Тајана Потерјахин: ЖЕНАМА СЕ ДАНАС НАМЕЋЕ СТАВ ДА ЈЕ МУШКАРАЦ ЊИХОВ НЕПРИЈАТЕЉ!

Да ли је идеја радикалног феминизма да жену ослободи од злог мушкарца? Како се у одређеним медијима у Србији женама сервира идеолошка пропаганда? Зашто идеологија радикалног феминизма није наклоњена према женским ликовима из српске историје и књижевности, попут Милунке Савић, Десанке Максимовић или Милице Стојадиновић Српкиње? Да ли је елитна култура изгубила битку са масовном културом и због чега је сам појам „елита” претворен у погрдну етикету? Ко и због чега гура иницијативу да се на попису уведе националност „Војвођанин”? Зашто је књижевност у кризи и да ли је то локални или глобални феномен?


О овим и другим питањима у 82. епизоди емисије Дијалог говорила је књижевница Тајана Потерјахин.

Водитељ: Александар Вујовић


Тајана о себи

Дипломирали сте етнологију и антропологију. Када сте осетили порив за писањем? Чиме се професионално бавите?

– Оно што сам научила на студијама етнологије и антропологије помогло ми је да истраживање спроведем темељно и организовано, без пропуста. Када сам почела да истражујем живот у Краљеву већ сам знала много о историји, духовној и материјалној култури Србије. То је један од разлога из којих сам одабрала своју студијску групу. Од како сам научила прва слова, знала сам да ћу бити писац. Знам да је то данас непопуларно рећи јер звучи претенциозно, али не могу да измишљам одговоре. Тако да ми је сав живот подређен тој судбини. Радим послове које нађем и не бирам много. Од књижевности, кажу, не може да се живи, али ја сам одабрала да живим за њу.

Тајана ПОТЕРЈАХИН

Реците нам нешто о породичном пореклу, имате несвакидашње и име и презиме. У Вашој биографији пише да сте рођени у Београду, а одрасли у Конареву. Да ли долазите у Краљево, која места волите?

– Потерјахини живе у Конареву од како је 1917. године мој прадеда побегао из Русије. Стицајем породичних околности које су изгледале несрећне, а показале се као врло срећне, одрасла сам у том селу са братом, мамом, баком и деком. Краљево зовем и завичајем и родним крајем – иако сам првих пет година живота провела у Београду, њих се не сећам. Прва сећања су бакино цвеће и прелепи Ибар. Често кажем да је моја љубав према отаџбини оно што се прелије из срца пуног љубави према Краљеву. Не долазим одвише често али се непроменљиво сматрам Краљевчанком. Цветке и стара црква брвнара у том селу су посебно место у нашем крају. Главне улице Краљева, Жича, Матарушка Бања – нису за мене места него оно од чега сам направљена. Поглед на Ибар са градске обале – спознаја о вечном току историје чији смо део.

Са изворника: Портал КРУГ


Тајана о књижевности

Глобализам је, као свака друга тоталитарна идеја, у својој  суштини антропофобан, зато су из његове агенде уклоњени појмови попут духовне вредности, унутрашње слободе, трајног идентитета и права на избор изван списка подобних избора. Занимљиво, готово једнако прецизним резом у књижевности су укинути иконични јунаци, универзалне, велике теме и сваки занос. Исушена и сувопарна, сведена на дневнополитичку есејистику и исповедну прозу сумњиве аутентичности, импотентна и понављачка, књижевност је све мање кадра да продре у непокорене сфере личности и да на том месту подигне устанак. Иако се упиње да критикује, углавном је самодовољна.
. . .
Књижевност се више не пише већ се „конотира“ и „интерпретира“, ликови се не стварају већ се са већ постојећим „поиграва“ али најчешће, у првом лицу, писац нам саопштава своја мишљења за која ће га, радије него за свет и јунаке дела, њихове дилеме и поступке, у интервјуима питати новинари. Не могу да се сетим када је последњи пут неки новији књижевни јунак отворио јавну дебату, „усијао друштвене мреже“, инспирисао студентске и ученичке полемике, нити када је неки роман потрајао у сећању јавности и читалаца довољно дуго и оправдано да постане класик.
. . .
Уместо да буде последње уточиште великих идеја, универзалних и важних тема, заједништва које не подразумева укидање разлика, идентитета и граница него сазнавање, истраживање и преплитање, књижевност је постала поље идеолошког одређења и ништа више од тога. И „њихови“ и „наши“ употребљавају је подједнако недостојно. Са саборцима маштајући о победи свог света, неспособни су да препознају поље на коме се заиста води борба за човечанство. Неспособни да се аутентичним светом и гласовима својих јунака обрате човеку, по медијима, књижарама и романима препуцавају се заправо једни са другима.

Са изворника: Нови стандард


Тајана о елити

Банализација, компромитација и политичка инструментализација појма елите племениту идеју о једнаким правима за све неосетно је деформисала у прогон најбољих, апсурдну релативизацију и подсмевачки однос према вредностима.

Представљена као мала група снобова опортуниста, припадника непријатељске високе класе, елита се тако позиционира насупрот народу и народној култури уместо да буде њен најбољи репрезент. „Не истицати се“ – прво је правило политичке манипулације чији је циљ да појединац постане  само послушна радна снага, конзумент одвојен од самог себе и својих како општих тако и индивидуалних потенцијала. Помахнитала звер шоу-бизниса, глобална индустрија забаве, има исту сврху – да трајно задржи човека у нижим сферама духа и спречи га да постане претња владавини најгорих.
. . .
Данас је елита контроверзна, готово ружна реч оптерећена негативним конотацијама које су описане у претходним редовима. Тако је и све што припада такозваној елитној култури унижено и одбачено – постмодерна није трпела класично као што хаос не подноси ред, а де(кон)струкција смисао. Означени као елитистички – дакле, претенциозни, лажни и туђи – светови лепоте отети су човеку данашњице да би му као блиско и људско, топло и комфорно било представљено само оно што изображава његове најниже пориве – али и могућности.

Са изворника: Видовдан

(Visited 125 times, 1 visits today)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *