Мухарем Баздуљ: ДОЂУ ТАКО ВРЕМЕНА КАД СЕ МРТВИ АНДРИЋ ЈАВИ ИЗ ЈОХАНЕСБУРГА

Кад би се међу пролазницима на улици спровела анкета која је најпознатија реченица коју је написао Иво Андрић, основано сумњам да би убедљиво победила реченица: „Дођу, тако, времена када памет зашути, будала проговори, а фукара се обогати!“ Звучи добро и сасвим андрићевски, само је проблем што то Андрић нигде није написао


Мухарем БАЗДУЉ

О статусу Иве Андрића у српској, хрватској и босанскохерцеговачкој култури исписују се последњих година и деценија хиљаде и хиљаде страница. Ту постоје озбиљне и како време иде све веће разлике. Кад је о обичним читаоцима реч, међутим, разлике су много мање. Андрић је и даље свуда омиљен писац, а добра илустрација тога је и фреквенција цитирања Андрића од друштвених мрежа до најразличитијих блогова и портала. Један Андрићев цитат нарочито је прирастао срцу и босанским и црногорским и хрватским и српским „љубитељима лепе речи“ који су склони опсесивном кориштењу друштвених мрежа. Знате већ сигурно о којој реченици је реч: „Дођу, тако, времена када памет зашути, будала проговори, а фукара се обогати!“

Код цитирања писаца постоји један проблем који се често јавља, а то је ситуација у којој се писцу као грађанском лицу приписују ставови које у књижевном делу изговара неки од његових јунака. Милан Кундера је сугестивно писао о неспоразумима које је сâм имао у таквим ситуацијама, а у српској јавности је пре неколико недеља велику пажњу привукла рекламна кампања америчке амбасаде где се Пекићу приписују ставови његовог (негативног) лика на шта је ефектно и убедљиво упозорила Исидора Смоловић. Такође, они који не воле Добрицу Ћосића воле да цитирају његове речи из романа Деобе које изговара један од ликова („Ми лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо другога; лажемо из самилости, лажемо из стида, да охрабримо, да сакријемо своју беду, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид српског патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно…“) као тобоже неки дубински есејистички увид до кога је сам Ћосић дошао о Србима и који представља његов властити политички став.

Таква врста неспоразума се Андрићу дешава практично редовно, а можда и најбољи пример је она реченица о „Босни као земљи мржње“, коју у познатој Андрићевој краткој причи исписују њезин (фиктивни) јунак Макс Левенфелд, па је разни стручњаци и „стручњаци“ често наводе као став самог писца као грађанског лица.

Проблем с реченицом: „Дођу, тако, времена када памет зашути, будала проговори, а фукара се обогати!“, међутим, озбиљнији је и већи. Није да њу у Андрићевој прози изговара неки лик, Мустафа Маџар, Алихоџа, Омер-паша Латас или било који други. Те реченице у целокупном Андрићевом опусу нигде нема! Нигде. Уосталом, чак ни у стотинама, па чак и хиљадама, цитирања те реченице дуж интернета нигде се не наводи где је то Андрић тобоже написао или рекао, ни име књиге, романа или приче, па чак ни неке од књига „разговора са Андрићем“ или анегдота о њему, што је жанр који је процветао након пишчеве смрти. Једноставније речено, нигде фусноте, нигде библиографске белешке, где би се рекло: књига та и та, страница та и та, издавач тај и тај, година објављивања та и та. Такође, ако се мало више удубимо, лако ћемо открити да се „цитат“ ипак свугде не наводи на потпуно исти начин, како је с правим цитатима случај. Верзија овде досад навођена је, рекао бих, најфреквентнија, али понегде, рецимо, не стоји да „дођу времена“, него да „дође време“. Верзија коју бисмо могли назвати канонском је ипак супериорна пошто се „времена“ (за разлику од речи „време“ у номинативу једнине) исто кажу и екавски и ијекавски, а пошто је код Андрића најчешће наратор екавац док су ликови ијекавци, тиме се постиже „шири спектар деловања“.

У потрази за аутором

Откуд онда та забуна? Откуд то да силни људи, често и књижевни инсајдери, као и они који се представљају као зналци Андрићевог дела, тако често и олако цитирају наведену реченицу као Андрићеву? Откуд то да се та реченица као Андрићева мисао наводи и у појединим универзитетским уџбеницима? Откуд то да је у научним чланцима у врло озбиљним часописима цитирају и антрополози, социолози, историчари?

Одговор би могао бити да је реченица сасвим андрићевска, мада није – Андрићева. Као што најчувенију реченицу Шерлока Холмса („Елементарно, драги мој Вотсоне“) Конан Дојл никад није записао, као што Богарт у Казабланки никад не каже „Свирај то поново, Сем“, као што најкрлежијански роман није написао Крлежа, него Ранко Маринковић, као што је Грејем Грин на анонимном такмичењу „Пишите као Грејем Грин“ освојио треће место, као што у песмама које знамо напамет неке стихове несвесно незнатно мењамо, тако је и епигон или просто поштовалац често у стању да суштину неке животне или ауторске филозофије боље сажме, него онај који је ту филозофију створио. Андрић није написао: „Дођу, тако, времена када памет зашути, будала проговори, а фукара се обогати!“, али могао је то написати. Реченица одлично „скида“ једну од омиљених андрићевских „цака“: склоност пословичним универзалијама које помало источњачки звуче, као она фамозна, рецимо, која каже да се може сакрити све осим љубави, кашља и сиромаштва.

Дао сам себи задатак, помало налик на заигране досетке Борхеса и Бјоја Касареса, да откријем ко је заправо аутор најславније „Андрићеве“ реченице. Сумњао сам најпре на писце попут Меше Селимовића и Дервиша Сушића, који су писали сличним тоналитетом, али комплетан опус им није ишчитан у оноликој мери, колико је Андрићев. И мада се чак у неким радовима у научним часописима исти цитат приписује и Селимовићу, испоставило се да ни он није написао поменуту реченицу, као ни Дервиш Сушић.

Илустрација Драган Стојановић

Трагао сам даље и о том трагању би се могао написати засебан друкчији текст, али дуго времена је све био узалуд. Некад већ у 21. веку је тај цитат постао толико свеприсутан да ми се чинило немогућим открити ко га први користи. Знао сам да цитат није претерано стар, да га нема нигде у предратном периоду, да се јавља некад, мислио сам, крајем деведесетих. Кад бих барем, мислио сам, нашао ко га је први навео, био бих близу открића аутора.

Имао сам неколико фаворита са самог краја деведесетих, а онда, уз несебичну помоћ комедијанта случаја, пронађен, уверен сам, први писани траг помињања фамозне реченице. Ако неко може да покаже неки старији текст у којем постоји поменута реченица, био бих му захвалан, макар то био и доказ да нисам у праву, али бисмо свеједно били ближи истини, ако већ моја теорија није истинита.

Дамирово писмо

У марту 1994. године у рубрици „Писма читалаца“ београдског недељника Време објављено је реаговање на интервју који је у јануару исте године овом листу дао сарајевски професор Здравко Гребо. На први поглед је пауза између интервјуа и реаговања предугачка, али ваља се сетити да је реч о прединтернетском времену, а и писмо је, како ћемо видети, стигло из даљине. Реаговање је објављено под насловом „Остани што јеси“ и поднасловом „Писмо Здравку Греби“.

Аутор замера Греби што се обрачунава са Сарајлијама „спашене гузице“ односно што морално пресуђује људима који су због рата побегли из Сарајева. И сам аутор је очито Сарајлија, позива се на сва општа места сарајевског сентименталног васпитања из осамдесетих (Емир Кустурица, Сидран, Бреговић, Дино Мерлин, Хари Варешановић, Саша Лошић, Харис Џиновић). У писму је, међутим, и реченица која гласи дословце овако: „И Андрић би отприлике рекао: ‘Дође вакат кад паметни заћуте, будале проговоре, а фукара се обогати.’“ Анализирајмо је прецизно; аутор не каже „Андрић је отприлике рекао“ него каже „Андрић би отприлике рекао“, није, дакле, реч о парафрази, него о хипотези, о покушају да се закључи као би Андрић описао деведесете и време рата у Босни да га је доживео.

Интересантно је да се овде не каже ни „време“ ни „времена“, него се користи турцизам „вакат“, али да је „народна предаја“ подсвесно схватила да турцизам „фукара“ реченицу већ сасвим довољно „оријентализује“ те да би „вакат“ био редундантан.

И да, испод писма је потпис „Дамир Јованчић, Јоханесбург“.

Не знам шта се после десило са Дамиром Јованчићем, али оно што је направио једним писмом за рубрику „писма читалаца“ у прединтернетски вакат било је очито довољно за, како би Борхес рекао, дивну бесмртност. Попут неког докинсовског „мима“ његова реченица која замишља хипотетски Андрићев опис времена распада Југославије и рата у Босни, почела је да функционише скоро као народна пословица. Он ју је свесно сковао у андрићевском духу, па ју је народ и приписао Иви Андрићу.

А има неке поетске правде и у томе што реченица потиче из текста који је жанровски писмо, баш као и гласовито Писмо из 1920. године.

Кључни неспоразум у вези с том причом је идеја да је Босна „земља мржње“, док нам прича као артефакт поручује да је цео свет – „свет мржње“. У години у којој нас је пандемија научила да је планета више него икад пре „глобално село“, схватамо да је Дамир Јованчић пре више од четврт века у андрићевском стилу описао не само Босну и (западни) Балкан него читав свет.

Изглед, коректура, повезнице и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ПОЛИТИКА (штампано издање, 31. децембар 2020, 1. и 2. јануар 2021; додатак КУЛТУРА УМЕТНОСТ НАУКА, стр. III)

(Visited 797 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ
4 comments to “Мухарем Баздуљ: ДОЂУ ТАКО ВРЕМЕНА КАД СЕ МРТВИ АНДРИЋ ЈАВИ ИЗ ЈОХАНЕСБУРГА”
  1. Већ је поодавно “проваљено” да реченица која је тема овог текста не потиче из неког Андрићевог дела, писменог или усменог обраћања. Но, и поред тога се и даље посвуда провлачи као Андрићев цитат, јер звучи баш андрићевски. Све похвале Баздуљу за трагалачку упорност. Ипак, и он је превише уверен у тачност своје теорије. Јер,за кратко време се његова могућа захвалност некоме ко би нашао доказ да (Баздуљ) није у праву претвара у категоричну тврдњу да је реченица из писма Дамира Јованчића стекла “дивну бесмртност”, те да је писмописац Јованчић употребио хипотетичку изјаву Андрића, који би вероватно баш тако описао време рата у Босни да је то могао, и да је ту реченицу Јованчић “свесно сковао у андрићевском духу”.

    Могући приговор оваквом тврђењу се може упутити из формалних разлога: Када напишемо “Андрић би то рекао овако…”, или “Што би Андрић рекао…”, то пре значи да следи одговарајући цитат, или макар парафраза пишчевих речи, а не хипотетичко “шта би било кад би било”, односно шта би тај писац написао/рекао да је био сведок одређеног времена или дешавања. Дакле, могуће је и да је Дамир Јованчић употребио реченицу за коју је и сам мислио да је Андрићев цитат, и та могућност је већа него да је ту реченицу сковао у андрићевском духу.

    Уверивши се пре извесног времена да реченицу није написао Иво Андрић, размишљао сам о могућем познатом аутору. И некако сам убеђен да је и у ову “ујдурму” укључен Момо Капор, који је похађао исту гимназију као Иво Андрић, наследивши чак и “исту изрезбарену клупу” у којој је пре њега седео наш нобеловац. И Момо Капор је био склон “пословичним универзалијама”, а – за разлику од Андрића – био је сведок времена и дешавања које чувена реченица прецизно “покрива”.

    Мада, сумњив ми је помало и Небојша Јеврић. Када је могао онако да изради белосветске билмезе, навевши их да на хашку листу оптуженика као ратног злочинца уврсте и Грубана Малића, јунака из дела Миодрага Булатовића, онда би лако могао и овде да умеша прсте…

  2. Знам шта значи и када по интернету крене лавина проузрокована малом грудвом погрешног податка или нетачног цитирања. Ако је још тај податак или цитат “запаљив”, ето погодног тла за развој бактерија лажи и вируса неистине. У последње време, рецимо, често се као мисао Владете Јеротића цитира ово:
    “Међу многобројним савременим кризама криза образованости је једна међу главним. Ко зна, да ли се може назвати образованом једна варошка дама пре него једна стидљива чобаница у планини! Ту се никад неће доћи до сагласности док год се не вратимо на народни појам образованости, и не кажемо, у хармонији са многомилионим гласовима народним: образован је онај ко има образа. А ко нема образа, није образован, па ма где живео, ма какав положај заузимао и ма колику гомилу знања у глави носио.”

    Можда је господин Јеротић негде и некад цитирао ове мисли, чији је аутор Владика Николај Велимировић, али, наравно, није њихов аутор. Свеједно, ма колико сам покушавао да, макар међу (стварним и виртуелним) пријатељима отклоним погрешно навођење, оно и даље упорно остаје са тенденцијом ширења. Овде се можете уверити о ауторству наведеног:
    https://svetosavlje.org/misionarska-pisma/106/ .

  3. Ето, није дуго потрајало, па се већ испоставило да теорија господина Баздуља о самосталном ковању познате реченице од стране господина Јованчића не пије воду. Односно, не пије је до краја, него до, отприлике, 1/4 чаше. Судећи по садржини реаговања господина Марка Милишића, читаоца Политике и љубитеља Андрићеве писане речи, основицу чини реченица из приповетке “Свадба” која гласи: „Зли завладају а добри им се покоре, неваљали и малоумни проговоре а честити и мудри умукну, правоверни изгубе наду и правац у животу”. Именовани читалац закључује да је господин Дамир Јованчић изванредно обрадио ову реченицу, и то је више у сагласју са логиком, као и оним што је Јованчић написао („И Андрић би отприлике рекао: ‘Дође вакат кад …’“).

    Наравно, и даље треба рачунати са другим могућностима, али чак и да све до краја остане под одређеним велом мистерије, добро је бавити се лепим и по дух корисним стварима.

    http://www.politika.rs/scc/clanak/470179/Dodu-tako-vremena

  4. У роману “На Дрини ћуприја” (изд. “Новости”, Београд, 2011.г., стр. 320-322), “Газда-Павле Јанковић, узет као таоц већ другог дана рата”… ..Сећа се “како је дошао из Санджака као четрнаестогодишнји дечак у подртим панталонама и гладан”….”Каже газда Павле сам себи, тако је то: све те учи и нагони да радиш и штедиш и црква и власт и твој рођени разум. И ти слушаш и опрезно идеш и праведно живиш, управо и не живиш, него радиш и штедиш и бринеш и век ти у томе прође. А онда одједном изокрене се и изопачи цела та игра и наступе времена када свет стане да се руга разуму, кад се црква затвори и умукне, а власт замени голом силом, кад они који су поштено и крваво стицали губе, а дангубе и силеджије стичу. И нико не признаје твоје напоре и никог нема да те помогне и посаветује како да браниш зарађено и уштеђено. Може ли то бити? Зар то може бити? Пита се газда Павле непрестано и не налазећи одговора враћа се поново на почетак своје мисли о губитку свега”. Мисли шта ово би с нјим и све му изгледа као ружан сан, јер како друкче да објасни страданје породице и имовине.
    Суштина коментарисане мисли.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *