Радивоје Микић: ВЕЛИКИ МАЈСТОР ПРИПОВЕДАЊА

ЗАЋУТАЛО је још једно велико и моћно перо српске књижевности! Са животне и књижевне сцене је, изненада, у тишини, како је и живео, сишао Радован Бели Марковић, приповедач и романсијер, који је сваки свој књижевни подухват видео као нешто што је, изнад свега, у служби „краљевског језика српског“


Радивоје МИКИЋ

Узимајући књижевност за облик свог готово монашки схваћеног целоживотног послушања, Радован Бели Марковић је до краја остао веран основним прозним облицима: причи и роману. И кад се, овако неочекивано, прави биланс, види се да је је он српској књижевности, током свих година и деценија, подарио седам књига прича и дванаест романа. А и за приче Радована Белог Марковића, али и за његове романе, може се рећи да им је основна одлика то што се, готово ни у једном важном елементу, не подударају са уобичајеним представама о овим књижевним врстама, са оним што се, по навици, узима за њихове основне одлике, што је, већ, само по себи, знак да је реч о писцу који у књижевност није ушао да би понављао и умножавао оно штo, у овом или оном облику, постоји него да би постојано уводио новине у ове две књижевне врсте.

Марковићев изненадни одлазак је за Бећковића „црни дан за Бело Ваљево и лепу књижевност“:
– Четама са којима се ових дана опраштамо придружио се и Бели Марковић, мој присни пријатељ племенитог ваљевског рода, расни писац најособенијег рукописа у данашњем српском писаном умећу. У вербалном делиријуму за какав пре њега није знала српска нарација изаткао је тканицу какву нисмо имали. Подигао је из гроба народни језик и учинио га књижевним, а таквог језика и таквог народа и такве књижевности пре њега није било.
Разјасницу његове појаве наслутио сам тек када сам негде набасао на податак да је и језички маг Ђорђе Марковић Кодер рођен у Ћелијама, код Лајковца. Помислио сам да можда постоји и крвоток језика који је у Ћелијама као гејзир шикнуо из земље и најпре дао Кодера, који се испредајући ту нит замотао у језичком ћилибару, а потом се Бели Марковић изборио да у том ћилибару не остане заробљен већ да то благо изнесе на видело. Поред бројних признања којима је заслужено овенчано његово дело остаје и осећај да смо му остали дужни. Можда пре свих САНУ – каже Бећковић.

Пријатељство са Бећковићем, Фото Б. Пузовић

Радован Бели Марковић за средиште свог књижевног света узима Лајковац, Ваљево и читав колубарски крај или, како би он сам рекао, „колубарску екумену“, али за само приповедање не користи било који традиционални облик, широко отварајући простор за ново и другачије. Из тог угла гледано, само неколико прича („Швапска коса“, „Повратак Лазара Дражића“, нпр.) има фабулу, има главног јунака чија је судбина постављена у средиште приповедачевог интереса, док прозни текстови из књига „Сетембрини у Колубари“ и „Мале приче“ и не могу да се посматрају као на традиционалан начин испричане приче, већ као, далеко више, резултат настојања да се у прозни текст уведе песничка тематика и један дубоко меланхолични доживљај света и живота. Зато се и може рећи да међу онима који нису писали стихове, а имају високо место у српској књижевности, баш по лирској димензији свог књижевног израза, Радован Бели Марковић заузима прво место.

Истичући да је Бели Марковић створио „лајковачку књижевну републику“ и као њен доживотни кнез себи дао титулу „мними литерата РБМ“, Миро Вуксановић за „Новости“ каже:
– Показивао је да нико у српској литератури није као он био троструки оригинал – као човек простране и лепо наивне доброте која увек носи бар две неостварене жеље, као писац који обликује непознати свет од оног што је свима познато и као творац језика каквим се пре њега није писало. У нашем пријатељству сам годинама с радошћу проверавао његову нијансирану оданост. У његовим књигама видео сам „живе“ људе који нигде нису живели. У разговорима, све до последњег кад ми се ове године јавио на Бадњи дан, слушао сам како с лакоћом обавља свој главни посао – грађење неразумљивих речи које сви разумеју.

Нема никакве сумње да у опусу Радована Белог Марковића, због низа одлика, важно место има „Живчана јапија“, дело за које се, као ни за дело „Људи говоре“ Растка Петровића не може са сигурношћу рећи којој књижевној врсти припада. Сваки читалац се суочава са дилемом: да ли је то циклично организована књига прича или је пак неки мозаично компоновани роман или је, опет, реч о лирској прози, о залажењу у душевни свет „лајковачког мнимог литерате Р. Б. Марковића“ који читаоца воли да проводи кроз своје „просунчане несанице“. Уводећи у приповедање један маштенски простор, Горњу и Доњу Псачу, узимајући за тему низ измишљених „урутки и сокоћала“, служећи се, врло често, цитатима из прозе других писаца (Џемс Џојс, Иво Андрић, пре свих других), засновао је један образац приповедања који ће се, потом, преселити у његове романе. За тај начин приповедања посебно су важне две ствари: прича нема континуитет, приповедач „лута“ и по простору и по времену, једнако као што он у готово свакој целини, и то више пута, показује склоност да нагло промени тон приповедања и да из сфере трагичног очас склизне у хумор и гротеску.

Фото В. Данилов

А кад је у роману „Лајковачка пруга“ одлучио да у средиште свог интересовања постави нешто што је уистину имало велики значај у нашој новијој прошлости, а везано је за сферу градње (код Радована Белог Марковића је, по правилу реч, о „залуд-градњи“, о подухвату који, из тренутка у тренутак, губи смисао, свеједно да ли је реч о лајковачкој прузи, школи у селу Ћелије или је, као у последњем роману, реч о ветрењачи бојара Тадића), везано је за покушај да се, врло често и насупрот ономе што већина људи жели, уведе нека важна промена у људски живот. И не захвата Радован Бели Марковић из наше културне меморије само мотиве већ, врло често, и саме књижевне врсте. У нашој старој књижевности, али и у књижевности епохе барока, врло важно место има књижевна врста позната као плач. Плачеве су писали Доментијан, Константин Филозоф, Димитрије Кантакузин али и Захарија Орфелин, а једну врсту плача ћемо срести и на почетку „Лајковачке пруге“, у описима реакција оних који очекују да ће због градње пруге изгубити комад земље или чак гробна места својих предака. Једина разлика између старијих плачева и пролога „Лајковачке пруге“ је у томе што код Радована Белог Марковића све време осећамо и једну гротескно-комичну црту директно проистеклу из сазнања да је сваки поредак у свету привремен и да ће, релативно брзо, изгубити смисао и сама јадиковка и њен повод. Отуда долази још једна важна димензија прозе Радована Белог Марковића, а она се тиче чињенице да је он успео да, барем у основним цртама, покаже оно о чему тако радо сведочи дух модерних времена – о све ширем простору за испољавање апсурда, о све дубљем растакању вредносног поретка у свету. Зато и не чуди то што у роману „Стојна ветрењача“ средишње место има лик „посињеног унука“, односно „поунученог сина“, пошто је један ваљевски богаташ, суочен са неизбежном пропашћу породичне лозе, одлучио да се послужи преваром и да дете које је зачео са служавком „позајми“ сину који не може да има деце и тако га, преваром, претвори у свог унука и наследника породичног иметка.

Милован Данојлић: БЕЛИ је био мој друг и земљак који је живео за језик и у језику. Заорао је необичну бразду у савременој српској књижевности и један је од ретких пријатеља којима сам се за време ове несреће редовно јављао, а и он мени. Веома ми је жао и нека му Бог да рајско насеље.

У српској књижевности новијег доба нема писца у чијим делима „гостује“ толико великих и важних претходника. До скора се право на то да у једно ново књижевно дело буде пренето нешто из већ добро познатих дела признавало песницима, посебно онима који су, као Иван В. Лалић, умели да користе своју лектиру, а Радован Бели Марковић је, и у своје приче и у своје романе, укључио мотиве и ликове из дела великог броја наших и страних писаца.Од наших писаца доминирају они из епохе реализма, а међу њима Стеван Сремац и Милован Глишић. Преузимајући, примера ради, Глишићевог јунака Саву Савановића, Бели Марковић овог јунака не смешта у сферу страве већ у сферу гротеске и хумора, пошто наш најпознатији вампир постаје трговац шиваћим машинама, постаје тривијална фигура модерног доба. Тако се, у ствари, у прози Радована Белог Марковића остварује кретање по историјској оси и кроз један детаљ дочарава промена хоризонта у коме за човека новог доба могу да постоје ствари и појаве из прошлости (а тако је и са мотивом мртве драге у роману „Путникова циглана“, у коме он, у исто време, има и мелодрамске и гротескне обрисе). А тако се рађа и једна посебна врста хумора. Тај хумор се код Радована Белог Марковића остварује у различитим интензитетима. Захваљујући хумору, видимо нешто уистину парадоксално: српски писац у чијим делима је толико меланхолије у унутарњем свету приповедача и зато тај приповедач тако уверљиво описује пустош и празнину, досаду коју не би „пореметило ни ново распеће“ у исто време је и мајстор хуморне поенте.

Микић и Марковић на промоцији пишчеве књиге прошлог лета, Фото Б. Пузовић

У часу када од нас одлази, Радован Бели Марковић нам се указује као велика књижевна фигура и стаје уз бок оним писцима на које се радо ослањао и које је често помињао као своју омиљену лектиру. А то значи да је он и писац који је на више начина показао да пред себе поставља врло високе захтеве, посебно оне који су му омогућавали да, попут неког барокног мајстора, буде оличење и високог артизма и, на другој страни, способности да се говори о оним темама које осветљавају саму основу људске судбине.

КОМЕМОРАЦИЈА И САХРАНА

Комеморација поводом смрти Белог Марковића биће одржана данас (22.01.2022. прим. З.Т.) у 11 часова, у великој сали Културног центра „Хаџи Рувим“ у Лајковцу. Опело и сахрана су у 13 часова на Новом гробљу у Лајковцу.

На комеморацији ће, како је најављено, говорити министар полиције Александар Вулин, помоћник министра културе Славица Трифуновић, критичар Радивоје Микић, некадашњи министар Душан Михаиловић и Андрија Живковић, председник Општине Лајковац. На гробљу ће се од писца опростити Дарен Миливојевић, из тамошње Градске библиотеке.


НА ВЕЗИ СА СВЕТОМ, А НИКАД САМЉИ

ИСТИНСКИ класик српске литературе, један од највећих, особен и јединствен је био Радован Бели Марковић (1947-2022), који је прошле недеље минуо светом, говорио је да су књиге без посвећеног читаоца „каоноти гаће брез ластике“…


Фото В. Данилов

Плодни писац живео је и стварао у Лајковцу, некада знаменитој железничкој варошици бивше Југославије, у доба док је узаном пругом јездио „ћира“. А овако је говорио за наше „Новости“, језиком и стилом којим је и књиге писао:

О писању

– Историју, веле, пишу победници и писмени људи, а књижество је ствар божјег дара и друкчије писмености, која „душевну граматику“ већма признаје, па се отуда историјска и књижевна свиђања не подударају, премда се, са становишта Вечитости, може узети да ће се и историја „окњижевити“, за шта добрих примера већ има, као што је ординарна стварност већ учинила смешним и најфантастичније књижевне визије… Елем, „бездушна“ историја, чини ми се, лажна је колико и историјски неутемељено књижество. С таквог полазишта, ка историјско-књижевном прожимању својих списа, кренули су, невољно, и „Путникове циглане“ јунаци, емерит-учитељ г. Сретен, локални историста, и мними литерата, Р. Б. Марковић, ојађенички окружени безграмотним светом који не мари ни за књижество ни за историју…

О наградама

– Ако књижевне награде схватимо као тренутке обасјања понад једне књиге, издвојене из множине других књига, не може се порећи изредност и лепота таквих догађаја, што све кратко траје и углавном се брзо заборавља, као празнични ватромет, али се не може оспорити ни право писца да награде доживљује као надгробнике на умозрителном књижевном гробљу, чинећи тако немали корак у савлађивању сујетства и свих опачина уз сујетство које иду. Тим путем су се канда и моје књиге пошле (већ су се и натисле у једној алеји!), премда ни истинско књижевно гробље није и не мора бити простор заборава, већ може бити и сабориште нових читалаца који су се пожелели оног што некоћ бејаше нечија несаница и мапа за путовање до острва с благом какво се находи у свачијем душевном океану. Време је из таквих гробаља извременило толике адиђаре, тако да у мени потитрава надежда да под неком хумком почима ако ли не златна моја књига, оно гдекоја скупа реч между јефтиним корицама…

Фото Б. Пузовић

О нашем народу

– Може се узети, не само као књижевна истина, да има људи, и народа, који су криви само зато што су живи… У светским олујама, заветрину где да нађемо? Под дудом Светога Саве, „док не мине, док не мине буничице што је јело“ – како се то, за Вечност, Милосав Тешић песнички „изјавио“…

О српској култури

Фото Архива

– У плитке је воде загазила, и у блатне, бодго, ако је судити по бесрамним сликама са новинских страница и телевизије, да и не говоримо о све хладнијим ветровима који дувају преко перивоја и цветника српске културе… Пуно је покршених и палих дрвета под овим небом, а и храстовима, вековитим, жиле поткопавају, преко домаћег „шуцкора“ и друкчије, али ми морамо, добра свога ради, сабрани и мирни да останемо, еда би се домислили како да поправимо већ учињену штету и да сигурну стазу пронађемо – до пропланка с којег се бољитак некакав назире и у сутрашњицу ма и крхка надежда.

О завичају

– Шта је, заправо, завичај? Лирична сумаглица, дубоко у нама, понад слика огавне стварности, или само извориште готово несаопштиве жалости (… као у романима, кад иза видика нестаје лађа), што нема више „оних“ лета, ни трептавих сенки „оног“ лишћа, и да више ништа није као некоћ што је било – око Колубаре која безвољно протиче, у часима немих поднева.

О писцима

– Има их, разуме се, од Светога Саве па до наших дана, али смо ми, у маси узето, тврди на ушима и баш сваку не чујемо, приде што се, такви какви јесмо, често изругујемо управо онима који нам о смислу и испуњењу живота скупе речи казују. Уз изругиваче, плаћене или на друкчији начин унајмљене, ту је и ћутљива множина, „безглаво бирачко тело“, додајмо аминаше и „дакала“, каквих се међу тројицом двојица затичу, и све који – не свиђајући да је самог себе опасно похарао онај ко је скупе речи намерно пречуо – потуљено пристају за сваким ко држи батину, довијајући се, у ходу, да свој терет на туђа плећа некако превале.

О политици

– Недужан нико на овом свету није, политике што би се тицало, јер ко год с ћумурџијама спава и сам се мора огаравити, али гледам да се не брукам, покушавајући да другима памет досољавам, као и да, колико год и како год могу, избегнем оне који би ми исто, „зарад мога добра“, раде воље учинили… И уопште, човек мојих година ваља да мисли: у небеској прозрачности како да се расени, ако му већ не бејаше дано у прозраченом поднебесју са својом сенком у миру да живује…

О новом добу

– Сад си у контакту са целим светом, али си у ствари самљи него икад. Имаш једно лажно самозаваравање да си власник свих знања, а ниси власник ничега. То те само удаљава од суштине. Ти си власник само оног знања које си проживео кроз живот и кроз књигу, још увек. О пшеници се вероватно на „Гуглу“ може сазнати много, али онај ко је пшеницу сејао и коме је сад поплављена и коме се познају они жуљеви на длану о којима пева Алекса Шантић, о њој зна највише… Онај који је неће имати кад му буде најпотребнија.

О Ћелијама

– Село моје, Ћелије, бејаше и хлебно и винородно и баштованско, али ће у Народном памјатнику остати као кречарско, почем је креч „држао цену“, а ћелијански камен, осим за жежење креча и грубо неимарство, ни за шта друго не бејаше погодан – нису се у њему примале чрте и резе, камоли словеса и изображења кнежева и војевода, само плавом кредом мајданџијски знаци, па се за извесно може узети да ниједан Ћелијанац не почима под крстом и надгробником срезаним од ћелијанског камена, без којег не би било ниједног здања у пола Србије.

О сумрачју и крају

– С обзиром на набране године, незарасле ране и дебели хлад на све ближем зренику овог света; тешко сумрачје под које сваки човек самим собом најпосле залази. Осим српске, побелеле су, у хладном зноју пробдевених ноћи, све моје заставе под којима ми је, вољно и невољно, клети живот промакао!

Изглед, делимична опрема и прилагођавање текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: НОВОСТИ 1, НОВОСТИ 2 И НОВОСТИ 3

(Visited 84 times, 1 visits today)

Зоран Туцаковић

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *