Раде Јанковић: ПСЕУДОМОРФОЗА ПРАВОСЛАВНЕ ТРАДИЦИЈЕ

Постали смо само отопина некада снажног етоса духовно утемељеног на чојству и јунаштву“. Постојимо, дакле, као „врста камена која се појављује на начин неке друге врсте“ – наш унутрашњи склоп противречи грађи наше целокупне духовне традиције.То минералози зову псеудоморфозом“ 


Раде ЈАНКОВИЋ

Где смо се нашли? Шта је ово?
Куда идемо?“

                                             Чеслав Милош

       1.

Сагласно савременој моди у писању, овај би оглед на самом почетку морао да има сажетак. Шта то вреди кад сам конзервативан и непоправљив у својој заосталости. Не трпим шаблоне ни конвенције, радије се препуштам утисцима и урођеном осећају за облик и меру, осим у опхођењу са људима које не познајем или који су ми на било који начин надређени. Али, ако бих ипак морао да учиним уступак норми, уместо било какавог абстракта, било каквог summary, радије бих цитирао Освалда Шпенглера, јер став који овде заступам не бих умео да искажем сажетије него што је он то учинио у ових пар реченица: „Западно хришћанство односи се према источњачком као симбол перспективе према симболу златне основе. Коначна шизма наступа истовремено и у цркви и у уметности.“1

Шпенглер је, ако се не варам, био први који је један геолошки појам, из области минералогије преместио у историју култура и цивилизација да би означио оне гиганске потресе на културном тлу једне нације, када туђа, надолазећа култура нагло провали у ишупљени простор домаће, традиционалне културе, али услед отпора који пружа домаћа култура не може да се сасвим укорени – „да дође до даха“ – те у том хрвању и сама трпи промене и бива укалупљена у облицима заостале домаће традиције. „Историјским псеудоморфозама – каже – називам случајеве у којима стара, туђа култура тако силно притиска једно тло да млада домаћа култура на том тлу не може да дође до даха, и не само што не доспева да образује чисте, сопствене изражајне облике, него чак не доспева ни да развије своју самосвест. Све оно што се уздиже из дубина ране душевности излива се у испражњене облике туђег живота. Млада осећања умртвљују се у преживелим делима и уместо да се наметну својом сопственом стваралачком снагом – јавља се и расте само огромна мржња према далекој сили.“2 Шпенглер за пример узима Русију, петровску Русију, где „оснивањем Петрограда (1703. године) долази псеудоморфоза, која је примитивну руску душу подвргла прво под стране облике високог барока, па онда просвећености и XIX века.“3 Али истинска псеудоморфоза је заправо период од оснивања Петрограда до смрти царице Катарине (1796. године), све после тога, доба просвећености и „тај глупи XIX век“, како рече Леон Дима, само је слегање тла након оне ерупције барокне рецепције византијске уметности и православне традиције.

То је период који се готово у длаку подудара са истоветним процесом псеудоморфозе која се одиграла и међу нама, Србима, на простору Јужне Угарске, у Срему, Банату, Бачкој, Барањи и Славонији, најпре, а потом се као олуја сручила и на простор јужно од Саве и Дунава. Негде око 1711. године по први пут се појављује Гаврило Стефановић-Венцловић са својим хомилијама на библијске теме, са својим преводима Старог и Новог завета на прости народни језик – читав један век пре Вука! – кога сматрају родоначелником барока међу Србима, а 1783. године Доситеј у Лајпцигу објављује Живот и прикљученија, што се сматра највишим дометом просветитељства међу Србима XVIII века. У међувремену је Захарије Орфелин у Венецији, 1772. године, објавио панегирик у два дебела тома, Живот Петра Великог, где велича цара који је код већег дела православних остао обележен као Антихрист јер је укинуо патријаршију и увео Синод, наредио да се бријају браде и скраћују кафтани, забранио да се из цркве излази са иконама и да се свети водица по кућама – цара који није поштовао светиње, који је високо ценио Лутера и био намеран да од православља направи протестанску секту. „То нису поступци монарха – закључује Лав Тихомиров – чак и ако је он лично верујући, него поступци новатора којега је привукао протестантизам.“4

       2.       

Орфелин није био једини који велича цара Петра Великог. И један одбегли монах који је збацио монашку ризу а задржао монашко име – Доситей – егзалтиран је протестанском реформом цара Петра. „Ко је читао росијску историју – вели овај „српски Сократ“ –  могао је познати колику је старост имао премудри и велики цар Петар за умалити у свом царству множество манастира и самаца; узео им је сва села и имјенија, и оне које је био принуђен за време оставити, метнуо је у бољи поредак, у почињеније и под регулу.“5 Али ко је читао Синодални период Александра Павловича Доброколонског, као Лав Тихомиров на пример, могао је познати какву је покору православљу начинио „премудри и велики“ цар Петар „за умалити у свом царству множество манастира и самаца“ и у какав је „бољи поредак“ метнуо оне „које је био принуђен за време оставити.“ „Током прве деценије после установљења Синода – каже Тихомиров – велики део руских епископа био је у тамницама, рашчињен, бичеван, итд. /…/ У историји Константинопољске цркве ни после периода турског освајања не налазимо ниједан период таквог прогона епископа и такве безобзирности у односу на црквену имовину.“6 Али и то је моменат псеудоморфозе: бол и патња и огромна мржња према грубој сили, далекој а ипак тако непосредно делотворној; и један огромни расцеп у органском бићу народа: између оних који трпе притисак надолазеће културе Запада, и оних који са одушевљењем прихватају барокну псеудоморфозу православне традиције: „О свемогући Боже, дајући царе свету, подај им и дух Петра Великога!“7

Фјодор Степанович Рокотов: ПОРТРЕТ КАТАРИНЕ II, 1763

Чудни су путеви Господњи, али ни путеви идеја нису ништа мање загонетни. Све што Доситеј будан сања, то руски цареви потезом пера претварају у јаву. Доситеј би да укине манастире и одузме им имање. „Не би ли боље било на манастирске грунтове фамилије населити, а манастире у школе преобратити?“8 Доцније, на другом месту, биће одређенији и сасвим изричит: „и, да имам какву власт, све би ове наше манастире у школе и училишта преобратио.“9 Превођење манастирске у државну имовину започео је још Петар Велики. Његов наследник Петар III, унук по ћерки Ани, удатој за Карла Фридриха, војводу од Холштајн-Готорпа, човек немачке крви дакле, лутеранац по вери, наставио је започето дело својег деде, али ни он, будући да је владао свега 186 дана, није успео да га оконча. Тек ће његова супруга Катарина, након успелог државног удара царица Катарина Велика, на радост свих Доситеја, окончати овај големи „просветитељски“ пројекат секуларизације манастирских добара и имања. Резултат је био поражавајући за цркву и православље. На почетку XVIII века (1701. године) у Русији је било 965 мушких и 236 женских манастира; на почетку XIX века (1810. године) било је 358 мушких и 94 женска манастира.10 Дакле, од укупно 1201-ног манастира затворено је и претворено у државну имовину 749 манастира. „Округло милион сељака, као и њихове породице, који су до тада ,припадалицркви, сада су као ,државни сељацибили слободни; земља коју су ови обрађивали прешла је у државну својину.“11 Слободни? Без земље! То значи – државни најамници.

Још се мастило није ни осушило на декрету којим Петар Велики забрањује монашење за мушкарце пре навршене 30-те, а за жене пре навршене 60-те године живота, а Доситеј жури да обзнани: „Ко жели монахом постати, ваља да је савршена возраста…На ови начин имаћемо мање монаха…“12 Цар Петар III беше намеран да свештеницима пропише обавезно бријање браде и цивилну одећу и да укине иконе, а Доситеј пошто збаци монашку ризу, навуче цивилну одећу скројену по последњој бечкој моди, па уредно избријан стаде деклемовати. Он би и више, у земљу да закопа „све те мошти и кости и зубове и парчета аљина и гвожђа и грудве… У земљу!“13 Псеудоморфоза то и јесте: кад се идеје под притиском далеке и невидљиве силе, на удаљеним тачкама, без видљивог непосредног додира, наизглед акаузално, обликују а затим и реализују на истоветан начин, као кад минерали под теретом вулканске магме, свуда, у једном трену, промене своју кристалну структуру. Са те тачке гледишта државни удар браће Орлов био је сасвим излишан чин. Уклањање Петра III са престола, његово утамничење и смакнуће није ништа променило, псеудоморфоза је наставила свој стрпљиви и неумитни ход кроз историју, са њом и продирање Западне културе и уметности у шупљине православне традиције. Латинштина провали као бујица прљаве воде: књиге на латинском, уџбеници на латинском, катехизис на латинском, богословска предавања на латинском… „Латински језик, то је језик“ – усхићен је Доситеј. „Изгубе ти моја житија, лавсаик и отачник све поштење. Од тог часа, збогом ’Опово и сва твоја красота; гди ученија нејма ни латинскога језика, ту нејма ни живота!“14 Извор ове заразе беше Кијев. Све до 1840. године трајала је та „латинска грозница“. Те године коначно је укинута настава на латинском језику у руским Православним академијама. „Кад су у питању странци – признаје Лав Тихомиров – ми смо током Петрове реформе пали у потпуно ропство, које и данас траје.“15           

       3.

Није само Доситеј онај који сања, сања и Вук Исакович. Сања „о одласку, о одласку некуд, у Русију, над којом се у очајању, изнемогао, после толико месеци тумарања, и патње био наднео…“16 „Сладост јест и наша Русија. – вели припит и „отежао као буре, од вина“ – Богу творцу молим сја да узрју пут свој и Русији појду. Име Русије! Р – јер је Рождество. У – јер је Ускрсеније… С – јер је Славјанска. И – јер је Исусова. Ј – јер је Јединосушна. А – јер је…“17 Сања Русију у којој ће се склонити од језуита „да га већ овде, у Печују, не покрсте“. „Треба да буде католик. Зар је могуће да то не буде, кад је то и царица? Лепа Царица. Царица која је сјединила у себи два дивна имена Марија и Терезија. /…/ Па онда сјај. Свој народ треба да уведе у сјај. А сјај је у католицизму. Кад Сунце на Западу залази, на Истоку се, у исти час, јавља. У католицизму. И какви мисле да буду они војници, кад су шизматици у очима цара свога? Зар хоће да на себе натоваре патњу, којој никад краја бити неће, сеобу душа својих, не само деце своје, промену вечну, која ће као креч у гробу до века да им гризе месо с костију, док год буду у овој земљи, из које их више неће пустити.“18

Али Русија коју сања одавно већ није оно што Вук Исакович у својим сновима види, боље рећи: прижељкује да види. Када је папа Климент VII, 1773. године, забранио рад језуитима, руска царица Катарина Велика, Немица, рођена као принцеза Софија од Анхалт-Цербста, широм им је отворила врата – „позвани су у Русију и тамо су се могли организовати.“19 Предходно су и масони свили своје гнездо у близини царског двора, међу високим племством и руском интелектуалном и духовном елитом. Прва масонска ложа у Русији основана је 1731. године од стране Велике ложе Енглеске. Али године 1738. немачка ложа Три глобуса успева да перузме контролу и од тада, сматра се, суверено влада овом окултном организацијом у Русији.20 „Подчињавање руске масонерије германском утицају и његово претварање у оруђе њемачке спољне политике активирали су продирање у Русију једнога од најтајнијих представника свјетске закулисе – реда розенкројцера. Центар овог реда се испочетка налазио у Њемачкој, а затим у Аустрији (Беч). /…/ Покровитељ ордена (реда – прим. аут.) је био аустријски император Леополд II.21 Од сада ћемо имати на делу синергију језуита и масона коју тако сјајно оличава Иван Карамазов: његова казуистика је чисто језуитска, али његове идеје су масонске par excellence. У доба Ивана Грозног, рецимо, један такав лик био би немогућ. Иван Карамазов је постао могућ тек крајем XVIII века, након радикалне промене друштвене парадигме која је рођена из духа барокне уметничке еклектике, из тог квасца из којег нараста толеранција као један сасвим нов образац друштвеног понашања. Кад спојите неспојиво, нужно имате само две могућности: или сукоб или толеранцију. Ново Доба, доба разума, определило се за толеранцију: „Сад се међу просвештеним људма не пита ко је восточне, ко ли је западне цркве, но ко је добродјетељан, поштен и вредан човек.“22 А то је дословно масонска идеја: „Јер Европљани из 1723. – каже Велики мајстор Велике ложе Француске – они који обнављају ложе спекулативних слободних зидара у Енглеској, Шкотској, Француској, у Европи, они су бића обузета толеранцијом и траже заједништво међу људима.“23

Цар Јосиф II, владар Хабзбуршке монархије 1780—1790

Из угла историјске псеудоморфозе, толеранција је њен услов и покретач. Тамо где надолазећа, туђа култура, треба да наиђе на чврст отпор, појављује се узмицање, попустљивост – толеранција – и отпор се збуњено повлачи, остављајући за собом шупљину коју испуњавају садржаји страни старој, домаћој култури, постепено се прилагођавају и окамењују, задобијајући тако фалсификоване облике псеудотрадиције.24 Зато није случајно што је Катарина Велика 1776. године донела такозвану Велику инструкцију – акт којим се, ради „мира и сигурности поданика“, установљава обавезна верска толеранција.25 Почетни импулс барокне рецепције беше исцрпљен, те је, да би се сачували њени резултати, било потребно да очврсну, да се окамене, у једном правно обавезујућем акту. Тиме је псеудоморфоза постала nomos Новог Доба. Истоветан процес одиграва се и у Аустријском царству, тиме и на оним просторима на којима беху насељени Срби. Године 1781. и цар Јосиф II доноси Едикт о толеранцији. То је онај „Јосиф Фтори“ о коме Доситеј тако надахнуто декламује:

Јосифе Фтори, мили владјетељу,
Сунце света и благодјетељу!
Блажена мајка која те родила,
Света сиса која те дојила!“26

По први пут у историји српске књижевности појављује се, као посебна врста кича, један нови књижевни род – удворичка поезија. Тиме је наша нововековна псеудоморфоза добила онај бљутави укус који и данас препознајемо у љигавости наше такозване „проевропске елите“. Има нешто женствено у том удвориштву, нешто наметљиво, што се нуди лако и фриволно; што се излаже погледу да би упало у око, скренуло пажњу на себе; што улази у тај големи туђи свет слаткоречиво, цвркутаво и понизно. Отуда је наша нововековна псеудоморфоза циљала много дубље него што се чини. Она је растројила један снажан, мужеван, херојски свет и засновала један фалсификовани свет саздан од лажног сјаја, лажне позлате, лажних вредности. Уместо дела, јуначког чина, врлине, сад славимо успех. А успешан је пак онај који зна коме да се склони, а коме приклони. И зато видимо: читава наша нововековна култура подређена је укусу Запада. Ми смо се шминкали разним измима само да би се допали „просвећеним европским народима“ – само да би нас они узели, опипали, силовали. И да се после о нама лепо говори. Волели смо кад „просвећена“ Европа о нама лепо говори!27 Тако се подхрањује нарцизам провинцијализма, наш јад и усуд, наша Кирка која нас заводи већ више од два века. Удвориштво је успоставило нов однос према стварности: нарцизам – обожавање себе уместо обожења себе; и идолатрију – обожавање човека уместо обожења човека. Био је то наш истински прелазак из средњег у нови век.      

       4.               

Кроз читав средњи век наше иконописање је било пре свега послушање, нераздвојиво од духовне праксе и литургијске службе. Изображавање иконе беше молитва у боји; фрескопис беше исповедање вере у сликама. Наши средњевековни зографи беху монаси, у суштини, чак и кад нису носили монашку ризу. Живели су монашким животом, били су истински духовни подвижници и богоугодници: скромни, ћутљиви, ненаметљиви. Нису се разметали својим именом, ни пореклом, ни образовањем. Били су озбиљни и благородни мужеви, нису били горди и нису се уздали у своје знање и вештину него у Духа Светога. Били су загледани у Небо а не у земаљске чари, отуда тако много плавог у њиховим изображењима — плаво у свим нијансама, од прозрачног до мастиљаво плавог – византијско плаво – у очима, у власима косе, у наборима и драперијама, у посудама, у одеждама – у свему што по нужди још увек постоји као тварно али је позвано да се озари плаветнилом Неба, јер ако заиста треба да буде, онда може бити само као одсјај Неба у земаљској равни. Били су образовани по мери својег времена, знали су све о „златном пресеку“ и „перспективи“ али се нису служили тим оптичким варкама, јер нису били опсенари. Перспектива је лажна дубина, она ствара илузију о простору. А они нису били илузионисти него побожни рукоделатељи којима Бог подари моћ по мери њихових усрдних молитви а не вештине! – да са својих рукотворина пренесу духовно блаженство у око посматрача. Били су као цветови на некој дуговечној биљци дубоко укорењеној у тло. Цветали су, венули и отпадали, али су се и обнављали, редовно, по вољи неке више силе, храњени увек истим соковима, истоветни по духу и по природи, а опет, увек помало другачији по сензибилитету и разумевању, у нијансама дакле, али довољно да би били увек нови. Своје художествено умеће доносили су из Солуна и Константинопоља, тамо где се више од једног века, у дугачкој борби, мучној и крвавој на моменте, искристалисало догматско схватање о природи и значењу „светих слика“. Била је то борба за догмат, борба за Православље. У тој борби постављена је и она „огњена граница“, како каже Павел Евдокимов, која од иконе одбија баналност кича, малограђански комфор – „господарење сите плоти“.28 Таогњена граница“, та „одбојност иконе“, то је оно што чува духовно „од сваке објективације путем чулног“.29 Зато тамо где модернисти“ виде само копизам, ми традиционалисти видимо у томе стабилност архетипа.  

Распеће Исуса Христа (фреска из Студенице – Богородичина црква)

Средином XVIII века, међутим, све се изокренуло. Одлуком Арсенија IV Шакабенте зографи старог византијског кова прокажени су као „неука богомазала“, као дилетанти „који пишу свете иконе без икаквог расужденија и страха.30 Одједном, појавише се барокни мајстори – „молери“ и „вајатељи“ – који нападно истичу своје занатско образовање стечено у Бечу и Кијеву. Часови цртања код Томе Месмера у Бечу или на Кијевској академији постадоше уносне јавне препоруке те се и махало њима, дабоме, као што се и данас маше дипломом са Харварда или Филмске академије у Прагу. Дали су им у руке све „модерно“ и „најновије“ – темпере, уљане боје, бакарну плочу, пресу – али и сва окултна знања: херметичка, кабалистичка, антиправославна. Утегнути као мађарски хусари, дисциплиновани, заражени „уметношћу“ и „науком“ стеченом у „латинским школама“, они постадоше самоуверени, толико самоуверени да себи допустише чак и јавно поигравање са чисто масонским изразима. Тако православни храм постаде темпл.31 То их уздиже у очима наших учених савременика, јер наши „учени људи“ цене успех, место и ранг пре свега; вреднује се способност манипулисања знањем, хипнотизам научних теорија — а не истинско разумевање стварности. А оно би, међутим, захтевало од нас да будемо обазриви и да се запитамо: шта у магичној моћи дипломе има већи удео: квалитет образовања или припадништво неком окултном друштву? Али наша „модерна наука“ не поставља себи таква питања и „са индигнацијом“ одбацује као ненаучна“ сва ова сазнања о окултној природи модерних знања и вештина. Шта она може да нам каже о Бечу и Кијеву тога доба?

Крајем XVIII века језуити и масони већ беху успоставили широку мрежу својих агената у Бечу и Кијеву — посебно у култури и образовању.32 Након великог масонског конгреса у Вилхелмсбаду, 1782. године, Кијев, камо се запутила сва та „просвештена сербска младеж“, постао је средиште треће области унутар Велике националне ложе Русије.33 Пре тога, у Риму се оснива такозвана Украјинска столица. Иза еуфемистичке конструкције:за украјински језик и штампу“, скривао се заправо добро осмишљен план унијаћења. Утемељивач овог пројекта, који ће написати и уџбеник по којем су се образовали језуитски свештеници задужени за унијаћење Украјине, био је – знате ли ко? – Јернеј Копитар, ментор нашег великог реформатора Вука Караџића.34 Тако смо се нашли између „чекића и наковња“. Прозрети то, њихове планове, намере, и те чудне путеве – или странпутице? – знања којима су нас вековима усисавали у тај „Врли нови свет“ свеопште среће и „просвештенија“, то из ове перспективе значи: ревидирати последња два века наше историје, ослободити се наслага предрасуда, лажних митова и урбаних легенди о модернизацији и историјском напредку који смо остварили приближавајући се Западу. Из Венецијанских, Кијевских и Бечких штампарија, често и са лажним импресумом, читав један век су нам долазили товари књига и уџбеници на којима су се изображавали наши „барокни културтрегери.35 Тако су наши духовни источници постали: Симеон Полоцки, Теофан Прокопович и Цезар Барониус. Шта смо од њих могли да научимо?36 Да је свет један и да су сви људи исти, да су разлике у вери вештачке, условљене околностима, производ предрасуда и људске глупости и да свет иде ка јединству, ка заједничком духовном језгру из којег је све настало.

Тако је у наш духовни живот и нашу културу ушао овај погубни дух суптилног порицања. Јерес се више не препознаје јер се сва садржи у финесама – делотворнија што је мање уочљива. Тиме је и тежиште истине измештено из сфере апсолутне реалности у област функционалних релативности; истина је постала слагалица, бесконачни низ могућности, једначина условљена прорачуном, спекулацијом и надгорњавањем – „борба мишљења“. Тако се разум побија самим собом: негацијом негације. То је крајњи домет окулизма „у свету који се игра гностицизмом“.37 Изражен је симболиком змије која саму себе прождире: истина је да нема истине, само вечито понављање поништавања. На таквом тлу више никаква трајна вредност не може да се засеје, само бесконачни низ противречности које осцилирају попут клатна. Што клатно стално претеже само на једну страну, на страну модерности последица је инверзије: време не иде узлазном, него силазном путањом. Наступио је тренутак кад су се дејством почетног импулса све делатне силе друштва спрегнуле тако да њихова резултанта буде вектор који незадрживо гура масу само у једном правцу: „ниже, још ниже“! Маса се не опире јер је процес трансмутације прешао праг бурне реакције, сада се одвија постепено, по сили инерције — лаганим радом неке недокучиве унутрашње логике. Пројектовани правац се доживљава као сасвим спонтани процес — као природни ток ствари. И улога уметника се мења. Он више није покретач субверзивног процеса распадања традиције — тај посао већ су обавили други. Сада је он неко ко снагом својег ауторитета „само подржава“ процес обнове спајањем фрагмената окултног знања и вештина, прати рад „неуморне историјске машине“. Он иде укорак с временом“ са оном дрском лежерношћу у наступу, својственом људима који знају да је „пресудитељ“ корумпиран и зато спокојно ишчекују „исход парнице“.

       5.

Од кад је Гутенберг пронашао штампарију, створен је један страшан дисбаланс између штампане речи и слике. Савремени човек живи у „Гутенберговој галаксијии појма нема шта се дешава у „другим галаксијама“. Отуда данас тај, тако широко распрострањен став код свих „модерних“, да се лежерно односе према свему што се нуди као „садржај слике“. У својој неукости и немару, у својој бахатој површности, човек Новог Доба више није кадар да загребе испод површине слике која му се вешто подмеће; да уочи и неке друге релације, скривене, може бити и важније за његов духовни опстанак, изван оне која се ослања на навику и наметнути ауторитет етаблиране академске памети. Тако му измиче битно! Али с времена на време, неко се ипак присети, обнови искуство предака: подозривост према свему што је „од овога света“. Није ли оно што је скривено претежније, јер је дубље фундирано? Није ли заправо све оно видљиво настало из скривеног, као што намрешкана површина мора настаје из скривених подводних струјања?       

Са свевидећим окому троуглу изнад главе „Архангела Михаилаулазимо у „срце таме“, испод видљиве површине стварности, тамо где настаје механизам псеудоморфозе, где нови духовни садржаји, туђи нашој византијској традицији, успостављају фалсификоване облике на рачун старих, домаћих форми које додуше противрече тако успостављеној спољашној грађи али не могу „да дођу до даха“, што би рекао Шпенглер, као што ни туђи духовни садржаји нису сасвим слободни, будући да су спутани под теретом традиције. Тако фалсификовани облици туђе културе не могу потпуно да развију своје сопствене изражајне форме, него се изливају у испражњене облике традиционалне иконографије; тако настаје барокни „Архангел Михаило“ на начин праве иконе, али као симулакрум који из основе мења онтолошки смисао свете слике и семантику њене симболике. Један профани лик, младић феминизираних црта – што није довољно да би био анђео! – улази у простор свете слике. Он нема копље у десној руци и у левој куглу са крстом на врху у коју је свезана и затворена аждаја. Уместо тога, он у десној руци држи пламени мач а у левој вагу. Да би био анђео, он мора да има крила. То је уступак православној традицији. Али да ли је то довољно да би био икона?

Истовремено нестаје и златна подлога, а уместо ње појављује се небо у позадини. Али какво небо! То није тиркизноплаво небо са византијских иконописа, небо на које се узносимо, од којег очекујемо спасење. Облаци сивкасто плави, тешки и гњецави као какво прљаво тесто. Из тих облака само што није севнула муња, треснуо гром; само што се није излио силан пљусак. Ово је неко оловно тешко небо које готово физички, сасвим чулно, притиска душу човека који још увек није сасвим изгубио онај „укус за веру“, о којем нам је својевремено говорио  Отац Серафим Роуз: осећај и укус истински православног хришћанства.“38 Од таквог неба човек сасвим природно жели да побегне, да се негде склони, али где? У начелу, постоје два пута: горе, у висину, ка Небу или доле, у даљину, ка хоризонту. Вечност је временска мера за висину, за даљину мера је будућност. Изнад нас је вечност, иза нас је прошлост, око нас је садашњост, а испред нас је хоризонт дешавања који се простире у будућност. Барокни уметник је изабрао даљину, будућност, хоризонт дешавања. Тиме је радикално измењен делатни принцип на земљи, са њим и смисао стваралаштва. Чудо је делатни принцип вечности. Ми живимо у чудесном свету: сам свет, човек у њему, постојање уопште – све је то једно големо Чудо. Стваралац тада стоји зачуђен пред тим чудесним призором и ствара чудесне облике, не да би приказао чудо, јер чудо се не дâ приказати – него да би исказао поштовање према Чудотворцу. Другачије стоји ствар са онима који свој поглед упиру у даљину. Свет је за њих једна голема тајна. Све је тајна: природа је тајна, васиона је тајна, и човек је тајна, и треба је дешифровати. Стваралаштво је тада уклањање копрене, уношење светлости, одгонетање тајне. Али тада нестаје и потреба за златном подлогом, и у свете слике улази перспектива.                         

Златна подлога беше визуелна препрека постављена између ока и тајне, као што су царске двери и застор изнад њих. Појава перспективе у барокном иконопису би јасан знак да се одустало од висине и да је победио концепт тајне. Са њим се поново разбукава и рат за моћ који никада није ни престајао и траје и данас: у чијим ће рукама бити кључеви тајне? Ко ће имати монопол над одгонеткама? Шта ће од тога бити проглашено за истину, а шта за лаж? Тако долазимо до оног момента када постаје очигледно да нововековна псеудоморфоза није никакав стихијски процес, него организован и добро разрађен план оних сила које делују иза кулиса намештене историјске сцене. Барокни Архангел Михаилоје детаљ тог широко заснованог плана. Пре свега: вага у његовој руци! Два таса на ваги, то су два оклутна света – свет Истока и свет Запада. Да се ова два света уравнотеже, потребан је ослонац, једно тежиште – један Центар уније!“јер када би вага имала два тежишта не би функционисала! Па чији је онда гласник овај барокни „Архангел Михаило“? Овај младић што држи вагу, то није наш анђео хранитељ, то је брат масон који мачем чува улаз у ложу – Храм знања и лепих вештина“ и зове се тајлер. Мало-помало, деловањем окултних сила и магијом симбола, он ће, у облику такозваног „народног веровања“, постати „мерач душа“ – попримиће дакле, а да то нико није ни приметио, атрибуте „мелека Џибрила“, позајмљене из исламске верске традиције, коју су овамо донели Турци, заједно са именом које су наденули овом простору Балкан.39

       6.

Кадa се о свевидећем окуговори у академском тону, његова симболика се описује сплетом мутних и непрозирних појмова: „астрални план“, „Логос“, „стваралачки принцип“, „Велики Градитељ Света“, „еманација“… Рецимо овако: У масонској традицијикаже се у једном изворнику — око на физиолошком плану симболизира видљиво сунце из којег еманира живот и свјетло; на пријелазном или астралном плану Ријеч, Логос, стваралачки принцип; на духовном или божанском Велики Градитељ Свијета.“40 Кад уђе у барокни храм, дакле, масон ће у овој „икони“ Архангела Михаила препознати руку својег брата масона, и провешће службу Божју у тихој медитацији о „Великом Градитељу Света“ који на астралном плану еманира као „Реч“, „Логос“, „Стваралчки принцип“, док на такозваном „физиолошком плану“ симболизује „Светлост“ — ону „Светлост“ коју масони уносе у сваку нову ложу, чији је источник и архетипски доносилац, по масонском предању — „Светлоноша“ или Луцифер. И одлази задовољан што је у барокном храму препознао симбол Великог Градитеља Света“ и обрисе масонског темпла.

Али шта свевидеће окоможе да значи некоме ко није инициран у тајне масонских симбола? Он из наших барокних храмова излази збуњен и неодлучан: ако ме са олтара гледа оно исто свевидеће око“ које ме гледа и са новчанице од једног долара – којем сам се ја то Богу молио? Хришћанском, православном, једином Богу? – „Сведржитељу, Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог“ – или паганском Мамону, творцу Novum Ordo Seclorum? За њега ће дакле „свевидеће око“ бити „зло око“ исламске магијске традиције. „Особа која има зло око на арапском се назива maian. Кад maian са жељом нешто гледа, каже Kastallani, он тому наноси неку штету. Не зна се, но могуће је, да његово око баца на оно што гледа неку невидљиву твар, попут отрова који се ослобађа из ока гује.“41 Неко нам дакле подмеће „кукавичије јаје“, отров „из ока гује“, у предање уноси симболе преузете из исламске окултне традиције. Неко жели да изазове смутњу, да магијом „злог погледа“ инхибира оно „унутрашње око“ којим беспристрасно созерцавамо светлост истине, не умно него надумно, тајанствено сједињени с Богом. Неко жели да у нама активира демонске силе природе, да профанизује сакралну моћ иконе. Неко?…

Тако нам овај барокни „Архангел Михаило“ прича причу о последња два века напора да се поново пронађе окултна синтеза — изгубљено јединство између Истока и Запада; једно тежиште, један окултни центар. Изгледа да је у тим напорима простору северно од Саве и Дунава било намењено посебно значајно место, један изузетно привилегован историјски положај, о којем, из перспективе човека који није инициран у масонске тајне, у гностицизам и кабализам, можемо само да наслутимо понешто, пратећи симболе расуте по путевима и странпутицама барокне прераде традиционалне византијске иконографије. Није ли овде обзнањена једна намера, ако не и сасвим готов план: да овај простор постане ново окултно средиште Европе! Из њега би онда, као из каквог расадника, требало да се окултно семе разнесе на све стране, на исток и на југ у Србију, Влашку, Бугарску, Грчку, Буковинуу тај лепи византијски врт, где ће се накалемити на остатке средњовековних јереси, паганске празноверице и демонизам „модерне кабале“. Из тог ће калема изникнути оно отровно „цвеће зла“ које данас препознајемо као синкретизам Новог Доба. Идеја је била да се живо биће овог народа убије, не нападом на тело него на душу; да се православно предање разори, не рушењем цркава него изгоном Светог Духа. Да се то постигне, требало је да се разори читав један свет изграђен на роду и крви – да кроз вене мојих предака проструји дух новца. Кад дукати зазвече, све се мења. Кесе нису сестре“, ни брат више није брат. И једна снажна раса која је свој опстанак градила вековима на духу стоицизма нестала је — можда заувек? – у тамним понорима прошлости. Дух стоицизма замењен је духом меркантилизма. Тако је настао један нови сој, сој меркантилних Срба – „трговци и мерачи“алави и поводљиви, смешни имитатори свега што је „по Европејски“. Они су — изгледа заувек? – победили у овом Царству земаљском. Постали смо само отопина некада снажног етоса духовно утемељеног на чојству и јунаштву“. Постојимо, дакле, као „врста камена која се појављује на начин неке друге врсте“42 – наш унутрашњи склоп противречи грађи наше целокупне духовне традиције.То минералози зову псеудоморфозом.“43

      7.

Свако ће временом понешто додати тој отопини: теозофи, окултисти, масони, комунисти, протестанти, језуити; вулгарни материјализам, пермисивно друштво, сексуалнну револуцију, еволуционизам, либерализам, толеранцију – све док нисмо постали ова хомогена маса малих, упросечених, „политички коректних“ хришћана, док нисмо коначно успоставили ово „царство лицемерја“, како каже Теофан Затворник, у којем можете бити и либерални демократа, и еволуционист, и хомосексуалац, и теозоф, и рокер, и православни хришћанин истовремено. Такве нас воли папа. Такве Србе воли и Европа! Растројене, дезоријентисане, репаганизоване – шупље тело без душе у које може да се уметне све, свака „филозофија“ овога света, свака „новина“ наћи ће свој кутак у тој празнини која звечи као шупља кост.

Барок је уметност намењена баш таквима. Било би савим погрешно ако би се прихватило да је ова барокна иконографија само пука уметничка алегорија. Имајмо на уму да су сва та ликовна изображења, све те „безгрешно зачете“, „крунисане Богородице“, пре но што ће постати музејски експонати, вековима висиле на зидовима наших цркава и манастира, неког владичанског дворца или парохијског дома, или у кући неког богатог пречанског трговца где су, уз благослов наших архијереја, поштоване као „светиње“ и биле изложене погледима монаха, свештеника и православних верника. Штавише, оне се и данас поштују као „светиње“! Већина оних који славе Сабор Светог Архангела Михаила и других бестелесних сила, на зидовима својих гостинских соба и даље држе „икону“ овог масонског „Архангела Михаила“.Свевидеће око“, као око „Великог брата“, посматра нас и даље са наших барокних иконостаса. Један свештеник из Срема хвали се на You tube да у његовом парохијском храму има чак две „Крунисане Богородице“ којима верни народ исказује поштовање.44 Као такве ове су се „светињеутиснуле у очима својих посматрача и свој отисак оставиле у њиховој свести. Какав отисак?

Као православни хришћанин, човек Новог Доба треба да се трансформише у правцу „просветљења разума“ који је овде назначен у грубим цртама, у правцу једног тобоже продубљеног, коначно разоткривеног – „правог хришћанства“. Стрела која је одапета у доба такозване ренесансе, достигла је своју највишу тачку у доба барока. Сада се полако примиче свом климаксу: помешати хришћанство са паганизмом. Бити „просвештен“ данас, као и јуче, значи исто: допустити себи да те понесе бујица моде – „модерност“ – где свако „ново откриће“ поништава предходно стечено знање; бити „у тренду“, опчињен феноменом „новог“ до степена зависности, када ново више није само последица пуке инерције, него се прижељкује и ишчекује са нестрпљењем као спасоносни лек за све фрустрације изазване дозом предходне „новине“. И управо ту, на најнижој тачки духовног пропадања, чекају вас језуити и масони — да вам понуде нову „дозу“, да вас поведу даље, још даље, са доброћудним осмехом, са душебризничком пажњом „добрих хришћана“. Они су предодређени да вас уведу у „нову веруНовог Доба јер су једино они способни да се претварају онолико дуго колико је потребно да се оствари њихов циљ. 

Треба само да прихватите идолатрију прогреса. Кад једном допустите да вас хипнотишу том опсеном, онда свако извртање смисла, дејством самог механизма прогреса, представља „искорак у добром правцу“ будући да се у векторском приказу тог механизма предпоставља да свака наредна тачка представља побољшање – renovatio – у односу на преходни положај. Лишени духовног упоришта и традиционалних вредносних критеријума, бићете изложени дејству свакојаких духовних сурогата, зачињених „појачивачима укуса“ за окултизам, по жељи „Великог Брата“, и гутаћете тај синкретички напитак халапљиво, као што гутате Пепси Колу или Кока Колу – без декларације о саставу, блажено несвесни њиховог стварног садржаја. Од вас се зато очекује да прихватите као коначно потврђену истину: Исус је само „чињеница“, једна у низу чињеница које су се одиграле у „духовним световима“ – „што нема никакве везе са било којом вероисповешћу“; медијум какав је био и Гаутама Буда, кроз који је у „Мистеријуму на Голготи“ прострујао „импулс Христа“, као што струја пролази кроз проводник. Не делује дакле учење Исуса Христа на нас, „него чињеница да је Христос био у Исусу, да је прошао кроз Мистеријум на Голготи и да од Њега зрачи једна снага преко целог будућег развоја човечанства.45

Тада ћете прихватити и папизам — лако, неосетно, полетно — као што сте својевремено прихватили и капитализам, и либерализам, и комунизам, и… Уосталом, то је само још један „изами ништа више од тога! То, кажу, нема никакве везе са било којом вероиповешћу. Зар не? И зашто „Папа“ не би био „просветљени медијумкроз кога је прострујао „импулс Христа“? Ах, прогресу никад краја! Треба само да „представитесеби „Будино и Христово дело као једну хармоничну целину“.46 Али шта ако нећете? Ако кажете: „Православље је једина истинита вера, све остало су јереси. Исус Христос је Истина, Пут и Спасење. Он је Син Бога Живога који ће поново доћи са славом да суди живима и мртвима. Његовом царству неће бити краја.Тада ће вас најпре благо опоменути „да је то егоизам“ и да „није политички коректно“ да се „друге вере“ називају јереси. И о каквом то „царству“, молићу лепо, ви говорите у епохи „модерне демократије“!… Ако упркос свему будете упорни, ако тврдоглаво одбијате њиховнесебичан труд“, према вама ће се применити радикалније методе. „Инквизиција ће бити обновљена, знам то поуздано!47

Тада ће и масонски спољашњи круг — они који још увек верују да се баве „уметношћу“ и „филантропијом“ — бити уништен. Кад изврше своју историјску мисију, кад кроз културу и образовање трансформишу свест обичног човека у правцу једног потпуно заокруженог универзализма, наши „православни масони“, који додуше „разумеју уметност“, али не разумеју да су само етапа, само параван иза којег се крије „унутрашње језгро“ — они који сасвим добро знају шта и за кога то раде – биће уклоњени као што се уклања застор на храмовима кад се оконча тајанствени ритуал који је привилегија намењена само за посвећене; биће, дакле, одбачени на „ђубриште историје“, тамо где су већ бачени „безбожни либерали“ и „глупи атеисти“ – карбонари, јакобинци, бољшевици… Циљ није трансформација свести ка „Једној универзалној светској религији то је само етапа; циљ „оних који знају“ јесте — уништење свих веровања!48 Оно треба да се постигне у некој врсти теозофске тинктуре синкретичкој мешавининауке“ и „духовности“, сцијентизма и спиритуализма49 духовној отопини у којој ће се помешати честице свих веровања до непрепознатљивости; у једном хомогеном раствору без мириса и укуса у којем су дејством противречности поништене све специфичности и из којег, зато што је савршено сједињено, више ништа неће моћи да се издвоји нити ће, због његове презасићености, било шта моћи да се дода. Свидело се то некоме или не, али то је будућност која је већ почела.

1 Освалд Шпенглер, Пропаст Запада – Београд, 2010, стр. 221.

2 Исто, стр. 509.

3 Исто, стр. 512.

4 Лав Тихомиров: Монархија – Београд, 2008, стр. 287.

5 Доситеј Обрадовић: Дела – Београд, 1953, стр. 44.

6 Лав Тихомиров, исто, стр. 288.

7 Доситеј Обрадовић, исто, стр. 45.

8 Исто, стр. 45.

9 Исто, стр. 73.

10 Томас Бремер, Крст и Кремљ – Београд, 2012, стр. 175.

11 Исто, стр. 126.

12 Доситеј Обрадовић, исто, стр. 49.

13 Исто, стр. 81.

14 Исто, стр. 71.

15 Лав Тихомиров, исто, стр. 284.

16 Милош Црњански: Сеобе – Београд, 2004, стр. 248.

17 Исто, стр. 43.

18 Исто, стр. 41-42.

19 Томас Бремер, исто, стр. 127.

20 Олег Платонов: Трнов венац Русије – Београд, 2011, стр. 20, 23.

21 Исто, стр. 46.

22 Доситеј Обрадовић, исто, стр. 202.

23 Анри Тор-Нугес, Масонска идеја – Београд, 2003, стр. 42.

24 Сјајан пример овог механизма даје нам Достојевски у роману Идиот. Кнез Мишкин ватрено брани православље: „Римски католицизам верује да се без васионске државне власти црква не може одржати на земљи, па виче: Нон посумус! По мом мишљењу, римски католицизам није уопште ни вера, него непосредан, директан наставак Западне Римске Империје, и код њега је све подчињено тој мисли, почевши од вере. (стр.698) …Папа је заузео земље, земаљско царство, и узео је мач. И од тог доба непрестано све тако и иде, само су мачу додали још и лаж, подмуклост, превару, празноверицу, злочин; (стр.698, 699) …о, ту је потребан отпор, и то што пре, што пре!“ (стр.699) Окружен је људима нарогушеним који га згрануто посматрају. „Но, то је већ много“ – мрмља чичица „англоман“. „Ви много пре-те-ру-је-те“ – додаје Иван Петрович. И кнез нагло прекида своју тираду. „Кнез заћута.“ – каже Достојевски. А онда изненада, једна скупоцена кинеска ваза, ненамерно разбијена, баци га из плаховитости у пометњу и уместо отпора – он се збуни и поче да се извињава. Навикнут на учтивост, што је само друго име за толеранцију, кнез поклекну: „Дакле, ја никога од вас нисам увредио?… И баш све ми праштате? За све, осим вазе?“ (стр.702) То је слика савременог човека. Он би да буде и цивилизован, и учтив, и толерантан и да, истовремено, бескомпромисно и одлучно брани традицију. Није случајно Достојевски својем роману дао наслов Идиот.

25 Томас Бремер, исто, стр. 128.

26 Доситеј Обрадовић, исто, стр. 2.

27 Годило нам је кад Гете хвали српску народну поезију. Великог генија је рецимо одушевила: „Смерност српске девојке која никад не диже лепе трепавице.“ А ево шта „услаждава чувства“ бившег калуђера Доситеја:
Срећне смо ми, срећне кћери српске
И све девојке влашке и мађарске:
Нећемо се више бојатманастира,
Нитбожијег одрицати мира;
Љубав чисту нећемо гасити,
Нитјестества законе газити!
Благо нама ми ћемо битмајке
И рађати Цесару јунаке;“
(Дела – Београд, 1953, стр.2) Удворички дух провинцијалца који гори у њему није му допустио да сазри до оног стања када стваралац утемељен на старој, домаћој традицији, схвата, као што је Гете схватио управо зато што је био дубоко укорењен у древној традицији: „да се права снага и деловање неке песме налази у ситуацији, у мотивима… Дилетанти, нарочито жене, имају уопште о поезији врло слабе појмове. Они обично мисле да кад би савладали само техничку страну, имали би суштину и били би на коњу; међутим они се веома варају.“ (Екерман, Разговори са Гетеом – Београд, 1976, стр.110, 112).

28 Павел Евдокимов, Православље – Београд, 2009., стр. 236.

29 Кнез Јевгениј Трубецкој, Истина у бојама – Београд, 1996., стр. 20.

30 Љиљана Стошић, Српска уметност 1690-1740 Београд, 2006. и Миодраг Јовановић: Барок у српској уметности – Београд, 2012.

31 У уговору који су 1780. године закључили Јаков Орфелин и Теодор Крачун са Карловачком митрополијом за израду иконостаса, стоји: „темпло художественим живописом изобразити, намалати украсе фаин златом, стубове, гесимсе и сводове марморирати, све фаин и по натури и својој сликарској уметности.“ (Миодраг Јовановић, Барок у српској уметности – Београд, 2012, стр. 61).

32 Руски истраживач Олег Платонов даје подужи списак институција и друштвених организација које су се до краја XVIII века у Русији — дакле и у Кијеву! — налазиле под контролом или утицајем масонских ложа. На том списку се између осталих налазе: Академија уметности, Учено друштво, Библијско друштво, Слободно друштво љубитеља духовних наука и уметности, Слободно друштво љубитеља руске словесности и ревнитеља руске словесности и доброчинстава, Слободно сабрање љубитеља руске речи, Пријатељско литерално друштво, Друштво за руску историју и древност, Педагошка семинарија, Преводилачка семинарија, Руска академија наука, Собрање универзитетских питомаца… (Олег Платонов, Трнов венац Русије — тајна историја масонства – Београд, 2011., стр.84-86).

33 Исто, стр. 45.

34 Једнога дана, ипак, мораћемо да се запитамо: ко је заправо истински иницијатор наше језичке реформе: Вук или Ватикан? За сада, нека ми буде допуштено тек толико: у нашој језичкој реформи слутим једну моћну окултну силу, једну дугачку скривену руку којој овде само пребројавам прсте и једва да сам јој ако сам и толико? – само напипао њен зглавак.

35 Међу 681. књиге штампане у Украјини, колико их је у Карловачкој митрополији пописано 1732. год. било је, нема сумње, са православног становишта сасвим вредних дела, али и дела сумњивог православног садржаја, попут „Камена вере“, рјазанског митрополита Стефана Јаворског. За ову књигу је још приликом првог издања (1728.) речено „да је криптокатоличка“ – па ипак! „Лош глас јој, међутим – каже један поштен истраживач – није нимало сметао да се нађе у боље снабдевеним библиотекама фрушкогорских и банатских манастира као и оним будимске епархије.(Љиљана Стошић, Српска уметност 1690-1740 – Београд, 2006., стр.45).

36 Цезар Баронијус, кардинал, духовник папе Климента VIII, члан редакције за реформу јулијанског календара коју је покренуо папа Григорије XIIIто је онај „Бароније“ због кога се Доситеју толико усладила историја, да се напослетку почне у њему „возбуђивати“, како је изволео саопштити нам,жеља и другачији књига осим церковни.“ Баронијус је писац чувених Annales Ecclesiastici“, историчар који је доследно бранио папски примат и католички поглед на историју цркве. Толико доследно да, када су године 1719. ови „Анали“ преведени на руски језик и објављени под насловом „Деяния церковние и гражданские от Р.Х. до XIII столетия“ — у ком облику су и дошли до библиотека фрушкогорских и банатских манастира — приређивач је био принуђен да у предговору упозори читаоца:да се не би саблазнио католичким размишљањем аутора“. (Види: www.ru.wikipedia.org.) А међу оним „другачијим књигамасвакако су биле и књиге Теофана Прокоповича и Симеона Полоцког. Теофан Прокопович је студирао на језитском колеџу у Риму, где је заправо и примио католичанство. (Георгије Флоровски, Хришћанство и култура – Београд, 1995., стр. 131-135). По повратку у Кијев 1704. године именован је за професора, а затим и за ректора Теолошке академије. Године 1718. Петар Велики именовао га је за епископа Пскова са задатком да „лутеранизује православље.То му је добрим делом и успело. На Теолошкој акдемији у Кијеву окупио је знатан број протестанских теолога, а круна тог успеха било је дело објављено 1723. године под ауторством извесног Kohliusа“ и занимљивим насловом: Ecclesia graeca lutheranizans“. И сам је међутим дао свој допринос овој лутеранизацији православља написавши БукварКатихизис, дело које је у Карловачкој митрополији многим генерацијама служило као Вјерују, а у којем се између осталог обрушио: на поштовање чудотворних икона, моштију и реликвија – као на „православно идолопоклонство“. Симеон Полоцки: монах, песник и дворски астролог. Језуитски ђак и учитељ на двору цара Алексеја Михајловича. Прича се да је гатањем предвидео рођење Петра Великог. Године 1667. разоткривен је на Сабору и осуђен као криптокатолик који је покушао да на мала врата у православље протури инквизицију, а на велика врата унесе „учење о безгрешном зачећу Богородице“. (Ето одакле је Јован Исаиловић могао да добије идеју за свој иконопис „Богородица имакулата“!) Он је идејни зачетник „Славено-грчко-латинске академијеи творац њеног устава, по којем је поменута академија добила јасне контуре католичке инквизиције: академија није била само високошколска установа, она је имала да води и борбу против јереси. Соловјев о томе каже: „…то није само школа, то је страшни инквизиторски суд.“  (www.ru.wikipedia.org.)

37 Лоренс Дарел у предговору књиге Жака Лакаријера Гностици – Чачак, 2001. )

38 Зборник Светлост са запада – Београд, 2004., стр. 350 (приредио Владимир Димитријевић).

39 Широка је лепеза паганских култова који негују симбол ваге са мерењем душе покојника. У хиндуизму „душа се мерина теразијама. У античкој Грчкој „душа се мери“ на ваги, а њен „мерач душе“ је богиња Немезис, што ће касније, у доба Рима, персонификовати богиња Јустиција. Коначно, у исламској традицији „мерач душа“ ће постати Архангел Гаврило (Мелек Џибрил) — зато се у исламу приказује са вагом у руци.

40 J.Chevalier и A.Geheеrbrant, Ријечник симбола – Загреб, 1987, стр. 453.

41 Исто, стр. 452.

42 Освалд Шпенглер, исто, стр. 509.

43 Исто, стр. 509.

44 www.yourepeat.com

45 Рудолф Штајнер, Езотерно Хришћанство – Зрењанин, стр. 233.

46 Исто, стр. 8.

47 Алберто Ривера, Ватиканске убице – Београд, 2009, стр. 53 (Алберто Ривера је бивши језуита. Или „бивши“? Свеједно, добро обавештени инсајдер коме управо зато треба веровати!)

48Према томе ми морамо оборити сва веровања.“ – Протоколи сионских мудраца, Београд, 2001, стр. 81.

49 На трагу овог настојања појавили су се последњих година њу ејџ филозофи и метафизичари, попут Велимира Абрамовића, који нам говоре о новој „научној духовности“, о надолазећем Новом Добу као о „Теслиној ери“ – чудесном споју „Теслине технологије“ и неке „нове духовности“ неконфесионалног типа. Основ ове „нове вере“ је један широко схваћени бог који се скрива негде дубоко у космосу, а људима се објављује преко космичких сила и енергија којима управља и преко којих делује на читав појавни свет. Тесла би у тој „новој вери“ требало да буде „нови гуру“ који ће заменити старог и помало анахроног Исуса, будући да је Тесла овладао космичким силама и енергијама и каналисао их ка напредку човечанства, што би заправо требало да буде и циљ свих верника „нове вере“: да се до бога дође применом одуховљеног научног метода. Пандан овоме је Валериј Уваров у Русији, уфолог, члан Руске академије за безбедност и сарадник руских тајних служби по сопственом признању. Он нема метафизичку и спиритуалну дубину Велимира Абрамовића. Свеједно, и његов је поглед упрт у безмерно космичко пространство. Он се бави практичном страном проблема: помоћу пирамида хвата и акумулира космичке таласе и енергију које нам Творац шаље преко напредних извангалактичких цивилизација, чији преносиоци су неидентификовани посетиоци наше планете. Тренутно у близини Томска у Сибиру гради комплекс од 33 велике пирамиде чија висина прелази 44 м. За портал www.antistresvodic.rs Уваров изјављује: „Ослушкивање природних токова космичке енергије уз помоћ пирамида, пружа могућност за организовање и подстицање еволуционистичких процеса у биосфери и људској свести… Ментално и духовно Русија је отворена за ове промене… пословни људи су спремни да инвестирају у будућност Русије, будућност која ће је подићи на један виши духовни ниво.“ Специфичну тежину и значај овим дивулгаторима „нове духовности“ даје заводљивост њихових исказа. То нису недотупавни Јеховини сведоци са шареним краватама и кошуљама кратких рукава који вуцарају своје торбе напуњене Кулом стражаром; то су софистицирани типови који добро познају ствари о којима говоре, поседују реторику која мами пажњу и вешто баратају добро разрађеним појмовним апаратом. Шта са позиције православља представља већу опасност: Јеховини сведоци или ови софистицирани спиритуалсти? То није реторичко него суштинско питање. Од одговора на њега зависи правац наше акције и стратегија борбе за веру. Немам намеру да браним Јеховине сведоке, нити да доводим у питање политичку и безбедоносну исправност њихове недавне забране у Русији, само хоћу да изразим стрепњу од помисли да би то могла да буде суптилна подвала високог стила: да се уклањањем мање битних играча прокрчи пут и рашчисти терен за тешкаше.

(Visited 110 times, 1 visits today)
МУДРОЉУБЉЕ, ПРАВОСЛАВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *