Ирина Медвѣдева, Татјана Шишова: ЧИТАЈТЕ ХАКСЛИЈА! (2)

Шта управо код Хакслија толико запањује? Па запањује то с каквом тачношћу се све или скоро све од описаног ваплотило у стварном животу… У томе је нѣмогуће разабрати се без изласка из оквира читања књиге. А кад изађеш и упознаш се са животописом аутора, запањујеш се још више.

Татјана ШИШОВА

Ирина МЕДВѢДЕВА

Други дѣо

Култура забаве

У „врлом новом свѣту побѣђене су нѣ само болести, већ и старост: „У она одвратна стара врѣмена старци су се одрицали свега, пензионисали се, одавали се религији, траћили време на читање и размишљање – ражмишљање!… А сада – такав је напредак остварен – старци раде, старци се паре, старци нѣмају врѣмена, нѣмају прѣдаха од задовољстава…“ У чему то нѣје саврѣмена западна стварност? Па и код нас већ пропагирају „секс за врѣмешне“ и чудотворна срѣдства и срѣдства која томе припомажу. Што се пак тиче нѣпрѣстаних разонода – зарад њих и нѣ трѣба излазити из куће: само укључи телевизор – и разоноди се до умопомраченија.

Уопште је занимљиво да забаве у Хакслијевом свѣту нѣкако исувише подсѣћају на саврѣмене стандарде културног одмора: „…слѣдећих седмица нѣ једном (се) упитала да ли да се прѣдомисли што се тиче одмора у Њу Мексику и да умѣсто тога оде на Сѣверни пол са Бенитом Хувером. Нѣзгода је била једино у томе што је на Северном полу већ била, колико прошлог лѣта, с Џорџом Едзелом, и очајно се тамо провела. Никакве забаве, а хотел безнадежно старомодан – спаваће собе без телевизора, без оргуља за мирис, само нека одвратна синтетичка музика и свега двадесет пет игралишта за ескалаторски бадминтон на више од двѣ стотине гостију“.

И схватање слободе као могућности за нѣпрестано забављање и уживање је такође сасвѣм прѣпознатљиво. Ту се може приговорити: „А шта је ново у таквом схватању слободе? Зар је некад било другачије?“

А ми ћемо поставити противпитање: када, која повѣсна епоха је имала истовѣтне приоритете? И зацѣло се, осѣм Старог Рима у периоду опадања, ничег више нећемо сѣтити. А и тамо је, узгред, тако живѣо весма нѣзнатан дѣо повлашћеног становништва. А остали су им, док су ови уживали, обезбѣђивали ту могућност. У хришћанском пак свѣту поимање слободе као нѣсметаних уживања било је нѣмогуће. Чак и они што због друштвено-економског положаја могаху то себѣ дозволити (и, због слабости људске природе – дозвољаваху!) – то нѣсу проглашавали за наравствену норму.

Илустрација Фина Дина

Нећемо нашироко причати о очигледном, али ћемо ипак напоменути да у хришћанству врѣдност има једино слобода од грѣха. Те исте разоноде које живопише Хаксли, а које с нѣкаквом манијакалном насртљивошћу намећу саврѣменим људима силници овога свѣта (и многи се већ пецају на тај мамац) – те разоноде нѣсу просто грѣховне, већ по себѣ прѣдстављају тржаство порока – порока уздигнутог у норму, поставши чак и образац понашања. Разврат, рачунајући и дѣчји (о содомији Хаксли се очито нѣје одлучио да пише, премда циљања на ту „забаву“ има у књизи), колективно махнитање на „мисама солидарности“ (тако се код Хакслија назива сатанска пародија на агапе, које бѣху обичне код првих хришћана), легална и свеопшта употрѣба наркотика – све горе набројано данас прѣдставља нѣ хипотетичке, већ сасвѣм реалне циљеве глобалиста. Циљеве који се, како је то сад уобичајено рећи, налазе надохват руке. У европским школама програми „сексуалног васпитања“ одавно су постали стварност, а 25. октобра 2010. године на сѣдници ОУН један од стручњака у области образовања Вернор Муњоз прѣдложио је да се уведе „наднародно“ и „свѣтско“ сексуално васпитање за дѣцу од 5 година у свѣм државама ОУН, што је изазвало бурну расправу између чланова ОУН1. Књига која је послужила као темељ за овај прѣдлог гласи: „Радост секса мора бити главни циљ општег сексуалног васпитања“. Штавише! „Право може бити потпуно зајемчено тек онда када дѣца прођу курс општег сексуалног васпитања одмах, на почетку њиховог школовања (в. тамо).

Нова религија

Покушаји стварања некакве универзалне религије досад нѣсу овѣнчани успѣхом, али носе врло дѣлатан карактер. Час дознамо да се негдѣ гради храм за најразличитије религиозне култове, час нам, кад одемо у иностранство, нуде да као туристички објекат посѣтимо бахаистички врт. Али никако зарад тога да бисмо надивили егзотичном растињу, већ да бисмо се упознали с новом религијом, створеном у XIX вѣку, која утврђује јединство свѣх религија.

Но, постоје и озбиљније појаве. 1893. године дѣлатници наднационалне елите из чланства масонских ложа образују Парламент свѣтских религија, који је први јавно поставио питање стварања Организације уједињених религија2, 100 година је све ишло којекако, али се крајем ХХ вѣка процес активизирао. Посебно су се око стварања Организације уједињених религија паштили епископ америчке епископалне цркве В. Свинг и… бивши генсек ЦК КПСС М. С. Горбачов. Нѣје ли тако – неочекивано за марксисту-атеисту? 1993-1997. године Свинг је пропутовао много земаља, но подршку од вођа главних свѣтских религија нѣје добио. Зато су се руководиоци секата, окултних и сатанистичких заједница радо одазивали. Септембра 1995. године на подручју бивше војне базе САД Президио, гдѣ је сада смѣштена америчка резиденција Горбачовљеве фондације (такође занимљиво, је л да?), ова финдација окупила је свој први свѣтски форум, на коме је објављен основни задатак за најближу петолѣтку: излагање „темељних приоритета, врѣдности и радњи неопходних за руковођење човѣчанством на путу развоја прве глобалне цивилизације“. На другом свѣтском форуму већ је говорено да је „контрола над свѣтским религијама – контрола над човѣчанством“, па су изношене идеје некакве глобалне етике, која се демонстративно супротставља деветорма јеванђељским заповѣстима блаженства. За стварање Организације уједињених религија заинтересована је и свеприсутна Рокфелерова фондација. Али, мада је јуна 1997. године донѣта одлука да дѣлатност ОУР почне 2000. године, та замисао је практично пропала, пошто ниједна од свѣтских религија нѣје пристала званично ући у Организацију свѣтских религија. Покушаји наднационалне елите да свѣтске религије ставе под контролу засад нѣсу успѣли, али се настављају.

Што се тиче легализације наркотика – а у Хакслијевом свѣту наркотична „сома“ прѣдстављала је неодвојиви атрибут свакодневног живота – у многим земљама наркотици су дѣлимично дозвољени. Негдѣ отворено (легализација употрѣбе марихуане), а негдѣ благо закамуфлирано, под изговором такозване замѣнске терапије, када умѣсто хероина потрошачима на државни рачун издају други наркотик – метадон; у скандинавским земљама људима прѣписују лѣкове, који су чак својим називом стилски блиски Хакслију – „таблете срѣће“. Пију их одрасли, па чак и дѣца. Пију их годинама. Тачан састав тог волшебног препарата нѣје нам успѣло да дознамо: Руси што живе у тѣм крајевима гледају да се нѣ приме на те таблете. Очито ради здрави конзервативизам. Премда се може прѣтпоставити да су то антидепресанти типа паксила, прозака (чак постоји и такав филм – „Прозак нација“) итсл. Но, и без тачних података о саставу јасно је да се код човѣка ствара чврста зависност. Пијеш таблете – ето срѣће. Оставиш их – ње као да нѣје ни било. У чему се разликује од „соме“?

Ипак, све то је ствараоцима врлог новог свѣта мало. Минимум програма је, може се рећи, испуњен. И гле, комитет ОУН иступа с иницијативом за легализовање лаких дрога већ нѣ у засебно узетој земљи, него у размѣрама земаљског шара. И глобални финансијер Сорош одобрава и подржава тај „користан“ подухват.

Наука – нѣпријатељ стабилности

Ванредно је занимљива и судбина науке у Хакслијевом роману. На крају дѣла наводи се разговор Управитеља Мустафе Монда са Дивљаком и двојицом интелектуалаца – Хелмхолцем и Бернардом. Успут, избор имена и презимена Управитеља је такође интересантан. Уобичајено се сматра да је он тако назван по имену оснивача Турске републике послѣ Првог свѣтског рата Кемала Мустафе Ататурка, који је у земљи покренуо процесе модернизације и званичног секуларизма, а презиме је позајмљено од енглеског финансијера Алфреда Монда, ватреног нѣпријатеља радничког покрета. Али, намеће се и друго тумачење: „monde“ је на француском – „свѣт“, а овдѣ и јесте рѣч о једном од главних свѣтских управитеља; а Мустафа је популарно муслиманско име. У првој трећини ХХ вѣка, истина, ништа нѣје наговѣштавало „велику сеобу“ муслимана у Европу, па према томе и нагло јачање муслиманског чиниоца у свѣтској политици. Али ни штошта друго што је описано у Хакслијевом роману, рекло би се, чак ни у сну се тада нѣје могло приснити…

Но, окренимо се садржају разговора. Мустафа Монд открива карте, објашњавајући начела по којима је конструисан „врли нови свѣт“.

„Врли нови свѣт“: илустрација Мајуми Отеро

„А свѣт је сада стабилан, стамен – каже Управитељ (још један детаљ достојан пажње: глобалистичка концепција одрживог развоја појавила се много касније, почетком 70-их година прошлог столѣћа!) – Људи су срѣћни; имају све што желе, а што нѣмају, неће ни пожелѣти. Имућни су; безбѣдни су; никад нѣ болују; нѣ боје се смрти; живе у блаженом нѣзнању о страсти и старости, нѣ висе им о врату ни мајке ни очеви; нѣмају ни жена, ни дѣце, ни љубавника, дакле никог према коме би гајили јака осѣћања; тако су обрађени да практично и нѣ могу а да се нѣ понашају онако како и трѣба да се понашају. А ако нѣшто зашкрипи, ту је увѣк сома. Коју ви бацате кроз прозор, господине Дивљаче, у име слободе.

Слободе! – Мустафа се насмѣја: Тражите да Делте (нижа раса – И. М., Т. Ш.) знају шта је слобода! А сад бисте још хтѣли да схвате и Отела! Драги мој дѣчаче!“

Зарад стабилности морала се жртвовати нѣ само висока умѣтност, зато што она може изазивати доживљаје штетне за срѣћу, него и наука.

„Нѣ желимо да мѣњамо ствари – повѣрава се Монд. – Свака промѣна је прѣтња за стабилност. То је још један разлог зашто тако шкрто примењујемо нове проналаске. Свако откриће у чистој науци је потенцијално разорно; чак се и наука понѣкад мора посматрати као могућни неѣпријатељ… Мене занима истина, привлачи ме наука. Али истина је прѣтња, наука је јавна опасност. Исто је онолико опасна колико нам је била корисна. Дала нам је најстабилнију равнотежу у историји. У поређењу с нама, Кина је била безнадежно несигурна; чак ни примитивни системи матријархата нѣсу били стабилнији од нашег. Понављам, захваљујући науци. Међутѣм, науци се нѣ смѣ допустити да уништи све оно добро које је учинила.

Ето због чега тако строго ограничавамо дѣлокруг научних истраживања… Ми јој допуштамо да се бави само онѣм проблемима који су нам у датом тренутку хитни. Све остало научно истраживање се брижљиво спречава. Занимљиво је читати – настави Мустафа послѣ кратке паузе – шта су људи у доба Господа Форда писали о напрѣтку науке. Њима се, изгледа, чинило да се тај процес може наставити до бесконачности, без обзира на све. Знање је било врхунско божанство, истина највеће добро; све остало је било другостепено и потчињено њима. Додуше, мишљења су већ тада почела да се мѣњају. И сâм Форд је учинио много да се нагласак помѣри са истине и лѣпоте на удобност и срѣћу. То је захтѣвала масовна производња. Индустрија се развија нормално у условима опште срѣће, а нѣ истине и лѣпоте. И, разумѣ се, кад год би масе освојиле политичку власт, срѣћа је постајала важнија од истине и лѣпоте. Но ипак, упркос свему овоме, научно истраживање је и даље било допуштено. И даље се говорило о истини и лѣпоти као да су то највећа земаљска блага. Све до Деветогодишњег рата. Е, онда су засвирали у друге дипле. Шта врѣди истина, или лѣпота, или знање, кад вам свуда наоколо експлодирају антракс-бомбе? Тада су први пут науци притегнуте узде – тек тада, послѣ Деветогодишњег рата. У то врѣме људи су били спремни да и свом апетиту ставе узде. Само да буде мира. И од тада смо наставили да притежемо. Разумѣ се, истини то баш нѣје користило, али користило је срѣћи. Ништа нѣје бесплатно. За срѣћу се мора платити“.

Вама се не чини поразним врѣме писања овог монолога, који више подсѣћа на манифест? Ако се за контрацептиве, разарање породице, па чак и уједињавање религија може рећи да су те идеје доста давно већ лебдѣле у ваздуху, онда је овакав поглед на мѣсто и улогу науке у друштву за почетак ХХ вѣка био једноставно нѣшто нѣзамисливо. Наука је у то доба била у успону, њена улога је муњевито расла. Чинило се, још мало, па ће достићи такве висине да ће човѣк помоћу ње постати пуновласним господаром Васионе, откриће све њене тајне, научити се да њоме управља. А потом, у послѣдњим десетлѣћима ХХ вѣка, све се десило тачно по Хакслију. Такозвану „чисту науку“, теоретска истраживања у области физике и царице наука – математици – су скратили. Притом, нѣ само код нас, како мисле многи родољуби, у дубини душе остајући нѣпоправљиви западњаци (у том смислу што се до дан-данас налазе у власти опсѣне као да нас Запад упропаштава, док сâм цвѣта; из чега слѣди да су они тамо, на Западу, свеједно делије, умѣју да живе!).

Свѣтска држава

Већ смо помињали Свѣтску државу и ужасан рат, који је прѣтходио њеном образовању. Ора је да се на томе подробније зауставимо. Крајем 1920-их година, у периоду писања романа, читалачка публика је овакве идеје доживљавала као нѣшто апстрактно-философско, као излѣве ауторске уобразиље. Такав развој догађаја прѣтежна већина људи нѣје сматрала чак ни теоретски могућим. Без обзира на бурни научно-технички напрѣдак, живот бѣјаше још прилично патријархалан, земље нѣналик једна на другу, ниједна држава или која год ина сила нѣ имађаше ни финансијских, ни војних могућности за покоравање читавог свѣта. Чак ни 60 година доцније, почетком 1990-их, рѣтка грађа о томе да иза леђа западних земаља – учесница два свѣтска рата – стајаху банкари, чији основни циљ бѣше нѣ просто добит, већ постепено укидање суверенитета свѣх држава, рачунајући и велике силе (које је зарад остварења тог циља и трѣбало ослабити ратом), и да су ти циљеви у знатној мѣри били достигнути – такву грађу наше друштво скоро да нѣје појмило, пошто је она оштро противрѣчила општеприхваћеном тумачењу историје. Затрѣбало је још 20 година да, ако нѣ сви, а оно бар примѣтан број људи прѣстане с прѣзривим осмѣхом одмахивати на нѣзгодне чињенице, називајући их „конспиролошким бунцањем“ и „теоријом завѣре“. Прво – зато што је постало јако много чињеница и из прѣводних извора. А друго – зато што завѣреници, стекавши још већу силу послѣ рушења СССР, више нарочито и нѣ скривају своје замисли. У сваком случају, о неумитности глобализације, односно стварању свѣтске државе, говори се отворено. И нѣ само да се говори, него се и ради. Земље уједињене Европе (а то је већ значајан комад глобалног свѣта), лишене својих националних валута и нагло изгубљене политичке самосталности, сад су озбиљно суочене с неопходношћу уједначавања законодавства. Јер у јединственој европској држави, дѣлу и једноврѣмено праузору свѣтске државе, људи морају живѣти по једним правилима. Тај процес је, наравно, сложен (а сада због наступајућег економског колапса јединствена Европа пуца по шавовима) и наилази на отпор. Али ипак тече.

А земље „периферије“, што су даље, то су више осуђене од „центра“ на деградацију уз успављујућа пажњу обѣћања о борби са сиромаштвом, болестима и нѣзнањем. То се ради намѣрно. Нѣ трѣба имати даске у глави да би се схватило: у самој ствари, за толико година „борбе са сиромаштвом, да се хтѣло, могла се створити у свакој земљи трећег свѣта довољно јака привреда и суштински побољшати живот људи. Посебно ако се има у виду богатство природних извора тѣх земаља. Али, чак и нѣ баш богате земље (на примѣр Куба), захваљујући стварној, а нѣ тобожњој помоћи, коју је у своје врѣме указивао земљама трећег свѣта Совѣтски Савез, постајале су нѣ само нѣчија сировинска допуна, већ су почињале и да се појачано развијају, стварале су своју индустрију, науку, медицину итсл. С рушењем СССР све је то свршено, и свѣт су почели нагло да „глобализују“. За земље у развоју (приметите, успут, да их тако више нѣ називају, како нѣ би било нѣправилних асоцијација) то означава обуставу развоја, пошто периферија и нѣ трѣба да се развија. Она је дужна опслуживати центар, а сама се прѣвратити нѣгдѣ – у безљудни природни забран с нѣвеликим етнографским укључцима за опслуживање туриста (управо таква варијанта је понуђена код Хакслија), нѣгдѣ – у џиновску фабрику с коришћењем фактички ропског рада, нѣгдѣ – у стовариште штетних отпадака, нѣгдѣ – у велику јавну кућу за стране туристе, нѣгдѣ – у полигон за разне друге социјалне, медицинске и остале експерименте. Тај „врли нови свѣт“ XXI вѣка засад се тек ствара, његови обриси су тек овлаш означени, пошто би за оне што их је Хаксли називао „елитом власти“ било нѣсмотрено прѣдочавати га прѣ врѣмена. Јер, дати план прѣтпоставља радикално смањивање становништва Земље, зато што с таквом сликом свѣта већина људи бива сувишна, а ни држати их у потчињености нѣје лако. Али, како „смањити“ милијарде људи? Програми смањења рођајности, као прво, раде за будућност, а као друго, по признању самих глобализатора, нѣ дају у пуној мѣри потрѣбан ефекат. Становништво земаљског шара наставља расти. Алкохолизација, наркотизација и криминализација становништва, сида, разврат, штетни производи и лѣкови такође тек дѣлимично рѣшавају проблем прѣнасељености. Изгледа како другог излаза, осѣм распиривања грандиозног свѣтског рата, глобалисти нѣмају.

Зато су нѣке земље, уз пѣсму о „хуманитарној помоћи“, већ учињене испоручиоцима „топовског меса“. У њима десетлѣћима нѣ прѣстају ратови, дѣчаке од дѣтињства стављају под оружје и они, којима успѣ да доживе до одраслог узраста, прѣдстављају лѣпо обучене борце, нѣпрѣсушни извор регрута за ПВК (приватне војне компаније) – најамничке армије, које се потчињавају нѣ руководству ове или оне земље, већ још нѣком. Тај нѣко засад радије остаје у сѣнци, али његови (њихови) најамници, имајући у наоружању најсаврѣменију технику, све активније учествују у ратовима. „Кад су америчке трупе ушле у Ирак марта 2003. године – пише Т. В. Грачова – довезле су са собом највећу најамничку армију за читаву историју саврѣменог ратовања. До краја 2006. године њих је само у Ираку било 100.000. Тада је то практично био саоднос 1:1. Како је саопштено у изјави за штампу сенатора Џима Веба, према стању за јул 2007. године у Ираку је већ било 1800.000 најамника, док је бројност америчких редовних трупа износила 156.247“3. Мало раније у Босни однос најамника и америчких војника спочетка је био 1:10, а затѣм се овај показатељ нагло измѣнио и постао 1:1. „То значи да је 50% операција у том подручју имало тајни, подривачки и званично нигдѣ неурачунати карактер“4. „Заблистале“ су ПВК и у грузинско-осетинском рату. А ни у Либији, судећи по свему, нѣје прошло без ПВК.

Узгред, о Либији. Јесени 2010. године, кад на арапском Истоку почеше избијати типске, испланиране у једном истом центру револуције, више нѣ само „маргинални“ патриотски новинари, већ и сасвѣм уважени политиколози сѣтили су се рѣчи високопостављеног масона с краја XVIII вѣка Алберта Пајка да је за освајање власти над свѣтом тајним друштвима потрѣбно три свѣтска рата. И трећи рат мора бити с муслиманима. Јако би желѣле да грѣшимо, али изгледа да је остваривање од њега изложеног плана ступило у трећу фазу. Зацѣло ће расправе око тога да ли је рат почео или је ово тек припрема трајати док гром нѣ пукне над главама расправљача, али да се над свѣтом надносе грозни догађаји постаје све очигледније.

Сцена из плесно-драмске прѣдставе „Врли нови свѣт“ у режији Саше Шашић

Императив рашчовѣчивања

Питања врѣдносних оријентира „врлог новог свѣта“ већ смо се дѣлимично дотицали, али у роману постоји цѣло поглавље, посебно томе посвећено, и да прођемо мимо њега сматрале смо погрѣшним. Дивљак се спори с Управитељем Мустафом Мондом, који му каже да су након деветогодишњег свѣтског рата они, ради срѣће преосталих у животу људи, жртвовали нѣ само умѣтност и науку, него и хришћанство. Библија и радови богослова су закључани у сефовима, те књиге се сматрају нѣпристојним. Прѣтежна већина обитаваоца „раја на земљи“ о њима чак и нѣ слути. Елита зна за Бога, али држи да (наводимо Мондове рѣчи) „Бог је нѣспојив с машинама, медицинском науком и општом срѣћом“. У свѣту гдѣ је младости и благостања довољно за читав живот, религиозност постаје излишном. Раније су људи у Богу тражили заштиту од самоће. „Али данас – каже Мустафа – обрађујемо их тако да нѣ воле самоћу, а живот им уређујемо тако да им је готово и нѣмогуће да буду сами“.

Наш саврѣмени „цивилизовани“ живот је такође тако уређен да је осамљивање готово нѣмогуће. Прѣтежна већина људи живи у градовима или чак у мегаполисима, више сличне кошницама, неголи на људска обиталишта. Младенци се рађају у породилиштима, гдѣ се од првих минута живота налазе у окружењу прилично великог броја туђих људи (друга новорођенчад и њихове матере, медицинско особље, лѣкари). Од првих година живота дѣцу принуђују да знатан дѣо врѣмена проводе у дѣчјим колективима (јаслице и дѣчји вртићи). То се назива социјализацијом, и многим родитељима су толико испрани мозгови да жртвују здравље дѣтета настојавајући на посѣћивању дечјег вртића, чак и онда када дѣте очигледно нѣ излази на крај с таквим оптерећењем: често поболѣва, неуротизује се итсл. А даље – утртим стазама: масовна школа, факултет, посао. И свуда људи, људи, људи, огроман број људи. У крупним компанијама, које теже да живе по западним шаблонима, службенике нѣ само да тѣрају сѣдѣти у огромним просторијама прѣд очима једни другима, него их и „социјализују“ у слободне дане. Код нас је то већ добило назив „корпоратив“. Уколико нѣ учествујеш у корпоративном одмору, ти постајеш сумњив, нѣпоуздан за своју фирму.

Дивљак покушава да каже како су пороци, којима се наслађују „Врлостанци“, понижавајући.

„С какве то висине? – одвраћа Монд. – Наравно, ако одаберете мѣрила различита од наших, можда бисте могли говорити о понижењу. Али морате се придржавати једног сета правила“.

„– Кад бисте допустили себѣ да мислите на бога, нѣ бисте допустили да вас пријатни пороци унизе. Имали бисте разлог да стрпљиво подносите ствари, да будете храбри у свом дѣлању. Видѣо сам то код Индијанаца.

– Нѣ сумњам – рече Мустафа Монд. – Али ми нисмо Индијанци. Цивилизован човѣк нѣма потрѣбе да подноси ишта заиста нѣпријатно. А што се тиче дѣлања – нѣ дао Форд да му тако шта дође у главу. Цѣло би се друштвено уређење уздрмало ако би људи почели да дѣлају на своју руку.“

Нѣпотрѣбним се показују и такве за хришћане важне врлине као што су самоодрицање и пожртвованост. Потрошачко друштво може дѣлотворно функционисати тек онда кад се људи нѣ одричу од својих жеља, већ им, напротив, повлађују у највећој мѣри, какву им само допуштају хигијена и економија.

Цѣломудреност нѣ да је нѣпотрѣбна, већ је и штетна, будући да она тобоже проузрокује страст и неурастенију, а ове, са своје стране, изазивају нѣстабилност. А нѣстабилност значи крај цивилизације.

„– Нѣма трајне цивилизације – изводи закључак Монд – без пријатних порока у великим количинама.

– Али Бог је већ разлог постојања за све што је племенито, добро и херојско. Кад бисте имали Бога…

– Драги мој млади пријатељу – рече Мустафа Монд – цивилизација нѣма апсолутно никакве потрѣбе за племенитошћу и хероизмом. То су симптоми политичке нѣспособности. У правилно организованом друштву као што је наше, никоме се нѣ пружа прилика да се понесе племенито и херојски. Да би се указала таква прилика, околности морају да буду крајње нестабилне. Кад је рат, кад има опречних мишљења, кад се трѣба одупрѣти искушењима, бранити вољено биће или се борити за њега – онда, очигледно, племенитост и хероизам имају нѣког смисла. Али у данашње врѣме нѣма ратова. Улажу се највећи напори да се спрѣчи прѣјака љубав. Опречних мишљења нѣма; сви су тако обрађени да нѣ могу а да нѣ раде оно што трѣба. А оно што трѣба радити, у цѣлини је тако пријатно, толико је слободе дато иживљавању природних импулса, да заиста и нѣма искушења којима се трѣба одупирати. А ако се баш нѣком злом срѣћом и деси што нѣпријатно, молим: ту је увѣк сома која ће вам пружити одмор од стварности. Увѣк је ту сома која смирује бѣс, која мири с нѣпријатељима, која даје стрпљивост и издржљивост. У прошлости се тако што могло постићи само уз огромне напоре и године сурове моралне обуке. А данас – попијете две-три таблете од пола грама, и све се среди. Врлина је сада доступна свѣма. Бар половину морала увѣк имате уза се, у бочици. Хришћанство без суза – ето шта је сома.“

Шта је ово, ако нѣје кредо саврѣмене потрошачке цивилизације? Зар нѣсмо на самом почетку перестројке чули да нормалној земљи хероји нѣсу потрѣбни? Па и сад, мада родољубље наоко уздижу до небеса, за саврѣмене јунаке – попут Ѣвгенија Родионова или Константина Васиљева – сазнајемо углавном захваљујући напорима појединих ентузијаста, а никако нѣ државној информативној политици.

Племенитост и чедност су за глобалистичку цивилизацију опасне и штетне. Стога их као неутралишу, жигошу иронијом. „Толико је слободе дато иживљавању природних импулса“ да људи који се нѣ желе погружавати у „цивилизовано“ скотство нѣ знају куд би се од њега дѣли, и – најважније! – куда дѣвати дѣцу. А њима се са свѣх страна намећу млакост, равнодушје, трпѣљив однос према злу, и све то сада се назива толерантношћу.

Веома важне ствари Управитељ је рекао и о духовном смислу наркотизације становништва. Обично се сматра да су наркотици један од начина убиства „сувишних људи“ (премда је сома у роману безопасна), а такође и средство за одвраћање младежи од покушаја да се замисли над смислом дешавања и заузме дѣлатан, стваралачки животни став. Но, испоставља се да постоји и дубљи, духовни слој. Наркотици су дужни (у сваком случају, по Хакслијевој замисли) доводити у стање које хришћанин достиже путем дуге, упорне борбе са својим страстима. А овамо, узме пар таблета дроге, стиче трпѣљивост и кроткост. Односно то је, поред свега осталог, још и ђаволска пародија на хришћанство, која се издаје за генијални рецепт усрѣћивања човѣчанства.

Сцена из прѣдставе „Врли нови свѣт“ московског позоришта „Модерн“

Искушавање удобношћу. Блажена сома

Али најковарније образложење аутор у личности Монда износи на крају расправе, фактички дотѣрујући Дивљака до зида. На ову епизоду важно је обратити нарочиту пажњу. Управо тако и дѣјствују „цивилизатори“ доказујући „заосталим нацијама“ неоспорна преимућства вестернизованог начина живота. Дивљак, истина, остаје при своме мишљењу. Али, неће ли се многи, посебно млади људи поколебати у свом традиционализму чувши овако нѣшто? Дакле, Дивљак каже:

„– Али ја волѣм нѣпријатности.

– А ми нѣ – рече Управитељ. – Ми више волѣмо удобност.

– Али ја нѣ желим удобност. Ја хоћу Бога, хоћу поезију, хоћу праву опасност, хоћу слободу, хоћу доброту. Хоћу грѣх.

– Ви у ствари – рече Мустафа Монд – тражите право да будете нѣсрѣћни.

– Нѣка је тако – пркосно рече Дивљак – тражим право да будем нѣсрѣћан.

– Додајте томе право да остарите, поружните и онемоћате; право да имате сифилис и рак; право да нѣмате довољно за јело; право да имате вашке; право да живите у сталном страху од свега што се може десити сутра; право да оболите од тифуса; право да будете мучени свѣм могућним неизрецивим боловима.

Завлада дуга тишина.

– Тражим их сва – рече најзад Дивљак.

Мустафа Монд слеже раменима.

– Само изволите, остварите та ваша права – рече он.“

Да, управо на томе су ловили и лове саврѣмене људе. Намртво свезујући удобности и олакшавање тѣлесних патњи с утврђивањем порока као норме, идеолози новог свѣтског поретка покушавају доказати да се другачије нѣ може. Иначе ћете, веле, живѣти у вашкама, прљавштини и боловати од сифилиса. А због чега баш мора бити тако лудачког споја? Због чега се тѣлесна чистоћа обавезно мора спајати с моралним нѣпоштењем? На Руској земљи народ је живѣо благочастиво, молио се Богу и притом се редовно купао у купатилу. Једно другом нимало нѣје сметало. Чак обратно: у цркву, у дом Божји, обавезно је било долазити чисто умивеним и чисто одѣвеним. И у медицини су, док се нѣје оцртало одрицање од хришћанских норми, дѣловала озбиљна наравствена ограничења. Убиство дѣце у материнској утроби прогоњено је по закону, пацијенте су покушавали спасти до послѣдњих магновења њихових живота, „достигнућа“ попут „феталне терапије“ (прављење препарата од побачених беба) примењивана су ваљда само у сатанистичким ритуалима. Што се тиче сифилиса, то је уопште аргумент за малоумнике, пошто је нѣ само стручњаку, већ и сваком лаику познато да су такозване „погане болести“ (посебно сифилис) – послѣдица разврата, а никако нѣ чедности. Са грѣхом су у наш живот ушле болести и смрт. Тако да грѣховни начин живота, положен у основу глобалистичке цивилизације, са стопостотном вѣроватношћу нипошто нѣ јемчи неограничено благостање и стабилност, већ нагло нарастање хаоса и рашчовѣчивања; што ми и видимо у послѣдњим деценијама, кад је идеологија глобализма изашла иза кулиса на авансцену историје.

И дабоме, огромна је лаж да такав живот људе чини срѣћним. Грѣх нѣ може донѣти срѣћу зато што нас он удаљава од Бога. А нѣпатворена срѣћа могућна је само у Богу и са Богом. Одајући се власти грѣха, човѣк се одаје власти ђавола, нѣнавидећег људе зато што су саздани по слици и прилици Божијој, те свѣм силама стреми да их погуби. Глупо је рачунати на срѣћу допавши шака свог заклетог нѣпријатеља.

Нѣ без разлога житељи врлог новог свѣта нѣ могу битисати без наркотика. Баш ово указује на то да су у дубини душе сви они нѣсрѣћни и принуђени да „блаженом сомом“ заглушују своје нѣмире, страхове, чаму и што је главно – ужасну, доиста ђавољску унутрашњу пустош. Раст душевних болести, депресија, самоубистава, алкохолизма и наркоманије у онѣм земљама и онѣм слојевима становништва који исповѣдају идеологију врлог новог свѣта је очигледно свѣдочанство томе да пут ка срѣћи нѣ може бити кроз одрицање од Бога и слободу грѣха.

Пророци, занесењаци, пројектанти

Сада кад смо разабрали роман, право је врѣме да кажемо „укратко о аутору“. Олдос Хаксли био је човѣк ироничан. И у ироничном стилу је написао свој роман. Зато, када се чита, стиче се утисак да писац исмѣва своје јунаке и њихов начин живота. Све без изузетка, рачунајући и Дивљака, мада је у њему кудикамо више симпатичног него у становницима врлог новог свѣта, чија рационализација осѣћања и понашања већ нѣ допушта њихово сврставање у категорију људи. То је прѣ нѣшто прѣлазно између људи и биоробота.

Ну, рекло би се, талентована антиутопија. Аутор нас упозорава на опасности таквог прѣтѣрано рукотвореног живота, у коме је све испланирано, све ради добијања задовољства.

Да, безусловно талентован писац. Но, ми знамо и друге, нѣ мање даровите творце фантастичких дѣла. Шта управо код Хакслија толико запањује? Па запањује то с каквом тачношћу се све или скоро све од описаног ваплотило у стварном животу. Можда Хаксли нѣје био писац, већ саврѣмени пророк? Али чак ни највећи пророци Старог Завѣта нѣсу тако тачно и конкретно сликали будућност. У њиховим прѣдсказањима било је много условног, метафоричног, загонетног, допуштајућег многоврсна тумачења.

Олдос Хаксли

У томе је нѣмогуће разабрати се без изласка из оквира читања књиге. А кад изађеш и упознаш се са животописом аутора, запањујеш се још више. Испоставља се да га истински енглески хумор ниуколико нѣје омео да учествује у припреми онога чему се тако смѣјао у свом роману. Та противрѣчност се у почетку чини нѣкако нѣрѣшивом. Али што више дознајеш о убѣђењима, политичким склоностима и антипатијама Хакслијевим, о његовим пријатељима и колегама, као и о његовим пороцима (таквим као што је, на примѣр, наркоманија) – то се више разбистрава слика.

Породица у којој је Хаксли одрастао нѣје била једноставна. Његов дѣда, биолог-еволуциониста Томас Хаксли био је надахнитељ аутора теорије еволуције Чарлса Дарвина, а такође и Херберта Велса. Послѣдњи је нѣ само писао романе фантастике за радознале шипарце, него је и озбиљно размишљао о преуређењу свѣта и… био на челу енглеске обавѣштајне службе у I свѣтском рату. Погледи дѣде, Х. Велса и других с њима повезаних интелектуалаца утѣцали су на младога Олдоса и његовог брата Џулијана, који је доцније постао врло великим човѣком, стао на чело УНЕСКО и потписао епохални документ под називом „Хуманистички манифест II“, који се по праву може назвати отвореном идеолошком платформом за изградњу „врлог новог свѣта“, толико талентовано описаног у књизи његовог брата. Али то бѣше много касније, 1973. године. А почетком ХХ вѣка је управо у тој групи интелектуалаца и с њима повезаних политичара (познато је да се, на примѣр, Винстон Черчил налазио под упливом идеја Томаса Хакслија) текла жива расправа о засад још чисто теоретским разрадама. Особито су ово друштванце мудријаша занимала питања еугенике – побољшавања људске природе. Јако су желѣли да у људско друштво уведу праксу вѣштачког одабира.

Херберт Велс је још1905. написао „Саврѣмену утопију“, гдѣ се нѣје устезао да пропагира такозвану „социјалну хирургију“. Размишљајући о томе како да се искорѣне богаљи, умно заостали и душевно болесни, који човѣчанству сметају да достигне срѣћу и благостање, домислио се дотлѣ да не би било лоше „еугенички неуспѣшне“ изоловати, нѣ давати им прилике за размножавање. А многодѣтни бракови уопште су морали постати особитом повластицом!

Кад се ово зна, нимало нѣ чуди што се прослављени фантаста дружио са створитељком Лиге за контролу рађања (досцније преименоване у Међународну федерацију за планирање породице) Маргарет Сангер (по другој транскрипцији – Сејнџер). Па чак написао и похвалан прѣдговор за њену књигу „Стожер цивилизације“, у којој је она већ без икаквих умѣтничких маштарија, послено набацивала планове како се рѣшити онѣх што их је она, са својственим јој цинизмом, називала „кукољом човѣчанства“. Врло брзо тѣ планови почеше да се проводе у живот. 30-40-их година ХХ вѣка насилна еугеничка стерилизација и побачаји већ су вршени и у САД, и у Шведској, и, дабоме, у хитлеровској Нѣмачкој.

Надахнут идејама старијих другова, брат Олдоса Хакслија Џулијан је 1939. направио „Манифест еугенике“, који је објављен у веома солидном, поштованом часопису „Nature“. А почетком 1960-их, већ ушав у свѣтску политичку елиту, Џулијан се залагао за то да тада настале међународне организације СЗО (Свѣтска здравствена организација), УНЕСКО и Свѣтска банка слаборазвијеним земљама дају „повезане кредите“, то јест – пружају финансијску помоћ у случају кад руководства тѣх земаља пристану циљано смањивати своје становништво. Убрзо је то постала свакидашња, веома распрострањена пракса.

Чак је из од нас наведеног врло непотпуног списка људи који су окруживали Олдоса Хакслија јасно да се срѣдина у којој је он одрастао и образовао се може одредити као веома особена. То нѣ бѣху просто слободни мислиоци малтузијанског правца, већ људи заозбиљно усмѣрени на револуционарно преуређење свѣта. У другим врѣменима они би можда и остали „лондонским сањарима (ми ово по асоцијацији с тѣм истим Велсом. Сѣћате ли се? Он је „кремаљским сањаром“ назвао Лењина у својој књизи „Русија у магли“). Но, почетком ХХ вѣка романтици који сањаху о преуређењу свѣта испоставише се веома траженим од похлепних, грамзивих прагматика, који су до тог доба у својим рукама већ били усрѣдоточили огромне финансијске капитале, али нѣсу желѣли да се на томе зауставе, него су стремили свѣтској прѣвласти. И паметњаковићи из елитних кругова су им највише одговарали као идеолози и пројектанти тог принципијелно новог уређења свѣта.

Ко зна нѣје ли зато ушао у такву моду тада жанр антиутопије? И Велс, и Хаксли, и други идеолози борбе са „старим“, „прѣживѣлим“ врѣдностима (то јест хришћанством) излагали су своја схватања у сувљој форми – чланцима, философско-политиколошким есејима. Велс је чак један од својих радова тако баш и назвао – „Отворена завѣра“, прилично подробно размотривши у њему питање како ту завѣру остварити.

Но, како се изражавао прилично познати, вазда руководећи борбом са Спаситељем Гетеов јунак – такорећи главни пројектант врлих нових свѣтова: „Сиво је, брајко, теорисање свако!“ Умѣтничко дѣло, роман даје кудикамо више могућности да се прѣдстави и покаже како се пројекат може ваплоћавати у стварности. Јер, стварност је далеко многостранија од сваког, па и најподробнијег плана. Једна ствар је изложити тај план линеарно, по тачкама, у виду нѣкаквог костура. А друга – створити многостран модел, па још убацити у њега људе који, па макар и у твојој уобразиљи, али почињу живѣти својим животом, ступати у нѣке међусобне односе, прилагођавати се онѣм друштвено-економским и политичким условима које си им ти задао. Будући да у то врѣме још нѣје било рачунара и сложених програма који допуштају моделирање понашања људи у новим, нѣсвакидашњим околностима, ваљало се ослонити на уобразиљу мудријаша, који уз то посѣдују и књижевнички дар. Тако да, строго узев, „Врли нови свѣт“ нѣје роман, већ пројекат заодѣвен у умѣтнички облик. Сличан закључак изводи и већ поменути амерички економиста, политичар и политиколог Линдон Ларуш. „У стварности – каже он – популарни Велсови романи, попут ‚Врѣмеплова‘ и ‚Острва доктора Мороа‘, књига Олдоса Хакслија ‚Врли нови свѣт‘, Орвелови радови ‚1984‘ и ‚Животињска фарма‘ бѣху написани са циљем да се људима прикаже план стварања новог поретка“.

Линдон Ларуш (1922-2019)

Због чега је на „конкурсу пројеката“ побѣдио управо Хакслијев пројекат? О томе, баш као и о самом конкурсу, историја ћути. Али то да творци најновије историје већ нѣ прво десетлѣће у стварном животу репродукују (колико допуштају научно-техничке могућности) модел прѣдложен од Олдоса Хакслија – то је чињеница. Чињеница, која толико пада у очи, да се чак и далеки од политике научници – истраживачи пишчевог стваралаштва – изјашњавају сасвѣм јасно: „Хаксли је успѣо да испројектује цѣловит, убѣдљив свѣт вѣроватне будућности – пише И. В. Головачова у обѣмној монографији „Наука и књижевност. Археологија научног знања Олдоса Хакслија“. – Још поразније је то што саставнице управо тог романсијерског свѣта, а нѣ каквог другог од онда или доцније измишљених свѣтова чине основни садржај нашег, засад још нѣзавршеног доба“5.

На другом мѣсту код истог аутора читамо да је „Хаксли своје књижевне утопистичке фантазије убрајао у ‚утопије блиске садашњици’ (near-in Utopias), појашњавајући да се такви текстови могу схватати као пројекти, планови могућних и пожељних дѣјстава67.

Штошта би се још могло рѣћи о теоретском и практичном доприносу Олдоса Хакслија у изградњу „врлог новог свѣта“. На примѣр, о његовом активном учешћу у пројекту „МК-ултра“, посвећеном стварању и увођењу „културе дроге, секса и рокенрола“, која је младе отргла од корѣна, уносећи у друштво дух сталног бунта и у принцип уздигнутог разврата. У чијем исходу су западне земље данас морално разложене толико да су за њих већ нормални „содомски бракови“, дѣчји секс, свеопшта наркоманија у омладинској срѣдини, званично регистроване партија педофила, „сатанина црква“ итсл. Могло би се подробије зауставити и на личним Хакслијевим склоностима према наркоманији и окултизму. И на његовој опсѣднутости малтузијанством, коју је он испољавао на сваком кораку. Занимљиво би било попричати и о израженој у његовом послѣдњем роману „Острво“ јувеналној идеји стварања клубова узајамног усвајања, који ће повећавати број онѣх што добровољно играју улоге матера и очева туђег дѣтета. Уопште, много шта би се још могло приповѣдати о тако јаркој фигури ХХ столѣћа, него би нам за то било такође потрѣбно написати монографију. А ми смо читав овај разговор заподѣнуле са другим циљевима. Као прво, хтѣле смо показати планираност, рукотворност онога што многи до дан-данас сматрају спонтаним, само собом догођеним. А као друго, за читаоце је важно да знају да је „архитеката преуређења свѣта“ било сасвѣм мало. У суштини је то била мала шачица људи. Да, они су радили за оне који су имали (и сада имају) паре и власт. Да, њима је помагао наручилац који од стварања свѣта покушава овај свѣт прѣкројити на свој начин. Али какви год они били, то су само људи, а нипошто нѣ „објективни, неумољиви процеси“ или „стихијски створене законитости“, како покушавају да нас убѣде они што или учествују у тѣм тобоже објективним процесима, или им се из разних разлога нѣ желе супротставити.

Илустрација Фина Дина

А ако је тако, то супротстављање никако нѣје бескорисно. Тѣм прѣ што је људи који Хакслијев свѣт нѣ сматрају врлим и дивним, барем у нашој земљи, поприлично много. Да, воз којим нас возе у тај свѣт је већ отишао доста далеко. Али тѣм више је неопходно што је могућно прѣ повући ручну и прѣћи на други колосѣк! Друга шанса за спасење се нѣкако нѣ назире, зато што је пут у рашчовѣчени нови свѣт – пут у пропаст, у бездан.

Данас је то са сваким даном све осѣтније. Нѣ трѣба већ посѣдовати нарочито оштар њух да би се кроз запахе многобројних арома намирисала сумпорна испарења преисподње.

Мада, Господ је још раније показао чиме ће се завршити тѣ буновни пројекти стварања новог свѣта. Показао на примѣру самог аутора – Олдоса Хакслија. Он, који је с таквом иронијом сликао портрете обитавалаца „врлог новог свѣта“, фактички је поновио њихову судбину кад је, баш као Дивљакова мајка Линда, замолио своју другу жену (која је, уосталом, као и прва, била лезбѣјка и слѣдбеница „нове свѣсти“, што ће рѣћи – дијанетике) да му пред смрт дâ „сому“ – опојну инјекцију.

А сви рукописи нѣдуго прѣ његове смрти су му изгорѣли, оповргнувши тврдњу познатог Булгаковљевог лика. „Лажац и отац лажи“ је, како му се и ваља, слагао.

Посрбио: Драган Буковички

Изворник: Православие.ру

1 claritatis.cz

2 Историју питања подробније в. у: Морозова Г. Третий Рим против нового мирового порядка. М., 2009. стр. 17–22.

3 Грачева Т. Невидимая Хазария. Рязань, 2008. С. 108.

4 Исто, стр.

5 http://marsexxx.com/lit/golovatcheva-huxley.htm.

6 Huxley A. Utopias, positive and negative / Ed. and with an afterword by James Sexton // Aldous Huxley Annual. 2001. Vol. 1. P. 2–3.

7 Головачева И.В. Литература и наука в творчестве Олдоса Хаксли. Аутореферат дисертације за звање доктора филолошких наука.

(Visited 101 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *