Валериј Халилов: О СЕБѢ, МУЗИЦИ, МАРШУ „ГЕНЕРАЛ МИЛОРАДОВИЋ“…

Међу страдалима у авионској несрећи ТУ-154 био је и генерал-поручник Валериј Халилов, композитор, главни војни диригент Русије и умѣтнички руководилац ансамбла „Александров“. Прѣносимо дѣлове из неколиких његових интервјуа, у којима он говори о свом дѣтињству, занимању, вѣри у Бога…

---

О крштењу и вѣри

Крстили су ме са четири године. Растао сам у селу под Киржачом, моја бака је била вѣрујућа, притом нѣ просто побожна, као и све старице тог врѣмена, него вѣрујућа дубоко, искрено. Често ми је говорила: „Унуче, нити смо ми започели, нит је наше да укидамо“. Зато су ми се Православље и црквени живот чинили нечим савршено органским, непромѣнљивим и правилним.

Дрвена капелица што је стајала у нашем селу је била срушена, и о празницима су све баке ишле у манастирску цркву у сусѣдно село. Ја сам ишао заједно с њима и још памтим, премда сам био мали: шуме наше су бајковите, владимирске… пољане под шумским јагодама, кубета црквица. Чак и сама руска природа очарава, па како је могуће не волѣти Цркву макар као дѣо руске духовне културе – ја уопште нѣ разумѣм!

[pullquote]

Отац Валерија Халилова био је Лакац — припадник малог, старосѣделачког кавкаског народа, који насељава углавном Дагестан. Лакци су махом припадници сунитског огранка исламске вѣроисповѣсти, и броје око 160.000 душа.

[/pullquote]Бѣјах једар, поштено да кажем, ово сам сад овако мршав. Био сам уопште онако пуначак, дебељушкаст, био сам већ, да тако кажем, стармали човѣчић. Тата је био комуниста и мама, користећи ту прилику што је тата радио, а ја био на селу, каже баби: „Дај-дер док му нема оца“.

Нѣје да је тата био против, али знате каква су била врѣмена? Био је армијски официр, диригент, као што је и мој брат диригент, и синовац у Севастопољу је сада диригент, узгред буди речено. Тако је учињено можда зато што се мама бојала да уколико се сазна, отац може трпѣти послѣдице. Укратко – крстише ме.

Тог тренутка се јако добро сѣћам, кад су ме први пут крстили. Намѣстили су ме прѣд конаком, у дворишту, имали смо, тако, избу и двориште прѣд избом. Спустише ме у лавор с хладном водом. Откуд сад то? Баћушка се наднѣо нада мном, а ја бѣјах, онако, крупан деран, па му се закачих за браду. Знате како је то… Попа за браду.

Крштен сам са четири године, и кад сам спавао у прѣдсобљу, над главом ми је висила слика. Нѣ памтим каква, било је много светих људи на тој слици, али мене је по сваком „повечерју“, штоно војничким рѣчником кажу, пратила та слика. Кад сам ишао на спавање, потпуни деран, на селу у тој изби.

Затѣм је она нестала, јер бѣху таква врѣмена, кад су ишли, купили слике, иконе. А наше село је незаштићено, просто су проваљивали и многе иконе у многим нашим кућама у сеоцету једноставно… Такав је то безобразлук био. Икона је нестала. Осѣм тога, наше село је тако живописно, тако дивно, невелико, патријархално, нѣ вѣровати у нешто небеско је просто немогуће крај све његове лѣпоте.

Ето, у таквој срѣдини сам васпитаван. То је све, штоно веле, од Бога. И ова моја рускост усађена ми је у том селу.

Све то ме је упутило ка вѣри у Бога. А осѣм тога, једноставно било је и доживљаја, врло занимљивих. Пошто сам живѣо у… касније већ, сад се то зове Јакиманка[1]. Као и раније, узгред буди речено, и та црква тамо, Октобарска станица метроа. И сѣћам се – Васкрс. Људи ходе око цркве, то ми се јако урезало.

Ми, младеж, стојимо на огради око цркве, милиција нас нѣ пушта унутра. Пролазе бабе у марамама с малом дѣчицом, њих пуштају. Ми туда проћи нѣ можемо, ми смо младеж – нас нѣ пуштају, и ја се мислим: шта ли они тамо раде, шта чине, због чега нас нѣ пуштају?

То је питање – због чега? Шта ли тамо толико рђаво раде, због чега нас нѣ пуштају? Увѣк ме је туда вукло, зато што се отуд разлѣгало појање, некакви мириси, знате, од свѣћа, и све то, крстови, нека тајанственост. То ме једнако привлачило. И што су више бранили, то ме је у том смислу онамо више вукло. Има неких непримѣтних ситница, и послѣ анализираш: а зашто си тако учинио? Па зато што је баш та ситница на тебе утѣцала, зато што к Богу свако безусловно иде својим путем, а ка том путу воде, може бити, чак и некакве ситнице, нѣ знам. Знамења? Нѣ знам. Али, довело ме је, хвала Богу!

О избору занимања

Отац ми је био војни диригент. Млађи брат ми је војни диригент. Војни диригент ми је и синовац, поручник, служи као морнар у Севастопољу. То јест, моја породица је по мушкој линији династичка – војни диригенти. Захваљујући оцу ступио сам у Московску војно-музичку школу. И поштено да кажем, ступивши, ја нѣсам схватао зашто сам тамо ступио. С 11 година сам био отргнут из домаће удобности, обрео се између зидина затворене школске установе.

Притом је све било својствено војничком начину живота: устајање, узбуна, вѣжбе, тѣлесни напори. И дабоме, општеобразовни и музички предмети. Рок обуке – 7 година, ступивши с 11, завршио сам са 18. Сав мој тѣлесни, биолошки раст пао је у том периоду. Школа је у мене усадила оно професионално образовање којим се још увѣк служим. Тако сам постао војни диригент.

О духовној и војној музици

Често размишљам о унутрашњој сличности, рекло би се, супротстављених области – војне и духовне музике. Јер, војна музика има потресну снагу, и, упркос стереотипима, нипошто нѣје агресивна.

Болно ми је кад чујем како говоре гдѣ је извођење маршева – корак према милитаризацији читаве земље. Трѣбало би, чини ми се, размишљати у категоријама умѣтничког укуса. Добар марш написати је исто тако тешко, као и добру пѣсму! Сваки велики композитор има своје лице, национална музичка традиција такође: главна особеност наше, русијске војне музике, је у нарочитом мелодизму, у њеним фолклорним, народним интонацијама.

Умѣју ли саврѣмени људи усвајати класичну музику? Одредити да ли човѣк лоше или добро усваја музику се може тек пошто он научи усвајати је! А како ће човѣк за себе открити дивоту класичне музике ако му нѣсу усађивали љубав према њој од самог дѣтињства?

У сваком од нас постоји подручје отворено за све високо и добро – отворено за праву музику. А правом музиком ја називам ону што својим емоционалним упливом побуђује човѣка на најбоље поступке – изградњу, стваралаштво. И ако такозвана „лака“ музика може послужити као ненаметљива позадина, класика нѣ може никад! Слушати класику је рад душе.

Људи свѣх врѣмена су једни те исти, свагда су отворени за добру музику. Дужни смо их, дакле, просвѣћивати према својим умѣћима. Могу без хвале рећи да смо за војне оркестре отворили врата многих концертних сала: Велике сале Московског конзерваторијума, Концертне сале имена Петра Иљића Чајковског, Међународног дома музике.

И ми дѣлимо бесплатне карте без обзира на то што по свѣм законима трговине људи радије иду на догађања за која су купили карту сопственим, зарађеним новцем. Вѣрујете ли, никада нѣсам себѣ ласкао надом да ће сви наши концерти бити разграбљени, али нама људи сѣде на степеницама, само да послушају музику! И како се послѣ тога може гворити да саврѣмени човѣк нѣје способан разумѣти класику?

Ми сањамо о томе да дувачку музику вратимо у паркове, људима. Јер, људима данас особито недостаје нешто право… на послу, у свакодневици, и ми се трудимо испунити ту насушну потрѣбу живом музиком, лѣпим мелодијама.

Ево, долази на концерт типичан градски човѣк: сливен са градом, нѣ мислећи свој живот без вруће воде и телевизора, наоко залѣпљен до закорѣлости за тај комфоран живот. И одједном зачује звуке војног дувачког оркестра, урања у други свѣт и… крави се. Приупитајте га у том тренутку на шта тад мисли, и он ће сигурно рећи: на љубав, на дѣцу, на домовину, на Бога.

Знате, запазио сам чудновату ствар: дувачки оркестар једноставно нѣ може свирати лошу музику! Чак и ако музиканти рђаво свирају – свеједно та музика очарава, па макар неки звуци били изведени неправилно. То је као у природи: једном се свиђа јесен, другоме нѣ; све вене, лапавица, обућа пропушта воду. Али свеједно свако доба године је дивно!

Тако је и са дувачком музиком: сама њена природа, само дисање њено је чисто и свѣтло. Свакако управо у тој равни се музика – да ли војна или просто класична – и укршта са духовним животом. И јако бих желѣо да мој рад у људима васпитава само оно наравствено.

Имам једну шалу. Говорим религиозним људима: „Знате ли да имам друга који је написао магистарску дисертацију на тему „Утѣцај духачке музике на духовни живот духовништва?“

То је, дабоме, шала, но у самој ствари, ја опет свагда говорим о томе: техника напрѣдује, али куда људи хитају при урбанизацији? Куда хитају? У природу. Увѣк поредим, погледај шта ће се у петак радити по путевима – куда сви бѣже? У шуму, на ливаде, у природу.

Е, дувачки оркестар јесте природа, то је живи звук што се излѣва одовуд, изнутра. Па макар он свирао примитивно, чак нека и клинци свирају, аматерски оркестар – ето, те једноставне мелодије, тај примитивизам чак, у неком смислу – али произвођење тѣх звука, природних, опет кажем, на генетском нивоу нагони људе да слушају.

Уокруг се одједном окупљају, да нѣ кажем свакојаки људи, можда чак и настрани, али они се окупљају због тога што очито та наша музика на неки начин утѣче на кору великог мозга. Окупљају се. Чак и ако нѣ нѣ свира сјајно – гомила се окупља око дувачког оркестра.

О молитви у војном маршу

Рецимо, марш „Генерал Милорадовић“. Идеју ми је дао пуковник Бабанко Генадиј Ивановић, који је за врѣме моје службе у Пушкину био начелник политичког одсѣка училишта и, будући већ у пензији, написао књигу „Генерал Милорадовић“. Знајући да компонујем музику, назвао ме и рекао: Валер, напиши музику о генералу Милорадовићу, даћу ти да почиташ књигу, а ти под утиском од те књиге напиши марш.

И ето, прочитавши књигу, схватио сам да је судбина тог генерала савршено необична и не само заборављена, већ и у појмовном смислу напросто изврнута.

Генерал Милорадовић командујући заштитницом нѣје допустио противнику да се у за њега жељено врѣме сукоби с нашим трупама. Јунак рата 1812. године.

А 1824. године – декабристички устанак. Сенатски трг. Као што је познато, декабристи су извели војску. Милорадовић је био генерал-губернатор Петрограда. Кад је ујахао на Сенатски трг војска је угледала оног јунака са којим се борила против непријатеља, против Француза, и били су готови да прѣд њим просто падну ничице, јер, кад је проговорио, војници су се одмах збунили – то је био њихов кумир, њихов лидер. И један од декабриста, бивши поручник Каховски, видѣвши да ће се сада десити преокрет у устанку, из дамског пиштоља с леђа смртно рањава Милорадовића, од чега он умире.

И увѣк сам говорио како улицу Каховског у Питеру имамо, а улицу хероја рата нѣ. Хвала Богу сад су, мислим, прошле[2] године, поставили попрсје генералу Милорадовићу. Мене то веома радује.

Уопште, презиме Милорадовић се појавило након што је цар[3] позвао к себѣ Храбреновића, његовог прѣтка, и рекао му: ти си ми веома мио због своје храбрости, и постаћеш Милорадовић.

У том маршу први пут сам искористио молитву, при чему сам музику за ту молитву написао ја сâм. Таквог аналога нема. И ако се марш пажљиво одслуша, може се замислити и свѣтовни живот Петрограда, и молебан прѣ битке, и повратак тѣх руских војника. Све то с хором.

Узгред буди речено, у маршу, нашем русијском и совѣтском, то је прво увођење молитве у марш. Учинио сам то полазећи од лика који ми је наговѣстио сâм генерал Милорадовић. Зато што је он био безусловно православним, вѣрујућим човѣком, и кад год је војска одлазила на бојиште, увѣк је био молебан.

Ево како сам направио тај молебан – у Јеванђељу сам уз помоћ вѣрујућег човѣка пронашао рѣчи, посвећене „нашим војам“[4] и те рѣчи, као што се обично ради, преточио у музику. Ту молитву ћете чути на срѣдини марша – а затѣм ћете чути побѣдоносну поворку, повратак наше војске са бојишта уз почасну паљбу и опет ћете зачути први дѣо, опет  враћање свѣтовном животу. И тако, за пет или четири и по минута прѣд вама као да пролѣће живот тог славног генерала Милорадовића.

Ето, то је  марш, то је руски марш, њега сам написао. У њему нема ничега зазорног, што би се тицало, штоно кажу, извините на изразу, чизме – тога нема. То је врло свѣтован, чини ми се, веома лѣп марш. Узгред речено, многи диригенти су га заволѣли и често га изводе, премда је тежак за извођење.

О војним музичарима Русије

Једино у нашој земљи постоји уређен систем припреме војних диригената. У иностранству то постају људи који већ имају високо музичко образовање и прођено оспособљавање у физичкој обуци. А код нас војска сама ствара себѣ музичаре.

Најпрѣ Московско војно-музичко училиште прима ученике деветог разреда, и послѣ свршетка школовања они могу ступати на Институт војних диригената у бази Војног универзитета Министарства одбране. Такав систем обуке и васпитавања даје стручњака упознатог с животом армије изнутра.

Долазећи у оркестар као поручник, он већ зна шта и како радити. То се позитивно одражава на мајсторство наших оркестара. На примѣр, током параде на Црвеном тргу 1000 војних музичара напамет свира око 40 композиција. Странци се чуде усклађености и лѣпоти извођења.

---