In memoriam: РАЈКО ПЕТРОВ НОГО (1945-2022)

У понедељак, 28. новембра, на први дан Божићног поста, напустио нас је Рајко кочоперни Петров из Херцеговине Ного од Куча. На језик, народ и себе није дао. У светлост заљубљен, бескраја вазда жедан, наливен тугом сирочета и узнет духом епских јунака, Ного је личне и народне удесе истрпео постојано, не дозволивши да му падне песничка креста и занемоћа перо у десници руци. Одговоран небу самоме, песмом се молитвено вазносио у његошевске висине, нештедимице нас посипајући прегрштима бунџијских стихова, грумењем осољене земље и освештаним прахом и пепелом. Олиричени Кочић и осудбињени Његош, Рајко је уз то био и остао самосвојан и аутентичан, љути жир херцеговачког храста са ореолом мирисног плавичасто-љубичастог дима херцеговачког „равњака”, Болани Дојчин „с босиљком у души”. Вечна му слава, и хвала!

– Редакција сајта


БОЛЕЛИ ГА СВИ ЈАДИ СРПСКОГ РОДА

Прошло је много година како сам се са светом опраштао. Онда је Онај у чијој је то надлежности рекао: Хајде још мало. Али под одређеним строгим условима. Не жалим се. Све је како треба, осим што ништа није како треба.

Говорио је овако, за „Новости“, песник Рајко Петров Ного, док се борио са дугом и тешком болешћу. Пре пет година, после операције каротиде, доживео је тежак мождани удар. Изгледало је да ће бити стављена тачка на његово песништво. Али, велики побуњеник против смрти се са том пресудом није мирио. Док се буквално борио за дах, борио се за реч, за песму. И у тим тешким тренуцима, стварао је врло интимну поезију. А, онда је Онај у чијој је то надлежности неочекивано рекао: Нема више. Песник је јуче у 78. години преминуо у свом дому. Уз њега је била његова супруга Љиљана. Дочекао је своју последњу збирку „Са постеље боланог Дојчина“, коју је пре месец дана објавила „Православна реч“.

Фото: Ж. Кнежевић

Рођен је 13. маја 1945. у Боријама код Калиновика, у Херцеговини. Окренут прошлости и прецима, говорио је да је старином из Рашевића, црногорског племена Кучи. Као дечак сањао је да му језик буде „сабља“ убојита, а перо главна „алатка“ у животу.

– Јутрос је, на први дан великог поста, усуд исписао из живота и преселио у вечност историју српске књижевности песника Рајка Петрова Нога. Господ га је рано лишио топлине породичног окрића, али му је као сирочету дао снагу и дар да храбро и достојанствено искорача своју животну стазу и да као велики песник ударце судбине неизбрисиво преточи у своје лирске кардиограме. Као потомка солунца и својих духовних предака младобосанаца, Дучића и Шантића, и њега су дубоко оболели сви јади целог српског рода, а посебно његовог херцеговачког завичаја – рекао је, за „Новости“, један од његових најближих пријатеља Гојко Ђого.

Ного је метеорски засијао на небу југословенске поезије средином шездесетих година прошлог века. Прву збирку „Зимомора“ објавио је 1968. као студент југословске књижевности на Филозофском факултету у Сарајеву, добио Бранкову награду и изузетне оцене књижевне критике. Сећајући се тог времена за наш лист је рекао:
– Али награду не бих добио након погане полемике са једним моћним, а данас канда заборављеним песником, да председник тог жирија није био Меша Селимовић. Меша је позно до славе дошао, па је волео и знао да властима удари контру.

Ного је био уредник часописа „Лица“, секретар Удружења књижевника БиХ, уредник у издавачкој кући „Веселин Маслеша“, а од 1982. живео је у Београду. Најпре је радио као уредник у издавачкој кући БИГЗ, затим као предавач на Филозофском факултету у Источном Сарајеву.

Пет година после дебитантске збирке објавио је песничке књиге “Зверињак”, “Безакоње”, “Планина и почело”, “Лазарева субота”, “На капијама раја”, “Хајдучија”, “Недремано око”, “Не тикај у ме”, “Преко пепела”, “Сонет и смрт”… У болесничкој постељи написао је књигу “Мождани удар”, збирку “Документарни детаљи”, коју је објавила Компанија “Новости”, као и “Са постеље боланог Дојчина”. Писао је и за децу, објавио је и студију о поезији Скендера Куленовића “Обиље и расап материје”, књигу есеја “Сузе и соколари”, књигу сећања “Запиши то Рајко”, а био је приређивач и писац предговора за неколико веома значајних издања. Превођен је на више језика, а 2009. двојезично на српском и енглеском изашла му је књига “Тајни знаци” коју је саставио и са групом руских преводилаца и песника превео Андреј Базилевски. Приредио је и неколико високотиражних антологија српске народне поезије. Добитник је готово свих најзначајнијих књижевних награда, међу којима су Змајева награда, “Ђура Јакшић”, “Јован Дучић”, “Меша Селимовић”, “Десанка Максимовић”, “Милан Ракић”, “Извиискра Његошева”, “Печат времена”…

Фото: И. Маринковић

– Као што је онај од Сријема Рајко остао сам у Сријему, тако је и Рајко од Херцеговине дуго самовао и боловао на Вождовцу – рекао је за наш лист академик Матија Бећковић. – Али, Рајко Ного је за себе исплео невидиму и неподериву капу у сонетној форми и постао после Дучића и Шантића најизведенији и најподвезанији песник који нам је стигао из Херцеговине – како сам пред њим рекао када је примао „Жичку хрисовуљу“ у Жичи. Док је боловао, ја сам га опевао. Ево те песме:

Богами сам добар ко ме васпитавао
и племенит сам ко ме подизао
добро сам се држао ко ме саслушавао
и порастан сам где сам порастао


Доста научих ко ме је учио
добро сам прошао ко ми је судио
мало сам мучен ко ме је мучио
није чудо кад бих промироточио

Напомињући да је са Рајком пријатељевао више од пола века, упознали су се у априлу 1968, песник Мирослав Максимовић нам је рекао:

– Последњи пут разговарали смо, телефоном, пре два дана. Био ми је и кум, на венчању. Проживели смо заједно много тога, и у Сарајеву, и у Београду, Херцег новом, Подаци, Дубровнику, и где све не. Поезија је била органски део наших живота, али сад ми је пред очима само Рајков кочоперни младалачки лик који дрчно и дрско улази у живот. Тако је ушао и у поезију, да би убрзо изашао на широко поље националне културе. Сад је у историји српске књижевности. Отходе господа.

Био је Ного члан Међународног комитета за истину о Радовану Караџићу, а са њим га веже пријатељство из студентских дана, када су их, заједно са Душком Трифуновићем, прогонили агенти босанске Удбе.

– Упознали смо се 1968, када је млади и бунтовни Ного певао да треба наступати „ђоном“ и “окрлежити вријеме“ – каже, за „Новости“, писац Милисав Савић. – С Душком Трифуновићем је тада обишао добар део Југославије, најављујући повратак перонске поезије у стилу Мајaковског. Неколико година касније побегао је из Сарајева у Београд, пророчки наговештавајући, заједно с Мешом Селимовићем, да на националном плану много шта не штима у граду на Миљацки и у Босни. Од прогона покушао је да га заштити и Крлежа. Док се није скућио, нашао је уточиште у мом скромном стану.

О разлозима зашто је морао да напусти Сарајево, пошто је претходно добио батине и био саслушаван, наводно због тога што није имао личне исправе, Ного је, за „Новости“, говорио:

– Ама није залуд Андрић писао да се у Босни сваки драм нежности душом плаћа. Код толико лопова и битанги који су овој земљи о глави радили и раде, нас су – по шумама и горама наше земље поносне – снимали, прислушкивали и шпијали, а онда нам душу на памук вадили, саслушавали и понижавали.

НА НАС И ГАДОВЕ

Свет се ипак дели на нас и гадове
Нас треба побити што гадови живе
Због тих шиљовратих глистоногих нежних
У моме су крају пропиштале њиве


О да хоће штогод крупно да се деси
Небитницо тмаста небитнога века
Од тебе оболех цркнућу а чека
Јогунасту младост неко крај дирека


На цео свет плазма пружа пипке своје
Ко медуза већ га у нехају срела
А ја започео бат-недохват храбро
Ја бескраја жедан гугутко дебела

Био је Ного члан првог сазива Сената Републике Српске од 1997, а поново је изабран 9. априла 2009. године. Свог пријатеља, Радована Караџића до последњег дана није заборавио. Тако jе пре двадесетак дана у нашем листу реаговао поводом тортуре над хашким оптужеником, што му је билo и последње оглашавање у јавности:

– Британци спроводе тортуру над Радованом у том убиственом логору зато што је непокоран – рекао је Ного. – Он је поносит човек и веома држи до достојанства, а то тамо не постоји. Они неће стати са тим мучењем и веома сам забринут за његов живот. Према њему се примењује расистички однос који је британска империја примењивала према „нижим расама“ из својих колонија. До пре четири месеца имали смо контакт бар једном седмично, а од тада ниједног позива нема. Сви контакти су му прекинути, осим што му повремено дозволе да се чује са супругом Љиљаном. Забрањено му је да се чује и са ћерком и са сином. Радован је из породице веома здравих и дуговечних људи, а ако сада напрасно умре, то ће неспорно бити убиство. Већина Срба, хашких осуђеника, умрла је у затворима на необичан начин. Оно што се дешавало њима, сада се дешава и Радовану и Младићу. Запад хоће да до краја докусури Србе, нарочито оне који су стварали Републику Српску, а и њу саму. То су и сада покушали на изборима па нису успели, али настављају са својим убиственим намерама на сваки начин, укључујући тортуру према Радовану. Страшне су то ствари.

Истичући да је Ноговом смрћу српска поезија изгубила великог песника, а он дугогодишњег пријатеља, песник Ђорђо Сладоје је, за „Новости“, рекао:

– Проклети новембар – ономад нам узе Милована Данојлића, а ево сад и Нога. Био је песник изузетне језичке моћи, евокативне снаге и готово савршеног артизма. Ретки су песници који су тако инвентивно укрштали традиционално и модерно, историјско и савремено, профано и свето, лично и колективно. А нико у нашој поезији није тако сугестивно и потресно преплитао свој случај сирочета са судбином српског народа, личну тугу са историјском и моралном тугом која је притом прожета неком заумном ведрином удеса. Написао је низ антологијских песама, сонета нарочито и незаборавне странице лирске прозе о своме убогом завичају. Готово целу деценију, опхрван тешком болешћу, он се и буквално рвао и натпевавао са смрћу.

НЕМА ВЕЧНОСТ

Овај мук је очај коначнијех ствари
Њихов слеђен напор од кога се сéди
Све је овде једном хтело бити друго
А све нема вечност бездушно заледи


Ово је бела долина кристала
Од звука влажна и препуна сене
Ова мртва студен залеђено време
Вечни мир и покој одсуство промене


За утробу земље привезани немо
Сад несвесни слепи и уклети али
У сну стари немир отвара им зене
За покрет и у сну опет све би дали

Академик Милосав Тешић истиче да се од живота опростио нежни бунтовник српског песништва, лиричар који је певао крепко, одрешито и храбро, укрштајући у свом певању, уз меланхоличан доживљај света, митско, историјско и савремено.

– У искреном сапатништву с народом којем припада, он је, пишући пуним срцем, маестрално преображавао мотиве из нашег епског песништва у чисту и врхунску лирику – каже нам Тешић. – Ного је, уз остале високе естетичке домете своје поезије, обогатио српску метрику и једним оригиналним метром: удвојеним јампским седмерцем. Гледано чисто песнички, његов одлазак може се схватити као повратак „сестри води”, односно као пут у чедно стање света, дисовски речено у „завичај неге“: „Зрело жито вилов доле босиоче плави/ Не презри ме прихвати ме сакриј ме у трави/ Поврати ми сестро водо своје очи меке/ На које су прогледале планине и реке“.

Поред супруге Љиљане, која је лигвиста, Ного је оставио синове Владимира, инжењера, и Петра, информатичара, као и унуку Даницу и унука Богдана.
Датум и место сахране биће накнадно саопштени.

Изворник: Вечерње новости

ДОК ЈЕ СВИЈЕТ БИО НОРМАЛАН, НАРОДИ СУ СЕ ПО ПОЕЗИЈИ ПРЕПОЗНАВАЛИ

Академик и сенатор Републике Српске Рајко Петров Ного преминуо је јутрос (28.11.2022.-прим.ред.СВ) у 77. години.

Ного је рођен 13. маја 1945. године у селу Борија, у Херцеговини, а као дјечак дошао је у Сарајево и ту започео школовање.

Након основне школе завршио је Учитељску школу у Сарајеву, дипломирао је Југословенску књижевност и српскохрватски језик на сарајевском Филозофском факултету, а магистрирао на Филолошком факултету у Београду.

Из Сарајева се 1982. године преселио у Београд.

Од 2000. године предавао је поезију и критику на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву.

За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 27. јуна 1997, а за редовног 21. јуна 2004. године.

Члан је Удружења књижевника Србије, а Управни одбор тог удружења га је 30. марта 2012. године предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.

Члан је првог сазива Сената Републике Српске од 1997. године, а поново је изабран 9. априла 2009. године.

Добитник је 23 награде, а до краја 2007. године објавио је 52 књиге.

Вријеме и мјесто сахране биће накнадно објављени, јавили су београдски медији.

Српски члан и предсједавајућа Предсједништва БиХ Жељка Цвијановић упутила је телеграм саучешћа поводом смрти Рајка Петрова Нога његовој породици и Академији наука и умјетности Републике Српске.

– Отишао је један од највећих пјесника нашег времена. Својим богатим стваралаштвом, које је допирало из традиције, мита, историје и религије, оставио је дубок и неизбрисив траг у српској књижевности – нагласила је Цвијановић.

ОТКРИВЕЊЕ

Четири јахача из босанске тмуше
Из каменог доба из крвавог спева
Затиру и прже и пред собом руше
Све што узгор стоји Само слепац пева


Коњанике црне и чалме бијеле
Мрке каурине и гавране вране
Вуке и хајдуке танковрхе јеле
Коце и конопце свилене гајтане


Иза црног сунца један димњак вири
И још чека роду На светском буњишту
Кокоти-марсовци љубичастих мрена


Колутају оком и исправе ишту
Од двапут закланог Траже да се смири
Из земље проврела крв ненамирена

Из архива Радио Требиња послушајте разговор са Ногом, снимљеног уочи научног скупа посвећеног његовој поезији и поетици, одржаног у оквиру Дучићевих вечери поезије 2014. године.

За своје плодно стваралаштво тада је скромно навео да се “није претргао” по оној “боље тање а боље” Мајаковског, а кад се подвлачи стваралачка црта, констатовао је да је “вријеме је да се затвори радња, да се не квари ово досад”.

Академик је нагласио да су вјера наша православна, наша богата књижевности и култура – посљедње линије одбране националног идентитета и да су се народи по поезији препознавали док је свијет био нормалан.

Његош, “зазидан у оном драгстору на врху Ловћена” и Дучић, говорио је Ного, и даље су снажнији него сви њихови ништитељи, а Срби смо – све док умијемо да подигнемо главу.

(Разговарала: Влатка Мусић)

Изворник: Радио Требиње

Избор и обједињавање прилога, изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

(Visited 75 times, 1 visits today)

Зоран Туцаковић

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *