Игор Растерјајев: ХТЕО БИХ ДА ОСТАНЕМ ПОД СВОЈОМ ЗАСТАВОМ

Поштовани читаоци, имамо задовољство да можемо да вам представимо новог музичког  представника младе, родољубиве Русије – Русије која васкрсава. Песник и хармоникаш – Игор Растерјајев је после првог снимка мобилним телефоном за песму “Комбајнери“, који је начинио његов другар у његовој сеоској кући и “окачио“ га на Јутјуб, у року од пар месеци имао гледаност од преко милион посета.

---

Његове песме обрађују теме живота обичног руског човека, јунаштва, Великог Отаџбинског Рата (2.Св.рата), ратова 90-тих година, родољубља и свега оног што чини душу руског човека, а што је потпуно супротно западним “вредностима“ које се намећу и њима и нама…

Најпознатије песме су му: Комбајнери, Руски пут, Георгијевска лента, Камилица, Улица Јуре Пришепног, Козачка песма, Раковка…

Више о њему и његовом делу можете погледати на његовом сајту, где можете бесплатно и скинути његове албуме:http://www.igorrasteryaev.ru ,https://www.youtube.com/channel/UClAQWqQkvS21oKNB2GM5KQg

Преносимо снимке његових песама као и разговор са њиме, са сајта Православие.ру

Познати писац и извођач говори о томе зашто није постао новинар и као се рађају песме, о његовој омиљеној хармоници и козачким коренима, о политици државних телевизијских канала и о осећају националног јединства.

– Игоре, ти си више пута био интервјуисан од стране црквених медија, попут ТВ канала „Сојуз“. Али некако приликом читања интервјуа са тобом у једном православном часопису, имао сам осећај да покушавају буквално да те присвоје за себе, као, види: „и ово је наш човек.“ Чијим се ти осећаш?

– (Смеје се) Својим. Ја нисам у принципу наклоњен ни ка једном табору, нисам се сврставао ни под чија знамења. Хтео бих да останем под својима. Наравно, имам одређене симпатије. ТВ каналу „Сојуз“, узгред, хвала што су ме позвали. Они су ме заиста подржали, зато им хвала од мене.

 – Да поставимо питање директно. Желео бих да разговарам са тобом о Православљу, вери, али да те не оптерећујем. Не требају нам формално благочестиви одговори. У шта ти верујеш? У себе? У пријатеље? У срећу? Можда у још нешто?

У Бога верујем.

– Многи говоре: „Ја верујем у Бога“, али када почнеш да разговараш са човеком, разумеш… код Американаца, на пример, на долару је написано: „У Бога ми верујемо“… Ко је твој Бог?

– Ја ћу рећи овако: Верујем у апсолутну Његову моћ и у своју апсолутну људску слабост. Јер то што се десило мени, сва ова изненадна песничка популарност – то није ништа друго до учешће више силе. Јер конкретно, само сопственим, људским жељама и покушајима у тако кратком року није могуће направити такву причу. Мислим да је то просто неко узео и ето спустио, подарио ми. Притом, врло брзо, кроз најкраће време. Јер ја песме раније нисам ни писао. А овде се десило да сам у тако кратком времену написао толико песама и почела је цела та прича.

– То јест, ти мислиш да је то Божји Промисао?

– Тачно.

– А у чему се он још показује? Да ли си осетио да те Он некако води кроз живот?

– Целог живота.

– А ти већ знаш ка чему те Он води и куда?

– (Смеје се.) Не. Само се надам да ме води ка добру.

– Да ли си икада сањао да постанеш славан? Ако јеси, у којој области? Чиме си у детињству маштао да се бавиш?

– Било би чудно да сам рекао да нисам сањао да постанем познат – јер сам отишао у Позоришни институт. Очигледно, имао сам неку тежњу ка глуми, може бити ка слави, ка нечему таквом. Али оно шта ја уопште нисам очекивао – је да ми све то једном дође, и то да дође баш кроз хармонику, кроз музику. Када ме називају музичарем, мени то све до сада изгледа задивљујуће…

– Да ли је истина да пре тога само што ниси постао новинар?

– Отишао сам у Позоришни институт још и ради тога да не бих учио новинарство. Ја сам тада практично ушао у новинарство и скоро већ прошао припремну наставу, чак сам био препоручен од стране комисије за избор. Да. Али на новинарству бих морао да учим енглески и неке друге предмете који ми се нису допадали. Тамо бих морао стварно да учим. Тамо би било немогуће, као у Позориштном институту, три године се правити талентованим, или некаквим – високодуховним, или уметником или тако нешто, и да те таквим сматрају. У новинарству су све ствари конкретне, енглески такође.

– А да ли имаш музичко образовање?

– Не, ја немам ни музичко образовање, ништа такво специјализовано немам.

– Како осећаш музику? Кроз кинестетику?

– Кроз шта?

– Кроз кинестетику: то јест, кроз осећај, кроз прсте, као кроз кожу.

– (Одмахује.) Не. Музика се у мојој глави сама рaђа. А на хармоници свиркаш – тако настаје мелодија за песму.

– Шта је за тебе у стваралаштву на првом месту: стихови или музика?

– Музика.

– Постоји мишљење на интернету, у коментарима на снимцима да ти је музика једнолична. Мада, можда је то само ауторско решење, са намером да људи не обраћају пажњу на музику, већ да би слушали текст и размишљали?

– Ја због те своје необразованости, заиста, музику смишљам унеколико једноличну или једноритмичну. Или је то зато што не могу да свирам добро на инструменту, или зато што користим само један инструмент – хармонику. Она стилски може бити једнолична, ако се мелодија посматра, али ја не мислим да је увек иста. То јест, ако те мелодије правилно разложимо, саме мелодије су ипак различите.

– Или ми просто немамо слуха.

-(Смеје се) То је у реду.

– Шта је за тебе стваралаштво – рад или служење?

[pullquote]Ако у хармонику било шта убациш, било какву мелодију – све ће на крају бити о руском путу. Она, хармоника је патриотски инструмент.[/pullquote]

– Све се дели на два дела.

Прво – то је када смишљамо нову мелодију. Ти је, на пример, одсвираш на хармоници и она живи сада у тој хармоникашкој верзији. Формира се тема. Али опет, као што ја увек говорим, ако у хармонику убациш било какву мелодију, све ће на крају бити о руском путу. Хармоника је патриотска, сам инструмент је патротски. Тема, тематика песама је одређена инструментом. А кад се тема већ нађе – почиње рад на тексту. То је сада прави посао, може да траје и годину, чак и више од годину дана. Лежи необрађена, празна. И ти све схваташ, чак и музички обим. Колико је строфа потребно, ти већ знаш – шест строфа, ни више ни мање. Музички обим је такав. Тема је такође јасна. Имаш два или три стиха, а све оно између њих, то јест текст – овде већ почиње посао, то је већ тешко. Бар за мене.

– Постоји мишљење да се геније разликује од талентованог човека тиме што човек влада талентом а геније влада човеком. Например, да ли би ти могао да не пишеш? Или је то твоја унутрашња потреба  –  „писати – као дисати“.

– Могу ли да не пишем? Да. Наравно да могу. (Смех.) Како да не могу? Лако! Иако… ја могу да кажем да могу да не пишем, али мелодије ће се производити паралелно. Могу дуго времена да се не присећам тога шта се мимо мене рађа у глави у облику музике, у виду неких тема, идеја. Оне могу дуго да леже, ја могу да им не дам практични излаз.

Али оне ће свеједно и даље расти. Мелодије се првобитно рођају некако подсвесно. То јест, у почетку она се рађа успут, певам је на неку глупост. Када глава уопште не ради. То што видиш – то и певаш. И зезаш се у том моменту тј. ти као да си чак… као да нешто лудо присуствује у тренутку рађања мелодије. Зато што ништа заједничко са патриотском тематиком ове мелодије првобитно нису имале и немају. То јест, то је првобитно некаква глупост. Нема никаквог смисла, постоји само мелодија и неки полет мозга, сједињење, што се ето у теби родила мелодија. А даље већ, када та мелодија легне на хармонику, е онда хармоника почиње да јој даје разне теме, значења и такве ствари.

– Који је циљ твог рада? Да ли он уопште постоји? Или је то само самоизражавање? Код Набокова – нисам сигуран да ћу цитирати као у оригиналу, постоје ове речи: „Ја пишем нову књигу да бих је брзо завршио и почео нову“. Или речи Портоса, „Ја се бијем, јер се бијем.“ Уопште, да ли може да постији у стваралаштву било какав циљ?

– Биће да је то самоизражавање. Ја немам оно, знате, „желим да променим свет на боље.“ Ја то некако не разумем. За мене, то је више некаква унутрашња потреба, ја у томе видим суштину.

– Просто желиш да певаш?

– Да.

– Да ли се сећаш узбуђења са свог првог концерта у Москви?

– Пристао сам на авантуру, за мене је све то било као забава, мислио сам: ово је први и последњи концерт. Тако су мислили и сви моји пријатељи. Они су пошли у Москву само да изађу, да погледају. Мислили су да ће бити смешно и занимљиво. Али недељу или две пре првог концерта сам одједном схватио да имам само пет песама, у ствари. За први концерт сам смислио још две песме: „Камилица (Ромашки)“ и „Козачка (Казачја)“. Али опет, како да кажем: смислио сам, мелодије су већ дуже време биле у мени, можда годину или две, теме сам имао, али није било текста. Зато је било неопходно до тог датума сабрати се и потрудити се сложити те текстове. Песма „Ромашки“ је испала тежа, она се рађала јако, како да кажем, мучно. Песма „Казачја“ је у почетку планирана прво на Калмичком језику. Тада још нисам знао шта да певам, али сам схватио да постоји добра мелодија.

– Ти знаш Калмички језик? Било је лакше научити њега него енглески?

– Не, не знам. Али нисам знао шта да пишем у тексту. И онда сам се обратио Калмицима. (Смех.) Калмици су ме обманули и рекли ми… Ја сам на „ВКонтакте“ питао њих за превод стихова који су тада били набацани, али тада сам на аватару држао слику са голим торзом и шашком (сабљом). Калмици су видели то и рекли да сам… трол. Некако ме генетски нису прихватили на тој слици. Ја сам се тада наљутио, рекао да је од сада за мене са Калмицима све завршено. Обратио сам се фирми за превод, да ми преведу на тјурски, превели су ми, али када сам прочитао схватио сам да нема шансе да ја то научим и певам, ни за недељу дана, ни за годину. И онда сам просто узео и мало прерадио своје стихове – и добио текст „Козачке песме.“ Она је просто надолазила, како се то каже, у налетима. Никаквог рада над текстом практично није било. Мелодија је веома привлачна. Она пева у лицу петнаестогодишњег момка, који у принципу не пази на своје речи, већ их грубо емотивно набацује. Може бити да се овде све то сложило, по емоцијама.

– Кажеш да твоје стваралаштво нема неки одређени циљ. Стваралаштво је стваралаштво. Али у животу ипак имаш неки циљ? Шта ти хоћеш од живота? О чему сањаш?

– У животу – да, постоји циљ. Било би пожељно да материјал који се накупио, који имам – да га максимално обратим у форму, или у песме или у још једну књигу или у нешто друго. Да би све  оно што си видео, што си преживео, схватио – све то створио у неком уметнички целовитом, заокруженом облику.

– Tвоји текстуални додаци између песама веома су пријемчиви, оштри, прецизни, понекад горки, понекад весели. Код тебе се осећа књижевни таленат. Зар се не бојиш да си убио у себи талентованог писца или новинара?

– Не мислим тако. Да сам учио за новинара, можда би ми то убило било какву жељу да пишем. Зато што је мене свака активност која би угрожавала моје споредне активности одбијала и увек сам осећао према њој неку врсту одбацивања, несклад у стремљењу ка томе.

– То јест, ти не признајеш никакве законе, наметнута правила? Можда си револуционар у души?

– Мислим да нисам.

– Али ти си једном рекао у претходним разговорима, да те због твојих погледа не пуштају на државне канале, уопште на ТВ …

– Ја не мислим да ме не пуштају због неких мојих ставова. Тaмo је и без мене добро. Само понекад постоје, да тако кажемо, предлози  да дођем и гостујем заједно са неким другим циљаним извођачем у некој емисији. Да би твоја идеја била у спрези са неком главном идејом на том каналу. Такође понекад постављају разне услове, као рецимо да се пева на плеј-бек или тако нешто. Или рецимо да не певам своју песму већ на свој начин или како они то већ виде. Другим речима предлажу да се не бавим својим сопственим делом да не изгледам као онај који у ствари јесам. Мени то уопште није занимљиво. Због тога сам неколико таквих предлога заобишао.

Али ТВ канал „Култура“, на пример, или канал „Сојуз“ – они ми се свиђају, то је сасвим друга ствар. Ја сам тамо певао на свој, природан начин. Певао сам тако како и јесте. Није било потребно ништа, никакве инструменте добављати, никакве аранжмане радити, нити поставити било какав балет шоу позади, да се не би истицао у општем концерту. Све је ту било природно. Државни канали просто имају своју општу политику. То је потпуно нормално. Ја имам своју политику са хармоником. Није увек могућа сарадња, шта да кажем …

– У Кремљ те још нису позивали да свираш на неком концерту?

– У Кремљ… не сећам се.

– Колико добро знаш своје претке? Ко су они били?

– Знам, знам. Сви су били Козаци. Преци по оцу су сви били Козаци. Деда, његов прадеда Василиј Јаковљевич – Козак, онда Јаков Иванович. Даље не знам. Даље знамо из наших црквених књига, у засеоку (хутору) Растерјајев је било доста Растерјајевих. Постојао је засеок Растерјајев. Како да кажем… засеоци су се одвајали од станица (села). Нашe родно село је заправо Раздорска-на-Медведици. Постоје две Раздорске. Прва је Раздорска-на-Дону – бивши главни град донских козака, древни град. Друга је Раздорска-на-Медведици, наше родно место. Тамо је било много Растерјајевих, мени су показивали књиге рођених, али ко су они не могу рећи. Тешко је израчунати, ко је био ко – то су 17. и 18 век.

– Какву би Русију волео да види Игор Растерјајев? Шта би ти променио у њој?

– Волео бих да видим пролеће (смех.) Да буде још боља, још срећнија, још лепша, прекраснија.  Ја другачије не могу. Не знам како да одговорим.

– „Песник у Русији je више од песника.“ Ти много путујеш по земљи, општиш са простим људима, певаш о тим истим простим људима , о једноставним стварима – свима блиским, свима разумљивим… Одговори ми на ово питање: Сада постоје две супротстављена мишљења о томе шта се дешава са Русијом: неки кажу да Русија пропада, а други – да се Русија препорађа. Шта ти мислиш да се дешава?

– Могу само ово да кажем: Имам осећај уједињености нације. Али опет, са ким ја разговарам и кога ја срећем? Видим људе који долазе на концерте. То је у сваком граду отприлике исти тип људи. Они у Архангелску, у Рјазању и у Владивостоку, по свом типу су јако слични људи.

– Ми смо на твом концерту видели јако различите људе: различитих узраста и социјалног положаја. На шта тачно мислиш кад кажеш да су они слични?

– Они могу бити различити. Али ја мислим да, ако упоредите, рецимо, градове, људи су јако слични. Ја немам увек времена да видим саме градове. Али успевам да видим људе на концерту. Постоје неки градови у којима се, по вољи судбине или концертном распореду, задржавамо два или три дана, или чак и више од тога, и у њима успемо све да обиђемо, онда успемо да стекнемо јасну представу о том  граду где смо се нашли. Али постоје градови које не успевамо да видимо, да разумемо. Али људи који долазе на моје концерте – они по нечему личе.

– Али ипак, у твом окружењу, које осећање преовлађује: препорода или пропасти?

– У кругу људи око мене, осећање је нормално. Ето, међу мојим вршњацима, нпр.  чак и међу млађима … како да кажем… Могу да кажем да је много мање оних који пију. Сада чак и по младима гледам: мање пију. Чак мање него што смо ми пили, ја или моји вршњаци у њиховим годинама.

Ја могу да кажем за себе да сам немам никакве утопијске погледе ни на садашњост ни на будућност. Нисам склон да ширим панику.

– Има ли нешто што руском човеку, да тако кажем, смета да се креће навише?

– Тога увек има. Ја само кажем да немам осећај апокалипсе и да все одумире. Село, наравно, одумире, тамо тешко преживљавају.

– А да ли постоји неки град где те нису примили? Или нису разумели?

– Где ме нису разумели? Да видим… град где ме нису разумели… могу да вам кажем да је за мене било изненађење… када смо радили концерт у Михаиловки, у Урјупинску, непосредно поред Раковке у региону Волгограда. Ја сам тада себи нешто нафантазирао, мислио сам да пошто се све песме певају о тој области, да тамо треба да буде нарочити пријем, неки нарочити „А-а-а-а-а-а-а!“.

Али све је испало управо супротно. То јест, више уздржано – пријатељског, али уздржаног пријема нисам имао нигде другде. Моји земљаци су одреаговали уздржније, на пример, него у Архангелску, или негде на северу, где немају ништа заједничко са степама и комбајнима, или са Волгоградом, или са Доном.

– Пре првог снимка, чак пре позоришта „Буфф“, о коме си већ говорио у многим интервјуима, чиме си се бавио? Занимљиво је са чиме је почео Игор Растерјајев?

[pullquote]Ишли смо по градовима Московске и Лењинградске области, давали представе за децу у залеђеним дечијим биоскопима, у напуштеним биоскопима…[/pullquote]

– Увек сам био уметник. У позоришту. Увек. Након школе отишао сам право у позоришни институт, где сам учио пет година. И годину дана сам путовао са „Белим позориштем“. То је била таква животна школа. Ишли смо кроз све градове Московске и Лењинградске области, давали представе за децу у залеђеним дечијим биоскопима, напуштеним биоскопима, сеоским домовима културе. То је било у време распада 1990-их. Облачили смо се у некакве костиме које смо сами правили и доводили децу у те затворене дечије центре. Деца су везивала шапке, седела су у рукавицама и играла тетрис, покушавајући да нам упере ласер у очи. Укратко, као сва нормална деца, показивала су интересовање за уметност. А ми смо наступали. Ја сам био крокодил. Мој костим, међутим, није било адекватан – па сам само излазио и говорио: „Ја сам крокодил“. Из уста ми је излазила пара од хладноће. А иза мене је тигар трчао, плесао, јер је био у кратком костиму, танком и било му је веома хладно, па је зато изводио ту активност, а у ствари се само загревао. А иза би наставници говорили, „Тигрић добро игра“.

Потом сам дошао у театар Буфф, где се ове године већ навршава 10 година како сам тамо. Тачније како сам изгубио те године. Мој живот је ишао некако глатко, без наглих преокрета.

– Ти ниси један од оних уметника који снимају скупоцене видео снимке, углавном користиш аматерске снимке. Ко снима и монтира твоје снимке?

– Љоха Љахов – то је мој пријатељ. Снимао је све моје видео снимке који су на Јутјубу. Све моје песме: и први снимак на телефону „Комбајнера“, и све остале снимке. Он сада живи у Москви. Долази кад настаје нова песма. Идемо заједно, снимамо нешто, а онда седимо и монтирамо. Видео секвенце, које се на концертима приказују преко пројектора, све је то такође Љоха монтирао. Овде постоји једна тајна: у ходнику стоји огледало како бих ја видео шта се у датом тренутку приказује; неопходно је да се артикулација подудара на неким местима, посебно тамо где је цртани филм.

– Колико си хармоника потрошио током путовања?

– Ова на којој сада свирам – то је моја прва хармоника: „Чайка“ („Галеб“). На њој свирам све концерте. Она се у последње време стално квари. Металне полугице се ломе и дугмад…

– Дирке?

– Да, дирке. Глас просто лети. Али то је већ од истрошености метала. Својевремено сам је купио у комисиону. По мом мишљењу, пре мене на њој нису ни свирали зато што су мехови још били слепљени. Она се сад после два-три концерта хаба. Увек имам резервну хармонику. Али трудим се да на сваком концерту свирам баш на њој. Она је пискава и има оштар тон. Мени се то свиђа.

– Да ли пушиш?

– Не.

– Породица, жена, деца?

– Не.

– Ако би изненада престао да наступаш – чиме би се онда бавио?

– У „Буффу“, вероватно, радио бих.

– А ако из било ког разлога не би могао да наступаш пред публиком?

– Мислим да бих цртао. Ако бих могао да цртам, цртао бих. Или нешто покушавао да пишем.

– Без много патетике – хвала, што си ти баш такав, са својим мислима. Хвала ти на твом стваралаштву.

– Хвала вама. Поздрав свима!

Разговор водили: Валериј Богатов, Михаило Карелин

Превод: Милан Страхинић и Православна породица, април 2015.

Изворник: Православна породица