Душан Милијић: КО БИ УБИО ФРОЈДА И ЦВАЈГА?

– Џевад Сабљаковић, Како убити господина Фројда, Лагуна, Београд 2014 –

Године 2018. обележава се стогодишњица завршетка Првог светског рата, али кад је у питању српска јавност, а поготову српска књижевна сцена, не би се могло рећи да ова година протиче у знаку Великог рата онако како је протекла година 2014. Сигурно за тако нешто постоји разлог, јер 2014. није представљала само стогодишњицу почетка највећег светског сукоба у дотадашњој историји, него је то била и стогодишњица Сарајевског атентата, догађаја који се узима као званичан повод Великог рата, те је као такав подложан најразличитијим, па и контроверзним тумачењима и преиспитивањима, која су често у циљу означавања главног кривца за крвави сукоб који је отпочео већ месец дана након судбоносног Видовдана 1914.

Стога и није чудно што је баш 2014. године у српској јавности владало огромно интересовање за Сарајевски атентат и што је било свакојаких тумачења, погледа и верзија, како међу историчарима, тако и међу књижевницима.


Душан МИЛИЈИЋ

Гаврилови и Цвајгови принципи

Док је са једне стране помало жалосно што је писцима била потребна стогодишњица атентата како би у Принциповим пуцњима коначно пронашли инспирацију и схватили да се од тог догађаја може начинити солидна прича, са друге стране је било и претерано да се у тако кратком временском интервалу (углавном током јуна и јула 2014) на све стране штампају студије, брошуре, зборници и књижевноуметничка дела посвећена Младој Босни и Гаврилу Принципу.

И београдска издавачка кућа Лагуна објавила је уочи стогодишњице сарајевског Видовдана две књиге директно повезане са чином самог атентата: једна је збирка прича и есеја под заједничким насловом Гаврилов принцип, а друга је роман новинара Џевада Сабљаковића Како убити господина Фројда.

Очигледно је издавач желео да успостави равнотежу и пружи могућност за два дијаметрална погледа на Сарајевски атентат, јер док су аутори (њих четрнаест) у збирци Гаврилов принцип углавном на страни младог атентатора, те оправдавају крајњи поступак његовог бунта, поготову Владимир Пиштало у есеју „Принцип и процес“, дотле Сабљаковићев роман гледа на Младу Босну нешто другачијим очима, малтене са једне потпуно неочекиване географске и културолошке дистанце, а Принципов се чин тиме приближава акту организованог терора неких варварских сепаратиста над државом која је првенствено цивилизација, па тек онда окупатор.

Мада је сама идеја романа оличена већ у наслову, читалац не може бити сигуран да ли се ту ради о питању („на који начин убити?“) или о вапају („забога, како могу да убијем!“), а и радња оставља довољно могућности за оба тумачења.

Главни противник младобосанаца, а аустроугарска држава је то свакако била, посматра се у Сабљаковићевом роману кроз призму њене престонице Беча – али не Беча као политичког, него Беча као културног и научног центра. Ипак, много је битније гледиште једног босанског младића, који уочи самог Видовдана 1914, управо у сусрету са представницима таквог цивилизованог Беча, доживљава неку врсту просветљења, након чега напушта младобосанску идеологију Владимира Гаћиновића и практично прихвата онај угао гледања који је мање-више карактеристичан за схватање према којем је скован термин „belle epoque“, односно „лепа епоха“, како се неретко назива вишедеценијски мирнодопски период у Европи, који је практично прекинут пуцњима Гаврила Принципа.

На први поглед, радња заиста делује занимљиво и оригинално. Аустријски барун Лотар фон Беркс позива јуна 1914. престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију у свој замак Острожац надомак Цазина у Босанској крајини, али након што принчевски пар откаже своју посету, у замак долази ни мање ни више него елита царског Беча, попут Сигмунда Фројда, Штефана Цвајга, Роберта Музила, Густава Климта… Сви они наћи ће се на мети церемонијал-мајстора Калина и његовог друга Небојше, јер њих двојица, као припадници младобосанске идеологије, у сваком Аустријанцу виде окупатора, па би им убиство Фројда, Цвајга и осталих барунових гостију било исто што и атентат на аустроугарског престолонаследника (који им је ипак измакао, те ће се за њега побринути младобосанци у Сарајеву).

Међутим, како буде лично упознавао једног по једног госта, нарочито док буде водио дуге и дубокоумне разговоре са Фројдом, најзад и пошто се заљуби у једну младу гошћу, Калин не само што одустаје од своје првобитне намере – схвативши притом да ти паметни и културни људи немају везе са Аустроугарском као окупаторском силом – него се одриче и револуционарних идеја којима се био задојио дружећи се са Гаћиновићем. Зато овај својеврсни конвертит не може а да се не запита: зар треба једног старог, мудрог и културног научника убити само зато што је Аустријанац?

У ствари, питање је много комплексније, јер би пуцњи у неколико Аустријанаца значили и убијање једне „лепе епохе“, због чега је потребно рећи и нешто више о овом термину, тачније о његовом пројектовању на Сарајевски атентат.

Пошавши од логичне претпоставке да је бољи мир него рат, лако се може доћи до закључка да је било лепше живети без трзавица макар и у једној монархији каква је била Аустроугарска, него ратовати зарад ослобађања народа који вековима чами у ропству, било аустријском, било турском. У том погледу, атентат на аустроугарског престолонаследника заиста делује као нагли, такорећи варварски прекид једног наводног периода благостања.

Штефан Цвајг (1881-1942) и Сигмунд Фројд (1856-1939)

Сигурно није случајно што се међу измишљеним гостима баруновог замка налази и Штефан Цвајг, који ће 1942. објавити књигу Јучерашњи свет и у њој лепим бојама насликати, такорећи глорификовати период уочи Првог светског рата (не налазећи разумевања чак ни за ратове балканских земаља против Турске империје). Разуме се, један добро ситуирани Бечлија није ни могао, а вероватно није ни хтео, јасно да сагледа све проблеме са којима се тада суочавао народ једне најпре окупиране, а потом и анектиране покрајине.

Није на одмет дати једно грубо, можда и непримерено, али ипак сликовито поређење: Цвајгово одушевљење „лепом епохом“ би из угла младобосанаца изгледало исто онако како би из Цвајговог угла деловало било чије одушевљење немачком државом након 1933. године.

На основу свега, могло би се рећи да Сабљаковићев роман супротставља два гледишта на период уочи Великог рата, цвајговски и младобосански, па иако је потпуно апсурдно поредити их и стављати у исту раван, превагу односи оно прво гледиште, јер је главни јунак романа прихватио такав став и схватање.

(Ваља напоменути да се у самом роману нигде експлицитно не повезују „лепа епоха“ и Цвајгов Јучерашњи свет – јер се радња дешава скоро три деценије пре него што ће ово дело бити написано – па би се можда и сâм писац, ако би којим случајем видео овај текст, изненадио асоцијацијом коју је његов роман изазвао, штавише могао би и тврдити како му тако нешто није било ни на крај памети, али уопштено гледано, заиста се може повући јасна и недвосмислена линија на релацији „belle epoque“ – Јучерашњи свет – Сабљаковићев роман.)

Млада и стара Босна

Заплет романа, међутим, није разрешен Калиновом одустајањем од убиства оштрожачких гостију – напротив, пре би се могло рећи да заплет тек тада почиње, јер Небојша, други потенцијални атентатор, нема никаквог разумевања за угледне Бечлије и спреман је да иде до краја, па да убијањем неколицине Аустријанаца добије какву-такву сатисфакцију за дугогодишње ропство свог, српског народа.

Свима је јасно да је посета угледних Бечлија цазинском замку чиста фикција, али је такође један вид фикције и став који Небојша, представљајући босанске Србе, гаји према Аустријанцима. А пошто је радња убачена у историјски контекст, могло би се рећи да се таква фикција граничи са фалсификовањем.

Наиме, ниједан следбеник младобосанске идеологије никада није запуцао на неког Аустријанца само зато што је овај био припадник аустријске, односно немачке нације. (Иако међу баруновим гостима има и Јевреја, треба и њих посматрати као аустријске држављане и носиоце аустријске културе.) Да су заиста желели тако да се обрачунају са Аустроугарском, први би Владимир Гаћиновић искористио прилику да током боравка у Бечу убије неког аустријског научника, књижевника, сликара, банкара… А сарајевски младобосанци, у том случају, не би ни морали да иду чак до Беча, јер довољно је чиновника, војника и трговаца немачке народности било у Сарајеву и свуда по Босни – но Гаврило Принцип и Недељко Чабриновић ипак нису на њих пуцали нити су икада показали било какву мржњу према њима као према појединцима.

Џевад САБЉАКОВИЋ, аутор романа

Истина, остала је негде забележена Принципова изјава да би „запалио“ Сарајево кад би га „могао сабити у кутију шибица“, а на суђењу ће и Недељко Чабриновић рећи како му је долазило на памет да упадне у Босански сабор и да баци „с галерије бомбу међу посланике“ јер је сматрао да су „они хуље и кукавице“. Међутим, чак и овакве нихилистичке мисли младобосанаца дотицале су се само политичара (и то првенствено оних босанских Срба који су својим политичким деловањем дали легитимитет аустроугарској окупацији), али никако обичних грађана, које год националности да су били. (Није наодмет подсетити да се творцем термина „Млада Босна“ сматра писац Петар Кочић, који је, такорећи, био идеолошки противник те исте омладине – дакле, био је међу онима на које су Принцип и Чабриновић могли запуцати као на представнике окупаторске власти.)

Какве год анархистичке идеје да су имали, једно је сигурно: припадници Младе Босне никада не би ни поставили питање о убиству „господина Фројда“, нити о убиству Штефана Цвајга, нити о убиству било ког обичног грађанина Аустроугарске, тако да је идеја коју Сабљаковић провлачи кроз цео роман неутемељена и представља обично средство у функцији одбране „belle epoque“-а и васпостављања цвајговске носталгије за Аустроугарском, али сада из чисто босанског угла, јер на крају крајева – овај роман је једно трагање за исконском босанском (али не младобосанском) идеологијом.

Пишући о баруну Фон Берксу и младом Калину, аутор је заправо писао о Босни, о њеним вечитим проблемима, о њеној потрази за сопственим коренима, али и о сталном уплитању туђих корена. Фон Беркс своју славу и господство гради на бечким гостима који га посећују и то би требало да буде јучерашња Босна, док би Калин био отелотворење оне Босне која је пронашла себе, своју прошлост и своје особености, које је не стављају ни под турску, ни под аустријску, па ни под српску шапу.

Ако главни јунак доживљава Фројдову науку и Гаћиновићеву идеологију као две могућности и ако се притом опредељује за Фројда (односно Цвајга и „лепу епоху“), то би значило да Босна, између аустроугарског и југословенског земана, треба да се определи за онај први, те да будућност изгради делимично и на том периоду своје историје, свеједно што се тај период назива окупација (или што би Кочић рекао: „укопација“).

Може се Сабљаковићев роман схватити и као једна бајка о измишљеној посети чувених Бечлија забаченој Босни, али баш из тога произилази низ питања: зашто на силу од Острошца правити Карлсбад, зашто од Босне правити Швајцарску, зашто од аустроугарске окупације опет правити „лепу епоху“? Можда зато што Босна и даље трага за сопственом историјом и судбином, па је принуђена да се и даље дичи аустријским замком, аустријским племићима, бечким гостима и бечким ђацима – а то заиста многима делује примамљивије од неуредних, збуњених и плаховитих младобосанских усијаних глава.

У потрази за коренима и аутентичношћу, Сабљаковић је дошао до Калина, Босанца чију вероисповест не сазнајемо ни до краја романа (самим тим, не сазнајемо ни његову националност, јер у Босни су те две ствари потпуно поистовећене, нарочито након доласка Аустроугарске 1878), осим што можемо претпоставити да тај човек у себи носи идеју старог и ишчезлог богумилства као нечега што би једино могло бити аутохтоно босанско, поготову ако се гледа кроз призму савремених теза које заступа културна елита босанских муслимана. (Сигурно није без значаја што Бечлије у Сабљаковићевом роману језик Босне и Херцеговине редовно називају „босанским“, мада није искључено да би тадашњи Аустријанци заиста употребили дотични термин, поготову ако су се о балканским приликама обавештавали од Бењамина Калаја и његових присталица.)

Фројд ван домета

Не може се рећи да Сабљаковићево поигравање са историјским личностима и њихова фиктивна посета Босни није оригинална и смела идеја, али стављање те приче у контекст сарајевског Видовдана ипак није најсрећније решење, а због самог тренутка објављивања романа, читав заплет и недоумица у коју је главни јунак доведен може деловати провокативно, свеједно што је таква недоумица прилично апсурдна и што је сваком читаоцу јасно да се никад није могла десити.

Разуме се, као и сваки историјски догађај, и Сарајевски атентат увек ће бити предмет нових уметничких интерпретација, јер свако има право да донесе своје виђење и наметне своју идеју, али опет под условом да се уметничка слобода не претвори у окретање историје наглавачке нити у мерење давних догађаја аршинима модерне политике. Кад се као инспирација јави једно ишчезло време, онда се са том епохом треба и храбро суочити, па схватити да она није имала само једну, лепу („belle“) страну медаље.

У збирци Гаврилов принцип као уводни текст објављен је есеј Владимира Пиштала „Принцип и процес“, који смо већ споменули, а у коме се о водећим европским силама уочи Великог рата говори реално а не идеално.

Поготову је карактеристична једна мисао из дотичног текста која би на неки начин могла разјаснити порекло Сабљаковићеве визије Аустроугарске као носиоца културе и цивилизације:

„Свака империја нужно настоји да помеша своју културу и свој империјализам.“

Јасно је шта из тога следи: чим избије буна против окупатора и колонизатора, лако је рећи да је то, уствари, побуна против културе, и то не само против културе дотичне државе, него против културе и цивилизације уопште, без обзира на то што су колонизована подручја имала аутохтону културу много пре наметања окупаторске културе.

Због тога Владимир Пиштало даље напомиње, као да упозорава:

„На Кавказу се нису тукли против Пушкина. Код Стаљинграда се нису борили против Гетеа и у Босни се нису бунили против Рилкеа. Рилке је био ван домета Андрићевог кмета Симана.“

Само ћемо додати да се ни Млада Босна није борила против Фројда и Цвајга – они су били ван домета видовданских атентатора, али ће две деценије касније бити на нишану једне идеологије која се родила усред цивилизоване Европе и која ће у Беч доћи на велика врата.

Зато онај вапај (или питање) из наслова Сабљаковићевог романа делује тако сувишно и апсурдно у датим историјским околностима, јер таква мисао заиста никоме није ни могла пасти на памет 1914 – па остаје отворено питање зашто би неком пала на памет након читавих сто година.

(Visited 52 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *