Свештеник Стеван Стефановић: ЗИЛОТИ И НОВОТАРЦИ

На литургији, имамо есхатолошку  слику, икону, те будуће заједнице из Царства Божијег. Икона Христа на литургији је епископ, свештеници су икона апостола, а верни народ је икона будућег сабора светих у Царству Божијем. Ова три елемента чине Цркву Црквом и обезбеђују њен есхатолошки идентитет, ако изменимо неку од ових ствари, Црква престаје да изображава Царство Божије, већ изображава оно што ће после Другог Христовог доласка бити ван Царства, а то је пакао


Свештеник Стеван СТЕФАНОВИЋ

Данас, живимо у времену када ће вам у случају одласка у неке манастире Српске Православне Цркве, или чак и у понеке парохијске Цркве у појединим епархијама рећи да они, и једино они, служе правилно, позваће се на каноне и рећи да је једино њихова литургија исправна, док парохијски свештеници служе по „новом“ и самим тим приближавају православну Цркву Папи и римокатолицима.

Ако се случајно преварите и затражите објашњење зашто је „новотарска“ литургија јеретичка и на који начин нас она приближава римокатолицима, добићете памфлете или мале књижице са цитатима светитеља који су говорили против јединства са римокатолицима или истоветне цитате који говоре против мењања богослужбеног поретка. Међутим, нико вам неће рећи да су ти цитати, најпре, сви извађени из контекста, друго, да су сви ти светитељи живели у последњих двеста година, треће да помињање римокатолика у негативном контексту и даље нема никакве везе са променама у литургијском поретку које врше такозвани „новотарци“.

А о чему је заправо реч?

Последњих двадесет година, једна група српских православних епископа унела је низ измена у начину служења литургије а у циљу враћања садашње литургије њеном изворном облику, онаквом какав је био у првим вековима хришћанства и у циљу обнављања литургијског живота.

Дакле, „нови“ начин служења литургије је у ствари старији, и трајао је са неким мањим или већим изменама до 18. века. У осамнаестом веку је укинута српска патријаршија, и изгубили смо школоване свештенике и Србе епископе, а већ пар векова нисмо имали своју државу, тако да литургијски живот нагло пада. С краја прошлог века, када смо коначно били на путу да поново добијемо своју државу, и коначно се ослободили и од комунистичке окупације, епископи су покушали да врате изворни начин богослужења.

Пре свега, морамо направити две дигресије: прво, да ли се уопште може мењати света литургија? Током две хиљаде година хришћанства Црква се мењала, мењао се и начин служења литургије. Највећи Црквени реформатор свих времена, човек који је у великој мери скратио и уобличио литургију, био је свети Јован, назван Златоусти, за своје време, оно што је он уводио у Цркву биле су такође „новотарије“ и биле су много драстичније и револуционарније од ових које смо ми увели у наше време. Такође оци другог васељенског сабора, уводе за тадашње време многе нове термине, и чак суштински исправљају символ вере.

Св. Јован Златоусти

Дакле, литургија живи – променљива је, односно садржи извесне елементе које можемо изменити. У почетку свештеник није служио у олтару, нити су до седмог века постојале олтарске преграде, иконостаси између свештенства и народа, а високи иконостаси код нас долазе тек у 18. веку под утицајем барокних иконостаса у Војвођанским, римокатоличким Црквама. Када би данас, потпуно склонили иконостасе, вероватно би били нападнути поново да смо под утицајем Папе, јер у новим католичким Црквама нема иконостаса. А опет, ни у неподељеној источној, нашој, православној Цркви их није било до седмог века, а у Србију управо долазе из римокатоличке средине. Да се не разумемо погрешно, ја нисам за уклањање иконостаса, само иконостас наводим као пример.

Већ смо више пута говорили о томе шта је Црква и шта је њен богослужбени идентитет. Црква извире из Царства Божијег, њен идентитет је у Царству Божијем, она је само настањена у свету у историји. Када говоримо о Цркви, ми не можемо дати дефиницију Цркве, већ само можемо говорити о нашем искуству Цркве: Црква је за нас, заједница верног народа окупљеног око личности Христа, на једном месту, Духом Светим. Међутим, овако схватана дефиниција Цркве остварује се само светотајински, односно богослужбено, пре свега кроз свету литургију, али и кроз остале свете тајне које уводе у литургију, као што су крштење, миропомазање, исповест или су њен нераскидиви део, као што је венчање или рукоположење свештеника. Овде у историји, имамо реални проблем да се сви окупимо на једном месту, јер нас простор и време, као елементи створеног света раздвајају. Већ сам раније наводио пример да мене и мог оца одваја простор, ја сам на једном месту, а он на другом, али и време, јер је постојало време кад је мој отац постојао а ја нисам, као што ће и постојати време када ће мој син постојати а ја нећу. Тако је немогуће да се овде у свету и историји сви окупимо на једном месту. Када Христос дође поново, и кад простор и време као елементи раздвајања постану оно што нас саставља, уједињује и успоставља заједницу, и тако што ће се време преобразити у вечност, а простор у Царство Божије, сви ћемо се окупити око Христа.

Када Христос дође поново, доћи ће окружен апостолима. Јер је апостол управо есхатолошка служба. (есхатон, на грч. Последњи, а односи се на последњи догађај у историји, односно на Други Христов долазак и „време“ односно стање, које ће уследити након Другог Христовог доласка). Када Христос поставља апостоле, он им говори: „сешћете на дванаест престола и судићете над дванаест племена Израиљевих…“ дакле, позива их на есхатолошку службу. Поред апостола који ће у Онај Дан показати на Христа јер су и у земаљском животу били уз Њега, око Христа ће стајати света Дјева Богородица, свети Јован Крститељ и сабор светитеља.

На литургији, имамо есхатолошку  слику, икону, те будуће заједнице из Царства Божијег. Икона Христа на литургији је епископ, свештеници су икона апостола, а верни народ је икона будућег сабора светих у Царству Божијем. Ова три елемента чине Цркву Црквом и обезбеђују њен есхатолошки идентитет, ако изменимо неку од ових ствари, Црква престаје да изображава Царство Божије, већ изображава оно што ће после Другог Христовог доласка бити ван Царства, а то је пакао.

Дакле, литургијски поредак се може мењати, али тако да се не поремети есхатолошки идентитет Цркве.

Друго, ко је тај који може изменити устаљени богослужбени поредак?

Често се, погрешно, сматра да је сабор једини који може диктирати начин служења литургије. И да сабор има некакву власт над епископима. И да је основна разлика између нас и римокатолика та што ми, уместо Папе имамо сабор као тело које је изнад епископа.

Ово наравно, није истина.

Знамо за литургију апостола Јакова, који је био епископ у Јерусалиму, или за литургије Јована Златоустог и Василија Великог који су такође били епископи. Нема литургије нпр другог васељенског сабора, или литургије Трулског сабора. Епископ је онај који служи литургију и началствује на литургији, без кога нема ни литургије, нема ни Цркве. Свети Кипријан Картагински каже, тамо где је епископ, ту је Црква. Чак и када свештеник служи сам, без епископа, он служи у име свог епископа, пре литургије узима благослов испред Христове иконе, узимајући на тај начин благослов од свог епископа. Још, епископа помиње на литургији и символично кади горње место, на коме би стојао епископ да је присутан, показујући на тај начин да физичко одсуство епископа њега чини онтолошки присутним.

Сабор, тако, нема власт над епископом и епископ је слободан да у својој епархији служи по свом нахођењу, наравно, ако својим служењем не ремети есхатолошки идентитет Цркве о коме смо говорили. Чак је у првим вековима хришћанства док је Црква била гоњена и пре реформа које су извели Василије Велики и Јован Златоусти, сваки од епископа импровизовао текст анафоре, говорећи га из главе, па су и поред тога и епископи и хришћани живели у много већем јединству и љубави него ми данас, када имамо два начина служења литургије.

О којим је разликама, заправо реч?

Неке измене које су у литургију уведене у последњих две стотине година, а данас  их називају литургија „по старом“ су исповест у току литургије, а причешћивање након литургије. Ово су страшне грешке и служећи овако свештеници таквом литургијом више не изображавају Царство Небеско. Стих, који свештеник говори пре благосиљања хлеба и вина, који постају тело и крв Христова, гласи: „сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило, Крста, Гроба, Тродневног Васкрсења, Узношења на небо, Седења са десне стране и Другог и славног доласка…“ дакле док помињемо догађаје који су се већ збили у историји, ми се на литургији сећамо и једног догађаја који се још увек није десио, сећамо се будућности.

Како је то могуће?

Управо због чињенице да је литургија догађај који је већ у Царству Божијем, ми можемо да на литургији превазиђемо време и будемо учесници васкрслог Христа након Његовог Другог и славног доласка. Исповест, или света тајна покајања је нешто што би требало да уведе у литургију, јер на литургији већ смо у Царству Божијем, а у Царству Божијем се нећемо исповедати, већ смо сједињени са Христом, нема више потребе да се кајемо.

Такође, пракса коју су имали старији свештеници да заврше литургију, а затим причесте народ је јако лоша, јер причешће као суштину литургије и њен најважнији и централни део измештају ван саме литургије, а литургију тиме умањују и чине је једнаком другим богослужењима.

Остале измене које смо увели а које су повратак изворном, отачком начину богослужења су читање неких литургијских молитава наглас, гласно, тако да их верни народ чује, затим служење са отвореним дверима и размакнутом завесом. Ове измене имају за циљ умањивање клерикализма, односно вештачке издвојености која је последњих двеста година настала између свештеника и народа, а које не сме да буде. Дух Свети који освећује свештенике и верни народ је исти, благодат је иста, дарови су исти.

И последња и најважнија измена је позив верном народу да се причешћује на свакој литургији. О овоме са већ доста писао, поновићу само да је свети Василије Велики у Кесарији Кападокијској, где је био епископ, служио литургију три пута недељно, у четвртак, суботу и недељу и да су се сви, буквално сви причешћивали на свакој литургији.

Без жеље да о нечијој вери говорим у негативном контексту, поновићу само да сви „зилотски“ расположени јеромонаси  служе литургију често, у понеким манастирима и сваки дан и при том се сами причешћују на свакој литургији, а верном народу не дозвољавају да се причести. Када се већ позивају на каноне, што је богословски апсурд, јер су канони писани за одређено време и показују начин живота Цркве у одређеној историјској епохи, у одређеном историјском тренутку. Јер, као што смо већ више пута рекли, Црква је само настањена и живи у историји, а било која историјска делатност Цркве је променљива, док је њен вечни идентитет, идентитет из Царства Божијег који смо описали, неизменљив и остаће такав у вечности.

И ако су такозвани „новотарци“ најчешће оптуживани да на њих утичу римокатолици, ја већу сличност са римокатолицима од ове, коју видимо само код оних који служе по „старом“, нисам видео, а то је потпуни клерикализам и став да су свештеници бољи или вреднији од осталих верних, јер свештеници се могу причестити увек, на свакој литургији коју служе, а верни народ не. Подсећања ради, код римокатолика се само свештеници причешћују под оба вида, и хлебом и крвљу Христовом, а народ се причешћује само комадима освећеног хлеба, хостијом.

Даље, видимо да се „зилотско“ размишљање које инсистира на погрешно названом „старом“ начину богослужења урушава само у себе. Један део јеромонаха и верних је напустило нашу Свету Цркву, када је рашчињени владика Артемије направивши низ канонских прекршаја и пошло за њим, показавши доминанти секташки менталитет. Данас су се и артемити поделили у две групе, као што се и десетак година раније, још једна група „зилота“ одвојила од Цркве, назвавши себе: „Истинити православни хришћани“, да би се опет поделила у још неколико група. Када неко отпадне од мајке Цркве, његово секташење и цепање иде у недоглед.

Павле Риженко: СУДЊИ ДАН (2007)

Верни који су збуњени, или уплашени променама у постојећој форми богослужења, не би требало да се плаше, већ да смирено и хришћански, са слободом и љубављу прихвате правила својих епископа и да одлазе у своје парохијске Цркве и да тамо прихвате важећи поредак, ма који да је од два начина богослужења у вашој Цркви доминантан. Јер, за руковођење Црквом или парохијском заједницом ћемо одговор Господу, на Страшном суду, дати ми пастири, а не верни народ.

И за крај, свакако је боље да до литургијске обнове, односно до повратка отачкој литургији дођемо постепено, развојем и јачањем литургијске свести код људи, него неким споља наметнутим одлукама и решењима, које би се јако тешко примиле међу верним народом.

. . .

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ЧУДО

(Visited 153 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ПРАВОСЛАВЉЕ
4 comments to “Свештеник Стеван Стефановић: ЗИЛОТИ И НОВОТАРЦИ”
    • Ал га је овај затупио.Значи епископ је увек у праву.А за Артемоја се налупа за све паре.Вероватно воли да лепо живи а то ће му епископи новотарци и јеретици омогућити.

  1. Због оваквих незналица и демолираних мозгова је СПЦ у стању каквом јесте. Налупао се јеретичких флоскули да није интересантан ни да му човек одговори. Хорор текст.

  2. Тако је, оче, слажем се с Вама: и ја грешни сматрам да греше ти „борци за веру“ који ревнују на тему децибела у читању свештеничких молитава и центиметара у висини и ширини олтарских преграда, па се због децибела и центиметара одвајају од својих пастира. А притом им не сметају пастири који су их одвели миљама далеко у Светски савез цркава и есхатолошку унију са папистима и монофизитима.
    А с обзиром на то да је СПЦ органски члан Светског сабора јеретика, који је есхатолошки смисао тога – хоће ли све три компоненте које чине „есхатолошки идентитет Цркве“ у есхатону бити у заједници с јеретицима, на истом месту с њима („невернима и нечистима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, у језеру које гори огњем и сумпором“ Откровење 21:8)? Или само неки – пастири посебно а паства посебно? А ако буду одвојени зар неће то онда бити „есхатолошки клерикализам“? И где је ту заједница-кинонија?
    И шта чинити када су пастири такви људи којима просечни српски домаћин не би дао ни овце да им чува (а већина епископа су такви, да попове изузмемо из разматрања)? Понеки сажаљиви домаћин би им, у највећем снисхођењу и милости, кад огладне можда могао да повери на чување 2-3 шугаве метиљаве овце, које се одвајају од стада, па и ако их погубе није штета. Али пошто у Царству Небеском нема болести – шта они тамо могу да раде? Зар се тиме не нарушава „есхатолошки идентитет Цркве“?
    Лепо је то, оче, од Вас, и пожртвовано, што кажете да верни „не треба да се плаше“, јер „за руковођење Црквом или парохијском заједницом ћемо одговор Господу, на Страшном суду, дати ми пастири, а не верни народ.“ Али мене лично, конкретно, веома збуњује старозаветна праслика литургијског безакоња (2.Мојс.32) – можда бисте Ви, као богослов, могли да нам је објасните. Арон, архијереј, док је Мојсеј био на гори и говорио са Богом, под гором је салио идола и рекао народу: „Ово је твој бог, Израиљу! Сутра је празник господњи!“ (као неки архетип новокалендараца). И затим је учинио да се сав народ Божји поклони и принесе жртву лажном богу. А кад се вратио Мојсеј, Арон је дао одговор Богу и оправдао се: „Народ овај је брз на зло, они ми рекоше: начини нам богове, а ја бацих злато у ватру и изађе то теле“ (то јест „безбожни народ је крив, ја нисам ништа згрешио – они ми дадоше злато, ја сам га као несреброљубив бацио у ватру, и идол је сам испао“). И због тога од гнева Божјег „погибе народа у онај дан до три тисуће људи“, а Арон је остао жив и постао Архијереј Божји, и ми га славимо са Светим Праоцима. Како то да је народ који је само певао, јео и пио у послушању свом богоизабраном првосвештенику, погинуо? У чему је ту смисао божанствене правде, нама за наук? Не указује ли и то на некакав „есхатолошки клерикализам“? Ако да, како да се не бојимо? Па не можемо сви постати клирици и задобити имунитет?
    А са друге стране, збуњују ме и неки учитељи Цркве који говоре о томе скроз противречно, нпр. Атанасије Велики: „Ако епископ или презвитер, који су очи Цркве, буду имали недолично понашање и саблажњавали народ, онда их треба изагнати. Боље је без њих скупљати се у дому молитве, него заједно са њима, као са Аном и Кајафом, бити бачен у огњено море“. По Светом Писму само мирјани гину и иду у ад због греха пастира-свештеника, а по Атанасију тј. Светом Предању заједно и пастири и народ. Хоћу да кажем да нас мирјане и Писмо и Предање некритично плаше погибијом у случају пастирске грешке, у оба случаја пастири греше а народ страда, па нам није свеједно (верујемо ми и да је Мишко одличан возач и све, али разумите и ви нас…). Да ли постоји нека есхатолошка варијанта у којој страдају само грешни пастири а народ не?
    Такође збуњују ме и нека канонска правила на тему те есхатолошке свештеничке посебности. Морам да Вам исповедим: ја грешни имао сам неке блудне помисли и искушења. И када ме је искушење да паднем са једном монахињом сасвим савладало, размишљао сам какве ће то имати последице по мене, па сам схватио да бих после таквог греха био одлучен од Христа 15 година (а за 15 година ко жив ко мртав, па ме то отрезнило). А свештеник, или епископ, који би пао у блуду са монахињом, он би био рашчињен – али би могао да се већ у прву следећу недељу причести и сједини са Христом (4. Канон 6. Васељенског Сабора – па ме то навело на помисао да постанем свештеник па да онда згрешим, јер волим блуд али волим и Хриса, а на тај начин не бих изгубио ни једно ни друго). Можете ли ми дати богословско образложење: како то да ја кад паднем у грех реметим „есхатолошки идентитет Цркве“ и отпадам од Христа, а епископ не? Можда и због тога треба да и тај богословски апсурдни канон дефинитивно одбацимо, пошто су ти канони писани за одређено време и само показују начин живота Цркве у одређеној историјској епохи. Јер Црква би морала да води рачуна и о обичној пастви, који су такође људи од крви и меса као епископи и свештеници, и који некад не могу да одоле искушењима плоти, и да успостави неку једнакост у икономији, па да се и мирјанима не ускраћује причешће кад их ђаво савлада да падну са монахињом, или монахом. Зар не?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *