Милован Данојлић: ЗЛАТНО ДОБА УОБРАЖЕНОСТИ

Идеја свељудске равноправности колонизаторима је органски туђа. Технолошка премоћ, у споју са духовним медиокритетством и безбожништвом, што су видна обележја наше епохе, дају застрашујуће плодове. Ми смо ту, насилничку бахатост, искусили на својој кожи, па и данас стењемо под њеним човекољубивим јармом


Милован ДАНОЈЛИЋ

Поред лажљивости, видљиви порок савремене западне културе је осионост. За време ванредног стања та два зла су се понегде притајила, док су се другде распламсала. Бахати моћници, и собом опијене државе-велесиле, одједном се нађоше на удару непријатеља који не разликује богате од сиромашних, ни господаре од понижених и увређених. Осећање свеопште равноправности мудре је опоменуло на наш суштински положај у свету и животу, док је безумне то разбеснело. Каквог смисла има негодовати против ванредних мера и ограничења, наметнутих зарад очувања народног здравља? Такву лудорију може себи допустити једино безобзирна индивидуалистичка опседнутост собом. На списку великих порока и грехова гордост је, ако се добро сећам, стајала на првом месту. Следе среброљубље, разврат, завист, неумереност у јелу и пићу, гнев, и самоубилачка небрига за спасење душе. Код силника се ова прекорачења преплићу, међусобно подстичу и умножавају. Идеја свељудске равноправности колонизаторима је органски туђа. Технолошка премоћ, у споју са духовним медиокритетством и безбожништвом, што су видна обележја наше епохе, дају застрашујуће плодове. Ми смо ту, насилничку бахатост, искусили на својој кожи, па и данас стењемо под њеним човекољубивим јармом.

Хијеронимус Бош: СЕДАМ СМРТНИХ ГРЕХОВА И ЧЕТИРИ ПОСЛЕДЊЕ СТВАРИ (СИТУАЦИЈЕ), око 1500. године

Гордљивци немају тешкоћа са савешћу. Своје походе започињу узвишеним образложењима: куну се у демократију, слободан проток робе, идеја, и новца и јединствени образац људске среће, онако како су те циљеве разумели и остварили у сопственој средини, са милионима сиромашних, незапослених и лишених здравствене заштите, па би, великодушно, да усреће и остатак планете. Дакако, иза лепих речи крије се ружна суштина, оно о чему се стално мисли а никад не говори, дакле: новац. Још је Бион из Бористене, у 3. веку пре Христа, указивао да је новац живац рата, његова погонска сила и крајњи циљ. Ову ће оцену, касније, прихватити Диоген Лаертије, те Цицерон и Рабле, да јој Маркс дадне теоријско образложење. Понешто се, ипак, променило. У Диогеново време, походи су долазили са Истока, и могли су се, са мало среће и вештине, зауставити у термопилском кланцу, док данас крећу са Запада, и то не по земљи, него у небеским висинама, па малима и слабима остаје да чекају шта ће им пасти на главу. А и новац је променио агрегатно стање и боју: вредност нафтних извора мери се сувим златом. У запоседању тог богатства, и у освајању повољних геостратешких позиција, освајач гази преко свакога ко му се нађе на путу. Тако смо се, и ми, нашли на његовом правцу јуришања. Стигао је у Гњилане, да би тамо бранио своје мало проширене границе. Победио је, што и није неки особити подвиг, и стекао право да суди побеђенима као ратним злочинцима, што је врхунац модерног цинизма. Него, и то није најгоре; још је мучније што део наших народних изабраника тај рат, полугласно, оправдава, а пресуде дивљих преких судова прихвата као исправне и законите.

Недавно је један амерички социолог објавио расправу са тврдњом да је преовлађујућа култура Запада – култура лажи. Само је у таквој идеолошкој клими могуће проповедати племениту идеју о људским правима, о отворености према свету, и истовремено подизати зид на америчко-мексичкој граници, уз оштре замерке Виктору Орбану што то исто чини од Сегедина до Хоргоша. Од таквог дрског лицемерја човеку се заврти у глави.

Идејни програм толике, силне и бахате саможивости разрадио је, пре десетак година, француски песник-комуниста Франсис Комб у стихованом памфлету „Молитва за западну цивилизацију“. За мото песме узео је херојски поклик некадашњег француског председника Жака Ширака, изречен управо поводом агресије на Србију, у чему је он срчано учествовао. „Реч је“, истиче овај не нарочито уман државник, „о сукобу између цивилизације и варварства“. Цивилизован је подстанар Јелисејске палате, а варвари су они побијени у Грделичкој клисури. Овакав поглед на живот и свет Франсис Комб излаже у парафразама натопљеним горком иронијом: Ми смо цивилизовани зато што су наше ракете брже / Што су хеликоптери Апаш без премца на тржишту / Јер су правни поредак и телевизија на нашој страни / Јер знамо само за силу и за запрашивање уранијумом / Јер ми одређујемо ко је добар ко лош, ко диктатор ко демократа / Ко има право на избеглички статус а ко нема / Цивилизовани смо јер водимо хуманитарне ратове / Па кад грешком погодимо стотинак цивила у неком склоништу / Или конвој камиона или стамбени блок / Признамо да су то колатералне штете неизбежне у рату па можемо мирно наставити са ратним дејствима / Цивилизовани смо самим тим што ћемо победити / Успели смо да изиђемо на крај са Пиктима који су се фарбали плавом бојом / И ратнике по долинама наоружане једино стрелама / Док су се на неоседланим коњима стрмоглављивали низ обронке брегова / У крви смо помирили дивљаке Америке, Азије и Африке / Што су се међусобно клали и убијали / Ми смо најјачи / Ускоро ћемо се врнути у Рим / Проћи испод Капије победе са неупрљаним тенковима / И заробљенице из далеких земаља просипаће нам под ноге цветне латице… / Па ипак, понекад, увече, брижно се запитамо / Колико ће још све ово моћи да траје / О да, све чешће на четири стране Империје / Ваља интервенисати и интервенисати / Борба је неравноправна дивљаци бројни и све бројнији / Живот за њих нема цену коју му ми придајемо / Јер ми не волимо да умиремо / И онда се питамо / Колико ће колико дуго све ово трајати / Колико ће остатак човечанства моћи да нас подноси.

На други дан Васкрса, 12. априла 1999. године, авион НАТО пакта гађао је ракетама путнички воз у Грделичкој клисури, у тренутку док је прелазио преко железничког моста на Јужној Морави. Погинуло је најмање 55 људи

Нађе се, ето, и понеки усамљеник, спреман да поставља непријатна питања времену и друштву у коме живи. Овакви гласови не допиру до ушију наше инфериорне прозападњачке елите. Она је оборила главу и смерно чека пред вратима која се не отварају. Очарана је чак и Б. А. Левијем, чије је текстове, и у годинама безочне антисрпске кампање, преносио угледни београдски лист. Кад сам, у разговору, то напоменуо главном уреднику листа, он се зачудио: шта ми ту смета? Наша штампа је „објективна“, преноси свакаква мишљења, а Б. А. Леви је велико име, има права да нама, дивљим варварима, соли памет. Остарели „нови филозоф“, власник стотину беспрекорно белих кошуља, одавно се пресалдумио: од левичара се претворио у заговорника америчких империјалних похода и горљивог подстрекача рата против Либије. Ко је јак, природно држи страну јаких и најјачих. Размажени припадник париске празноглаве интелигенције, без везе са сопственим народом, узео је право да суди о народићима из нашег кутка Европе, не имајући о нама основних знања и обавештења, да би на нашем „фашизму“ увежбавао своју прогресивност. Веома се зачудио кад су му у Београду, на некој јавној трибини, сасули торту у нос. Грешка, наравно: торта се може јести, а он је заслужио нешто што се не једе.

Бернар Анри Леви је 10. маја 2017. године добио торту у лице на почетку обраћања публици после пројекције филма “Пешмерга” у Дворани Културног центра у Београду

Пун себе и својих саморазумљивих права, он се и у пандемији нашао на страни безочних моћника који су општу опасност примили са негодовањем и љутњом. Егоистичка распуштеност у којој су огрезли житељи отмених париских четврти, светиња је која стоји изнад колективне безбедности. Сиротиња како мора, а повлашћени како хоће. Ево га, већ је објавио књигу „Вирус који излуђује“. Његови аргументи су се чули и у нашој средини. Covid-19 је најтеже погодио бахате и охоле, понизио их у њиховој дрскости. Мали људи, уплашени од заразе, често без могућности отаљавања радних обавеза преко интернет-мреже, за Левија су „размућени пекмез конфинације“. Филозофа је „запрепастила њихова послушност санитарним властима“.

Погани мали вирус је показао наличје неолибералног капитализма, истеравши његове управљаче на болан испит. Они паметнији су се примирили, увукли рогове; можда су се, пред смртном опасношћу, за часак очовечили, док је у осионима прокључао бес. Уображеност се, и иначе, додирује са малоумношћу.

Директор једне основне школе на Флориди, заклети противник путовања у иностранство, овако објашњава свој став: „Није ми потребно путовати у друге земље да бих сазнао да је Америка најбоља земља на свету.“ На шта му мудри Соломон узвраћа: „Охолост се јавља пред погинуће, а узноситост уочи пропасти.“

Само да то дочекамо.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ПЕЧАТ

(Visited 129 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ГЛАВНА, МУДРОЉУБЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *