Љубомир Симовић: ПОВРАТАК У ВАРВАРСТВО

У Србији су данас таблоиди најчитанији, а ријалити серије најгледаније. А од народа се очекује да што више личи на оно што чита и гледа


Љубомир СИМОВИЋ

Љубомир СИМОВИЋ

Током целе друге половине двадесетог века, што ће рећи за све време трајања социјалистичке Југославије, ови задаци су у нашој земљи били актуелни. И Српски ПЕН, и уметничка удружења, и посебно формирани одбори за заштиту уметничких слобода, имали су пуне руке посла. Неподобне књиге су забрањиване, неподобни филмови су склањани у бункере, неподобне позоришне представе су скидане с репертоара, а хајке против оних који би се усудили да кажу или напишу нешто што није прихватљиво за званичну политику биле су предвиђене у опису радних места свих комитета. Због књиге песама или прича, због филма, или због мишљења и става који се нису поклапали са судом и ставом Партије, на робију су слати писци и песници, филмски редитељи, професори универзитета. Интелектуални ниво робијаша био је веома висок.

Виши него данас. Данас ни у једном од затвора, ни у Падинској скели, ни у Сремској Митровици, ни у Забели, нећете наћи ниједног Ђиласа, Ђога, Лазара Стојановића, Момчила Селића или Михаила Ђурића. Српски ПЕН нема кога да брани, осим писаца и новинара ухапшених у Турској. Да ли то значи да је ситуација данас боља него што је била јуче?

Слободу мисли и говора нико формално не доводи у питање и не ограничава. Чак је владајућа странка недавно, излажући на џиновским паноима све оно што је написано и објављено против актуелног премијера и његове политике, целом једном великом изложбом доказивала да у данашњој Србији цензуре нема. Није, међутим, требало много да се схвати да је та изложба, која је требало да представи демократичност актуелне власти, у ствари велика колективна потерница.

У односу власти према писцу и књизи данас се ипак нешто битно променило. Власт је, наиме, схватила да се утицај књиге може осујетити мање упадљивим, али и ефикаснијим средствима него што су хајке, забране и хапшења. Није, на пример, случајно што бар тридесет година у Србији не постоји књижевни живот. Није живот ако једини преостали књижевни лист уместо, као некад, једном у петнаест дана, излази једном у четири месеца. Није живот ако се књиге штампају у хиљаду, у 500, у свега 300 примерака. Нема хајки, нема забрана, нема суђења и хапшења, али више нема ни потреса које је књига изазивала када је била забрањивана. И кад је њен тираж спаљиван. Уместо у затвор, књижевност је затворена у резерват. У том резервату можете да пишете шта хоћете, да говорите шта хоћете, нико вас неће дирати. Важно је да то што пишете нико не чита, и да то што говорите нико не чује.

Истовремено, народу се у замену нуди обиље таблоида и таблоидних телевизијских станица: у Србији су данас таблоиди најчитанији, а ријалити серије најгледаније. А од народа се очекује да што више личи на оно што чита и гледа.

Ако нико до сада није схватио куда то води, нека чује шта је о томе у своје време рекао Елиот: „Народ коме више није стало до литерарног наслеђа постаје варварски…“

Фото: Фо Нет ТВ ФоНет

Фото: Фо Нет ТВ ФоНет

У нашем случају ситуација је много компликованија и драматичнија: на удару нису само литература и литерарно наслеђе него и језик. У једном недавно објављеном чланку филолог Милош Kовачевић између осталог каже: „… логично је било очекивати да ће се српска званична политика усагласити са српском филологијом – и да ће напокон прихватити чињеницу да добре језичке политике, посебно добре националне језичке политике, не може бити без хармоничне сарадње политике и филологије.“

Kод нас, међутим, не да нема добре, него нема никакве језичке политике. Политичари не знају да последице лоше или никакве језичке политике могу да произведу катастрофалне политичке последице. Из обиља забрињавајућих закључака о стању у нашем језику, и о односу политике према језичким проблемима, издвојићемо само једну констатацију академика Предрага Пипера: „У ‘Стратегији научноистраживачког рада у Републици Србији'“, каже Пипер, „језику је посвећено свега неколико редака, написаних површно и нестручно.“

До тих површно и нестручно написаних редака долази због тога што се језик и језички проблеми уопште не налазе у видном пољу наших политичара. А последице таквог односа могу се видети на једом од многих карактеристичних примера. Једна професорка, која нам је у „Политици“ представљена као овлашћени, званични преводилац са српског на босански језик, на питање у чему је разлика између српског и босанског, каже да се на српском каже „време“ а на босанском „вријеме“, да се на српском каже „општи“ а на босанском „опћи“. Kад би било тако како та овлашћена професорка мисли да јесте, морали бисмо на српски да преводимо и Његоша, и Kочића, и Бранка Ћопића. А с обзиром да сељаци из околине Ужица говоре „вјетар“ и „вријеме“, ја ни на ужичку пијацу не бих могао да идем без овлашћеног преводиоца.

(Kао да ми Стерија однекуд шапће: „Што је било луђе, претераније, несмисленије, то је имало више уважатеља…“)

Слика ни са овим није сасвим исцрпена. Ту слику допуњава и чињеница да су најважнији београдски музеји – Народни музеј и Музеј савремене уметности на Ушћу – затворени већ више од десет година. Да ни то није случајно, доказује једна слика из центра Београда. После завршетка Другог светског рата, Немци су брзо обновили своје бомбардовањем до темеља срушене градове: Берлин, Дрезден, Минхен… Пољаци су из рушевина брзо подигли своју до темеља срушену Варшаву. А једно од најрепрезентативнијих дела наше модерне архитектуре, Генералштаб Николе Добровића, порушен у НАТО-бомбардовању 1999. године, и данас стоји као недирнута рушевина, у којој расте и буја кисело дрвеће.

Да ли то значи да је власт незаинтересована за градњу и развој? Власт је током последњих година обзнанила два спектакуларна пројекта, који би својим џиновским димензијама требало да делују засењујуће: прокопавање канала кроз Србију, Македонију и Грчку – о чему Македонија и Грчка нису консултоване – оцењена као неозбиљна и дилетантска, и која повремено тиња још једино на Андрићевом венцу, за овај други пројекат, Београд на води, влада се залаже максимално, из све снаге, са свим својим капацитетима. Том пројекту се, међутим, такође са свим својим капацитетима успротивила архитектонска струка. Откад је обелодањен, тај пројекат је изложен темељно аргументованој стручној критици архитеката и урбаниста, који указују да он угрожава идентитет и дух Београда, да је он, „са професионалне тачке гледишта“, у најмању руку, „непристојан“, и да је „архитектонски неписмен“. Kритици тог пројекта придружују се и економисти, који указују на његову економску неутемељеност, и правници, који упозоравају да се уговором о његовој реализацији крше и закони Србије, и њен Устав. Да се, уговором са Емиратима, Београду на води обезбеђује чак и екстериторијалност, чиме се доводи у питање и суверенитет земље. Аргументи против тог пројекта изнети су и у САНУ, а Академија архитеката Србије неколико пута понавља захтев да се уговор са Уједињеним Арапским Емиратима хитно раскине. Власт се, међутим, на те аргументе и захтеве и не обазире. Она, по сваку цену, хоће у Београду да подигне Дубаи и Абу Даби, с кулом која надвисује, и баца у сенку, све што је у Београду током векова створено. Занимљиво је да се простор за изградњу Београда на води ослобађа и ноћним рушењем у Савамали, које обављају људи са фантомкама и са багерима без регистарских таблица. На питање ко стоји иза тог рушења није тешко одговорити, јер није тешко закључити да све то, укључујући и неутралност полиције за време те акције, може да организује само онај ко све конце власти држи у својим рукама.

7rnehtqОвде морам да поновим нешто о чему сам, овим поводом, већ имао прилику да говорим. Kад је у Скупштини усвајан Лекс специјалис, којим се мимо постојећих закона обезбеђивала изградња Београда на води, пред Скупштином су масе напредњака организовале демонстрације подршке том закону и тој изградњи, носећи над главама транспаренте на којима је писало: „Вучићу, све их ухапси!“ Ухапси све архитекте, све урбанисте, све економисте, све правнике, све грађане који тај пројекат оспоравају. Тим захтевом – „све их ухапси!“ – они су показали да се не би нимало двоумили да, ако оцене да тако треба, забораве све приче о демократији и да се врате оној старој и провереној пракси из вунених времена. Тиме би и онај задатак ПЕН-а да даје подршку ухапшеним писцима – био поново актуелизован.

Постоји, међутим, нешто много опасније од тог захтева да се људи, због злочина слободног мишљења, хапсе. Почетком априла ове године, у организацији Одбора за високо образовање САНУ, одржан је скуп на коме се расправљало о томе колико се на универзитетима у Србији поштује кодекс професионалне етике. Између осталог, на том скупу је констатовано да на приватним универзитетима предају „квазидоктори наука“, који држави испоручују „још гори кадар“, „трагичан“ и „полуписмен“. На испитима долази до бројних злоупотреба, а плагијати цветају на свим нивоима, од дипломских и мастер радова до докторских дисертација. Kуповина диплома је постала толико уобичајена да се више нико и не стиди кад се открије да је диплому купио, нити кад се оптужи да је до докторске титуле дошао крађом. Власници купљених диплома и плагијатори без тешкоћа долазе на највише положаје. И какав се однос према литерарном наслеђу – на коме се зауставио Елиот – какав се однос према музејима и позоришту, и каква се културна и језичка политика, могу очекивати од министара који су своје докторске дисертације преписали, и од председника који су своје дипломе купили? Kад се једним погледом обухвати цела та слика, Елиотов закључак да „народ коме више није стало до литерарног наслеђа постаје варварски“, делује бледо кад се упореди са нашом ситуацијом. Јер је наш повратак у варварство припремљен свеобухватније. И темељније.

Да ли и Српски ПЕН, који данас обележава деведесет година од свог оснивања, све ово о чему смо говорили, али и много онога о чему вечерас нисмо стигли да говоримо, треба да узме у обзир, и да своје задатке, своје програме, и своје активности, и сам организује свеобухватније? И темељније?

24. новембра 2016,

Народна библиотека Србије, Београд

Изворник: Данас

(Visited 67 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *