Биљана Бошњак: УМЕТНОСТ И ЦРВЕНИ ТЕРОР (МИХАИЛО МИЛОВАНОВИЋ)

Колико ће уметници страдати доласком комуниста на власт у Србији, могло је изгледа да се наслути већ на самом почетку Другог светског рата. Прва већа територија под влашћу партизана, касније названа Ужичка република, трајала је свега 67 дана. У последњим данима њеног постојања – 28. новембра 1941. године – партизани су стрељали српског сликара и вајара Михаила Миловановића, носиоца Албанске споменице, Ордена светог Саве и Ордена Југословенске круне трећег степена. Аутора чувених портрета српских војвода Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степановића и Петра Бојовића, те краља Петра I Карађорђевића и регента Александра Карађорђевића убили су без суђења под оптужбом да је енглески шпијун.

Михаило Миловановић био је ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом светском рату, минхенски ђак, патриота који је почетком новог рата знање немачког језика користио да помогне својим Ужичанима. Игром случаја, на ликовној академији у Минхену студирао је са оцем пуковника Алберта Ханса Штокхаузена, немачког комаданта Ужица 1941. године. Позивајући се на пријатељство са оцем немачког пуковника, према сведочењима бројних Ужичана и њихових сродника, спасао је многе сународнике, и комунисте и оне који то нису били, од немачког заробљеништва и стрељања.

Закаснелу правду дочекали су сликареви потомци 66 година касније. Окружни суд у Ужицу 21. марта 2007. године донео је решење о рехабилитацији убијеног уметника и утврдио да је под оптужбом да је енглески шпијун стрељан без икаквог суђења. Уз пресуду стоји да Миловановић никако није могао бити енглески шпијун, с обзиром на место у ком је живео и потврду како је од Немаца спасао сина Јова Пишчевића, шефа Пореске управе Ужица.

Никола Кусовац, пензионисани кустос Народног музеја, каже да су у поратном времену у музеју више сматрали да је сликар убијен „грешком”. Да су га партизани стрељали само зато што је имао браду. Такво је време било. А да је био енглески шпијун, то никада нико није ни помислио.

ШПИЈУН ИЗ РИБАШЕВИНЕ

А где је живео Миловановић за кога су партизани тврдили да је, од свега, ето баш, енглески шпијун? У селу Рибашевини. То је подно Јелове горе, од Ужица ка Косијерићу и недалеко од Миловановићевог родног села Гостиница… Ту пре да се, и тада а и сада, сакријеш да те нико не нађе, а не да имаш кога да шпијунираш.

Баш одатле поникао је први академски сликар ужичког краја. Мало је фалило да овај представник минхенске школе у српском сликарству буде каменорезац и, уместо портрета славних војсковођа, израђује споменике својим Ужичанима.

Као једно од седморо деце коме је отац рано умро, а мајка се преудала, већ након другог разреда морао је да напусти школовање. Три године је служио код сеоског газде, па у кафани у Рибашевици. О том периоду Миловановић је у својој забелешци, која се чува у документацији његовог сина записао:

„Нисам имао још ни десет година кад су ме дали први пут у најам једном мом ујаку у истом селу. То је било одмах после очеве смрти. Тек сам био свршио два разреда основне школе. Наравно да о мом даљем школовању није могло бити више ни речи. Са овим првим најмом имао сам одужити дуг који је начињен код овог мог ујака око очеве сахране. Тек сам тај дуг одслужио, а искочио је други, нови.“

[pullquote]Миловановић би вероватно до краја свог века остао начитани клесар, да није зарадио тешку упалу плућа. Тада су му доктори наредили да се мане камена, јер ће му прашина коју стално удише извесно доћи главе. Куд ће, шта ће, после одслужене војске одлази у Београд, а у намери да упише уметничку школу Кирила Кутлика. Испоставило се да је због скупе школарине то велики залогај за сељаче из Гостинице, па се у Београду издржава како зна и уме, од сликања портрета, до истоваривања џакова. После неких портрета урађених по наруџбини, коначно сакупља новац за путовање у Минхен, у то доба један од центара европског сликарства. – Политикин забавник[/pullquote]А нови, начињен мајчином преудајом, води га у сеоску кафану да ради као пекар и конобар. Када му је дозлогрдило да по селу служи, упутио се са неким рабаџијом у Ваљево да заврши каменорезачки занат. Почео је ту да слика и пише песме, а убрзо и да израђује споменике лепше од свог учитеља. Према једној причи, после прележане упале плућа, лекари му саветују да се мане каменорезачког заната, а, према другој, да је упознао ваљевца Драгомира Глишића, сликара и ратног фотографа који је утицао на Миловановића да се определи за сликарство. Како год да било, он стиже у Београд. У престоници ради портрете виђенијих људи и безуспешно покушава да упише Цртачку школу Кирила Кутлика. Зато 1904. године одлази у Минхен, у то време једну од културних престоница Европе, где већ наредне године уписује Ликовну академију.

И ГУСЛЕ ИДУ У РАТ

Био је још у Минхену када је у новинама прочитао вест о почетку првог Балканског рата. Кренуо је одмах пут Србије, а команда у Ужицу га распоређује у Дринску дивизију другог позива. Тада је са војском први пут прешао Албанију и стигао до града Љеша, дајући опет Србији за кратко излаз на море. Учествовао је и у другом Балканском рату. Из ова два рата Миловановић је оставио роман Лендина воденица, објављен тек 1997. године, 56 година од настајања и слике, међу којима су Одмор ратника, Артиљерци, Војник са шареницом и Турци на Куманову (на слици испод), Пешадија у нападу…

[pullquote]После пробоја Солунског фронта, цео ратни сликарски атеље сели се у Београд. Већ 1919. године у Паризу се одржава велика изложба југословенског сликарства. Ето разлога да се оде и до Прага, у ком га чека Вала. Доводи је у Србију и венчавају се у августу 1919. године. У новембру 1919. у Београду се одржава изложба ратних сликара, са незапамћеним успехом. Велике групе посетилаца долазиле су са заставама, стално је била гужва. – Политикин забавник[/pullquote]Мислећи да је ратовање готово, Михаило Миловановић одлази на усавршавање у Праг. Био је одличан певач и гуслар, те, попут многих интелектуалаца тога доба, опчињен идејом панславизма. У Прагу учествује на бројним окупљањима панслависта. Ту упознаје и будућу супругу, Чехињу Валпургу-Валу Салашкову. Али ни ту нема мира. Почиње Први светски рат, а због једне фотографије из Балканских ратова на којој је са пуковником Плазином, комадантом одреда који је први ушао у Љеш, аустијска полиција хапси српског сликара. Већ прекаљени ратник није желео да нови сукоб проведе у апсани. Као у филму, већ наредне ноћи бежи из затвора, одлази у атеље по своје гусле, поручује вереници да га чека и опет креће у Србију. Требало му је више од месец дана да, преко Берлина где набавља лажни руски пасош, потом Варшаве, Украјине, Црног мора и Румуније стигне у Србију и прикључи се својој Дринској дивизији. Други пут прелази Албанију и стиже на Крф.

СПОМЕНИК ДРИНСКОЈ ДИВИЗИЈИ НА КРФУ

Током опоравка на овом грчком острву Миловановић је 1916. године у Агиос Матеосу урадио чувени споменик палим Дринцима (на слици испод). Исти онај који је на готово свим туристичким проспектима које Србима нуде туристичке агенције рекламирајући Крф, до кога представници СПЦ воде награђене ученике, екскурзије га не пропуштају, а нико име Михаила Миловановића, његовог творца, не изговара.

Сви знају за Јаниса Јанулиса, Грка који је своју њиву поклонио српској војсци, помињу га, и треба га увек поменути, а, погледате ли којим случајем Википедију, наћи ћете да га је свечано открио регент Александар Карађорђевић 17. маја 1916, те да су га преживели подигли својим преминулим саборцима. А ко га је израдио? Име сликара и вајара нико не помиње. Убили га партизани, па још увек није згодно? Или мањак знања?

По завршетку рата Миловановић ради низ споменика. Ко крене пут Бајине Баште, Таре, неће пропустити да посети манастир Рачу, украј Дрине, како га помињу у Почетку буне против дахија. Тамо у камену уклесан споменик Хаџи Мелентију, архимандриту манастира и једном од вођа Првог српског устанка, Миловановић је урадио 1924. године. Потом је, током боравка у Младеновцу, од 1926. до 1929, урадио Споменик палим ратницима 1912-1918, од белог венчачког мермера (на слици испод).

Кажу, Младеновчани су толико били заинтересовани за уметников рад да је увек по неколико њих правило уметнику друштво. Као модел за лик ратника послужио му је Младеновчанин, пекарски радник Петар Кузмановић, звани Петар Буква. Свечаном откривању 24 октобра присуствовали су и патријарх српски Димитрије, Краљ Александар I Карађорђевић и краљица Марија. Од истог мермера Миловановић је у Младеновцу урадио и иконостас у Храму Успења Пресвете Богородице. Али је црква током Другог рата доста оштећена, само део Миловановићевог рада је сачуван.

КЛАВИР НА ЗЛАТИБОРУ

Од новца зарађеног у Младеновцу сликар гради модерну кућу с атељеом у селу Рибашевина, познату у крају као Вила Миловановића. У интервјуу за Ужичку недељу писац прве монографије о страдалом сликару, Ужичанин Ђорђе Пилчевић, о том периоду Миловановићевог живота каже:

„Он је био Солунац, а у Рибашевини, Гостиници и Карану је било доста Солунаца. Увече су се често окупљали код њега, он је свирао гусле и сви су певали. Током ноћи то се чуло у целој долини. Његова жена Вала, Чехиња, свирала је клавир. То је била једна од ретких кућа у западној Србији која је имала клавир. Она га је донела из Прага.“

Тако је живео до јесени 1941. године. Сликара који је три рата ратовао за Србију партизани су стрељали у селу Крчагову. Месец дана касније супруга Вала успела је, уз дозволу Немаца, да пренесе посмртне остатке свога супруга у родно село. Након рата, имовина породице Миловановић је конфискована.

ВОЈНО СКЛАДИШТЕ У ВИЛИ МИЛОВАНОВИЋА

Крајем 90-тих сликар и вајар Миловановић излази из заборава. После објављивања његовог романа „добија” две монографије – Ђорђа Пилчевића и Миодрага Јовановића. У Ужицу испред Дома Војске Србије откривена је сликарева биста, рад вајара Бранка Тијанића, а у ужичком музеју основан је Миловановићев легат. И Младеновац га се сетио: једна од центалних улица носи његово име. Ужице му није доделило улицу. Било је покушаја, предлог је био да један прилазни сеоски пут понесе име овог уметника, али то није баш имало смисла. Познаваоци његовог живота и дела тврде да овај уметник засигурно никад није ни прошао тим путем.

А шта је са вилом Миловановића? Конфискацијом је додељена војсци, у њој је смештено складиште војне опреме и хемикалија. Градске власти Ужица откупиле су је од Министарства војске 2011. године. Кућа у Рибешевици је сада руина, поломљених прозора, урушеног крова која и даље пропада. Али се зато и даље на једном напуклом зиду добро види, парадокса ли, напис „Живео друг Тито“. Градске власти Ужица годинама уназад процењују њено рушевно стање. Уследиле су цифре од пет па још два до три милиона динара за њено реновирање.

Најневероватнији је ипак био један од предлога – да се сруши и сазида иста таква. Сви предлози и процене су за сада само на папиру.

Изворник: Нови Стандард

Related posts:

Ана Андрѣјева: У ПОТРАЗИ ЗА ЛИБЕРИЈОМ О ЦРКВЕНОЈ УМЕТНОСТИ, РАЗМИШЉАЊА УМЕТНИКА Александар Јесински: ОПЛЕНАЦ КАО ПОСЛАНИЦА НАМА, ЉУДИМА XXI ВЕКА (Из српског дневника руског уметника) Словенско друштво: ОБЕЛЕЖАВАЊЕ СТОГОДИШЊИЦЕ ВЕЛИКОГ РАТА У ТОПОЛИ: КАКО ЈЕ ТО БИЛО Сенка Милош: НИКОЛАЈ КРАСНОВ – РУСКИ НЕИМАР СРБИЈЕ Александар Соколов: ИКОНОПИС ЈЕ УДЕО МАРГИНАЛАЦА Николај Краински: ВЕЛИКИ РУСКИ ЦАР, ПУН УМА И ЧВРСТЕ ВОЉЕ Драгош Калајић: ЦАР РУСКЕ УМЕТНОСТИ Биљана Бошњак: УМЕТНОСТ И ЦРВЕНИ ТЕРОР (ДРАГОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ ИЛИ МАЈКО СРБИЈО, ПОМОЗИ) Нобуо Киући: ЗАПИСИ ЈАПАНСКОГ РАТНОГ ЗАРОБЉЕНИКА Весна Буројевић: ШУМАНОВИЋЕВЕ „БЕРАЧИЦЕ“ КАО АПОСТОЛИ Јелена Миљковић Матић: КРОТКИ ЈУНАЦИ СА ВАРДАРА