тестаментарним порукама које је оставио свом народу. Народу који је ушао у период велике смутње још за Владикиног живота.
Условно речено, један од тих текстова се бави духовном димензијом спољне политике, ако хоћемо да је водимо тако да балканска Србија укљештена силама са истока и запада уопште опстане, а други се бави пожељним друштвеним уређењем у Србији. Први је инспирисао својевремено чак и тако неочекивану форму за ново тумачење као што је заједнички рок албум неколико познатих музичара и група – “Изнад Истока и Запада”. Други је “Средњи систем”, којим се вреди позбавити из више углова и опет и опет му се враћати све док не нађемо право тумачење и прави превод на наше савремене околности. У њему су садржана основна упутства за економско уређење како државе, тако индиректно и Цркве, а рекло би се да се сад налазимо у ситуацији у којој је обнова и Цркве и државе неопходно повезана.
Најкраће – у “Средњем систему” Владика објашњава зашто Срби, ако желе да дођу до одрживог и праведног друштвеног уређења треба да се ослоне на снагу и мудрост своје традиције и да успоставе такав систем у коме ће бити обавезна равнотежа личне и заједничке својине.
Критичари комунизма не би требало да забораве да је комунизам инспирисан хришћанском комуном са почетака Цркве. Зато је у Русији а делимично и у Србији у одређеним круговима идеја да је комунизам нека врста рационалне обнове хришћанства могла да стекне своје искрене присталице. У дуго изграђиваној култури избегавања одговорности заборавило се да се на појаву комунизма може гледати и као на радикално, крваво и секташко искривљење хришћанске глади за социјалном правдом и солидарношћу. Наравно да је већини комунизам био наметан силом, али никако не треба занемаривати значај малих ентузијастичких језгара спремних да иницирају промену.
Првобитна хришћанска комуна имала је своје унутрашње проблеме, угрожавале су је људске слабости, али она се распала првенствено због спољних разлога, због гоњења Цркве.
Основна разлика првобитног хришћанског комунизма у односу на модерни тоталитарни комунизам је у добровољности одрицања личне својине и чињеници да су је заправо засновали богати људи, а не да је настала у крви и отимачини, револуционарним деловањем сиромашних и озлојеђених. Наставак социјалног промишљања видљивог у првобитној комуни или киновији видљив је у историји монаштва. Одричући се своје приватне имовине у манастирима су водили заједнички живот и богати и сиромашни, без обзира на нацију и порекло. “Важно је богатити се Богом, а не земљом и новцем”, сведочили су и данас сведоче бројни манастири.
Манастирски живот успостављен је као реакција на продор моћног непокајаног света у Цркву, у тренуцима кад је Црква ушла у загрљај са светом да га приведе Богу. Док су земаљски владари порекло свог ауторитета признавали Богу и мање или више се руководили хришћанским вредностима, мисија Цркве у свету ван манастирских зидина и даље је била значајна. Постојале су многе корекције себичног импулса. Истина, присилно, од стране власти заповеђено уношење хришћанских вредности у свакодневни живот имало је и својих ограничења и искривљавања. Ипак и то је оставило значајан траг на живот народа. Многе вредности су постале подразумеване, постале су “унутрашње”. То је могло да се види и у животу нашег народа у времену кад је изгубио своју власт и био присиљен да живи под туђинском и иноверном.
Реакција на ограничавање слободе пре свега међу хришћанима на Западу, што се касније пренело на нас, затим и повлачење традиције пред модерним пројектима рационализма и индивидуализма довело је до тога да црквени народ ван манастира, остане незаштићен и пасиван пред силама света. Црквени живот сведен само на повремено присуство богослужењу, а без модела заједничког живљења, доноси само утеху и у најбољем случају већу отпорну снагу пред разорним силама света.
Источноевропски народи годинама упропаштавани комунизмом, после некритичког прихватања бездушног либерализма и новца као мерила свих ствари поново се налазе пред опасношћу неразумних масовних реакција. Колико год тренутно можда изгледало да либералном капитализму постмодерног типа нема алтернативе можда би што се тиче друштвеног организовања народа могла да се пронађу нека решења у облицима који су кроз историју показали своју остваривост. Они се данас у потпуно промењеним околностима не могу наравно буквално применити, али могу да инспиришу тражење решења. Нажалост, искорењивањем и прекидањем традиције тешко је замислити поново друштвену организацију о каквој говори Свети Николај.
Заједнички именитељ свега успелог у историји народног живота је солидарност, хришћанска дужност и морална обавеза. У селу – задруге, бесплатни радови – помоћ у изградњи куће, жетви, чување граница породичних имања али и обавезне заједничке утрине и заједничке сеоске шуме. Да користе они који остану без имања. Остављање сиротињи да покупи нешто од жетве. Заједнички амбари за тешка времена. У граду – еснафи (професионална удружења) осим старања о стандарду еснафских производа, обавезно имају и заједничку касу. За удовице, за помагање у школовању деце, за помоћ у тешким ситуацијама, болести… Нешто се наравно даје држави, за остваривање потреба које надилазе групе, територијално и пословно засноване, а нешто од потреба чланова решава се из заједничке касе. У кризи поверења у којој сад живимо тешко је замислити заједничку касу која неће бити злоупотребљена. Тешко је замислити да би критеријум распореда помоћи био праведан, без личних симпатија и веза. Уосталом – од чега уопште да се издваја у заједничку касу? Боље би било да обнова крене од имућнијих људи, а не од државе. И тако даље…
Ако изгледа потпуно нереално да се овако нешто спроведе у живот у околностима морално разореног друштва и свеприсутнијег сиромаштва и себичности, што се тиче живота језгра црквене заједнице (оних који се редовно окупљају око Свете Литургије и који осећају потребу за интензивнијим хришћанским животом) овако нешто је скоро неопходно. Хришћанску љубав од хришћанског сентиментализма дели провалија која се мора премостити. Ако је у организацији државе неопходна солидарност сад већ тешко замислива, на нивоу ужег језгра Цркве, на нивоу парохије као добровољног окупљања, тешко је замислити црквени живот без заједничког прихватања обавезе солидарности. Осим личног напредовања у вери, макар мали корак у правцу обнове средњег система био би пут враћања у сведочење Цркве, интензивирање њене мисије у народу. Временом, а Бог зна колико брзо, можда и убрзо, успешност оваквог модела могла би да делује како на инспирисање нових модела друштвених односа, тако и на ширење језгра Цркве, на враћање хришћанских вредности у живот народа. Садашња делатност Цркве у помагању угроженима има својих лепих постигнућа али је недовољна и нужно је, због централизовања, обојена начином на који то спроводи држава или невладине организације. Обнова солидарности мора да буде органски заснована. У неким парохијама до одређене мере сличне активности постоје, али сасвим ретко оне утичу на кохезију заједнице због недовољног општег укључивања.
Како то урадити, ако се и заснује воља, није лако пронаћи. Тражи велики труд многих, али пре свега вољу и срце. Како ће касе изгледати, ко се о њима старати – поставило би у искушење и оно крхко поверење које тренутно колико-толико постоји међу вернима, као и склоност за улагање сопственог слободног времена у помоћ другима. Како би могла да изгледа организација? Каква би била улога у овоме свештеника, каква Народа Божијег? Да ли има довољно имућнијих верника који би први дали пример? Сигурно би све то тражило и одређену реорганизацију, промишљање старих-нових форми функционисања парохијске заједнице. На овом путу прети опасност многих нових саблазни… Ипак, све у свему, ради се о неопходном подвигу заједнице, правом, великом подвигу. Хришћанском подвигу.
Уморнима и без наде, све ово може да заличи на лепу али наивну, чак утопијску причу. Међутим, ако се овим проблемом ускоро не позабавимо, осим што учествујемо у одржавању млакости црквеног живота („ако си млак испљунућу те“), сносићемо део одговорности за неспремно дочекивање социјалних турбуленција које се већ назиру. А у њима ће учествовати и многи крштени, чланови шире Цркве. Није довољно само безмерно поштовати нашег великог учитеља Светог Николаја и дивити му се. Обавеза је да покушамо да његове савете преведемо на наше време и покушамо да их остваримо. То би било право поштовање завештања великог претка.
Фејсбук страница ђакона Ненада Илића
Related posts:
Протојереј Алексије Касатиков: СВЕТИТЕЉ НИКОЛАЈ СРПСКИ О ЗБИВАЊИМА У ДАНАШЊОЈ УКРАЈИНИ
Ђакон Ненад Илић: СА ПОВЕРЕЊЕМ ДЕТЕТА ЗАВОЛЕО САМ ХРИСТА
Ђакон Ненад Илић: ПОСТАЛИ СМО ГРОЗНИ ЛИЦЕМЕРИ
Александар Соколов: ИКОНОПИС ЈЕ УДЕО МАРГИНАЛАЦА
Јевгеније Јерусалимац: ШТА СВЕТУ ЗЕМЉУ РАЗЛИКУЈЕ ОД ОСТАЛИХ ЗЕМАЉА
Јевгеније Јерусалимац: ДОПОТОПНО ДОБА
Свети владика Николај: БЕСЕДА НА ВИДОВДАН У МАНАСТИРУ РАВАНИЦИ 1939. ГОДИНЕ
Валентин Катасонов: ДАРВИНИЗАМ И ХРИШЋАНСТВО СУ НЕСПОЈИВИ
Владика Николај Велимировић: САБОРОВАЊЕ У ЖИЧИ
Свети Николај Жички: БЕСЕДА НА ВАСКРС – ЕВАНЂЕЉЕ О ПОБЕДИОЦУ СМРТИ
Свештеник Ненад Илић: ПОБЕДОНОСАЦ
Исидора Секулић: КРАТАК БОРАВАК У ЖИЧИ
