Марија Семјонова: ДРАГУЉИ РАСУТИ ПО СРПСКОЈ ЗЕМЉИ

O старој Русији, древним казивањима, традицији, вери и уметности

---

Mарија Семјонова познати је руски писац пре свега романа древне прошлости. Њене књиге епске фантастике, историјске и оне које обрађују савремене теме у Русији досад су штампане у преко два милиона примерака. Семјонова отвара нове странице за нараштаје који долазе у Русији, али и другим словенским земљама. Њене књиге су преведене на светске језике, а неколико најзначајнијих дела преведено је и на српски језик. Упустити се у разговор са Маријом Семјоновом значи заронити у древну прасловенску цивилизацију, културу, традицију… Марија се не одваја од руских гусала, старог инструмента, који су пре ко зна колико хиљада година користили наши преци.
Рођени сте у Петербургу, какво је било ваше детињство?
Моје детињство је било веома срећно. Имала сам дивне родитеље, који су ме не само волели него су били и врло мудри људи. Некад се нашалим, па кажем да сам „преко везе“ добила родитеље. Што је најважније, имала сам много љубави и слободе. Моји родитељи су били научници, отац доктор техничких наука и универзитетски професор, а мајка – магистар биологије и физиологије. Родитељи су се стално бавили научним радом. У нашем дому је увек владала атмосфера хармоније, али и највише могуће научне савесности. То је имало две последице, прва – да ако у глави имаш имало мозга, треба да се бавиш науком, тако да сам се уписала на Технички факултет и убрзо постала инжењер за електронске рачунарске машине. У свету није ни постојала реч компјутер када сам стекла диплому Техничког факултета за рачунарску технику, специјализованог за производњу најсавршенијих уређаја за авијацију. А друга последица – када сам почела да пишем, одмах сам схватила да све моје књиге морају да стоје на чврстој научној грађи.
У којој мери се књижевност и наука дозивају?
Своје идеје нисам црпела из туђих књижевних дела, него из научне литературе, која је напунила све моје ормане и, наравно, била помно изучавана.
Када се у вама родила идеја да се посветите писању научнофантастичних романа, који су преплавили књижаре по Русији, али и по свету?
Мислим да се жеља за писањем родила пре мог рођења. А зашто вам то кажем – уопште се не сећам када сам први пут почела да смишљам приче. Почела сам од стихова, мислила сам да је то мој пут у књижевном раду. Дакле, откако знам за себе волела сам да смишљам разне приче. Нисам ни сањала о великој каријери и потреби да се моје написано објављује. Једноставно – волела сам да маштам, измишљам разне приче. Тако је постепено кренула и проза, оно што сам желела да пишем у стиховима о нашим старим временима – преточено је у прозу. Читала сам научну литературу и сва та знања нису могла да стану у стихове, појединости из свакодневног живота, обичаји, материјална култура не могу да поднесу да се нађу у стиховима. И тако сам почела да пишем прозу. Мој отац Василије Васиљевич Семјонов, који се једва мирио са мојим стиховима, као човек свом душом предан науци, оштро се успротивио мојој прози. Чак је одбијао да чује иједну реч о томе. Зашто? Рекао ми је – ако хоћеш нешто да пишеш, нека то буде у стиховима. Сматрао је да проза није за мене. Међутим, брзо је променио своје убеђење.

Ваше дело припада руској књижевности. Колико је то ствар околности а колико избора?
Да будем искрена, не знам да ли бих и у којој мери уврстила своје романе у руску књижевност, а можда они то већ и јесу. Да ли сам у руској књижевности или нисам, зависи од тога шта се сматра бити данас у литератури. Ако имамо у виду објављивање, прво озбиљно дело сам објавила 1981. године. Потом су настале свакојаке компликације са издавачима, одасвуда су ме истеривали, и ма како то смешно звучало, из политичких разлога. Онда су ме издавачи „одједном открили“ и почели да објављују све што сам дуги низ година стварала. Затим сам почела да пишем епску фантастику. Објављен је и Вукодав … толико година сам га писала … чекала … а онда је одједном рођен. Једном сам питала критичаре, људе блиске писаној речи, да ли је то што пишем литература? У то време се много писало и расправљало у руским културним круговима да ли овакве књиге припадају литератури. Конкретно је у нашим књижевним клубовима та тема разматрана. Једна моја пријатељица, књижевница, рекла ми је: „Знаш, сматра се да је литература када добијеш Букерову награду.“ Тада се у Русији појавио Букер као књижевна награда. И после седам дана од разговора, читам новине Књижевни преглед и угледам чланак о руском Букеру. Написано је следеће: ‘Од шест досадних романа награду је добио најдосаднији’! Тада сам схватила да ја, ипак, нисам за Букера и да та врата нису за мене. Мене то уопште не брине. Волим да пишем. За мене је само то важно.
Написали сте романе Лабудови одлећу, Пелко и вукови, Вукодав, Пут лабудова, Двобој… Одакле толика инспирација?
Књиге не бројим, можда се нађе неко ко ће их избројати. Моје је да стварам. То је оно што човек у себи носи и има потребу да изнесе, да напише, да подели са другима … једноставно да ствара. Писање постаје највећи део човекове личности. Човековог неба.
Људи блиски небу, недодирљивим сферама, неретко су постајали писци, чак много успешнији од професионалних књижевника. Како то објашњавате? Да ли заиста у ствараоцима постоји небо?
Могло би тако да се каже. Сматрам да човек у којем нема неба живи неки испразан и ником потребан живот. Нажалост. Код нас у Русији има једна узречица: „Земљом ходи, а небо не види.“ Човек који је заузет само свакидашњим стварима, материјалним питањима, одећом, луксузом, престижним кућама, вилама, лимузинама, скупоценим часовницима … не види небо у себи. Таквог човека само може да ми буде жао. Тај није у стању да се вине на небо, да пружи своја крила. Све време покушавам људима да кажем: Да, ви све можете, само треба да схватите да можете постићи све што желите, о чему сањате. Само треба одбацити од себе комплексе, страхове … и полетети – сви ми умемо да летимо.
Да ли из свог књижевног опуса можете издвојити један роман који вам је најближи?
Као и сваком родитељу, омиљено дете је оно најмлађе. У глави ми је роман Браћа, објављене су досад две књиге, али и даље пишем. Биће нови том Браће. То је прича о сасвим другом свету, где живи архаично друштво. То је мање-више преписано од старих Словена. Писала сам о њима онако како их замишљам. У роману одједном пада комета на земљу и почиње дугогодишња зима. Реч је о двојици браће, од којих је један усвојен у тој породици. И дешава се да родитељског сина силом одводе из породице. А усвојени син се заклиње својим усвојитељима да ће цео живот посветити томе да пронађе брата. И да ће га вратити родитељима. Прича је врло сложена, али постепено у тај братски круг доспевају и други њихови вршњаци. Појављују се њихови истомишљеници, који у роману постају побратими. Судбина те велике империје у којој се све то догађа вероватно је и судбина целог света… Свет не пропада … добро побеђује … то је порука… У роману користим много веома старих словенских речи, које ће пре свега Срби моћи лако да схвате и без превода.

Како доживљавате пријем ваших књига код српске читалачке публике?
Веома сам захвална врсном преводиоцу Сави Росић, која је уложила много напора и љубави да преведе неколико мојих књига. Захваљујући њој, могуће је читати на српском језику Мач мртвих и Валкиру, док је у превођењу четири романа о Вукодаву помагала својој покојној сестри Ружици Росић. Када говоримо о преводу, Сава Росић сада ради на занимљивом подухвату, она хоће Србима да објасни да они – знају руски. Да је руски српском народу много ближи него што може да се претпостави… Она ради својеврстан водич. Сликовито речено, она речју води кроз словенску шуму – руским стазама. Кад буде објављен Водич кроз руски језик, и када га српски народ буде читао, убеђена сам да ће Срби са минималним напором да савладају руски и да ће моћи да читају било који текст на руском језику, па и моје романе.
Како сте доживели српски народ и Србију?
Од почетка нисам себе у Србији осећала као странкињу. Када сам ступила на тло Србије, имала сам утисак као да сам се вратила код блиских рођака, које дуго година нисам видела. И сада се с њима упознајем изнова… Видела сам Београд и још неке градове током боравка у Србији. И у Србији има много лепих градова. Долазим из најлепшег града на свету, па моје очи стално траже и налазе лепоту. Ипак, највише пажње сам посвећивала људима, и приметила како очи Срба постају топлије када чују да сам Рускиња. То човека пуни усхићењем. Уопште, код нас у Русији према Србији и српском народу негује се посебан однос. Србија је земља која је кроз историју вековима патила, а непокорена је. И непокорна је – злу! Такво осећање према Србима лебди у ваздуху Русије. Срби се труде свом снагом да буду с нама, и сада када код вас није лако. И када трпите притиске. Зато Русија Србију никада неће оставити. То је мишљење руског народа.

Били сте прошле године и на Сајму књига, сусретали сте се и са српским писцима. Какве сте утиске понели?
Била сам гост на штанду Удружења за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“. Тамо сам срела писце, песнике из Србије, Републике Српске, Црне Горе. Срела сам се и са читаоцима, били су тако срећни, а и ја због њих. Били су то лепи и топли сусрети. Обишла сам Сајам у целости, јер сам боравила више дана. Запазила сам, и могу да вам кажем, нимало ми није било пријатно када сам видела да на Сајму књига у Србији царује латиница, да су штандови на латиници, рекламе, па и да су књиге латиничне. Распитала сам се, по вашем уставу, ваше писмо је ћирилица. Недопустиво је кршити устав своје државе и заборављати писмо својих предака. Приметила сам да је до неукуса рекламирана западна књижевност, која је туђа српској души и духу. Зашто је то тако, питам се, зашто се иде против свог народа, свог писма, српске традиције и непроцењивих вредности? Зашто се користи туђе, није ми јасно! Самим тим је опасно, јер сам се уверила да Срби воле књигу, и старији и млађи нараштаји. Надам се да ће народ древне културе, као што је српски, знати да се заштити од туђина, и да ће знати да одабере какве садржаје и књиге треба да чита. Била сам у Краљеву, Винчи, Голупцу, посетила сам прелепу Смедеревску тврђаву, видела чудесни Лепенски вир, били смо у ОШ „Никола Тесла“ у Винчи, и ето, осим књига носила сам и гусле. Први пут су се сусреле српске и руске гусле. Било је веома лепо вече у Руском дому. Све сусрете носим у срцу. Издвојила бих посету Краљеву, и сусрет у Дому Војске, тамо су се наше гусле сусреле. Значај наших гусала кроз историју је исти, мада су у питању различити инструменти. Гусле су очувале наше корене, историјско сећање, претке. Знате, када сам посетила ваш Светосавски храм, управо су звона звонила – а ја сам помислила: то Господ свира на својим гуслама.
Шта вам се приликом боравка и путовања по Србији посебно урезало у памћење?
Посетила сам неколико старих тврђава у Србији. Буквално сам се уверила да оно што описујем о древности на основу албума, старих фотографија и тврдњи научника – да све то постоји овде! У Србији је то древно живо и на мене је оставило дубок утисак. Све сам снимала и сликала. Иако су туђини вековима уништавали вашу дивну, древну културу, а и данас би – нису могли све да вам униште. Толико је драгуља расејано по српској земљи! Овде сам схватила да су Срби народ страдалачки, уништаван вековима, бесконачно паћенички, али одважан и храбар. Треба овде опстати и сачувати сопство за будуће нараштаје, а на вашим древним просторима то је тешко. Та спознаја је на мене оставила најдубљи утисак.
Ваша књига Ми смо Словени! врло је позната у Русији. Колико је избор теме утицао на њену популарност?
У Русији је одржано много научних скупова чије су теме историја, култура, традиција Старе Русије. У тим књигама је старој, древној словенској вери обично посвећено мало поглавље и то на крају књиге. Иначе, о веровањима, о култури старих Словена, наших предака, нажалост, мало тога се зна и мало тога је сачувано. Али ни то није толико важно када је у питању књига Ми смо Словени! Поступила сам обрнуто, од 13 поглавља, три прва поглавља, која отварају књигу, посветила сам веровањима старих Словена. Могу да кажем да су и научници у великој мери обновили сећања на веровања наших предака. Управо су веровања старих Словена била опредељујућа за читаву материјалну културу старих Словена. Свет вере и веровања нашег претка у давним временима био је много важнији од материјалног света. Вера је увек у првом плану код старих Словена. Она је одређивала читаву материјалну културу и читав живот и све одлуке које су људи доносили у свакодневном животу, чак и на државним плану. Због тога сам одлучила да је веома битно да за почетак причам о веровањима. Када сам завршила, пошла сам с рукописом код археолога, и доспела код највећег археолога данас у Русији, код Анатолија Кирпичњикова, најбољег познаваоца совјетске историјске науке. Прегледао је мој рукопис и благословио ме да посетим његов Словенско-фински сектор Института за археологију РАН. Научници који су тамо радили поделили су поглавља моје књиге, тако што је свако узео оно поглавље које је из његове струке. Неко о одећи, обући, неко о фортификацији. Написали су и велики број примедби. Узела сам их у обзир, све исправила и сви ти научници су наведени у књизи. Поносим се што је у школама у Петербургу та књига укључена у наставни програм.

Колико је важно да такве књиге буду део наставног програма?
Треба знати своју историју, то је веома важно. Осврћући се на прошлост, осврћући се на менталитет наших предака, лакше је разумети одакле потичу многи сукоби у савременом свету, нашој цивилизацији. Ако смо свесни тога, онда би ти сукоби могли да се избегну. За далеке претке народа, рецимо, онај ко је живео са оне друге стране шуме – био је несхватљив и стран. И налазио се изговор да би се према њему понашало мимо људских закона. Ако се другачије облачи, ако другачије верује, говори – значило је да није „исправан“ човек, и да се може убити опљачкати, заробити…
Такође, посебно у старини, човек је могао лако да наброји све своје претке по поколењима, нико није смео да се осрамоти пред својим родом и да не зна своје претке од најстаријег памћења. Били су дубоко свесни да ће и после њих доћи многи нараштаји… и да немају право на заборав. Јер ће се и будућа поколења на њих освртати. Дакле, ако савремени човек не осећа себе чланом своје породице, родбине, народа, он је само појединац који живи свој живот и ни пред ким не одговара. Такав човек може свашта рђаво да почини.
И за крај, одлично схватам зашто су моји преци примили хришћанство, и какав је за њих значај имала та одлука. Да то нису учинили, дакле мислим на моје руске претке, Русија би била увучена у страшне верске ратове, и питање је како би могла у том случају да опстане. Врло добро схватам и видим какав значај има православље за Србе.

Превод: Сава Росић

Изворник: Печат