Комнен Бећировић: МОЈЕ СПОЗНАЊЕ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Јесте, било је хајки на Николаја, на Цркву, на Србе који су се жалили на  зло на Косову, на ћирилицу, на браниоце Ловћена, хајке које су, осим ове последње, до мене тек издалека допирале али, како је у међувремену Николај са Његошем, Достојевским, Дантеом, постао један од сапутника мога живота, то ме жестока кампања која се повела на њега током љета 1981. веома погодила…

---

Комнен Бећировић
ГРАЈА НА ВЛАДИКУ
(Објављено у Православљу  1. јуна 1991)


Паклена се подигнула граја
на владику светог Николаја
чи су псалми Давидовим равни.
Кроз овога сина православља,
што у крилу ниче светосавља,
Свевишњи се на земљи прославља.

Николаја бесједе пламене
просвјетљују кроз мраке времене
и воде нас у предјеле сјаја
пут  божанског бића и бескраја,
узвишена ријеч Николаја.
Ево има четрдесет љета
како нам је та ријеч отета,
- вијек мори аждаја проклета. 

На овога чудотворца речи
безумље се издире и бречи,
не да ником да отвори уста
у одбрану овог Златоуста,
би да свјетлост његову спријечи
да нам грдне ране не лијечи
благотворна ријеч Николаја
сред нашега јада и очаја.

На овога српског великана
ком молитва и пост бјеху храна,
свакаква се наваљује мана,
ал’ за злато не пријања блато.
Могу тмине сунце да закрију
да му луче земни шар не грију,
ал’ не могу и да га утуле.
На владику галаме и хуле,
јер по Босни јадна српска раја
вапи помоћ оца Николаја
да заштити од зла и белаја.
Иако је људског рода дика,
владика им гори од крвника.

Тако су се били распалили
да би дивни Ловћен развалили
и, разорив његову светињу,
поставили ону проклетињу
што планину притиска и ружи,
док прах Барда утамничен тужи;
а Капела, без свога пепела,
у гомили крај његушког врела
гдје је мржња против Срба снела.
Из истог су црпили отрова
док су Србе гонили с Косова,
а душмане текли и њивили.
Њине грехе ми смо им скривили,
на владику сад се окивили:
не дају му да мртав почива
у туђини гдје Србију снива.

На овога небеског гласника
пукла злоба земаљских силника,
злога цара злијех измећара,
што урличу једну празну причу,
упињу се да доказу лажу,
а истину скрију и замажу,
ријечи им на псовање брзе,
кроз владику на Господа мрзе.

На овога српског мученика,
изгнаника и заточеника,
праведника и молитвеника,
грдна се је подигнула вика
те се немир у држави ствара
од некијех опаких главара,
и народ се непотребно мути,
док Косовом дува вјетар љути
и Србин се са њега злопути.

Париз, 10. марта 2006.

Како је прохујало четврт вијека одкада сам испјевао, нашим вјечитим српским наречјем, десетерцем, ову одбрану владике Николаја од комунистичког зла које је онда на њега бијеснило, потребно је да поближе упознам данашње читаоце  са околностима у којима је она настала.

Али прво морам да кажем из каквог сам понора изашао, какав сам дуги и трновити пут превалио да бих дошао до спознања владике Николаја, као што сам дошао до спознања српства уопште.

Може се замислити какво је антисрпство и богоборство харало у Црној Гори у мом дјетињству и дјечаштву кад је за само четире године бољшевичког терора од 1941-1945, побијено око 50.000 људи, све саме националне елите, угледних домаћина, ратника са Скадра, Брегалнице и Мојковца, интелектуалаца, учитеља, свештеника, официра, судија, чиновника, од којих само у завичајној ми Морачи и у сусједним Ровцима, њих 550 жртава.

Дакле, неупоредиво више него што је пало Морачана и уопште Црногораца у вјековним борбама са Турцима, као и у два балканска и у првом свјетском рату. Заслијепљени марксистичком идеологијом, која је, у име свијетле будућности, своје следбенике разрешавала свих злочина, комунисти су дали маха најнижим нагонима у људском бићу.

Те су људе умарали на најгрознији начин, ломећи им руке и ноге, разбијајући им главе маљевима, вадећи им очи, бацајући их низ литице и у јаме, остављајући их у ривоточинама да их разносе грабљивице и дивље звјери, успоставивши на обали ријеке Таре у Колашину стравично «пасје гробље».

У јеку тих страхота, које је са Жабљака ипод Дурмитора оркестрирао Брозов партијски делегат за Црну Гору, Моша Пијаде, настале су поеме мога брата и барда Радована Бећировића Требјешког „Јаме“ и „Ђаво у Црној Гори“ што почиње већ пословичним стиховима :

Дође ђаво у виду човјека,
Пред свачијом кућом залелека,
Напред пете а позади прсти
Па Србину не да да се крсти.
То не био ни ђаво ни враже,
Него Моша Пијаде се каже,
Не зна му се порекла ни дома,
Кажу да је дошо из Содома.

Да би поставио стравично питање пред оним што је радио Моша Пијаде са својим џелатима:

Је ли икад српска дала раса
Такво јато манитијех паса?

Послије ових зала, наступило је њихово величање као највећих револуционарних подвига, физичком терору уследивши терор над душама, тако да се није смјело ићи у цркву, славити, кршћавати нити српство помињати. Фанатизована омладина, организована у такозвани Савез комунистичке омладине Југославије, СКОЈ, је громогласно пјевала диљем Црне Горе :

Не вјерујмо у небеса
но у Маркса и Енгелса :
то су наши учитељи,
цјелог свјета спаситељи.

Сјећам се кад у наше горњоморачко племе стигоше његови крвници у виду разних њихових књига и брошура које отоварише с коња пред школом у Љевиштима која се налазила у нашој старој требјешкој кули, не само зато што је била највећој кући у селу, него зато што је пола ње било ненастањено, пошто је стриц Саво коме је тај дио припадао живио са породицом на имању у сусједном селу. Били су то Комунистички манифест Маркса и Енгелса, огромни Марксов Капитал, управо у преводу Моше Пијаде, Енгелсово Порекло својине, приватне породице и државе, Лењинова Држава и револуција, Историја  Свесавезне партије бољшевика, СКПБ, Питања лењинизма Ј.В. Стаљина, Дневник Владимира Дедијера и мноштво других разних брошура с говорима Тита, Моше, Ђиласа, Кардеља…

Требало је убудуће да се њима наше младе душе напајају, умјесто Светим Савом, царем Лазаром, Обилићем, Мајком Југовића, Карађорђем, Његошем, владиком Николајем и осталим српским величинама и вриједностима којима се српска душа одувијек хранила и захваљујући којима је опстајала. Будући да су већину свештеника партизани били поубијали, цркве су стали затварати, олтаре им ломити, звона скидати, свете књиге и друге архиве похрањене у црквама и манастирима спаљивати, као што су то управо учинили скојевци спаливши, на миг Комитета из Колашина, драгоцјену библиотеку манастира Мораче 1954. Спепелише књиге рода мога, оплакивао је касније ту трагедију у једној својих пјесама Момир Војводић.

Распамећеност је ишла дотле да су неки међу најострашћенијим  скојевцима потпалили огањ под лавру Немањића коју је, само неким чудом, спасио вјетар што је дунуо са супротне стране. Кад нијесу успјели да је сагоре, нити да је претворе у овчарник, како је један од локалних главешина предлагао у вријеме такозваних сељачких задруга, јер су се ове убрзо распале, онда су покушали да је потопе. Требало је да се, по пројекту који је урадио професор Хрвоје Пожар са Загребачког свеучилишта, долина Мораче толико зајезери како би се кубе цркве Успења Богородице нашло на 40 метара испод површине тог вјештачког језера планираног ради изградње хидроцентрале, која се наравно могла направити, без икакве штете, на пуно других мјеста. А у Острогу су, по признању самог Ђиласа, отворили санаторијум за туберкулозне како би уплашили народ и одвратили га од Острошког Светитеља, будући да је туберкулоза, у народу звана јектика, тада изазивала ужас, као неизлечива болест.

Негдје баш у то вријеме, враћајући се на крају школске године пјешке преко Крнова из гимназије из Никшића, свратих код Радована у катун на Пода више Горње Бијеле у коју се његов отац Новица, брат од стрица мога оца Стевана, још почетком вијека био преселио из Мораче.

Послије оних пјесама у којима је износио и разобличавао злочине комуниста у вријеме кад су се они догађали, Радован је наравно био од њих осуђен на смрт, али је остао жив, прво зато што се читавих годину дана послије рата крио по шумама и пећинама, док је прошао први талас стријељања „народних непријатеља“. А пошто су га затим ухватили, неко од његових поклоника међу комунистима на високом положају, успио је да га дискретно ослободи. Није искључено да су га ослободили, надајући се да ће о њима пјевати, што су му и предлагали, мада се он изговарао да више не пише и да се пјевања баталио. Међутим, кад је Мошо Пијаде, неку годину иза рата обилазио у пратњи једног од тадашњих црногорски главара, Ђура Чагоровића, своја стратишта по Црној Гори, присјетио се пјесника и питао Чагоровића шта је са тим клеветником Револуције, овај се наравно није усудио да Моши каже истину, него му је одговорио да су га одавно убили, заправо „утукли“, што је велики крвник задовољно примио и једном од својих многих псовки пропратио.

Радована је занимало шта читам, а ја му се похвалих да читам Русоа, Виктора Игоа, Балзака, Стендала и низ других превасходно француских аутора којима сам се био толико запалио да сам, у бескрајним љетњим данима и пространствима планине Лоле, учио напамет читаве поеме Игоа, Рембоа, Валерија, али и Шантића, Ракића, Дучића из Антологије српске лирике Богдана Поповића. Он ми рече да је све то лијепо, али ме запита да ли сам читао владику Николаја, а на мој одречни одговор потегну руком за једном од неколике књиге које држаше на једном столићу поред кревета, на којој је писало: Беседе под гором епископа Николаја Велимировића. Затим прекорно додаде: „Ово треба да читаш, ово је све о Богу“. Још ми исприча како га је чуо је да бесједи, управо да, како рече, златоусти на Цетињу 1925. приликом повратка Његошевог праха у обновљени храм на Ловћен захваљујући настојањима ондашњег митрополита црногорско-приморског, затим патријарха српског Гаврила, и краља Александра. Догађај који Радован одмах опјевао у својој чувеној поеми „Посјета краља Александра Црној  Гори“.

То је био мој први сусрет са Николајем, али је требало да протекне дуго времена док послушам тај савјет: убрзо сам завршио гимназију и навезао се на океан свјетске књижевности на студијама у Београду да бих по завршетку ових добио стипендију за постдипломске студије у Француској, пресрећан што сам могао да се удаљим из те сурове средине, али и понешен жељом да видим свијета, да упознам друге земље и културе. Истовремено сам пролазио кроз чистилиште материјализма, читајући више Лукреција, Монтења, Валерија, него Стари и Нови Завјет или друга теолошка дјела, мада су ми дубоко у души жарила раскошна предвечерја у којима сам, као дјечачић, стизао, послије читавог дана хода кроз планине, са својом побожном мајком Миленом, коју ништа од вјере није могло одвратити, на поклоњење у Острог.

Наравно да су биле довољне неколике године у Француској  па да  се  оно мало илузија, попримљених више силом него милом, према комунизму, потпуно распрши, и да  схватим оно што сам слутио и што се у народу кроз моје дјетињство и дјечаштво непрекидно шапутало: да је сва њихова револуција, коју су до неба славили и узносили као највећи свјетски догађај, била у ствари једна велика зликовачка заблуда и превара. У исти мах дошло је до мог националног освјешћења, посебно рушилачким подухватом, крајем 60-их, од стране режима против Ловћена, српског Синаја и Патмоса, за чији сам спас, користећи везе успостављене са неким од највећих француских аутора, покренуо кампању свјетских размјера, ризикујући да ме стигне проклетство коме сам једва умакао. Јер, супротставити се у било чему, поготово у једној таквој ствари иза које је стајао сам Броз, најслободнијем, најдемократскијем, најхуманијем, најправеднијем поредку у историји људског рода, каквим је Брозов поредак сам себе сматрао, представљало је крајњу дрскост и безочност, као и издајство према отаџбини с којом је тај поредак себе поистовјећивао. Сам Брозов хагиограф Владимир Дедијер је у свом фамозном писму с Иванових Корита (његушко врело у мојој пјесми), објављеног у званичном режимском гласилу Борби од 20. августа 1970, уперио прстом на мене изјавивши, иако ме није именовао, да је примијетио у француској, италијанској, британској, америчкој, па чак и јапанској штампи, како неки наши интелектуалци, робујући својим балканским атавизмима, шире неистине о градњи маузолеја на Ловћену, споменика свих југословенских народа и народности Његошу, и како ће он те неистине разбити и међународну јавност просвијетлити. Већ су моји написи о Ловћену били у такозваном Танјуговом Црвеном билтену намијењеном партијској номенклатури, а пошто је мој интервју Енернејшенел Хералд Трибјуну од 19. марта 1970. пренијела емигрантска „Српска Борба“, (Serbian Struggle) у Чикагу, био сам, по обавјештењу од пријатеља из Титограда, на путу да будем оптужен како сарађујем у четничкој штампи што је представаљало гријех над греховима.

Разумије се да ми у таквим околностима, поготово послије мога опроштаја са Ловћеном у „Монду“ од 6. децембра  1972, који је  својом смјелошћу згрануо и неке умјереније и образованије Брозове дипломате, није за неколико година било пута у Југославију. Али су код мене долазили у Париз пријатељи, међу којима велики његошолог и борац за спас светиње на Ловћену, Љубомир Дурковић-Јакшић, родом из Врела у подножју Дурмитора. Он је једно вријеме био секретар патриајрха Гаврила, прије заточења овога са владиком Николајем у манастирима Раковици и Војловици и њихове депортације у Дахау. Иако се нијесмо познавали, ми смо се заједничком борбом за спас Његошеве задужбине на Ловћену били веома зближили, утолико прије што смо обојица, независно један од другога, били направили честитке са ликом Његошеве капеле за Божић и Нову годину 1970. и 1971, и послали их како браниоцима тако скрнавитељима и рушитељима ловћенске светиње. Професор Дурковић са мноштвом других ме просто благосиљао за оно што сам учинио па ми је, уз један камен из ловћенске капеле коју је срушила Аустрија 1916, донио на дар Николајеву књигу „Религија Његошева“, као и Николајеву бесједу изречену 1925. на Цетињу приликом повратка Његошевог праха у Капелу на Ловћену.

Наравно да сам из даха прочитао та узвишена штива, сјетивши се Радовановог далеког прекора и замјеривши себи што то већ одавно нијесам био учинио, мада се то није ни могло, будући да је Николај био проказан, као мрачњак, од стране комуниста и његова дјела недоступна.  Међутим, кад ми у фебруару 1975. умрије отац у дубокој старости, ријеших да идем у Црну Гору па шта буде, којом приликом се нађох са Радованом и, отворивши му душу, наразговарах с њиме за све пропуштено од оног нашег сусрета у колиби у буковој гори више Бијеле. Он се у међувремену био великим дијелом године настанио у Никшићу, у подножју брда Требјесе, одакле су наши преци били од насиља и зла локалних Турака били, 1789, убјежали у Горњу Морачу, праву природну тврђаву, да би одатле са другим ускоцима на Турке ратовали. На крају наших разговора, који су се одвијали са наизмјеничним слушањем његове Мојковачке битке уз звуке гусала, Радован, кад се поведе ријеч о мом откровењу Николаја, примијети: „Јесам ли ти онда рекао, и дода смијешећи се у брк: „Мило ми је што си се вратио у моју вјеру“. Ја ћу му неку годину касније донијети на поклон један велики том Николајевих дјела, која је у другој половини 70-их почео да издаје у Диселдорфу епископ Западно-европски Лаврентије, написавши му као посвету:

Први си ми, брате Радоване,
у младости далеке ми дане,
у колиби под Бијоске стране,
о владици причо Николају
и мудрости његове бескрају

И заиста, понешен оним штивима која ми је поклонио Дурковић, гледах како да дођем до Молитава на језеру, тих Давидових псалама српске и свјетске књижевности XX-ог вијека, али ми Дурковић даде фотокопију свога примјерка, кад га, на повратку из Мораче видјех у Београду. Сретох том приликом и Матију Бећковића с ким нађох савршено заједнички језик. Затекох код њега Милована Ђиласа коме сам, преко заједничког нам пријатеља Живорада Стојковића, послао једну од оних својих честитки, замоливши га да се, као аутор књиге о Његошу, огласи поводом Ловћена у западној штампи у којој је он, као дисидент, имао пролазност. На жалост, он ми, дугим писмом од 8. марта 1971, одговори врло смушено и противречно: како он не одобрава оно што се подузело против Ловћена, но како не би желио да се о томе јавно изјашњава из бојазни да код Хрвата не буде схваћен као српски националиста и тиме не допринесе погоршању српско-хрватских односа, али да се не оглашава и зато што се донекле диви Мештровићу колико Његошу. Како сам му, разочаран, одговорио равном мјером, то приликом нашег сусрета код Матије то питање не дотакосмо, него одмах уђосмо у полемику поводом комунистичког зла учињеног црногорском и уопште српском народу, а кога је он био један од виновника. Исто тако не сложисмо се ни поводом Сољженицина, кога је он оптуживао да је у заблуди и да хоће да поврати царизам у Русију, додуше додајући да не би то написао, пошто се аутор „Архипелага гулага“ тада налазио на удару совјетске и свјетске љевичарске пропаганде. Колико год да се био за своја велика согрешења покајао и због њих у Брозовим тамницама испаштао, и колико год да је Матија на његао утицао, Ђилас је у суштини био остао бољшевик по оној Његошевој:

"Што се црним задоји ђаволом,
обешта се њему довијека..."

Како позатрајах у Београду, позва ме једног дана Антоније Исаковић, бивши члан Централног комитета Србије, али који је због своје доследности и због свог романа „Трен“, у коме је начео забрањену тему Голог Отока, пао у немилост режима, али сачувавши своје некадашње везе, и који ми рече да би волио да се видимо, што је, наравно, одговарало и мојој жељи, јер смо се знали већ неких седам-осам година. Он ме одведе на ручак у Кошутњак гдје ми тихо саопшти да је нешто чуо у вези са мном и да би било боље да се што прије враћем у Париз, што наравно учињех.

Ту се ускоро сретох са својим земљаком јеромонахом Амфилохијем Радовићем кога не бијах видио од ђачких нам дана у Манастиру Морачи, а који је је у међувремену све богословске школе био завршио, тезу о Григорији Палами на универзитету у Атини одбранио и у Светој Гори се подвизивао. Био сам запамтио неку годину од мене млађег дјечака жеравичавог погледа из порте манастира Мораче, а сада је преда мном стајао висок и танак калуђер црне браде, у чијем је погледу горела она некадања ватра оплемењена великом благошћу и мисаоношћу, стеченим кроз толике године проведене у служби Највишему. Био је позван из Грчке, гдје је проводио вријеме између Свете Горе и свога манастира крај Атине, да неколико мјесеци држи предавања на Институту Светог Сергија у Паризу.

Наравно да је био чуо за моје залагање за спас Ловћена, што је било довољно па да се нађемо, а некмоли све остало: наше морачко дјетињство у вихору братоубилачког рата, страхоте почињене од стране комуниста распамећених марксистичко-лењинистичком идеологијом, најстрашније богоборство, сељачке радне задруге, Голи Оток, са кога су повратници већ самим својим изгледом уливали ужас у народ, свеопште страдање Српства…

Наравно да смо говорили и о владици Николају, тачније речено, он је говорио а ја га слушао, изненадивши ме једном приликом тврдњом да Николај као теолог превазилази и самог Његоша, што сам тек касније схватио да је тачно, кад сам увелико запловио океаном Николајеве духовности. Имасмо срећу да тога прољећа у Париз дође Сољженицин и да га сретнемо, којом приликом му Амфилохије даде један мали храстови крст, рад светогорских монаха, на коме написа Крестоносцу Александру, што великог руског страдалника и пророка веома дирну. Мало иза тога допутова из Београда и Матија, тако да неколике недјеље проведосмо мање шетајући по обалама Сене, а више сједећи и плачући на ријекама вавилонским.

Ипак се, послије путовања на сахрану оцу у Морачу у фебруару 1975, осмјелих, утолико прије што је и сам режим почео да схвата какво је грдило на Ловћен навалио, тако да идућег љета опет дођох у Црну Гору и том приликом, након тридесет љета, опет ходочастих у Острог, што затим описах у свом „Писму из Острога“, које објавих у „Монду“ од 16. новембра 1975. Ево из њега само неколика редка која дају представу како о мом странствовању, тако о прохујалом времену и мојој еволуцији током њега :

«Прво што осјетих, стигавши једног јутра пред манастир, би неисказиви мир који се просто на ме сливао одозго са литица као да спере са мене прашину са путева свијета. Имадох осјећај да овај свети предио не бијаше никад престао да обитује у мени… Појави се један млади монах и пође пред нама к Свецу кроз мала врата уклесана лучно у стијени, врата којих се нијесам сјећао, јер сам као дијете не сагињући се кроз њих пролазио. Исто тако у капели да бих, последњи пут, цјеливао крст на грудима Светитеља, требало је да се на прсте пропнем, а сада да се дубоко поклоним до појаса…»

Већ идућег љета 1976. походих наша друга велика светилишта: Милешеву, Сопоћане, Жичу, Студеницу и на крају Хиландар у друштву јеромонаха Амфилохија који ме, прије ходочашћа у Свету Гору, поведе код оца Јустина Поповића у манастир Ћелије крај Ваљева, гдје доспјесмо касно увече, тек послије неколико сати вожње због три-четири прегледа од стране милиције и привођења у Удбу у Лазаревцу.

Навелико сам описао то виђење са овим Божјим човјеком у свом „Сусрету с оцем Јустином“, објављеном у „Православном вјеснику“ – (Мessager ortodoxe) – 1982, да бих се овдје на томе задржавао. Само треба да кажем да је том приликом било много ријечи о владици Николају, као великом богослову, пророку старозавјетног кова, видиоцу тоталитарних зала, фашизма и комунизма, што ће их Европа породити у XX-ом вијеку, и која ће погодити многе народе земаљске, посебно руски и српски народ. У једном тренутку усред разговора, отац Јустин ускликну: «У неким својим духовним узлетима, Николај превазилази чак и Светог Саву», па брзо устаде, прекрсти се и дода: «Опрости ми Свети Саво!» Затим нам исприча један догађај као свједочанство Николајеве пророчке моћи: послије једне литургије и проповиједи у својој цркви-задужбини у завичајном му Лелићу, Владика је позвао народ на причешће, обративши му се овим ријечима: «Онај који се од вас први данас причести, умријеће кроз годину дана», што је изазвало огромно узбуђење у мноштву које је испуњало храм, али, како се у напрегнутој тишини нико није јављао, то је Владика кренуо к свештенику који је држао путир, рекавши: «Ја ћу.» У том је Владичин отац Драгомир завикао из масе: „Нећеш ти сине, него ја!“, први се причестивши и доиста преставивши се кроз годину дана.

При окретку из манастира, прозорљиви богоугодни старац примијети поглед који ми се оте на околне шумовите падине и сјајна небеса, па ми рече, савршено изражавајући тај мој душевни тренутак: «Понесите мало од ове лепоте у очима». Једна од најљепших ријечи с којом ме са мајчиним благословима, икад неко на пут испратио. Али послије тог доживљаја, као у роману Достојевског, већ кроз два-три дана сударих се са сасвим друкчијом стварношћу: позив из Савезне Удбе да се одмах јавим на такозвани информативни разговор. Пуна два сата сам по јулској жези, али не заискавши воде да се то не би протумачило као моја слабост, на неком од спратова великог здања у улици Кнеза Милоша, одолијевао разноразним питањима двојице врло званичних али уљудних инспектора, а да од мене нијесу могли ништа искамчити. Напротив, када се изразих похвално о мојим париским пријатељима за које су ме питали, један од њих рече: «Па ви све најљепше о вашим пријатељима», на што му ја одговорих: «Да нијесу такви, они не би ни били моји пријатељи». А што се тиче достављања и шпијунирања, рекох им да се не бавим тим пословима и да за њих свакако имају пуно добровољаца који једва чекају, што им се некако свиђе. Коначно их орасположих кад им се изразих повољно о Марксу, а нарочито кад им саопштих да су самоуправљање и несврстаност на великој цијени код француских социјалиста, те се тако спасих.

У Паризу сам једва чекао излажење првих томова Николајевих дјела у издању владике Лаврентија у Диселдорфу, држећи их на дохвату руке и показујући их пријатељима који су ме походили из отаџбине. Једном приликом дође ми у посјету честити Драгиша Витошевић, коме су љепота његове главе, његов књижевни дар и његово родољубље, увелико надокнађивали и донекле потирали остатак његове појаве изобличене рахитисом у дјетињству тако да се сиромах једва кретао, али је разговор с њиме је био права свечаност. Он насумице отвори један од првих Николајевих томова, који садржавао управо Молитве на језеру, и наглас прочита :

„Сунце ми говори о сјају лица Твога. Иним језиком говори сунце, а иним језиком говоре звезде, но сви језици налевају се из истих гласница. У тебе су гласнице, и Ти пусти први глас што задрхта у глувилу и безобличју ничега, и разби се у безбројне гласове и гласоноше као громовни облак у капље кише“. Затим застаде и, узбуђен до суза, тихо примијети: „Зар да за ово, већ четрдесет година, не зна мој народ?!“ Заиста, довољни су једна реценица или један стих великих стваралаца па да се увиди њихова величина. Драгиша настави да се чуди: „Зар да један овакав великан буде предмет толике омразе и острвљености и да се на њега дижу читаве хајке?!“

Јесте, било је хајки на Николаја, на Цркву, на Србе који су се жалили на  зло на Косову, на ћирилицу, на браниоце Ловћена, хајке које су, осим ове последње, до мене тек издалека допирале али, како је у међувремену Николај са Његошем, Достојевским, Дантеом, постао један од сапутника мога живота, то ме жестока кампања која се повела на њега током љета 1981. веома погодила. Све је почело изјавом Брозовог босанског сатрапа Бранка Микулића, који је Брозу градио виле и намјештао му да убија медвједе по свом вилајету, да је владика Николај ратни злочинац, упоредивши га, њега, заточеника из Дахауа, са чудовишним жрецом чудовишне Ендехазије, кардиналом Степинцем! Такође се гневно оборио на Србе у Босни зато што су, између осталог, тражили да подижу храмове, док су муслимани, Микулићеви Хрвати несметано подизали своје, а посебно што су се усуђивали да долазе у цркву „без социјалистичког знака“ – ваљда је требало да, умјесто крста, носе срп  и чекић  и петокраку – због чега су неки од њих били хапшени и осуђивани.

Наравно да су се наше српске удворице одмах укључиле у хајку, у чему је предњачила „Политика“ са чланком Мирослава Стојановића,  који немам времена да потражим за ову прилику у свом архиву, али кога се добро сјећам објављеног масним словима, под довољно речитим насловом „Васкрсење мрака“, 4. септембра 1991. Аутор је отишао тако далеко да је, да би избјегао да каже како је владика Николај био депортован и заточен у Дахуу, као и стотине хиљада других жртава тог злогласног логора, написао у свом уводнику како је Николај у њему само био конфиниран, што би био јединствен случај међу многим милионима нацистичких сужања. Не знам да ли је Мирослав Стојановић икад изрекао за овај недостојни текст, своје mea culpa.

Није се око шта имало писати „Политици“, али сам, као његов сарадник током 60-их, писао Нину који је похитао, већ се не сјећам чијим чланком, да се укључи у блаћење Николаја. Ево једне реченице из тога писма, које ће „Нин“ објавити тек након десет година пошто му је послато, априла 1991, гдје се, између осталог, овако питам и чудим: „Зашто толика галама на Владику? Зашто се тако бездушно прогони тај човјек који цијелог свог живота радио само о души? Уминула је донекле с временом мржња чак према великим људоморама и аждајама свјетским те се о њима данас разложније пише и говори, а ево још не јењава према Николају!“ И даље: „Не миче се проклетство с Владике због његовог непријатељског става према новој Југославији. И док се због тога, већ цијелу једну вјечност, Николај каменује, дотле се Мештровић за исти или још тежи гријех на Ловћен узвисује! А требало би да их обојицу њихов дар подједнако искупљује!“

Осим кроз писмо, дадох својој муци одушка кроз пјесму „Граја на владику“, коју углавном сочиних на једној клупи у парку иза Богородичине цркве, док је око мене падало лишће с кестенова и липа, пјесму која такође почека скоро деценију да буде објављена, прво у „Огледалу“, гласилу Народне странке у Црној Гори, потом у „Православљу“ почетком јуна 1991, поводом преноса Николајевих моштију из Америке у Србију и његовог проглашења за светитеља, затим прије неку годину у посебном броју „Књижевних новина“, посвећеном владици Николају, и ево сада у „Истини“.

Коректура и опрема текста: Словѣнски вѣсник

Изворници: Стање ствари / Творац града