In memoriam: МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ (1937-2022)

У среду, 23. новембра 2022. године, напустио нас је нарављиви Милован, лепореки Данојлић, благочастиви чувар ћирилице Мића. За поштоваоце његовог дела важи истина да су истовремено велики заљубљеници у свој род и језик, заточници неугаслог духа и брижни неговатељи израњављене душе која је једна и јединствена, и која сваким својем трептајем снажи све који се о њој брину. Знајући за све муке са речима, Милован се целога живота посвећивао учењу језика упућујући писма без адресе, и знаноме и незнаноме, у искреном хтењу и непосусталом труду да обједини умствовање, узлете духа и чувства. Препознавши та узвишена стремљења, нарочито у вези са чувањем ћирилице угрожене од разних бесомучника и људског отпада, уредници овог сајта су радо посвећивали простор Данојлићевој писаној речи, односно писцу који је тако дивно приметио да то што је било успешнијих, богатијих и лепших жена од његове мајке, није био разлог да јој потражи замену, па је тако и ћирилица наше незаменљиво знамење и судбина. Разоткривалац бешчашћа и лажи, стамени борац против свих видова насиља, уображености, охолости и бахатости, указивалац на циљ глобалистичких заравњавања, Милован се целога живота своме језику одуживао лепотом писане речи, надахнутом и упечатљивом живом речју, осећајући да добровољно преузети дуг никада не може да врати, бивајући испуњен задовољством што раст дуга истовремено подразумева узлет духа и богаћење душе. Слава му, и хвала!

– Редакција сајта


Преминуо књижевник Милован Данојлић

(Фото А. Васиљевић)

ПАРИЗ– После краће болести српски књижевник и песник, члан САНУ, Милован Мића Данојлић, преминуо је данас у Француској потврдили су Танјугу у породици књижевника.

Милован Данојлић рођен је 3. јула 1937. године у Ивановцима крај Љига.

Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.

Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.

Данојлић је дипломирао 1973. године на Одсеку за романистику на Филолошком факултету у Београду (Група за француски језик и књижевност). Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима „Борба” и „Политика”, у недељницима НИН и „Печат” и бројним књижевним часописима.  Од 1984. године живео је и радио у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу. За иностраног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2000. године, а за редовног 2018. године.

Милован Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца попут В. Шекспира, Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику.

Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса”, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари – огледи о себи и о другима“,  „Балада о сиромаштву”, „Личне ствари : огледи о себи и другима”, , „Србија на западу”, „Добро јесте живети”, „Писма без адресе”, „Исповест на тргу”…

Гордљивци немају тешкоћа са савешћу. Своје походе започињу узвишеним образложењима: куну се у демократију, слободан проток робе, идеја, и новца и јединствени образац људске среће, онако како су те циљеве разумели и остварили у сопственој средини, са милионима сиромашних, незапослених и лишених здравствене заштите, па би, великодушно, да усреће и остатак планете. (Цитат: Редакција СВ)

У једном интервјуу за наш лист, Данојлић је о поетском путовању навео: „То путовање  је само себи циљ, и оправдано је по мери изражајне убедљивости. Јак и тачан израз ослобађа, без обзира на садржај и угао гледања. Не знам колико у томе успевам, на другима је да процене. Од светског зла, и од самог себе, повремено се одмарам пишући дечје песме. Што се тиче ироније, она обезбеђује отклон према појавама и збивањима. Она изоштрава поглед одозго и искоса, обезбеђује спасоносно растојање, ограничава муку живљења. Дошло време за свођење рачуна, у животу и у поезији”.

Познати писац је говорио да није имун на захтеве сујете, али да му је истина важнија и дража.

–Можда је моја скромност плод силне нескромности и разочарања у оно што сам достигао. Строг сам – нису ми потребни критичари. Шта год о мени рекли, ја сам у порицању отишао даље од њих. Поезија, између осталог, полаже тежак испит из искрености. Строгост упућује  на скромност, а скромност је ствар интелигенције, до које веома држим – истакао је писац.

Рекао је и да су за њега порази поучнији и људскији од победа.

– Победе заглупљују. Погледајте шта све данас чине светски моћници, па ћете се уверити у тачност овога што рекох. Поуке од пораза су непотрошиве, док се капитал победника из дана у дан троши и изопачује. Овај низ губитака, од почетка деведесетих, учинио нас је мудријим него што смо били. Остаје нам да јачамо изнутра и да верујемо у победу врховне правде, без тријумфа, истицао је Милован Данојлић.

Народи се рађају и умиру; опстанак на историјској позорници ваља заслужити. Кад се окрену леђа Природи и њеном оностраном надгледнику, остаје батргање усамљеничког ума. Провала осветољубивог безбожништва, ојачана је НАТО бомбардовањем и очајништвом јаловог индивидуализма преузетог са љубљеног нам Запада. (Цитат: Редакција СВ)

Нинову награду добио је за дело „Ослободиоци и издајници”. Добитник је Октобарске награда Града Београда, Змајеве награде, признања „Бранко Ћопић”, „Исидора Секулић”, „Десанка Максимовић”,   „Златни сунцокрет”,  Жичке хрисовуље, награде „Милош Ђурић” за преводилаштво, „Раде Драинац”, Ордена Светог Саве, Велике награде Иво Андрић…

Изворник: ПОЛИТИКА

ДИСАО СА СРБИЈОМ, И ЊЕНОМ СУДБИНОМ

ПИШЕМ као што дишем, а ваздух је један и заједнички свим људима одређеног поднебља и времена. Хтео – не хтео, делим судбину свог племена, очајавам са њим, и одупирем се у његово име


Језик је најлепши дар који песник добија од свог народа, а песма покушај давања уздарја – говорио је вансеријски песник, романописац, есејиста и преводилац, академик Милован Данојлић.

Одавно и с разлогом сврстан међу класике српске књижевности, Данојлић је преминуо јуче ујутру у 86. години у француском граду Поатјеу, у којем је живео од 1984. Био је не само међу највећим мајсторима пера, већ и међу најплоднијим: његова библиографија садржи више од сто разноврсних остварења – неколико десетина песничких књига, исто толико романа, есејистичких књига, збирки песама за децу, огледа, расправа, превода.

Живео је углавном на Западу, али је, како је сам говорио, дисао са својом земљом, са њеним језиком и са њеном судбином.

Прелазак на латиницу је, разуме се, лични избор сваког грађанина. Човек има право на однарођење, као и на самоубиство, само би му требало предочити шта чини. Овако, ћирилица се напушта несвесно, гази се важно обележје националне културе из неодговорности, незнања и глупости. (Цитат: Редакција СВ)

Рођен у селу Ивановци код Љига 1937. године, од куће до школе и назад сваког дана пешачио је 14 километара и према сведочењу његових земљака успут читао књиге и наглас учио. Помажући оцу Веселину и мајци Винки, чувао је стоку, скупљао пшеницу, окопавао кукуруз и због бунтовне природе, вазда осетљив на разне врсте неправде, неколико пута истериван из школе. Када су га 1953. удаљили из Гимназије у Љигу отишао је у Београд, где се једно време издржавао продајући новине, међу којима и “Вечерње новости”. Годину дана касније случајно је на улици срео Оскара Давича, захваљујући коме су му објављене песме у новопокренутом часопису “Дело”. Две године касније те песме су прерасле у дебитантску књигу “Урођенички псалми”. Са 20 година запослио се као новинар у “Борби”, где је током једног ноћног дежурства дошао на идеју да напише песму о трамвају. У наредне две, три ноћи настала је књига “Како спавају трамваји” која је, као велика новина у нашем стваралаштву за децу, дочекана хвалоспевима и критичара и младих читалаца.

Данојлић је завршио студије романистике на Филолошком факултету, постао стални сарадник неколико листова и књижевних часописа, а потом се одселио у Француску, где је једно време живео помажући власнику једне кројачке радионице. Сећајући се тих дана у разговору, за “Новости”, који је дао поводом 85 година живота је рекао:

– Разносио сам пакетиће. Сећам се да сам, кад бих ишао у “Диор”, носио и своје рукописе.

Имали су фото-копирнице на сваком спрату и тамо сам их копирао. Једном сам однео пробне узорке у “Пако Рабан”, док сам чекао да их приме и преправе узео сам књигу да читам. Секретарица се касније јавила мом газди и упитала га: “Какав вам је ово курир који чита Платона?”

У два наврата био је лектор за српско-хрватски језик на Универзитету у Поатјеу, а био је и стални сарадник париског радија. И све време је неуморно писао, готово до последњег даха. Ове године су му изашле последње две књиге, збирка стихова “Исповест на тргу” у издању СКЗ и “Дедоумице о природи и људима”, са поднасловом “Песме за озбиљну децу и неозбиљне одрасле”, у издању Културног центра “Рибница”.

Ћирилица је наше писмо, једно од знамења наше самобитности. Лепа или ружна, савршена или с манама, она је незаменљива. Нисмо је усвојили на конкурсу за најлепше писмо. Она је наша судбина, а судбина се носи, без роптања и самохвалисања. (Цитат: Редакција СВ)

Међу његовим многобројним и разноврсним делима издвајају се песничке књиге “Псалми”, “Недеља”, “Ноћно пролеће”, “Баладе”, романи “Драги мој Петровићу”, “Како је Добрислав протрчао кроз Југославију”, “Балада о сиромаштву”, “Ослободиоци и издајници”, књиге лирске прозе “Змијин свлак”, “Година пролази кроз авлију”, путопис “Брисани простор”, есеји “Чишћење алата”, као и четири књиге записа “Писма без адресе”. Међу малишанима веома су радо читане књиге “Како живи пољски миш”, “Фуруница јогуница”, “Песме за врло паметну децу”. Велики траг оставио је и као преводилац Бродског, Арагона, Паунде, Јејтса, Бодлера, Сиорана, Шекспира. Као посебан подвиг означени су његови изузетно надахнути препеви Шекспирових “Сонета”, објављених пре три године.

Песник и академик Матија Бећковић, који се деценијама дружио са Данојлићем нам је рекао да му је колико јуче мејлом послао своју најновију песму “Тамо далеко”:

– У тој песми је и стих “Јејтс и Езра Паунд у Ивановцима”. Тамо их је довео Данојлић, а ево сада видим да им се придружио.

Летос на отварању библиотеке у Љигу, која је добила име Милована Данојлића, Бећковић је, између осталог, рекао:

– Нико није изгледао узнемиренији и несигурнији, а имао здравију и стабилнију реченицу.

Нико није видео толико страног света а раскошније описао и више видео у локвици кишнице на путељку у Ивановцима него у свим речним сливовима, морима и језерима. Овај рођени песник био је и рођени самац. Нико није више путовао и странствовао, а написао мање путописа. Нико није научио више страних језика, а теже комуницирао с људима. Нико се није брже извињавао, а за то имао мање разлога. Нико није више избегавао неспоразуме, а чешће у њих упадао. Њему сам посветио стихове: Никада нисам чуо ни видео/ Човека који се толико стидео/ А што је најлепше од свега у свему/ Стидео се због оног најлепшег у њему.

У саопштењу САНУ се наводи да је Данојлићев одлазак велики губитак за Српску академију наука и уметности, као и за српско друштво и свеукупну националну културу. Огласила се и Српска књижевна задруга, чији је Данојлић био председник пуних 10 година.

– Увек делујући мимо и књижевних и друштвених шаблона, увек узимајући слободу за врховно начело, лако прелазећи преко свих унутаркњижевних граница, пишући и за децу и за одрасле, Данојлић је постепено израстао у јединствену фигуру српске књижевности, која подједнако води рачуна о очувању онога што смо баштинили од предака, као и о потреби да се иде даље, да се долази до истински нових подручја књижевног израза. Као неко ко добро познаје духовни хоризонт модерних времена и ко јасно осећа ништитељске импулсе у самом срцу нашег доба, Данојлић је језик претворио и у извор снаге свог уметничког израза и у вредност која је, посебно у малим културама, на најјачем удару. Предводећи годинама СКЗ, Милован Данојлић је своја најдубља књижевна уверења и свој добро познати облик јавног деловања довео у ону врсту склада која је, упркос свим тешкоћама, омогућила и њему и Српској књижевној задрузи да очувају оно што им је остављено у наслеђе.

Демократија, слобода медија, људска права… Несрећне речи, принуђене да изражавају оно што не садрже и у шта не верују. Речи су у тежем положају од обесправљених и поробљених људи: сурово експлоатисане од моћника, у немогућности да се бране, изнакажене по пророчанству из Орвелових романа. (Цитат: Редакција СВ)

Данојлић је био један од 13 интелектуалаца који су основали Демократску странку. За своја дела добио је све најзначајније награде и признања. Једна му је помогла да оствари сан. Када је био дечак волео је док чува овце да седи на једном платоу на врху брда и гледа возове који су одлазили у Београд. Одатле су почела његова прва маштања о одласку у велики свет, а истовремено је сањарио и желео да направи цркву. И подигао је Цркву Светог Николе, баш на том месту, на братовљевом имању, новцем од “Виталове” награде.

Испод те цркве, у породичној гробници биће и сахрањен, а датум ће бити накнадно објављен. Велики писац је иза себе оставио супругу Сању Бошковић, која предаје словенске језике на факултету у Поатјеу и синове Стефана и Борислава, који су менаџери.

Запад је бандитска дружина

Неуморан духом и на речима, Данојлић је и у последњем интервјуу за наш лист реаговао на актуелна збивања:

– Овде има разумевања за Запад често више него за Русију. Скандализован сам због тога.

Запад је бандитска дружина лопова, разбојника, пљачкаша, која се навалила на Русију на најгори могући начин. Људи једва чекају да уђу у ЕУ, а не знају где улазе, нити шта ће да раде.

ЛАКШЕ ЈЕ УХВАТИТИ ЗЕЦА, НЕГО ДОБРУ РЕЧ

– ПИСАЊЕ прозе је одустајање од ђаволске работе сажимања. Кад осетим јачи прилив енергије – оно што се некад звало надахнуће – и извесну поверљивост у дисању, извесне нарочите импулсе у мишљењу, бацам се на писање стихова. За прозу је довољна нешто нижа температура. Трагање за тачном речју је суштина нашег посла. Лакше је ухватити зеца на легалу, него добру реч у свом невидљивом скровишту. Пун сам самопоштовања према језику, то ме усмерава, али ме донекле и спутава – говорио нам је Данојлић.

Језик је наше моћно оружје, последња линија одбране. Он је охрабрујући знак здравог колективног живота. То нам нико, без нашег пристанка, не може одузети. Вековима су га, по задимљеним колибама, неговали и усавршавали гуслари, приповедачи, ткаље и преље. Све сте нам узели, али језик не дамо, узвикнуо је Петар Кочић, пркосећи, у Сабору, аустроугарским окупаторима. Докле га будемо волели и богатили, живећемо као народ. У ту тврђаву туђин нема приступа. (Цитат: Редакција СВ)

КАКО ЖИВИМО, ТАКО ГОВОРИМО

ДАНОЈЛИЋ је често упозоравао на (не)бригу о српском језику и писму и у једном од интервјуа, за “Новости”, поручио да “како живимо, тако говоримо и мислимо”:

– Ако живите неким вештачким, неприродним животом, дакле најчешће у политици, али и у другим областима, онда ћете тако и говорити. Ако живите истинску људску пустоловину, онда ћете се тако и изражавати, са оним што носите у души и у глави. Ова небрига према језику која се код нас осећа је опет у вези са тим неистинитим, неприродним животом и са тежњама да се укључимо у некакав имагинарни Запад, који изгледа сасвим друкчије или не постоји тамо где неки мисле да постоји. А ми смо ту где смо.

* * * * * * * *

Брат Драгутин Данојлић, у Ивановцима код Љига, покрај пишчеве задужбине и породичне гробнице

Мој Мића, значи, није издржао

Велики песник, књижевник и академик није, нажалост, дочекао да Градска библиотека у Љигу добије његово име. Био је Данојлић веома срећан због одлуке да се културна установа у овој варошици убудуће зове по њему, а ту радост није крио ни летос, у јулу, када је, поводом његовог 85. рођендана, у дворишту љишке библиотеке било приређено књижевно вече, на ком је представљена његова нова књига “Испосвест на тргу”, у издању Српске књижевне задруге.

Враћао се сваке године, преко лета, својим родним Ивановцима код Љига. На брду Камаљ, у Ивановцима, одакле пуца поглед на читав Качер и добар део Шумадије, подигао је 2000. године своју задужбину – цркву Светог Николе. На сеоском гробљу, поред храма, на Камаљу, налази се гробница, у којој ће бити сахрањен један од највећих српских песника и књижевника…

– Нисам до малочас знао да је Мића умро – каже, скидајући капу, Драгутин Данојлић, рођени брат књижевников, кога смо затекли у радовима око ограде поред цркве на Камаљу.

Црква на Камаљу; Фото Б. Пузовић

– Мој Мића, значи, није издржао. Не могу ништа да кажем, ово је велики шок за мене.

У Ивановцима су поносни на свог великог земљака, који је сваког лета долазио у родно село. Често је бивао домаћин великих светковина које су приређиване у селу, на којима се окупљало и старо и младо. Није заборављао ни љишку библиотеку, у којој је, одмалена, стицао прва сазнања о књижевности…

– До краја године, библиотека би требало и званично да понесе име Милована Данојлића, а у договору са његовом породицом биће основан и легат овог великог српског мајстора пера – каже Драган Радовановић, директор Градске библиотеке Љиг.

– Академик Милован Данојлић, пустолов и становник света, знао је да само ови наши крајолици, брда, земља, вода, ваздух, карактер нашег народа могу надахнути стваралаштво, аутора више 70 књига. Остаје нам да кроз његово дело разумемо вредност живота. Градска библиотека кроз своје будуће име “Милован Данојлић” наставиће да баштини сећање, лик и дело највећег књижевника нашег краја.  Б. ПУЗОВИЋ

* * * * * * * *

МИЛОСАВ ТЕШИЋ, АКАДЕМИК

НЕЗАВИСНИ МИСЛИЛАЦ

МИЛОВАН Данојлић поседовао је свеобухватан књижевни дар: песнички, прозни и есејистички. Kао независни мислилац и неуморни радник био je проницљив и оштроуман критичар ововремене светске стварности, уверљиво указујући на многе њене изопачености.

Фото Ж. Кнежевић

Ма колико да је у животу странствовао, он је и духом и душом, о чему уверљиво сведочи његово веома обимно дело (првенствено оно литерарно), био укопан у родно тле, толико срођен с њим да се понекад стиче утисак да одатле никад и нигде није одлазио. Данојлић је књижевним пословима, а посебно језичкој материји, приступао са посвећеношћу карактеристичном за приљежног, стаменог и маштовитог српског земљоделца, у чему је јединствен у српској књижевности.

ЕМИР КУСТУРИЦА, РЕДИТЕЉ И ПИСАЦ

НАЈФИНИЈИ ЈЕЗИЧКИ АЛАТ

ПРВИ који је успешно, читав свој живот, чистио алат, али не онај који се користи за стругање дрвета или метала него онај најфинији – а то је језик – рекао је, за “Новости”, Емир Кустурица.

Фото Г. Шљивић

Присетио се Кустурица првих читања Данојлићевих књига које су за њега биле откровење, укључујући и “Добрицу који је протрчао кроз Југославију” која га је одушевљавала као један могући филм…

– Међутим, израз језички односно синтакса коју је имао је била снажнија од свих других прозних писаца који су постојали у његовом веку, а оно што је посебно одушевљавало јесте његов живи однос према стању ствари и према ономе што се дешава данас у свету. Никад нећу заборавити како се пре неки дан јавио из Париза једном заједничком пријатељу и рекао да ови Европљани виде невољу у којој су се нашли као квар на трафостаници а не да им се дешава један системски лом потпуно изнутра. Срећна околност је била што му је Андрићев институт доделио награду за животно дело и што га је то посебно усрећило, јер је у Србију долазио највише због свог завичаја, а све мање због свега оног што се дешава у тим великим променама једног прогресивног капиталистичког друштва.

МИРО ВУКСАНОВИЋ, АКАДЕМИК

СВЕСТРАНО ОБДАРЕНИ ПИСАЦ

– Знао је Мића Данојлић, свестрано обдарени писац, преводилац и интелектуалац, да се завичај најлепше из даљине доживљава. Зато је годинама боравио у француском граду, да би лепше писао о својој земљи и о српском народу. У Ивановцима је синовима подигао куће а себи, на очевини, на брдашцу између два стабла, малу цркву. Тако је објавио две тестаментарне жеље и надам се да ће бити испуњене.

Фото Д. Миловановић

Имао је обичај да назове, кратко каже поздрав и нешто упита. Недавно ми је у телефонском разговору казао да своју јединствену и велику збирку речника намењује Библиотеци САНУ. Рекао сам да има времена за договор, али о томе, нажалост, ми не одлучујемо – рекао је, за “Новости”, академик Миро Вуксановић.

ДУШАН КОВАЧЕВИЋ, АКАДЕМИК

МАЈСТОР ЉУДСКИХ ПРИЧА

Напомињући да је Данојлића упознао преко његових сјајних књига, пре више од пола века, академик Душан Ковачевић је за наш лист истакао:

– Био је мајстор обичних, људских прича и ушао у српску литературу као аутор новог и лепог рукописа из свог краја, који није напустио целог живота. Сећам се његових прича како је дошао на школовање у Београд.

Фото Н. Скендерија

Више је пешачио него што се возио и спавао на сто места, пре него што је стигао у престоницу, а када је отишао у Француску скућио се у месту које подсећа на његов завичај. Последњи пут смо се видели и разговарали пре два, три месеца у САНУ око неких предлога за нове чланове. Отишао је велики и драги писац.

Изворник: Вечерње новости

Избор и обједињавање прилога, изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

(Visited 107 times, 1 visits today)

Зоран Туцаковић

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *