ОДЛАЗАК ВЕЛИКОГ ЕТНОЛОГА И ПАТРИОТЕ

Еминентни етнолог Драгомир Антонић, писац књига  „Српски народни календар“, „Обичајник код Срба“, „Посни јеловник“, „Обичајни бонтон“, „Бомбардовање се наставља“, „Све о афродизијацима“, „Обичаји о Божићу“, „Посни кувар“, писац сценарија за бројне емисије посвећене нашим народним обичајима, познати колумниста магазина ПЕЧАТ, преминуо је 8. новембра 2020. године од последица инфекције вирусом корона

---

С тугом и жаљењем обавештавамо читаоце да је Драгомир Антонић, „Печатов“ дугогодишњи сарадник и аутор популарне колумне којом је дуже од деценије редовно поздрављао читаоце са завршне – 70. стране наших новина, преминуо 8. новембра од последица инфекције вирусом корона.

Драгомир Антонић (1948, Чачак) био је еминентни етнолог, и на пољу српске етнологије његово завештање је врло значајно. Дипломирао је етнологију на Филозофском факултету у Београду. Дуго је радио у Етнографском институту САНУ. Био је директор Етнографског музеја (2001–2002), а потом радио у сопственој агенцији за етнографске и сродне услуге. Написао је бројне књиге, као што су „Обичајник код Срба“, „Обичајни бонтон“, „Посни јеловник“, „Све о афродизијацима“, „Бомбардовање се наставља“ и друге. Такође, снимио је више филмова и ТВ емисија етнографског карактера, а најпознатији му је филм о Хиландару.

Одлазак Драгомира Антонића велики је губитак за наш недељник. Недостајаће нашем листу и редакцији, а посебно читаоцима и делу јавности чији је уважени и омиљени коментатор прилика и живота у Србији био кроз све минуле године наше сарадње у времену бурних догађаја у прошлој деценији наше савремене историје.

Изворник: ПЕЧАТ

---

---

ОДЛАЗАК ЧУВАРА НАШИХ ОБИЧАЈА: Преминуо етнолог Драгомир Антонић

---

ПОЗНАТИ етнолог др Драгомир Антонић (1948-2020) изгубио је битку са вирусом корона. Био је заљубљеник у истину и правду и није дозвољавао да мемла обухвати нашу прошлост

---

Антонић је дуго радио у Етнографском институту Српске академије наука и уметности, краћи период био је директор Етнографског музеја у Београду, а затим је радио у сопственој агенцији за етнографске и сродне услуге. Од студентских дана био је стални спољни сарадник РТС-с и то у Научном програму. Написао је „Српски народни календар“, „Обичајник код Срба“, „Посни јеловник“, „Обичајни бонтон“, „Бомбардовање се наставља“, „Све о афродизијацима“, „Обичаји о Божићу“, „Посни кувар“, као и сценарија за више од 40 емисија о нашим народним обичајима. На Хиландару је био 50 до 60 пута, а године 1983. снимио је филм „Живот у манастиру Хиландар“.

Од 2012. сваке године је објављивао „Српски народни календар“ у коме су описани обичаји шта је добро, а шта није започињати и радити сваког дана у години. За магазин „Печат“ Антонић је писао колумне десетак година. Најбоље су сабране у књизи „Кривда и правда“.

Често је говорио да је професију изабрао случајно, али ју је толико заволео да није могао да се бави неким другим послом.

– Гледао сам да упишем нешто где нема математике – говорио је Антонић. – Тако сам полагао пријемни на Правном и Филозофском факултету. Сећам се, на Етнологији је било места за 25 студената, пријавило се 11, а девет је положило испит. Био сам вредан студент и посветио се проучавању српских обичаја.

Чувао је наше обичаје и традицију.

– Морамо да поштујемо туђа верска и национална осећања, али и да чувамо своја. Да због потомака сачувамо свој језик, своје писмо, своју веру, традицију, обичаје – рекао је за „Новости“ у једном интервјуу.

Од 1976. до 1980. године Антонић је креирао и руководио „Етнолошким пројектима проучавања традиције и променама у народној култури“ на акцијама Младих истраживача Србије, чији је један од оснивача. Радио је на више пројеката Етнографског института Српске академије наука и уметности. Од 1991. до 1995. учествовао је као аутор и вођа етнолошке теме у мултидисциплинарном пројекту Географског института САНУ, Владе Србије и општине Штрпце на тему „Економски, природни, хидролошки и туристички потенцијали Шар планине и Сиринићке жупе“. Сарадник је на тротомној „Енциклопедији православља“, а у разним домаћим и страним часописима објавио је више од стотину научних, стручних и популарних радова из области етнологије. Аутор је и оснивач духовне манифестације Сабор хорова православних монахиња у селу Четереж у општини Жабари.

Изворник: НОВОСТИ

---

---

In Memoriam: ДРАГОМИР АНТОНИЋ

---

Драгомир Антонић није крио несимпатије према онима који су нас бомбардовали на Васкрс 1941. и на Велики Петак 1999. Волети своју земљу више од себе, то је дар.

---

Увек су се Чачани и Милановчани отимали у својатању, чији је овај човек? А он рођени Чачанин, говорио  да је старином из Бруснице, од Антонића (Ђурђевдан) по претку Антонију. Ових дана из медија сазнајемо, шта је све био, где путовао, колико књига објавио наш Драгомир. Зашто наш? Зато  што је нескривени патриота, несебичан у помагању, од Груже до Гојне Горе, прошпартао, записао што шта, па и о соку косачком, водњики, здравицама, нарицаљкама… Музеју рудничко-таковског краја изсаветовао публиковање монографије о надимцима у Доњој Врбави, крајпуташима као споменичком наслеђу и записима.

Постоје људи у Београду који ће у одређеним коморама да лобирају за вашу, општу горњомилановачку ствар а да за то не траже проценат. То је данас врлина.

Драгомир Антонић је био страствен кулинар. Чаробњак посних јела. У шали говорио, када му нестане пара, он напише кувар, то жене разграбе (по правилу) а никада не читају. Није се хвалио колико је десетина пута походио Свету Гору али је његов  документарац о Хиландару 1983. подвиг, јер тада грчке власти нису дозвољавале уношење тв камера у монашку државу. Ко га је познавао, упознао је његов шестар од Каленића до Гардоша и застајкивање код сваке тезге. Та искуства, приче обичног сељака Србије, често смо читали у његовим колумнама ревије „Печат“. Антонић, није био омиљен нарочито међу етнолозима. Постоји  више разлога. Велики радник и кафанољубац а стизао обоје. Присталица теренског истраживања, не глуварења за компјутером. Што рече један наш угледни привредник „Када би пчеле стално биле у кошници, у њој никада меда не би било.“ Последње велико путовање овог ходољупца остварило се у  Северној Кореји. У његовом писанију остасмо затечени о многим личним и колективним заблудама.

Драгомир Антонић није крио несимпатије према онима који су нас бомбардовали на Васкрс 1941. и на Велики Петак 1999. Волети своју земљу више од себе, то је дар. За њега, можда је и боље овако, због будућих „НАТО интеграција“ које нас очекују. „Онај који контролише дуг, управља целокупним животом дужника. Могло би се из тога закључити да није све у новцу али је много тога у дугу.“ (Печат, колумна 634, октобар 2020.)

А сутра, када неки млади истраживач буде листао о жртвама Covid-а 19, међу хиљадама страница знаних и незнаних Срба, наћи ће и име етнолога Драгомира Антонића. Сахрана је била данас у среду 11. 11. 2020. на Светог Аврамија у Београду.

Изворник: gminfo.rs

Са осећањем великог губитка: Редакција Словенског вѣсника