Душан Пророковић: ЗАШТО ЗАПАДЊАЦИ НЕ МОГУ СХВАТИТИ ДОСТОЈЕВСКОГ

Бићемо своји, градити сопствени пут, или нас неће бити, угасићемо се на неком беспућу. Губитак идентитета, а до тога долази некритичким прихватањем туђих, наводних или стварних успешних концепата, јесте беспуће, протеривање читавог једног народа на јалову ледину, где ништа не успева, нити се на њој може живети. Ту се умире!

---

Одељак о Достојевском у књизи занимљивог наслова „Речник заљубљеника у Русију“ Доминик Фернандес завршава констатацијом: „Достојевски је писао лоше, јер није имао времена да пише боље“.

Вечито у дуговима, описан као страствени коцкар, неуредно живећи и несрећно везан за многе љубави, другачије и није могао скончати! Фернандес заборавља да дода, или са тим није упознат, и рђаво здравље, повремене епилептичне нападе, за које је постојала и генетска предодређеност.

Да би поткрепио овај став, аутор цитира Набокова: „није велики писац, него је пре осредњи писац, са бљесковима стварне оригиналности која се, нажалост, губи у степама књижевне плиткости, отрцаности и бљутавости“.

У реду, о укусима не вреди расправљати! То је посао за књижевне критичаре. Што се нас у публици тиче – за једне је Лолита, за друге су Карамазови! Ипак, у сличним оценама рада Достојевског, чији се опус упорно подређује делима Тургењева, Гогоља, али најпре Толстоја, увек се провлачи један детаљ: антизападњаштво Михаила Фјодоровича! Односно — идеализација концепта укорењеног на темељу православља. И ту долазимо до политике.

Расправа о Достојевском јесте и политичка дебата. Чеслав Милош примећује како се Достојевски на Западу перципира на три начина: психолошком, егзистенцијалном и друштвено-политичком. Последњи, по њему, ствара највећу препреку западним читаоцима.

За Достојевског „Париз је најдосаднији град који постоји“, у Риму и Напуљу нема ничег вредног пажње, а Француз иако „миран, честит, учтив“ ипак „нема никаквог идеала“ јер „новац му је изнад свега на свету“.

Након сибирског прогнанства велики писац саопштава: „Христос је знао да човек не може да живи само од хлеба. Ако нема духовног живота, ако нема идеала лепоте, човек ће да тугује, умреће, полудеће, убиће се или ће се препустити паганским сањарима.

Преломна 72 сата

„Пре Сибира, прошао је кроз тешко искушење: 16. новембра 1849. осуђен је на смрт, а само три дана касније изведен је пред (лажни!?) стрељачки вод! Та 72 сата у његовом животу највероватније су и определила даље кретање. А коме не би? Што те не поломи, то те ојача! Из ове перспективе, његов сусрет са Паризом, Римом, Напуљем и није могао изнедрити другачији епилог. „Запад је изгубио Христа; због тога мора пропасти“.

Отуда ставови и у бројним писмима — директно саопштени, или слике у романима — као алузије и метафоре, које указују на тежњу да се политика темељи на хришћанском, али и исконском, традиционалном. Политика је историјско трајање, преузимање од претходника и предавање завета наследницима. Нема коначних решења.

Достојевски одбија да о животу размишља као о баналности, пуком задовољавању текућих потреба, дилемама које из тога произилазе. И када се радња „врти“ око тога, последице и исходи су више него озбиљни. Самим тим, политика не може бити, данашњим речником објашњавајући, непрекидна кампања са полемикама о буџету и безобално раубовање свих расположивих ресурса зарад богаћења — било индивидуалног, мултинационалних корпорација или читавих „државних система“, свеједно. Политика, то је ствар идеје, принципа који се бране, вредности које се баштине. Политика се не дефинише питањем: како? Већ: зашто?

Епоха у којој ствара Достојевски, уз одређену ограду да је закључак у великој мери поједностављен, између осталог и због тога што се временска дистанца мери деценијама — јесте сучељавање идеја Чадајева и Черњакова!

Први, и поред тога што се у каснијој фази делања чак и критички освртао на неке претходне тезе, одушевљен утисцима са Запада, искључује Русију из „светског образовања људског рода“, означава је за простор „духовног застоја, спречавања испуњења историјске мисије предвиђене одозго”, са индигнацијом пише како „постоји нешто у нашој крви што је непријатељско сваком истинском напретку“, а решење тражи у универзалности политичког католицизма који је (ин)директно донео плодове благостања.

Лакеји западне мисли

Подсећа ли ово и на нека мишљења у савременој Србији? Неолиберали, поготово на постсовјетском простору, одушевљавају се овим запажањима и данас. Према мерилима Достојевског, били и остали „лакеји западне мисли“. Ништа више од тога.

Други је после бриљантне војне каријере покренуо часопис „Руски свет“, окупљао интелектуалце, уметнике, политичаре, стратеге, запутио се на Балкан који је вредело ослобађати, у његовој јединици напослетку је завршио и пуковник Николај Рајевски, у Толстојевој „Ани Карењиној“ представљен као гроф Вронски.

Из тог кружока долази и Николај Данилевски, са монографијом „Русија и Европа“ вероватно и „отац“ савремене руске геополитике. Достојевски је, опет у једном писму, оценио да рад Данилевског постаје све важнији и да је „то будућа стона књига свих Руса задуго… Она се до те мере подудара са мојим сопственим закључцима и убеђењима, да сам на неким страницама запрепашћен сличношћу закључака“.

Уместо примене простог „модела копи–пејст“, заговараног и тада, али и сада, представљаног спасоносним, па чак и јединим могућим за осмишљавање дугорочног свеобухватног развоја, Достојевски нуди сасма другачији приступ. Популарност, ауторитет, утицај на кругове унутар којих се доносе одлуке постављају Достојевског на пиједестал апостола руског традиционализма.

Или, тумачећи сочињенија Јустина Поповића о овој ствари, чак и даље, те руски писац постаје најснажнији гласник православног конзервативизма. Решење не може бити политички католицизам који апострофирају ученици Чадајева, као ни конкретне политике суштински засноване на нихилизму, које долазе од (западно)европских филозофа. Бићемо своји, градити сопствени пут, или нас неће бити, угасићемо се на неком беспућу. Губитак идентитета, а до тога долази некритичким прихватањем туђих, наводних или стварних успешних концепата, јесте беспуће, протеривање читавог једног народа на јалову ледину, где ништа не успева, нити се на њој може живети. Ту се умире!

Хришћанство као стуб

Када је о идентитету реч, Достојевски подразумева да је његов основни стуб хришћанство, православље. Као што ће на једном месту касније записати Николај Велимировић: „Сва наша историја је крштена!“ У Карамазовима стоји: „Не рађа се вера услед чуда, већ чудо услед вере!“ Насупрот цивилизацији уживања и угађања, за коју Достојевски очигледно зна како ће завршити слављењем културе смрти, што се последњих деценија убрзано одиграва, залаже се за цивилизацију словесности и свесности, која ће се радовати култури рађања.

Рађање је и духовна категорија, тиче се спознаје. Без обзира на тешкоће, изазове, претње и недоумице. Следити сопствени пут често није лако. Носити бреме одговорности према прецима и наследницима још је теже. Стајати пред огледалом, преиспитивати одлуке, спознати, кајати се и поправљати — то је најтеже!

Одакле нам право да се нечега одричемо, ако су то генерације пре нас стицале или се за то бориле? Не почиње историја од данас, нити се садашњост може сагледавати без прошлости. Самим тим, ни будућност се не може планирати према томе шта је корисно, већ шта је исправно! Није све допуштено. Само у случају „ако нема Бога, све је допуштено“. Јасно је одакле наведени основни стуб идентитета.

Елите отуђене од народа

Достојевски види и да ће се елите народа којима ће руски официри, наоружање, новци и дипломатске активности донети слободу — отуђити. Ту мисли на балканске Словене. Попустиће пред чарима уживања и угађања. Интриге ће превладати, „такве интриге не можемо срести ни у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније…“ Али истовремено упозорава да то словесне и свесне не сме поколебати. Борба за принципе и вредности траје, вредна је жртве.

Конструишући оквир за идеолошко, Достојевски је оцртао и стазу политичког. Не само за Русију, већ за све православне народе. Русија достојно обележава два века од рођења Достојевског, слави његово име, а великих разлога да се то чини и другде, посебно на „православном делу“ Балкана и поготово у Србији, и те како има.

У светској историји мало је таквих умова. Мало је таквих мислилаца, чије се идеје непрестано реактуализују. Свевременост његових порука чини да су актуелне и данас, могуће чак и актуелније него у времену када их је публиковао. Разумевањем Достојевског, лакше је схватити и оно што нам се управо дешава. Самим тим и извући поуке шта нам је чинити. За разумевање политичких процеса не треба постављати питање: како? Већ: зашто? Зато Достојевског бројни западњаци не могу схватити. Или га не желе схватити. Но, то је већ њихов проблем.

Уосталом, нека свако ради свој посао.

Изглед и претежна опрема текста:  Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ИСКРА