Љубомир Симовић (1935-2025): ВУЧИЋ ЈЕ СРБИЈУ ПРЕТВОРИО У КОЛОНИЈУ, А САД ХОЋЕ И У ПУСТИЊУ

У ноћи уочи Великог четвртка преминуо је Љубомир Симовић. Подсећамо на пар његових интервјуа и животно дело.

---

У интервјуу за дневни лист “Нова” академик и књижевник Љубомир Симовић рекао је да не верује председнику Србију Александру Вучићу кад каже да неће дозволити да се угрозе животи грађана због рудника литијума и да је евидентно да он игнорише став струке по овом питању. Симовић истиче да је ситуација са литијумом пробудила све и да је Вучић Србију најпре претворио у колонију, а сад хоће и у пустињу.

Говорећи о великим протестима који се одржавају широм Србије, академик Симовић је оценио да је “дара одавно превршила меру” и да се не може веровати Вучићу кад каже да никад неће дозволити да се угрозе животи грађана.

“Он неће дозволити? Он је Србима у Крајини поручивао да “никад Глина, никад Банија неће бити Хрватска!” И где су сад Глина и Банија? И где су сад Срби из Глине и са Баније? А шта је са Србима на Косову и Метохији? Шта је са Косовом”.

Власт у Србији истрајна је у намери да се ископава литијум, упркос снажном противљењу грађана и протестима. Шта мислите, колико ће инсистирати на овоме и може ли народни бунт да их осујети?

Уместо “власт”, могли сте мирно да кажете Вучић. Сва власт у Србији је у његовим рукама, све одлуке доноси он. А он се понаша као да поседује сва знања овог света. У своје време, о пројекту “Београд на води” нагативно су се изјашњавали наши и светски урбанисти и архитекте, правници су указивали на повреде нашег Устава и наших закона, који су, у тој сарадњи са арапским инвеститором, потпуно игнорисани. Вучић те критике упозорења није узимао у обзир, као што није узимао у обзир ни упозорења историчара уметности и ликовних критичара, који су говорили да онакав споменик Стефану Немањи – у духу руске скулптуре 19. века нема никакве везе са нашом скулптуром и ликовном традицијом. Он сада, исто тако, игнорише упозорења еминентних стручњака, који су 2021. године, на научном скупу САНУ, закључили да би реализација пројекта “Јадар” водила ка масивној девастацији простора, трајној промени карактера предела, деградацији биодверзитета, земљишта, шума, површинских и подзмених вода. Сва та излагања објављена су у збронику “Пројекат Јадар – шта је познато”. Али Вучић, по свом обичају, мишљења стручњака ни овог пута не узима у обзир. Он становницима Јадра обећава да ће им рудник литијума донети толико пара да неће знати на шта да их потроше. Па иде даље, и каже да ће захваљујући том руднику Лозница постати као Чикаго, као Пекинг и Москва. Ко би озбиљан изјавио тако нешто? И ко би био толико луд да у то поверује? Да ће Лозница постати као Чикаго! Људи желе да Лозница остане Лозница, да Јадар остане Јадар, да Дрина, Сава, Дунав остану Дрина, Сава и Дунав.

Сведочимо све репресивнијем односу према грађанима, које хапсе, приводе и доносе пресуде против њих у стилу преких судова, док Европа и Запад то све немо посматрају. Имате ли утисак да смо препуштени и напуштени од стране цивилизованог света?

Не бих рекао да Европа и Запад “све то немо посматрају”. Пре бих рекао да су они живо заинтересовани за могућности које им се овде указују, али да у томе учествују на дискретнији и ефикаснији начин. Неко од њих на концу држи Вучића, и преко њега повлачи потезе који му одговарају. Сам Вучић на концима држи своје премијере, министре, посланике, градоначелнике, директоре… Они нам Вучића представљају, како, огрнут заставом, са Србијом у наручју, лети кроз светске буре и олује. Председница Скупштине нам из Јованикне виле поручује: “Све је урадио за Србију”. А Србија све више постаје арапска, кинеска, немачка и путиновска колонија. Ту неке амбиције има и Виктор Орбан.

Делује да се вртимо у круг – режим направи погрешан потез и народ у великом броју изађе на улице. Шта је потребно да овог пута епилог не буде исти као раније и да протести успеју?

Не бих рекао да, “кад режим направи неки погрешан потез народ у великом броју изађе на улице”. Пропустили смо много таквих погрешних потеза. Дара је одавно превршила меру, али ово са литијумом је превазишло и пробудило све. Не само да су Србију претворили у колонију – они би могли да је претворе у пустињу.

Верујете ли председнику кад каже да он неће дозволити да рудник угрози животе грађана?

Он неће дозволити? Он је Србима у Крајини поручивао да “никад Глина, никад Банија неће бити Хрватска!” И где су сад Глина и Банија? И где су сад Срби из Глине и са Баније? А шта је са Србима на Косову и Метохији? Шта је са Косовом?

Како вам делује кад чујете да спровођење “највиших еколошких стандарда” гарантују људи који су имали проблем да сложе коцке на Тргу републике?

Све је у Србији сложено као те коцке. Тако, као те коцке, изгледа “златно доба” Вучићевог “економског тигра”.

Како видите Србију после СНС? Је ли је могуће уопште замислити?

На једном великом скупу СНС Вучић је члановима своје странке отворено рекао да они без њега би били нико и ништа. Они су му на то узвратили бурним аплаузом. Вучић је био у праву. Зар оснивач те странке, у народу упамћен као Тома Диплома, није ту странку трампио за усељење у резиденцију председник републике? Вучић том резиденицијом, и Јованкином вилом, и свим што постоји у овој земљи, управља као да смо сви његово власништво. Њега је требало сменити или опозвати још онда кад је укинуо Главну железничку станицу у Београду. Нисмо га опозвали и он је подигао оно дивље насеље, Београд на води због чијег проширења намерава да сруши и Београдски сајам, и подигао је оно ругло од споменика Стефану Немањи, а намерава сруши и Добровићев Генералштаб – да доврши НАТО бомбардовање и да би тај простор уступио Трамповом зету за изградњу хотела. Ко зна где ће се тај зауставити. Трамвајски мост, који нису успели да сруше Немци 1944., срушиће Шапић, 2024. године. На удару су и Ада Циганлија, и Зоолошки врт, и Београдска тврђава… Од кога зависи да ли томе има или нема краја?

Љуба Симовић рођен 2. децембра 1935. године у Ужицу. У родном граду завршио је основну и средњу школу, а дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик. За време студија радио је као уредник и одговорни уредник студентског књижевног часописа „Видици“. Радни век је провео као уредник у културној редакцији Радио Београда.

Објавио је песничке књиге: „Словенске елегије“ (1958), „Весели гробови“ (1961), „Последња земља“ (1964), „Шлемови“ (1967), „Уочи трећих петлова“ (1972), „Субота“ (1976), „Видик на две воде“ (1980), „Ум за морем“ (1982), „Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској“ (1983), „Источнице“ (1983), „Горњи град“ (1990), „Игла и конац“ (1992), „Љуска од јајета“ (1998), „Тачка“ (2004) и „Планета Дунав“ (2009).

Избори из Симовићевог песништва објављен су у књигама Изабране песме (1980), „Хлеб и со“ (1985, 1987), „Источнице и друге песме“ (1994), „Учење у мраку“ (1995), „Сабране песме И-II“ (1999) и „Песме. Књига прва“ и „Песме. Књига друга“ (2005). Изнедрио је драме: „Хасанагиница“, „Чудо у Шаргану“, „Путујуће позориште Шопаловић“ и „Бој на Косову“. Симовићеве драме су извођене на многим нашим сценама, као и у иностранству.

Поред поезије и драма, Симовић је посвећено писао и есеје о српским песницима и драмским писцима. Из тога је настала књига Дупло дно која је доживела више издања.

Есеје о ликовним уметницима Симовић је објавио у књизи Читање слика (2023).

Симовић је написао и дневник снова „Сневник“ (1998) и роман „Ужице са вранама“ (1995).

Почев од књиге аутопоетичких и ангажобваних есеја Ковачница на Чаковини (1990), Симовић је написао читаву серија књига у којима је расправљао о актуелним књижевним, културним, друштвеним и политичким питањима: Галоп на пужевима (1994), „Нови галоп на пужевима“ (1999), „Гуске у магли“ (2005), „Обећана земља“ (2007), „Титаник“ у акваријуму (2013), „Жабе у реду пред поткивачницом“ (2016), „Одбрана Београда“ (2020) и „Неслана со“ (2023).

Одабрана дела Љубомира Симовића у 12 књига објављена су 2008. године.

Симовић је добитник најважнијих књижевних награда за поезију, драму и есејистику, а октобра 1994. године изабран је за редовног члана Српске академије наука и уметности.

Архипелаг, који је и потврдио вест о смрти академика, саопштио је како је захвалан Љубомиру Симовићу за подршку и разумевање, добру вољу и пажљиво читање наших књига. Љубомир Симовић је годинама радио на књизи песама „Риба са два репа“. Иако је књига одавно била завршена, песник је желео да настави да ради на њој и посвећено је радио практично до самог краја. О тој књизи и о томе да ће она бити објављена у издању Архипелага Љубомир Симовић је говорио у више интервјуа. Објавићемо у наредном периоду песничку књигу Риба са два репа као још један знак Симовићевог песничког трајања и као још један пример да песници се рађају, песници не умиру.

Изворник: Нова