Константин Богомолов: ОТМИЦА ЕВРОПЕ 2.0

Напомена прѣводиоца
Име Константина Богомолова просѣчном српском читаоцу вѣроватно нѣ говори много, уколико му је уопште познато. А рѣч је о позоришном редитељу, сценаристи, глумцу, познатом по новаторском „читању“ класика и необичним сценским рѣшењима у својим комадима. Тип је толики „новатор“ да је и од сопственог вѣнчања направио позоришни спектакл, одлазећи на свадбу са својом нѣ мање либералном и славном изабраницом Ксенијом Собчак – у погребним колима. У питању је, дакле, својеврсна икона проевропске, либералне Русије. 10. фебруара 2021. он је објавио текст који је назвао својим манифестом и који је његове дојучерашње обожаваоце поразио. Такав шок би код нас можда изазвала слична размишљања једне Биљане Србљановић или Кокана Младеновића, рѣцимо – када би дотични били у стању да се у такве мисаоне висине вину. Ево о чему се ради…

---

У нацистичкој држави умѣтник могаше бити лишен посла и живота због своје „дегенерисане“ умѣтности. У „дивној“ западној држави будућности умѣтник ће моћи да буде лишен посла уколико подржава погрѣшан систем врѣдности.

---

Паклена поморанџа

Човѣк је дивно, али и опасно биће. Попут атомске енергије, он посѣдује и стваралачку, и рушилачку силу.

Управљање том енергијом, ограничавање њене рушилачке силе је висок задатак. Задатак изградње сложене цивилизације је у ослонцу на сложеног човѣка. Тако се развијао западни свѣт све до најновијег доба. Задржавајући религијом, философијом, умѣтношћу и образовањем човѣкове тамне стране, али и допуштајући тами да кроз исте вентиле избије напоље, слично пари из прѣгрѣјаног котла.

У ХХ вѣку атомска енергија, која је човѣк, отела се контроли. Човѣчји Чернобил постао је нацизам. Шок и прѣстрављеност Европе прѣд тѣм праском првобитног у човѣку показаше се исувише велики.

Ослободивши се од нацизма, Запад је одлучио да се осигура од „атомске хаварије“ ликвидиравши сложеног човѣка. Оног сложеног човѣка којег Европа образоваше у дугим годинама Хришћанства. Оног човѣка којег описиваше Достојевски: једноврѣмено узвишеног и ниског, анђела и ђавола, волѣћег и мрзећег, вѣрујућег и сумњајућег, мислећег и фанатичног. Европа се уплашила звѣри у човѣку, нѣ схватајући да је звѣриње – исто тако природан и органски дѣо човѣка као и анђеоско. Нѣмајући снаге за интелектуално и духовно савлађивање послѣдица нацизма, Европа је рѣшила ушкопити сложеног човѣка. Ушкопити његову тамну природу, занавѣк зазидати његове демоне.

У своје врѣме Кјубрик је снимио „Паклену поморанџу“ – филм о подивљалим младим момцима, који под дѣјством дрога тероришу Лондон, окрутно прѣмлаћујући и силујући мирне становнике. Кад вођу банде ухвате, прѣдлажу му да зарад прѣврѣменог ослобођења прође експерименталну терапију: причврстивши му капке тако да се нѣ затварају, њему сатима показују сцене насиља уз музику омиљеног му Бетовена. На крају младић нѣ само да се ослобађа агресивности – њему је мука од музике, он нѣ може да види голу жену, секс у њему изазива одвратност. А на ударац одговара лизањем ципела удариоца.

Саврѣмени Запад је ето такав прѣступник што је прошао хемијско шкопљење и лоботомију. Отуда онај залеђени лажни осмѣх добронамѣрности и свеприхватања на лицу западног човѣка. То нѣје осмѣх Културе. То је осмѣх изрођености.

Нови етички рајх

Запад се декларише као друштво „наоштрено“ на остваривање личносних слобода. На самом дѣлу Запад води борбу са човѣком као са сложеном и тешко управљивом енергијом. У тој борби функције суда, гоњења и изоловања нѣсу ликвидиране, већ делегиране друштву од државе. Држава се у лицу полиције и безбедњака „очовѣчила“ и „хуманизовала“, али је условно прогресивно друштво узело на себе улогу нових јуришника, помоћу којих се та иста држава суперефикасно бори с инакомислијем.

Саврѣмени западни свѣт се обликује у Нови етички рајх са својом идеологијом – „новом етиком“. Национал-социјализам је у прошлости. Прѣд нама је етички социјализам. Квир-социјализам. Siemens, Boss и Volkswagen су се прѣтворили у Google, Apple i Facebook, а „нацоши“ су смѣњени од исто толико нападних и исто тако жељних тоталног прѣформатирања свѣта смѣсом од квир-активиста, фем-фанатика и екопсихопата.

Традиционални тоталитарни режими су гушили слободу мисли. Нови, нѣтрадиционални тоталитаризам је отишао даље, и жели да контролише емоције. Ограничавање емоција појединца је револуционарна концепција Новог етичког рајха.

Чувства и мисао су одувѣк били човѣкова приватна зона. Он нѣје имао права дати мах рукама, али срце и мозак његов бѣху слободни. Такав је био потајни друштвени уговор европске цивилизације, која је човѣка схватала као сасуд осѣћања и идеја, гдѣ је мржња – друга страна љубави – макар и сложена и опасна, ипак неопходан и важан дѣо људске личности.

У нацистичком друштву су човѣка почели дресирати као псето за мржњу према другачијем.

У Новом етичком рајху човѣка дресирају за љубав и лишавају га права да слободно мрзи.

Више нѣ можеш рѣћи „нѣ волѣм“, „нѣ свиђа ми се“, „бојим се“… Дужан си упоредити своја осѣћања с јавним мнѣњем и друштвеним врѣдностима.

 А друштвене врѣдности су постале новим Зидом плача, гдѣ свака нѣсрѣћна, уврѣђена или просто нѣчасна индивидуа може нѣ само донѣти цѣдуљицу, већ и захтѣвати од новог Бога – Напрѣдног друштва – уношење своје љутње, драме, страха или болѣсти у списак новог етичког УНЕСКО-а, придавање истим друштвено значајног статуса, издвајање за њих из буџета и стварање нарочите квоте у свѣм областима јавног живота. А свако ко рѣкне да уврѣда нѣ врѣди пô луле дувана, да је болѣст излѣчива, а лична драма – интимно питање, постаће жртва моћне репресивне машине – тог истог јавног мнѣња.

Сви против једнога

Савршеним оруђем те нове репресивне машине постале су друштвене мрѣже. Њеним условним сарадницима – сви „поштени“ и „мрѣжно“ активни грађани. Они нѣ носе униформу, нѣмају палице и шокере, али имају гаџете, малограђанску жудњу за влашћу и потајну страст ка насиљу, као и нагон стада. Они нѣмају јуристичких права, али узимају за себе морално право. У свѣтлу послѣдњих збивања у САД очигледно је да они нѣсу тек самоорганизована мрѣжна гомила – они су подржани од власти, новог Министарства Истине у лику владалаца интернет-гиганата.

Мрѣже су тѣм новим насилницима дале анонимност, бесконтактност и – као послѣдицу – нѣкажњивост. Виртуелна гомила, виртуелно линчовање, виртуелна хајка, и стварна психичка и друштвена изолација онѣх што иду изван строја. Они – ти мрѣжни цинкароши и пандури – вѣшто играју на вѣчити човѣков страх да ће остати сâм против свѣх.

У нацистичкој држави умѣтник могаше бити лишен посла и живота због своје „дегенерисане“ умѣтности. У „дивној“ западној држави будућности умѣтник ће моћи да буде лишен посла уколико подржава погрѣшан систем врѣдности. Уосталом, већ и нѣ само умѣтник – фигура утѣцаја. Ситуација се силовито развија, те данас сваки скромни научни сарадник нѣког нѣбитног америчког института или просто мирни и сасвѣм успѣшни студент може бити отѣран из установе због „погрѣшног“ мишљења о текућем политичком или друштвеном животу. А како те репресивне мѣре врши друштво, а нѣ држава, репресије се називају акцијом друштвене солидарности, освећују се праведним гнѣвом „слободних“ и „напрѣдних“ људи, који од неистомишљника захтѣвају да клѣкну, па ће им милостиво даровати право на рад и стваралаштво. Тако човѣка доводе до самошкопљења као јединог начина прѣживљавања у тој новој орвеловској држави.

Сексуална контрареволуција

Нови рајх је објавио рат смрти. Рат човѣчјој природи, у којој су вењење и смрт – дѣо нѣдокучиве божанске замисли. Јурњава за вѣчном младошћу постала је нутрена фикс-идеја новог западног социјума. И очигледан је разлог: смрт је нѣпрѣдвидива и божанска. А квир-социјалисти, као и национал-социјалисти, као и комунисти, нѣ признају над собом друге власти осѣм власти своје Идеје. Идеја и Рацио су њихов Бог. Или су они сами Богови, те човѣка нѣ посматрају као тајну, већ као експериментални објекат, месо. Рат са смрћу је рат са тајном бића. Бесмислен и глуп рат са вѣчношћу.

Али тамо гдѣ траје рат против смрти као божанске датости, као мистичког биланса, неизбѣжан је и рат против живота. Јер, живот је исто тако нѣпрѣдсказив као и смрт. Исто тако нѣдокучив. Дакле, нѣконтрољив и опасан.

Европа је брзо прошла пут од сексуалне револуције, поставше новом европском постнацистичком ренесансом, до тоталне борбе с енергијом секса – најживотнијим, најемоционалнијим и најнѣконтролисанијим дѣлом људског бића.

Јер, секс је – слобода. Секс је – опасност. Секс је – звѣриње у човѣку. Али, што је најважније, секс је – заметање Живота.

Хришћанство је придавало сакралност сексуалном чину. Божанственост и лѣпоту. Еротика бѣјаше предметом умѣтности. Жеља – испољавањем надахнућа. Секс – светим уживањем Љубави. Рођење – чудом.

Нови рајх секс сматра производњом, а полне органе оруђем. И у складу са завѣтима социјалиста из прошлости и у оквирима новог квир-социјализма подруштвљава оруђа за производњу и прѣраспоређује их, а саму производњу оптимизује и ставља под државно-социјалну контролу, чинѣћи полну припадност нѣбитном.

Изгорели Нотр Дам у Паризу нѣје знак пада хришћанске Европе под притиском муслиманске. Али је чудан и мистичан знак рата Новог рајха са светом тајном живота и смрти, јављеној у Крсту.

Границе и нова расна теорија

Трансграничност друштва и глобализација су дѣо стварања нове тоталитарне империје. У стара врѣмена дисидент је имао могућност да напусти своју заједницу и пронађе нову. Границе осигураваху слободу личности: шароликост етичких и врѣдносних система стварала је могућност за човѣка да пронађе своју срѣдину живљења и остваривања – или ону која га максимално прихвата, или ону што му бар нѣ смета да живи.

Нова етичка империја жуди за експанзијом и унификацијом друштава. Тако се ствара ново глобално село, гдѣ нѣсагласни нѣ може да се скрије од чувара  етичке чистоте.

Етичка чистота дошла је на смѣну расној чистоти. И данас се на Западу под микроскопом нѣ ислѣђује облик носа и национална припадност, него етичка прошлост сваке успѣшне јединке: нѣма ли тамо, у дубини десетлѣћа, макар мале нѣдоличности, неуљудности или просто исказа који је у нѣскладу с новим системом врѣдности. А уколико га има – падај на колѣна и кај се.

Европа коју су они изгубили

Револуција је изоловала Русију од Запада скоро на столѣће. Ослободивши се бољшевизма, Русија се 90-их година прошлог вѣка устрѣмила у Европу. Русија је тражила прихватање, покушавала да учи, сањала да поврати статус европске земље. И поврати европске врѣдности. Врѣдности дивне, прѣдратне Европе. Европе, која се нѣје бојала сложеног човѣка у свој његовој разноликости. Уважавала његову слободу да волѣ и мрзи. Европе, која је схватала да је природа човѣка стварала управо као сложено, противурѣчиво и драматично биће. Европе, која нѣ сматраше да има право мѣшати се у вишњу замисао. Европе, за коју главна врѣдност човѣка бѣше његова индивидуалност, изражена нѣ у томе како човѣк упражњава секс, већ у томе како размишља и ствара. А сáмо стваралаштво састојало се у стварању слика, музике, текстова, а нѣ у прѣкрајању сопственог тѣла и измишљању нових гендерних опрѣдѣлѣња.

Такву Европу је Русија тражила током 90-их. Таквом је и сáма сањала да постане.

Трѣба ли данас покушавати пронаћи савезнике тамо гдѣ их нѣма?

Европа је напуштен и пљачкању прѣпуштен вишњик. Фирсови се крију од гомила миграната, Рањевски дошмркавају кокаин остацима здравља, Пећа Трофимов пише еврозаконе, Ања је постала свѣсна да је квир-персона, а одживѣвши своје, ишчилѣли Гајеви да су старчић Бајден и мрмљају спремљене рѣчи о добру и праведности.

Саврѣмена Русија је безусловно далека од оне Европе којој је тежила. Али она очигледно нѣће ни у нови европски паноптикум.

Наши напрѣдњаци и западњаци настојавају: Русија је била и јесте земља пандура и робова. То је умногоме тако. Али је истина и то да дуге године живота у условима нѣслободе, у генетско памћење усађени логорски страх, доушништво, а такође и ћутање и насиље као начини прѣживљавања и начини заштите народа од власти и власти од народа – све то захтѣва нѣ револуцију, већ стрпљење и терапију. Ланселотова драма је у томе што у самој ствари он нѣје волѣо ни Елзу ни оне које покушаваше спасти.

Одвратни су ми дух насиља и атмосфера страха. Али то нѣ значи како ћу прихватити прѣтварање земље пандура и робова у земљу у којој нѣ откуцавају из страха, већ од срца, прогањају нѣ због заосталости, већ због просвѣћености, гдѣ разнобојни Швондери од BLM упадају у куће и захтѣвају од професора да клѣкну на колѣна, подѣле стамбени простор и дају паре за помоћ огладнѣлим Флојдовима.

Русија је све то прошла 1917. И феминитиве и остала изругивања над језиком, и покушаје ослобађања од полне или културне припадности, и скупове с расправама о моралном лику, и масовне захтѣве трудбеника, па чак и дѣцу која издају своје родитеље – тако се десило нѣдавно у САД, кад је дѣвојчица-демократкиња пријавила своје родитеље-трамписте полицији сазнавши да су учествовали у протестима и јуришу на Капитол. Све смо то имали. И како је необично видѣти западни свѣт који као да по први пут сања слатке снове Вѣре Павловне, и како је чудновато посматрати ужагрене очи и наивне говоре нових руских разночинаца што прѣдводе морални терор против нѣсагласних нѣ горе од уличног ОМОН-а.

А нѣсагласних је много, и то нипошто нѣсу „затуцани“ ортодокси. То су саврѣмени, весели и слободни људи, образовани и успѣшни, отворени за ново, који воле живот у свој његовој шароликости. Руси, Европљани, Американци који потајно маштају о томе да су прошла та чудна и мрачна врѣмена. Они се боје да пусте глас. Боје се да постану објекти мрѣжне хајке у Русији. Да се подвргну моралном терору, изгубе посао и финансирање на Западу.

Њима је као ваздух потрѣбна подршка. Неопходно је да њихова чувства и мисли буду прѣточени у рѣч, а рѣч подржана вољом и организацијом. Што значи да је ора јасно и разумљиво формулисати нову десничарску идеологију, идеологију изван радикалне ортодоксалности, али која строго и нѣпомирљиво стоји на бранику врѣдности сложеног свѣта с ослонцем на сложеног човѣка.

Руски разночинци нам говоре: Русија је на репу напрѣтка.

Нѣје.

Захваљујући стѣцају околности, нашли смо се на репу полудѣлог воза, који јури у бошовски пакао, гдѣ ће нас дочекати мултикултурни гендерно-неутрални ђаволи. Трѣба једноставно откачити тај вагон, прѣкрстити се и почети градити свој свѣт. Поново градити нашу стару, добру Европу. Европу о којој смо сањали. Европу коју су они изгубили. Европу здравог човѣка.

Посрбио: Драган Буковички

Изворник: Новая газета