Напомена прѣводиоца
Име Константина Богомолова просѣчном српском читаоцу вѣроватно нѣ говори много, уколико му је уопште познато. А рѣч је о позоришном редитељу, сценаристи, глумцу, познатом по новаторском „читању“ класика и необичним сценским рѣшењима у својим комадима. Тип је толики „новатор“ да је и од сопственог вѣнчања направио позоришни спектакл, одлазећи на свадбу са својом нѣ мање либералном и славном изабраницом Ксенијом Собчак – у погребним колима. У питању је, дакле, својеврсна икона проевропске, либералне Русије. 10. фебруара 2021. он је објавио текст који је назвао својим манифестом и који је његове дојучерашње обожаваоце поразио. Такав шок би код нас можда изазвала слична размишљања једне Биљане Србљановић или Кокана Младеновића, рѣцимо – када би дотични били у стању да се у такве мисаоне висине вину. Ево о чему се ради…
У нацистичкој држави умѣтник могаше бити лишен посла и живота због своје „дегенерисане“ умѣтности. У „дивној“ западној држави будућности умѣтник ће моћи да буде лишен посла уколико подржава погрѣшан систем врѣдности.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2021/03/178220-231x300.jpg)
Паклена поморанџа
Човѣк је дивно, али и опасно биће. Попут атомске енергије, он посѣдује и стваралачку, и рушилачку силу.
Управљање том енергијом, ограничавање њене рушилачке силе је висок задатак. Задатак изградње сложене цивилизације је у ослонцу на сложеног човѣка. Тако се развијао западни свѣт све до најновијег доба. Задржавајући религијом, философијом, умѣтношћу и образовањем човѣкове тамне стране, али и допуштајући тами да кроз исте вентиле избије напоље, слично пари из прѣгрѣјаног котла.
У ХХ вѣку атомска енергија, која је човѣк, отела се контроли. Човѣчји Чернобил постао је нацизам. Шок и прѣстрављеност Европе прѣд тѣм праском првобитног у човѣку показаше се исувише велики.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2021/03/content_001_bogom2.jpg)
Ослободивши се од нацизма, Запад је одлучио да се осигура од „атомске хаварије“ ликвидиравши сложеног човѣка. Оног сложеног човѣка којег Европа образоваше у дугим годинама Хришћанства. Оног човѣка којег описиваше Достојевски: једноврѣмено узвишеног и ниског, анђела и ђавола, волѣћег и мрзећег, вѣрујућег и сумњајућег, мислећег и фанатичног. Европа се уплашила звѣри у човѣку, нѣ схватајући да је звѣриње – исто тако природан и органски дѣо човѣка као и анђеоско. Нѣмајући снаге за интелектуално и духовно савлађивање послѣдица нацизма, Европа је рѣшила ушкопити сложеног човѣка. Ушкопити његову тамну природу, занавѣк зазидати његове демоне.
У своје врѣме Кјубрик је снимио „Паклену поморанџу“ – филм о подивљалим младим момцима, који под дѣјством дрога тероришу Лондон, окрутно прѣмлаћујући и силујући мирне становнике. Кад вођу банде ухвате, прѣдлажу му да зарад прѣврѣменог ослобођења прође експерименталну терапију: причврстивши му капке тако да се нѣ затварају, њему сатима показују сцене насиља уз музику омиљеног му Бетовена. На крају младић нѣ само да се ослобађа агресивности – њему је мука од музике, он нѣ може да види голу жену, секс у њему изазива одвратност. А на ударац одговара лизањем ципела удариоца.
Саврѣмени Запад је ето такав прѣступник што је прошао хемијско шкопљење и лоботомију. Отуда онај залеђени лажни осмѣх добронамѣрности и свеприхватања на лицу западног човѣка. То нѣје осмѣх Културе. То је осмѣх изрођености.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2021/03/content_001_bogom.jpg)
Нови етички рајх
Запад се декларише као друштво „наоштрено“ на остваривање личносних слобода. На самом дѣлу Запад води борбу са човѣком као са сложеном и тешко управљивом енергијом. У тој борби функције суда, гоњења и изоловања нѣсу ликвидиране, већ делегиране друштву од државе. Држава се у лицу полиције и безбедњака „очовѣчила“ и „хуманизовала“, али је условно прогресивно друштво узело на себе улогу нових јуришника, помоћу којих се та иста држава суперефикасно бори с инакомислијем.
Саврѣмени западни свѣт се обликује у Нови етички рајх са својом идеологијом – „новом етиком“. Национал-социјализам је у прошлости. Прѣд нама је етички социјализам. Квир-социјализам. Siemens, Boss и Volkswagen су се прѣтворили у Google, Apple i Facebook, а „нацоши“ су смѣњени од исто толико нападних и исто тако жељних тоталног прѣформатирања свѣта смѣсом од квир-активиста, фем-фанатика и екопсихопата.
Традиционални тоталитарни режими су гушили слободу мисли. Нови, нѣтрадиционални тоталитаризам је отишао даље, и жели да контролише емоције. Ограничавање емоција појединца је револуционарна концепција Новог етичког рајха.
Чувства и мисао су одувѣк били човѣкова приватна зона. Он нѣје имао права дати мах рукама, али срце и мозак његов бѣху слободни. Такав је био потајни друштвени уговор европске цивилизације, која је човѣка схватала као сасуд осѣћања и идеја, гдѣ је мржња – друга страна љубави – макар и сложена и опасна, ипак неопходан и важан дѣо људске личности.
У нацистичком друштву су човѣка почели дресирати као псето за мржњу према другачијем.
У Новом етичком рајху човѣка дресирају за љубав и лишавају га права да слободно мрзи.
Више нѣ можеш рѣћи „нѣ волѣм“, „нѣ свиђа ми се“, „бојим се“… Дужан си упоредити своја осѣћања с јавним мнѣњем и друштвеним врѣдностима.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2021/03/content_001_bogom4_sm.jpg)
А друштвене врѣдности су постале новим Зидом плача, гдѣ свака нѣсрѣћна, уврѣђена или просто нѣчасна индивидуа може нѣ само донѣти цѣдуљицу, већ и захтѣвати од новог Бога – Напрѣдног друштва – уношење своје љутње, драме, страха или болѣсти у списак новог етичког УНЕСКО-а, придавање истим друштвено значајног статуса, издвајање за њих из буџета и стварање нарочите квоте у свѣм областима јавног живота. А свако ко рѣкне да уврѣда нѣ врѣди пô луле дувана, да је болѣст излѣчива, а лична драма – интимно питање, постаће жртва моћне репресивне машине – тог истог јавног мнѣња.
Сви против једнога
Савршеним оруђем те нове репресивне машине постале су друштвене мрѣже. Њеним условним сарадницима – сви „поштени“ и „мрѣжно“ активни грађани. Они нѣ носе униформу, нѣмају палице и шокере, али имају гаџете, малограђанску жудњу за влашћу и потајну страст ка насиљу, као и нагон стада. Они нѣмају јуристичких права, али узимају за себе морално право. У свѣтлу послѣдњих збивања у САД очигледно је да они нѣсу тек самоорганизована мрѣжна гомила – они су подржани од власти, новог Министарства Истине у лику владалаца интернет-гиганата.
Мрѣже су тѣм новим насилницима дале анонимност, бесконтактност и – као послѣдицу – нѣкажњивост. Виртуелна гомила, виртуелно линчовање, виртуелна хајка, и стварна психичка и друштвена изолација онѣх што иду изван строја. Они – ти мрѣжни цинкароши и пандури – вѣшто играју на вѣчити човѣков страх да ће остати сâм против свѣх.
У нацистичкој држави умѣтник могаше бити лишен посла и живота због своје „дегенерисане“ умѣтности. У „дивној“ западној држави будућности умѣтник ће моћи да буде лишен посла уколико подржава погрѣшан систем врѣдности. Уосталом, већ и нѣ само умѣтник – фигура утѣцаја. Ситуација се силовито развија, те данас сваки скромни научни сарадник нѣког нѣбитног америчког института или просто мирни и сасвѣм успѣшни студент може бити отѣран из установе због „погрѣшног“ мишљења о текућем политичком или друштвеном животу. А како те репресивне мѣре врши друштво, а нѣ држава, репресије се називају акцијом друштвене солидарности, освећују се праведним гнѣвом „слободних“ и „напрѣдних“ људи, који од неистомишљника захтѣвају да клѣкну, па ће им милостиво даровати право на рад и стваралаштво. Тако човѣка доводе до самошкопљења као јединог начина прѣживљавања у тој новој орвеловској држави.
Сексуална контрареволуција
Нови рајх је објавио рат смрти. Рат човѣчјој природи, у којој су вењење и смрт – дѣо нѣдокучиве божанске замисли. Јурњава за вѣчном младошћу постала је нутрена фикс-идеја новог западног социјума. И очигледан је разлог: смрт је нѣпрѣдвидива и божанска. А квир-социјалисти, као и национал-социјалисти, као и комунисти, нѣ признају над собом друге власти осѣм власти своје Идеје. Идеја и Рацио су њихов Бог. Или су они сами Богови, те човѣка нѣ посматрају као тајну, већ као експериментални објекат, месо. Рат са смрћу је рат са тајном бића. Бесмислен и глуп рат са вѣчношћу.
Али тамо гдѣ траје рат против смрти као божанске датости, као мистичког биланса, неизбѣжан је и рат против живота. Јер, живот је исто тако нѣпрѣдсказив као и смрт. Исто тако нѣдокучив. Дакле, нѣконтрољив и опасан.
Европа је брзо прошла пут од сексуалне револуције, поставше новом европском постнацистичком ренесансом, до тоталне борбе с енергијом секса – најживотнијим, најемоционалнијим и најнѣконтролисанијим дѣлом људског бића.
Јер, секс је – слобода. Секс је – опасност. Секс је – звѣриње у човѣку. Али, што је најважније, секс је – заметање Живота.
Хришћанство је придавало сакралност сексуалном чину. Божанственост и лѣпоту. Еротика бѣјаше предметом умѣтности. Жеља – испољавањем надахнућа. Секс – светим уживањем Љубави. Рођење – чудом.
Нови рајх секс сматра производњом, а полне органе оруђем. И у складу са завѣтима социјалиста из прошлости и у оквирима новог квир-социјализма подруштвљава оруђа за производњу и прѣраспоређује их, а саму производњу оптимизује и ставља под државно-социјалну контролу, чинѣћи полну припадност нѣбитном.
Изгорели Нотр Дам у Паризу нѣје знак пада хришћанске Европе под притиском муслиманске. Али је чудан и мистичан знак рата Новог рајха са светом тајном живота и смрти, јављеној у Крсту.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2021/03/content_001_bogom9.jpg)
Границе и нова расна теорија
Трансграничност друштва и глобализација су дѣо стварања нове тоталитарне империје. У стара врѣмена дисидент је имао могућност да напусти своју заједницу и пронађе нову. Границе осигураваху слободу личности: шароликост етичких и врѣдносних система стварала је могућност за човѣка да пронађе своју срѣдину живљења и остваривања – или ону која га максимално прихвата, или ону што му бар нѣ смета да живи.
Нова етичка империја жуди за експанзијом и унификацијом друштава. Тако се ствара ново глобално село, гдѣ нѣсагласни нѣ може да се скрије од чувара етичке чистоте.
Етичка чистота дошла је на смѣну расној чистоти. И данас се на Западу под микроскопом нѣ ислѣђује облик носа и национална припадност, него етичка прошлост сваке успѣшне јединке: нѣма ли тамо, у дубини десетлѣћа, макар мале нѣдоличности, неуљудности или просто исказа који је у нѣскладу с новим системом врѣдности. А уколико га има – падај на колѣна и кај се.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2021/03/282661-1024x512.jpg)
Европа коју су они изгубили
Револуција је изоловала Русију од Запада скоро на столѣће. Ослободивши се бољшевизма, Русија се 90-их година прошлог вѣка устрѣмила у Европу. Русија је тражила прихватање, покушавала да учи, сањала да поврати статус европске земље. И поврати европске врѣдности. Врѣдности дивне, прѣдратне Европе. Европе, која се нѣје бојала сложеног човѣка у свој његовој разноликости. Уважавала његову слободу да волѣ и мрзи. Европе, која је схватала да је природа човѣка стварала управо као сложено, противурѣчиво и драматично биће. Европе, која нѣ сматраше да има право мѣшати се у вишњу замисао. Европе, за коју главна врѣдност човѣка бѣше његова индивидуалност, изражена нѣ у томе како човѣк упражњава секс, већ у томе како размишља и ствара. А сáмо стваралаштво састојало се у стварању слика, музике, текстова, а нѣ у прѣкрајању сопственог тѣла и измишљању нових гендерних опрѣдѣлѣња.
Такву Европу је Русија тражила током 90-их. Таквом је и сáма сањала да постане.
Трѣба ли данас покушавати пронаћи савезнике тамо гдѣ их нѣма?
Европа је напуштен и пљачкању прѣпуштен вишњик. Фирсови се крију од гомила миграната, Рањевски дошмркавају кокаин остацима здравља, Пећа Трофимов пише еврозаконе, Ања је постала свѣсна да је квир-персона, а одживѣвши своје, ишчилѣли Гајеви да су старчић Бајден и мрмљају спремљене рѣчи о добру и праведности.
Саврѣмена Русија је безусловно далека од оне Европе којој је тежила. Али она очигледно нѣће ни у нови европски паноптикум.
Наши напрѣдњаци и западњаци настојавају: Русија је била и јесте земља пандура и робова. То је умногоме тако. Али је истина и то да дуге године живота у условима нѣслободе, у генетско памћење усађени логорски страх, доушништво, а такође и ћутање и насиље као начини прѣживљавања и начини заштите народа од власти и власти од народа – све то захтѣва нѣ револуцију, већ стрпљење и терапију. Ланселотова драма је у томе што у самој ствари он нѣје волѣо ни Елзу ни оне које покушаваше спасти.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2021/03/content_001_bogom6.jpg)
Одвратни су ми дух насиља и атмосфера страха. Али то нѣ значи како ћу прихватити прѣтварање земље пандура и робова у земљу у којој нѣ откуцавају из страха, већ од срца, прогањају нѣ због заосталости, већ због просвѣћености, гдѣ разнобојни Швондери од BLM упадају у куће и захтѣвају од професора да клѣкну на колѣна, подѣле стамбени простор и дају паре за помоћ огладнѣлим Флојдовима.
Русија је све то прошла 1917. И феминитиве и остала изругивања над језиком, и покушаје ослобађања од полне или културне припадности, и скупове с расправама о моралном лику, и масовне захтѣве трудбеника, па чак и дѣцу која издају своје родитеље – тако се десило нѣдавно у САД, кад је дѣвојчица-демократкиња пријавила своје родитеље-трамписте полицији сазнавши да су учествовали у протестима и јуришу на Капитол. Све смо то имали. И како је необично видѣти западни свѣт који као да по први пут сања слатке снове Вѣре Павловне, и како је чудновато посматрати ужагрене очи и наивне говоре нових руских разночинаца што прѣдводе морални терор против нѣсагласних нѣ горе од уличног ОМОН-а.
А нѣсагласних је много, и то нипошто нѣсу „затуцани“ ортодокси. То су саврѣмени, весели и слободни људи, образовани и успѣшни, отворени за ново, који воле живот у свој његовој шароликости. Руси, Европљани, Американци који потајно маштају о томе да су прошла та чудна и мрачна врѣмена. Они се боје да пусте глас. Боје се да постану објекти мрѣжне хајке у Русији. Да се подвргну моралном терору, изгубе посао и финансирање на Западу.
Њима је као ваздух потрѣбна подршка. Неопходно је да њихова чувства и мисли буду прѣточени у рѣч, а рѣч подржана вољом и организацијом. Што значи да је ора јасно и разумљиво формулисати нову десничарску идеологију, идеологију изван радикалне ортодоксалности, али која строго и нѣпомирљиво стоји на бранику врѣдности сложеног свѣта с ослонцем на сложеног човѣка.
Руски разночинци нам говоре: Русија је на репу напрѣтка.
Нѣје.
Захваљујући стѣцају околности, нашли смо се на репу полудѣлог воза, који јури у бошовски пакао, гдѣ ће нас дочекати мултикултурни гендерно-неутрални ђаволи. Трѣба једноставно откачити тај вагон, прѣкрстити се и почети градити свој свѣт. Поново градити нашу стару, добру Европу. Европу о којој смо сањали. Европу коју су они изгубили. Европу здравог човѣка.
Посрбио: Драган Буковички
Изворник: Новая газета