In memoriam: ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ (1961-2021)

На велики хришћански празник Благовести преминуо је велики српски песник, врсни преводилац, есејиста, антологичар и књижевни критичар Владимир Јагличић

---

Владимир Јагличић је основну школу завршио у Горњој Сабанти, а гимназију и Правни факултет у Крагујевцу. Радио је као секретар Основне школе „Ђура Јакшић“, заменик главног уредника у часопису „Погледи“, новинар-репортер листа „Независна светлост“; уређивао је неколико листова и часописа (Шумадија, Књижевне новине, Знамен, Кораци, Липар); у периоду од 2004. до 2011. године био је директор Спомен-парка „Крагујевачки октобар“, и покренуо културно-уметничку манифестацију „Бдење“ која се од 2006. године одржава ноћ уочи сваког 21. октобра (тог датума 1941. године извршен је један од највећих злочина немачке војске у Другом светском рату, стрељање у Крагујевцу). Од 2011. године радио је у Народном музеју у Крагујевцу као библиотекар и уредник појединих музејских издања.

Прве песме објавио је 1981. у једном студентском зборнику. У наредним годинама објавио је више песничких збирки:

• „Погледај дом свој“ (1990, са Ј. Јанковићем и С. Миленићем)
• „Изван ума“ (1991)
• „Три обале“ (1991, са Ј. Јанковићем и Славицом Величковић)
• „Тамни врт“ (1992)
• „Усамљени путник“ (1994)

„Пета по реду Јагличићева књига песама, Усамљени путник, представља круну његове поетике. Обухвата седамдесет три римоване песме. Али не било како и не пошто-пото. У томе и јесте велика вредност овог аутора. Ова књига је прворазредни зборник версификацијских вештина на српском језику, обиље могућности које везан стих и рима могу да изнедре. Једна константа провлачи се кроз целу књигу. Све песме састављене су од шеснаест стихова, односно, од четири катрена слепљена у визуелну целину. (…) Владимир Јагличић, једноставно, супериорно језди у правцу који замагљује очи његовим опонентима. Какав је песнички свет овог аутора? Ту се већ на самом старту јавља круцијална препрека коју помодна критика, ма колики јој залет био, не може да прескочи. Критичари атеисти одмах ће устукнути и Јагличићеву књигу бацити у шипражје. Јер, овај песник призива и слави Бога, и његово име исписује великим словом. Из дубоког песниковог односа према Богу, проистичу многе Јагличићеве песме којима се брани, опева и слави Божје дело. (…) Јагличић је песник чија снага дочарава непоновљив пут једне књижевне судбине.“
– Ненад Грујичић: ПЛЕС У НЕГВАМА (есеји и критике)

• „После рата“ (1996)
• „У горама“ (1996)
• „Србија земља“ (1996)
• „Сенке у дворишту“ (1996)
• „Врело“ (1997)
• „Милановачким друмом“ (1997)
• „Неповратно“ (1998)
• „Књига о злочину“ (2001)
• „Ране песме“ (2001)
• „Куда куде“ (2001)
• „Пред ноћ“ (2002)
• „Немој да ме зовеш“ (2002)
• „Пре него одем“ (Изабране песме, 2004)
• „Песме“ (Москва 2006, плакета изабраних песама, двојезично)
• „Јутра“ (2008)

„Књига сонета Владимира Јагличића Изван ума биће датум у српској поезији, написао сам у рецензији 1991. године. И била је.
До дана данашњега — до ове, с добрим разлозима награђене књиге  Јутра  (2008) — Јагличићева поезија, унаточ страхотама које су нам се догодиле, или можда баш због њих, широко и разноврсно модулирана, остала је и даље постојана спона са завичајем у висини, а то значи са сазвијежђем оних вриједности које зовемо Горња Србија, она Србија коју у посљедње вријеме, што незнавени а што плаћени, травестирају и пљују и, разумије се, у те висине не добацују, јер се ијед мржње сопственог народа законито враћа одакле је одаслат.
У Јагличићевој поезији скрива се и сад нешто налик спасу, час као чежња за висинама недоступног, час као свијест о „братској подршци у поразу“. Данас мало коме као Јагличићу стоји да пјева старинску али страшну част — Србин бити:

О браћо мртва, поштујем ваш закон,
Исписан крвљу и потписан кошћу.
Ви нисте могли прихватити лако
Да све на свету сврши се гадошћу.“

– Рајко Петров Ного (у Калиновику, о Петровдану 2010. године)

• „Поседи“ (2011)
• „Стуб“ (2013)
• „Предграђе хоризонта“ (2017)

ПЕСМА

Оретко се та песма случи,
трепетна и мраморна склада,
она што бодри и што мучи,
ко предсмртни бол и наслада,

ко тврда вера и невера,
ко свест о рајском и о хадском,
из компјутера и скенера,
из там-тама и тла ливадског,

из руске зиме, зена, веда,
из Гилгамеша и Хомера,
допре ко танан напев један,
ко црта што се не помера,

из житија, пећинских слика,
из руна, с Анда, с Хималаја,
различних боја и облика,
ал исте мисли, из бескраја,

из сегедиље, бугарштице,
ћуљандре, сага и Алхамбре –
допире пој те крхке птице
да осмисли свет, и да замре.

Владимир Јагличић

Саставио је следеће антологије:

• „Антологија руске поезије XVIII и XIX века“ (1994, СКЗ)
• „Када будемо трава“ (1998, антологија савремене српске поезије, песници рођени после 1945. године)
• „Певачи уснуле престонице“ (2006, 2008, два века поезије крагујевачких песника)
• „Срце земље“ (2006, преводиоци Крагујевца)
• „Антологија руске поезије XX века: Сребрни век I и II“ (2015)

Као прозаист, Јагличић је такође био плодан стваралац. Прву причу, „Кауч“, објавио је 1987. године, у приштинском „Јединству“, а потом око три стотине кратких прича (највише у оквиру рубрике „Шумадијске приче“ коју је имао у крагујевачком недељнику „Светлост“, од 1999. до 2007. године, и у недељнику „Новине крагујевачке“, од 2012. до 2015. године), као и пет романа:

• „Старац са Пиваре“ (Београд, 2003)
• „Холендери“ (Крагујевац, 2005)
• „Месојеђе“ (Пожаревац, 2006)
• „Светлости очију“ (Бернар, Београд, 2014)
• „Пацов“ (Кораци, Крагујевац, 2019)

Такође, објавио је и збирку прича:

• „Ево мртав лежим у земљи Србији“ (Бернар, 2013).

Посебно је значајан његов рад на пољу преводилаштва. Преводио је махом дела руских стваралаца, али и дела са француског, енглеског и немачког језика.

Јагличић је са руског језика превео следеће књиге:

• Варлам Шаламов: „После Колиме“ (1990, изабране песме)
• Николај Гумиљов: „Ломача“ (1992, изабране песме)
• Игор Шафаревич: „Русофобија“ (1993, огледи)
• Александар Блок : „Изабране песме“ (1994)
• „Антологија руске поезије осамнаестог и деветнаестог века“ (1994)
• Бабкен Симоњан: „Кроз балкански огањ“ (1994, публицистика, са групом аутора)
• Бабкен Симоњан: „Мирис домовине“ (1994, изабране песме, са групом аутора)
• Арсениј Тарковски: „Бити то што јеси“ (1995, изабране песме)

„Свакако, треба нагласити да је највећи допринос рецепцији поезије Арсенија Тарковског код нас дао преводилац Владимир Јагличић, који је 1995. године објавио књигу његових изабраних песама у издању Београдског графичког завода и насловио је именом једне од најбољих песма овога песника, која, рецимо, није ушла у поменуте антологије: Бити то што јеси. Јагличић је превео и у ову збирку уврстио тачно сто тридесет пет песама и разврстао их у шест циклуса, а песмама претходи његов уводни текст „Арсениј Тарковски или умеће тихе лире“, у којем читаоца упознаје са животом и стваралаштвом овог великог руског песника.“
– Марија Јефтимијевић Михајловић

• Игор Шафаревич: „Социјализам као појава светске историје“ (1997, огледи)
• Песници распете Русије (1997, зборник, са В. Димитријевићем)
• Задушнице (Антологија песника руске искони, 1998, са Ј. Јанковићем, М. Вуковићем и Л. Радуловићем)
• Јуриј Воробјовски: „Куцање о златна врата“ (1999, огледи, друго издање 2010, Романов, Београд)
• Максимилијан Волошин: „Апотеоза сна“ (1998, огледи)
• Иван Иљин: „Појуће срце“ (1999, огледи, Светигора, Цетиње; друго, проширено и допуњено издање 2010, Бернар, Стари Бановци)
• Владимир Мајаковски: „Облак у панталонама“ (2000, изабране песме)
• Валериј Брјусов: „Огледало сенки“ (2000, изабране песме)
• Јуна Мориц: „Лице“ (2000, изабране песме)
• Иван Иљин: У потрази за праведношћу (2001, огледи)
• Иван Иљин: Пред буктавим загонеткама Господњим (2001, огледи, Светигора, Цетиње)
• Максимилијан Волошин: Кимерија (2001, Изабране песме, сепарат часописа „Дрво живота“)
• Евгениј Винокуров: Ритам (2001, изабране песме, сепарат часописа „Дрво живота“)
• Николај Љесков: На крају света (2002, приче)
• Рамајана (2003, древни индијски еп, изложен у прози)
• Георгиј Иванов: Петроградске зиме (2004, мемоари)
• Владимир Одојевски: Силфида (2005, фантастичне приче)
• Булат Окуџава: Поезија (2006, изабране песме)
• Вјачеслав Иванов: Звезде водиље (2006, изабране песме)
• Константин Баљмонт: Сунце и месечина (2007, изабране песме)
• Светлана Савицка: Не данас (2008, изабране песме, са Н. Милосављевићем)
• Николај Љесков: Запечаћени анђео (избор прича, 2009, с П. Митропаном)
• Иван Иљин: Загледан у живот (2010, огледи)
• Иван Иљин: Поглед у даљину (2010, огледи, с Р. Божићем)
• Иван Буњин: Три рубље (2010, приче, с групом преводилаца)
• Алексеј Лосев: Жена-философ (роман, Бернар 2011)
• Владислав Ходасевич: Некропола (мемоари, Краљево 2011)
• Антологија руске модерне приче (у четири књиге, од Толстоја до Шаргунова, издавач Бернар, Београд-Стари Бановци, 2011)
• Василиј Гросман: Неколико тужних дана (Изабране приче, издавач Бернар, 2012)
• Аркадиј Аверченко: Отац (Изабране приче, издавач Бернар, 2012)
• Иван Буњин: Гробљанска трава (Изабране песме, са Л. Захаровом, издавач Бернар, 2012)
• Фјодор Тјутчев: Два јединства (Изабране песме, Вахазар-Игам, Москва/Београд, 2013)
• Сергеј Шелковиј: Данас/Днес (Изабране песме, двојезично, на руском и српском, Харков 2013)
• Иван Буњин: Дневници (2013, Бернар)
• Николај Љесков: Некрштени поп (2014, Бернар)
• Александар Куприн: Соломонова звезда (Бернар, 2014)
• Роман Сенчин: Атинске ноћи (Бернар, 2014)
• Александар Блок: Нико натраг вратити се неће (Са С. Раичковићем, Изабране песме, Вахазар-Играм, Москва/Београд, 2015)
• Новела Матвејева: Караван (Са М. Сибиновићем, Изабране песме, двојезично, Вахазар-Играм, Москва/Београд 2015)
• Вјачеслав Иванов/Михаил Гершензон: Преписка из два ћошка (Бернар, Стари Бановци 2015)
• Антологија руске поезије двадесетог века (Сребрни век, два тома): Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци 2015.
• Михаил Љермонтов: Пехар живота (двојезично, Москва-Београд 2016, с групом преводилаца)
• Протојереј Андреј Ткачов: Теби и мени Бог је написао писмо (Бернар, 2016, са Славицом Величковић)
• Леонид Мартинов; Чисто небо (с другим преводиоцима, двојезично, Београд-Москва 2017)
• Николај Заболоцки: Све што је било у души (с другим преводиоцима, двојезично Београд-Москва 2017)
• Арсениј Тарковски: Само и тог је мало (с другим преводиоцима, двојезично, Београд-Москва 2017)
• Осип Мандељштам: Веку мој, звери моја (с другим преводиоцима, двојезично, Беорад-Москва 2017)
• Николај Гумиљов: Залутали трамвај (с другиом преводиоцима, двојезично, Београд-Москва 2017)
• Николај Бурљајев: Иван Вољнов (поема, Глобосино, Београд 2017)
• Александар Неверов: Ташкент, град хлебни (роман, Ободско слово, Подгорица 2017)
• Виктор Широков: Снежна воденица (Изабране песме, Источно Српско Сарајево 2018)
• Цветајева – Пастернак (Преписка 1922-1936, ЦИД, Подгорица 2018)
• Алексеј Варламов: Рођење (Ободско слово, Макарије, Подгорица 2018)
• Константин Воробјов: Мој пријатељ Момич (Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци 2018)
• Јуриј Нагибин: Златна моја ташта (Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци 2018)
• Леонид Бородин: Поље Божије (Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци 2018)
• Олег Павлов: Дневник болничког чувара (Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци 2018)
• Иља Кочергин: Кинезов помоћник (Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци 2018)
• Иван Иљин: Изабрана дела (5 књига, са биографијом Иљиновом, аутора Александра Шарипова, издавач Задужбина Светог манастира Хиландара, Београд 2018; копреводилац књиге „Поглед у даљину“ Радослав Божић)
• Сергеј Шелковиј: Божић (Изабране песме, двојезично, на руском и српском, Харков 2019)
• Јевгениј Чигрин: Светионик на гребену (Изабране песме, Граматик, Београд 2019)
• Марина Цветајева: Поезија (Изабране песме и поеме, ЦИД, Подгорица 2019)
• Всеволод Иванов: Едеска светиња (Роман, Бернар, Стари Бановци/Београд 2019)
• Корнеј Чуковски: Портрети, Сремски Карловци 2020.
• Наталија Баранскаја: Недељу дана свагдашњих, Сремски Карловци 2020.
• Василиј Курочкин: Закуцани дом, Сремски Карловци 2020.
• Роман Сенчин: Крај сезоне, Сремски Карловци 2020.
• Александар Кузњецов Туљанин: Паганин, Сремски Карловци, 2020.

„Велика земља. Мисли се на Русију. Тако се зове недавно објављен избор из савремене руске прозе који доноси дела пет изузетних писаца у преводу на српски: Корнеја Чуковског, Наталије Баранскаје, Виктора Курочкина, Романа Сенчина и Александра Кузњецова Туљанина. Књигу је превео наш познати и награђивани преводилац Владимир Јагличић у издању Издавачке књижарнице Зорана Стојановића.
(…)
Циклус „Велика земља. Из савремене руске прозе“, трећи је пројекат који финансира московски Институт за преводе, у сарадњи са Издавачком књижарницом Зорана Стојановића, у његовом преводу. Пре њега штампали су антологију руске поезије „Сребрног века“ (2014) и прозни циклус „После утопије” (2017). Све ове обимне књиге резултат су вишедеценијског преводилачког рада, који није унапред био издавачки планиран.
‒ Ја сам одувек преводио „на своју руку“ оно што сам држао важним, а да ли ће шта бити штампано, сматрао сам другоразредним питањем. Трудио сам се да преводим оне писце које сам сматрао запостављеним. Тако радећи, сачинио сам један фонд преведених дела за које нисам знао када и како ћу их штампати: важно је било да она задовољавају мој уметнички критеријум. Заправо, стварао сам једну библиотеку књига које сам желео да читам на матерњем језику, верујући у прво и последње човеково право: да оно што воли прогласи великим. Чак и да све те бројне преведене књиге нису нашле издаваче, ја бих у њих веровао, и то је све ‒ наводи Јагличић, који следи своју страст без обзира на околности.“
-Мирјана Сретеновић: Могућ је излаз из шкрипца (Политика, 03.02.2021)

Са француског језика:

• Жозе Мари де Ередија: Трофеји (2000, са Тањом Пајић, изабране песме)
• Теофил Готје: Емајл и камеје (2001, са Тањом Пајић, изабране песме)

Са енглеског језика:

• Danse macabre, (2009, антологија англојезичког песништва од четрнаестог до двадесетог века, троброј часописа „Липар“, Крагујевац)

Са немачког језика:

• Хуго фон Хофманстал: Балада о животу (2000, са Н. Живковићем и Н. Живановићем)

Добитник је бројних песничких и књижевних награда: „Милош Црњански“, „Бранко Миљковић“, „Милош Н. Ђурић“, „Свети Сава“ (у Републици Српској), Октобарска награда града Крагујевца, „Григорије Елезовић“, „Јован Грчић Миленко“, Печат вароши сремскокарловачке, „Дрво живота“ београдских Заветина, „Раде Драинац“, Златно перо Русије, Петровдански вијенац, Шушњар, „Хаџи Драган Тодоровић“ (за циклус песама), Златна значка Културно-просветне заједнице Србије, Медаља „Најбољи аутор новог миленијума“ за поезију, Москва 2011, Диплома имена Шекспира (са медаљом) „за високо мајсторство у превођењу руских аутора на српски језик“, Москва 2011, Одзиви Филипу Вишњићу, 2013, Ђурђевданска награда града Крагујевца, 2016, Награда Савеза писаца Русије „Империјална култура“ која носи име Едуарда Володина,“за песме и поеме објављене последњих година“, Москва 2017., Змајева награда Матице српске, Нови Сад, за збирку „Предграђе хоризонта“ 2017, Жичка хрисовуља 2019, Заплањски Орфеј 2019.

БЕСЕДА ВЛАДИМИРА ЈАГЛИЧИЋА НА ДОДЕЛИ ЖИЧКЕ ХРИСОВУЉЕ
(19. август 2019. године – Преображење)

Ваше високопреосвештенство, браћо и сестре,

Пажња која се овом наградом скреће на нечије песничко дело треба да укаже на чињеницу припадности вековној традицији која помаже нашем народу да опстане – и физички и духовно. Себе не осећам толико важним, поготово моћним, за такав високи наум, али би ме обрадовала могућност да и сам узидам некакав, ма и најмањи, камичак у тако моћну и трајну грађевину. У сваком случају, трудио сам се да, читавог свог свесног живота, обдржим ту, готово немогућу, идеју – да је наша духовност већа и јача од наших физичких мањкавости и несрећа, и да треба да тежимо тој неоскврњеној, опстојној целини. Ма шта ми се догађало, и ма шта се догоди, ја сам стајао једино у таквом једном идеалу.

Не верујем да сам се увек, у свакодневичним тркама и зађевицама, најбоље придржавао те идеје, али она је, ипак, била трајно усађена. Кад сам писао, нисам губио из вида све оне грешне манљивости које нам сачињавају живот, али сам их спомињао зато што сам био свестан да постоје и истрајавају, исто онако као и идеали – понекад, чак, уз јаче присуство и зрачење. Каткад су ме због тога корили, па и предострожно прећуткивали. Али, без обзира на неумесност таквог поређења – замислите Достојевског који није писао о Соњи Мармеладовој. Има ли такав приступ икаквог смисла? Шта би писао данас, када на електронским медијима круже слике потоњег понижења и срозавања човековог? Форме зла мењају се у времену, али показују исто, по човека самоуништавајуће, лице. Мислите ли да би се Фјодор Михаилович оглушио и затворио очи?

Ја сам човек који не сматра да треба избећи увиде у најгрешније наше снове и јаву, како личне, тако и социјалне. Само из такве грешности, сматрао сам, човек може да се издигне у духовност којој ће се веровати, и којој тежи. Нико се није родио као светитељ, то се може само заслужити, често и после ниске несхватљивих погрешака. Зато никада нисам идеализовао наш народ. Он има својих дивних тренутака и времена, али и својих падова и заблуда. И све је то наше – ја сам и сам такав, несавршен и неук. Није за човека савршенство, већ неодољива тежња ка савршеноме. И није овде реч о идеалној љубави према роду, мада за њу увек мора бити простора, поготово према матичном млеку језика. Човек може волети друге пределе, градове, људе. Овде је реч о додељеном нам месту и времену. Каква те је мотика одгрнула, таква ће те и закопати, каже наш народ. Од те мудрости нема узмака, а не треба ни да га буде. На овом месту, у овом времену, често не чинимо оно што треба, и још чешће чинимо оно што човек, ма ко био, не треба да чини. Да не идемо даље, наши људи загађују чак и воду коју пију. Ниједан, најсавршенији људски систем не може нас избавити поплава у којима отпад, побацан у реке, постаје бомба која руши све пред собом. Само нас једна ствар може спасити: да престанемо чинити такве гадости – другима и себи. Али, људи их чине и даље. Зар сам крив што на то, повремено, онако како умем и знам, себе и друге подсећам на то? Притом – не судим, покушавам да уочим, и да се суочим.

Чинити штету сразмерно је лак посао, за петнаест минута се може срушити оно што је грађено вековима. То се и чини, у једном готово свакодневно продуженом процесу. Зар нам не отимају читаве покрајине, зар не покушавају да нам преотму древне светиње, и увере нас да нисмо то за шта су се наши стари одавно определили, за шта су се борили и гинули? Тог избора би сада, зар не, требало да се одрекнемо? Све се то може, у данашњему свету, очас, једним ђаволским декретом, покушати преокренути. Рушили би, а мисле да граде. Лове, а уловљени. Не: градити је сасвим друкчија категорија умећа – и то је наш истински посао.

Међутим, одиста саградити нешто вредно и ново – готово да је немогућа једна ствар. У то, немогуће, покушао сам да остварим извесни увид. Не знам колико сам у томе успео. Већ сам при крају свог додељеног животног века, и оно што сам иза себе згомилао, можда је, такође, што рекао онај славни Чачанин, само још један велики русвај. Има оних који ме уверавају да није тако – не знам сме ли им се веровати. Али, нема сумње да сам покушао, упркос свему, нешто да саградим, да поставим некакве темеље, макар градње остао и недостојан. На том погибељном, да се не лажемо и саможртвеном послу, остајао сам без новаца, пријатеља, здравља – често убог, исмејан и сам. Али, не једном сам помишљао – можда је све вредело ако ме, барем на један једини, малени трен, здоми и укрови некакав храм. Свети духовни мир и окрепа је оно чему се тежи, у најтежим тренуцима – који нас не мимоилазе.

Каква срећа да је тај храм Жича!

. . .

Вечна ти слава, Владимире! Нека ти Господ подари рајске вртове. Редакција Словенског вѣсника