Нобуо Киући: ЗАПИСИ ЈАПАНСКОГ РАТНОГ ЗАРОБЉЕНИКА

У историју су ушле нѣ само сјајне побѣде јапанске војске с почетка борбених дѣјстава, него и сви они ужаси које нам је прѣдстојало прѣживѣти послѣ пораза и о којима бих и желѣо да испричам младом поколѣњу, неупознатом с ратовима, да се то нѣ би поновило.


Нобуо КИУЋИ
Нобуо КИУЋИ

Јапан је данас једина држава која има званичне територијалне захтѣве према Русији. У суштини је то главни разлог из којег међу двѣма земљама нѣје потписан мировни уговор. Ипак, постоји још један веома озбиљан чинилац који усложњава наше међусобне односе. За раазлику од проблема Курилских острва, о њему руској јавности нѣје практично ништа познато. Рѣч је о боравку преко пола милиона јапанских војника капитулирале Квантунске армије у СССР 1945-1956. године. Већ у самом формулисању њиховог правног статуса приступи су различити. Русија, попут СССР, те људе сматра ратним заробљеницима. Но, данас живи царски војници и официри имају другачије мишљење. Јапан тѣх 640.000 Јапанаца сматра насилно интернираним. У тренутку обнародовања царског рескрипта о капитулацији Јапана од 15. августа 1945. године, дѣјствујућа армија бројала је око 7 млн људи, од којих се половина налазила извам метрополе. Већина њих била је разоружана од Американаца и гоминдановске Кине. Тачка 9 Потсдамске декларације одређивала је судбину јапанских војних лица послѣ капитулације. У њој је указивано да сва јапанска војна лица након прѣдаје оружја морају бити отправљена на своја огњишта у Јапан. До 1946. сви Јапанци, интернирани од САД и Кине отправљени су у Јапан. Нѣких 600 јапанских војних лица осуђено је за злочине. Другачије је поступила Стаљинова Русија…

Преко 600.000 интернираних официра и војника Квантунске армије прошло је кроз совѣтске концлогоре, гдѣ је десетина помрла од исцрпљености и прекомѣрног рада. Но, војници Квантунске армије нѣсу заробљени својом вољом, и нѣ називају их случајно у Јапану интернирцима, а нѣ заробљеницима. Цѣла Квантунска армија се покорила царевом манифесту о капитулацији и августа 1945. године у Манџурији прѣшла у надлежност Црвене армије. У ешелонима су одвезени у СССР, углавном у области источног Сибира, 640.000 Јапанаца се нашло у конц-логорима, гдѣ су радили на најтежим пословима. Послѣдњи јапански заточеници у домовину су се вратили тек у децембру 1956. године.

У историју су ушле нѣ само сјајне побѣде јапанске војске с почетка борбених дѣјстава, него и сви они ужаси које нам је прѣдстојало прѣживѣти послѣ пораза и о којима бих и желѣо да испричам младом поколѣњу, неупознатом с ратовима, да се то нѣ би поновило.

На фотографији сам ја прѣ одласка на фронт, онако млад и затегнут, а нѣ као сада, прави дѣда. Омладина мог нараштаја, под утѣцајем фашистичке идеологије, нѣ знајући шта је смрт, постала је тзв. „смртоносна машина за убијање“. Ипак, ми смо чврсто вѣровали у то да живот ризикујемо зарад своје земље.

На овој фотографији сам ја с мојим другом, трећи дан послѣ повратка кући. На фотографији сам ја здесна, тако млад, здрав и буцмаст да је нѣмогуће повѣровати у то да сам се тек вратио „отуд“. Највѣроватније су ми мисли о томе да ипак нѣсам умръо у заробљеништву придавале снагу. А ето, мој друг, који је са мном на фотографији, прѣминуо је послѣ нѣколико година.


Бискање вашију у Самхамнију

Горчина ратног пораза, суров живот у другој земљи као заробљеника. Болно ми је да о томе поново причам. По свој прилици, таква судбина задесила је само нас – омладину епохе Тајшо.

Тоалет под отвореним небом

И ево, почињу да теку обични дани ратног заробљеника, који више нѣма шта да изгуби. Тоалет под отвореним небом, ограђен сламнатом рогозином био је истоврѣмено мѣсто разговора ратних другова, типа: „Гатао сам данас, и испало је да ускоро могу да се вратим кући“ итсл. „Ја сам гатао, и излази да ћу се вратити кући за три нѣдѣље“. — „Можда се стварно и вратиш“.

“Опростите, другови. Вѣроватно вас боли, али ваља издржати”

Сад путујемо желѣзницом из Самхамнија на сѣвер, у Хинам. У соби полусрушеног фабричког дома смѣштено је 24 човѣка, тако да је постало довољно вруће и неопходност за пећи је отпала. Ако ноћу устанеш, то послѣ можда и нѣ нађеш себѣ места на поду да би лѣгао.

Кокошије слѣпило

У послѣдњој декади децембра, кад је било ужасно хладно, код нас се почело јављати кокошије слѣпило због мањка поврћа и оскудне, једноличне исхране. У резултату моји ратни другови стално натрапаваху један на другог кад иђаху ноћу у тоалет.

Пуна бачва ђубрета

С вечери би износили бачву до врха напуњену ђубретом и слѣвали га у велику јаму, ископану у дворишту. Бѣше то занимљив посао.

“За војника поражене земље мѣсец је сувише лѣп”

По сат времена смо ноћу дежурали на мразу од -20 и пратили до тоалета оне што паћаху од кокошјег слѣпила. Прѣд призором дивног мѣсеца на небу почињао сам шмрцати и сузе се одмах замрзаваху на мојим образима.

Бејзбол на трави

У дане кад врѣме бѣјаше лѣпо, трудили смо се да по могућности радимо вѣжбе напољу. Они бодрији су често играли бејзбол, користећи за то бејзбол-рукавицу и палицу.

Совѣтски војник: „Хеј, Јапанци, брже, брже!“

Отпловили смо из сѣвернокорејске луке Хинам и стигли у малу совѣтску луку Посјет. Затѣм форсираним маршем, без заустављања, с муком прѣшли дугим пољем 20-ак километара. Нѣкима је то прѣмашивало снаге, па стигоше да се наѣду блата.

Заређаше кише

Стигавши у једно село, двѣ нѣдѣље живѣсмо у шаторима, који су скроз прокисли услѣд нѣпрѣкидних киша. Вунѣна ћебад, прострта на поду, бѣху се натопила водом, нагонећи влагу у наше душе и тѣла. Многима је тада поткопано здравље.

Комплексни болни и ни најмање смѣшни убоди

Пошто су кише стале, давали су нам инјекције шприцевима за коње. Болно, кад вам кажем. Први пут искусих тако нѣшто. На нѣки тренутак ми се прѣкинуо дах. Врло болно.

40 људи се набило у теретни вагон

Уз повике „давај, давај“ 40 људи се укрцало на теретни вагон од 18 тона. Врата вагона су споља добро затворена. Сваком другом вагону додѣљени су совѣтски војници наоружани митраљезима. Воз од 50 вагона кренуо је на запад.

“Пили смо из бачве воду у којој смо се купали”

Воз од 50 вагона, у којима путоваше око 1500 јапанских војника, кренуо је на дуго путовање транссибирском желѣзницом. Код језера Бајкал направише прѣдах. Напунисмо бачву водом из језера, па смо имали пијаћу воду.

Изванредно!

Каква дивота! Искусним покретима руку он је брижљиво замотао сѣцкани дуван у парченце новина. Затѣм их је лизнуо и залѣпио крајеве. „Дедер, Јапанац, пробај“ – каже.

Боса ѕемочка

Наш воз, натрпан људима, кретао се транссибирском желѣзницом и, савладавши Урал, стигао до Европе. Путовање, које трајаше 30 дугих дана је завршено, и ми стигосмо у мали украјински градић Славјанск. Пољем, потпуно зараслом у сунцокрете, иђаше љупка, боса, ѕемочка (дѣвојчица) и тѣраше прѣд собом јарад.

Ко нѣ ради, тај нѣ ѣде. Одмах приступамо раду на ломљењу камења. С ћускијом у руци стојиш прѣд стѣном и испуњаваш дневну норму: 1 кубни метар на човѣка. Рад у бригади од 4 човѣка је ипак ужасан, пошто се оптерећење повећава 4 пута, укључујући рад у својству товарача и носача.

Одваљене каменове товарили смо на носила, затѣм их теглили на брдо и подизали нѣшто попут зидине тврђаве. Стекао сам богато искуство по први пут се бавећи грађевинским радовима. Руски војник нас је цѣо дан надгледао, поврѣмено дремао или громко читао књигу наглас.

Која вајда говорити му да морам у тоалет, он свеједно нѣ разумѣ рѣчи. Бојећи се да могу побѣћи, увѣк је мотрио шта радим, стојећи поред. А менѣ због тога никако нѣје могло да крене.

Бѣјах нѣкако пробао и да радим са словѣнском косом. Младој дѣвојци је ишло с лакоћом, а из мене само бије зној. „А све зато што се нѣ смѣ вртѣти леђима“ – говорила је дѣвојка.

„Нâ, ‘Јапанац’, држи кромпире“

У свакој земљи дѣвојке су јако добре. Кажу да је у Украјини плодна земља, па због тога тамо има јако много кромпира.

Завршавамо посао у колхозу тек наученим руским рѣчима „до свиданија“ и „спасиба“. Црвени залазак је уистину лѣп. Небо источне Европе разликује се од неба Манџурије. „До виђења, госпођице“, „Работа – коњец. Колхоз“ – тако смо се опраштали на руском.

Ратни друг (бивши коњаник) је по нѣпогоди доста брзо долетѣо до пријемне станице за животне намирнице у логору. Чак и снажни руски војници бѣху поражени силином коња. „А, коњи су јаки!“

Каменолом

Ако се стално ради на температури од -150С, послѣ нѣког врѣмена се може навићи. Ипак је било много људи које је мраз буквално „оборио“.

Мада је слика испала лѣпа, тог дана се разбѣснѣла језива мећава и ми смо у мрклом мраку, кад на растојању испружене руке ништа нѣ бѣше видно, радили под стражом совѣтских војника. Многи су награбали тог дана. Ја такође тог дана умало нѣ настрадах кад се стрмоглавих с обронка. Сломљеног нѣсрѣћном судбином, придржаше ме моји другови. Када сам дошао к себѣ, помислих: „Зар ми је овдѣ суђено да умрѣм?“

Сузе-леденице

У источној Европи температура зими достиже и -250С и -300С, али за нас, одрасле у Јапану, живот у походним условима (у логору под шаторима) нѣје прошао тек тако. Дешавало се и да с наступањем јутра налазимо лешеве мојих другова, скочањених од хладноће. Та, рат је већ завршен, и умрѣти овдѣ… тако је глупо… И колико год их дозивасмо, нико нам се више нѣ враћаше.

На залеђеној рѣци

Укрцаваху нас на камионе и дуго возише. Посао мене и мог друга састојао се у ломљењу леда на рѣци. Доста је било тек мало забленути се, да се оклизне и упадне. „Да, широка рѣка“ – размишљао сам. Био је то Дњепар.

И ово је сауна?!

По наредби совѣтских лѣкара одвели су нас у бању. У бању на -250С?! Кажем вам да то уопште нѣје шала. Да нѣсмо били онако млади и здрави, могасмо просто умрѣти од прѣхладе. Растопљивали смо снѣг у желѣзним бачвама, и сваки се умивао на мразу чашом воде. И овдѣ поново осѣтих дах смрти.

Подѣла хране

Ово је била најомраженија обавеза. У гробној тишини све очи упрте су само у оштрицу ножа. У просторији допола укопаној у земљу, под свѣтлошћу танушне свѣће ручне израде, сѣкао се хлѣб. Црни хлѣб.

Логор за ратне заробљенике, напола укопан у земљу

На сѣверном подручју огромног европазијског континента распоређен је логор јапанских ратних заробљеника. Мразеви од прѣко -30 степени овдѣ нѣсу никаква рѣткост.

Жена-водник совѣтске армије

У земљи једнакости мушкараца и жена изненађење за све било је видѣти жену-војника. Код Јапанаца, који још увѣк живљаху у старом, добром патријархату ова појава изазвала је крјњи шок. Отпорне на хладноћу, одлучне, лишене било какве благости. Изванредно лѣпе очи бѣху величанствене.

Лѣпотица докторка-поручник

Дужност лѣкара вршиле су махом жене. Ево и лѣпотица докторка-поручник са бујним грудима, свѣсна својих чари, пролази исправљених рамена… У тој вишенационалној земљи нѣма никаквог ниподаштавања према другим националностима. И јапанске ратне заробљенике прѣгледаху сваког засебно, као и сваког другог човѣка.

Кромпире смо прѣбирали увѣк у складишту. На овај посао слали су оне који више нѣ могоше подносити обичан тешки рад и упола болесне. Прикључивањем струје уз метално ведро могао се сварити и поѣсти кромпир. Био је то добар посао.

„Чисто трѣба да се мете!“

Имали смо такву страшну тетку-официрку. Зато је било весело. У застакљеном ходнику, састругавши прљавштину, ваљало је потом брижљиво све обрисати. Али с неочекиваним провѣрама нѣје се никако могло изошљарити.

Једном ми западе да се нађем прѣд женом-лѣкарем у нѣ баш пристојном виду. Она се посебно бринула за најизмршавѣлије војнике, упорно их смѣштајући у постељу: „Брзо на спавање!“ Имала је врло добростив глас.

Сузе се нѣ могу зауставити. Плакао сам читав боговѣтни дан. Просто је ужас кад нѣко умире прѣд твојим очима. Обѣћао сам да ћу све испричати његовој мајци, само ако се и сâм читав вратим кући.

Може ли прах мирно почивати у туђој земљи. Нѣважно да ли си Нѣмац или Мађар, свеједно је. А погреб… сутра може бити и тебѣ.

Мађарски војник. То бѣјаше јуна 1947. године. Прѣбацили су нас из логора у Славјанску у мађарски логор. Изненадио је мађарски војник, топло дочекавши нас, јапанске војнике, „Маршем родољуба“. Осѣћа се да свака народност има своје особености.

Вангрија

Мађарци Угарску називају Вангријом. Веома су весео и ведар народ. Раде аљкаво (пошто мрзе Совѣтски Савез). Али себе сврставају у „јапанољупце“ и о Јапану знају више од нас самих.

Ако ћемо причати о оптимизму, онда су Словѣни без конкуренције. Доста је један да запѣва, други већ прихвата и добија се дует са два гласа. Одмах дође још троје или четворо, и већ ти ево пѣва читав хор. Мислим да су Руси музички најобдаренија нација на свѣту. Никад нѣће рѣћи „нѣ може“, чак и ако запѣва заробљеник.

Микадо, гејша, Фуџијама, џудо, харакири. Словѣни знаду те рѣчи. Али кад се дошло до сумоа, испоставило се да нико нѣ разумѣ правила како ваља. Чак изгубивши, говорили су „спасиба“.

Спријатељих се с летачем, капетаном Покровским. Вѣрујући у јапанску честитост, повѣравао ми је своје врѣдне ствари и кључеве од складишта, па јурио на посао. Гдѣ је он сада?

У руској армији војници су из више од 120 националности, и говоре на разним језицима. Монголи, премда разумѣју руски, изражавају се рогобатно. Али лицем и тѣлесном грађом су налик Јапанцима, што их склања на дружење. Уз то су одлични јахачи. А ја нѣколико пута падох с коња.

Сличуге

Дѣца у свакој земљи су мила и нѣпосрѣдна. Један такав живахан враголан кренуо у школу на сличугама, и викнувши: „Здраво, Јапан!“ – проклизао поред мене. Упитавши га за рат: „Нѣ, ми нѣћемо ратовати“. Пријатна су. Дѣца на руском говоре врло једноставно.

У обојке мокре од снѣга умотава ноге сасвѣм млад војник. Дадох му пар сокни, ја сам обично назувао двоје одједном. Упитавши га колико му је година, добих одговор – 14. Војник је обѣма рукама трљао скоро промрзле ноге, а у његовим плавим очима стајаху сузе. Сигурно се сѣћао маме.

Руска дѣца

Онако нѣпосрѣдна и наивна, руска дѣца уопште нѣсу обраћала пажњу на расне разлике. То што сам имао прилике да се с њима поиграм се може назвати великом срѣћом. С њима и много руских рѣчи запамтих. Много волѣм дѣцу!

У борилачким играма учествоваху сви: Русија, Чешка, Пољска, Нѣмачка, Италија и Јапан. Трудио сам се из све снаге, али тек на крају примѣтих да су изгледа сви намѣрно губили од мене, најмањег. Ипак има добрих људи на свѣту!

Кревет бѣше веома оронуо и јако се љуљаше. Уз то је био тако узан, да је један војник с њега стално падао. Стварно нѣ знам шта је сањао. Једном бѣјах и сâм пао, тако да се никоме нѣ могах смѣјати.

Због неиспуњавања радне норме у свом сектору, мајор је често позивао код себе нашег бригадира. Руски наш бригадир нѣје разумѣо, па је све мајорове грдње морао одслушати с одсутним лицем. Због тога, па још и због нас је више пута морао чамѣти у самици.

У свакој земљи свѣта постоји дужност пословође. И међу нѣмачким војницима нашао се чудновати старац, који се бавио расподѣлом посла међу јапанским војницима.

„Један, два, три, четири, пет“ – колико год бројао, свеједно ћеш погрѣшити. Ово је свакако повезано с тѣм што се јапански војници постројавају у четири колоне. Већина младих совѣтских војника бѣху слаби у математици, па су губили много врѣмена на рачунање.

У радовима на обнови града по окончању Другог свѣтског рата узимаху учешће и мушкарци и жене. Одважне жене излазиле су на крај чак и с најопаснијим пословима. У то доба било је тешко у Јапану замислити сличан призор. Било је чак и случајева испољавања љубави руских жена према јапанским војницима. То бѣху дивни тренуци.

Зла судба

Монтажни радови. Ово бѣше веома опасна врста посла, па морасмо да обувамо радничку обућу. Зао усуд одредио је десеторицу од нас за овај посао: протрчати преко горње попрѣчне даске на металном костуру и изручити цемент из колица.

Разбацивање угља

Ова врста посла је такође захтѣвала велике физичке напоре: трѣбало је прѣбацити угаљ из теретног вагона. И када нас пожуриваху, говорѣћи: „Брже, брже“ – махали смо лопатама без прѣдаха.

“И мушкарци и жене бѣху дивни у свом послу.”

По плану, рад на обнови града прорачунат је на пет година, па су у њему узимале учешћа и младе дѣвојке, потпуно се прѣдавши послу. И мушкарци и жене бѣху дивни у свом послу.

Лоповлук

Након посла, нѣколико минута прѣ постројавања бавили смо се лоповлуком. Крали смо електричне сијалице да би логор учинили мало свѣтлијим. Тражило нам се да ѣдемо, па смо, пробовши врећу с рижом бамбусовом палицом, насипали пиринач, мада нам нѣје успѣвало однѣти много.

Пнеуматски чекић

Мислим да је ово точак воза. Уколико се приђе ближе при ливењу подобне ствари, могу заболѣти очи од врелог ваздуха. Радили смо с пнеуматским чекићем, равнајући површину точка. Опиљак ми је посѣкао око, изгубио сам вид, па ме лѣкар Нѣмац оперисао.

Болница у Дружковки

Слѣдећа два мѣсеца проведох у болници у Дросиковки (Дружковки?). На двѣ нѣдѣље сам остао без вида. Схватио сам врѣдност способности да се види. Спријатељио сам се са добростивим ратним друговима и младим нѣмачким војником. Кад сам поново прогледао, одлучих да преузмем бригу о слабим болесницима, у знак захвалности за помоћ указану менѣ. Из дана у дан радовала ме мисао да сам им могао бити од користи.

Ноћни рад

Нѣсам волѣо ноћни посао: ужасно ми се спавало. Норме су биле жестоке, и зато је било доста војника који задобијаху поврѣде кад почињаху журити с вршењем посла. Понѣкад је испадало и тако да су људи гинули.

Рад на прѣношењу ствари из складишта састојао се у прѣношењу искључиво тешких ствари, па се без посѣдовања тѣлесне снаге с њим нѣје могло изаћи на крај. Јапански војници су радили толико добро, да се лѣкарка Рускиња почињала узрујавати тѣм поводом.

Јапанци воле да ѣду пиринач, па су нам издавали ту храну, која је у то врѣме у Русији злата врѣдѣла. Ипак, давали су нам прилично мало пиринча. Зато је понѣкад, правећи се да је Јапанац, по пиринач долазио нѣмачки војник. Али то га је скупо стајало.

Болно сѣдѣње

Једном до двапут мѣсечно смо ишли у бању. Сѣдѣти на клупама бѣше болно, због мршавости нам кости налѣгаху право на тврду површину клупе.

Турнир у стоном тенису

Бодри јапански ратни заробљеници су приредили с Нѣмцима турнир у стоном тенису. Можда због чудног начина држања рекета, Јапанци с лакоћом однѣше побѣду.

Ипак је завист према туђем тањиру свуда иста. Због тога што јапанске чиније изгледају веће, Нѣмци на њих бацају злобне погледе. Они имају хлѣб и чорбу, а Јапанци – сутлијаш, супа-мисо (домаће приппреме) и остало.

Величина музике изван земаља и граница

Сву ноћ до јутра ја и друг, који је завршио музичко училиште, пишемо по сѣћању ноте. Ујутру нѣмачком оркестру дѣлимо ноте, по којима они затѣм свирају за нас јапанска дѣла. Ми нѣ знамо њихов језик и нѣ можемо разговарати језиком рѣчи, али можемо разговарати језиком музике. Ваистину, свѣт музике нѣ зна за границе!

Нѣмачки оркестар свира јапанску класику

Ето најзад и концерта. Нѣмачки оркестар једно за другим изводи дѣла из далеког Јапана. У такту родне музике јапански солдати нѣвѣшто играју јапанску традиционалну игру. Радост због прѣдукуса скорог повратка нѣпрѣстано расте. Већ је и дан испловљавања одређен.

Нѣ плачи, Наташа

Сваки сусрѣт за собом неизбѣжно повлачи растанак. Чини ми се да је тамо била дѣвојка, ратна другарица, за коју је тај растанак био посебно болан. И ти, Наташа, што тако горко шапћеш опроштајне рѣчи – шта сада радиш, шта ли је с тобом јадном било?

Опроштајне рѣчи на разним језицима

Мислим да је свѣт заиста један и да су људи умногоме налик једни другима. Ето, на примѣр, опраштајући се сви ми плачемо. Нѣ знамо језик, али стисни руку, махни њоме – и све ће постати јасно и без рѣчи. Нѣ, све то нѣје било узалуд, ни руски логор… ја тако мислим.

За разлику од воза с којим смо улазили у Русију, у овом возу врата бѣху широм отворена. У овој тачки свѣта, у Сибиру, Сунце нѣ успѣва да потпуно да зађе, па је чак и у дубокој ноћи овдѣ свѣтло. Стога их и зову – бѣле ноћи. По дугој, дугој сибирској желѣзничкој прузи котрљамо се и котрљамо на исток, на исток…

“Поклончићи”

Тешко је себе натѣрати на вршење нужде у сандучету од тоалета у возу, и зато при сваком заустављању ми излазимо из воза, чучнемо као птичице на шине и остављамо за собом на путу „поклончиће“.

Има чудних људи

Кад, одгонећи мисли о повратку у домовину, сиђосмо с воза у Хабаровску, неочекивано нам се откри сав ужас нашег положаја. Појавише се опаки момци, прѣдставише се као чланови Јапанске комунистичке партије и почеше агитовати за њу. Има чудних људи! (Али ово ни у каквој мѣри нѣ прѣдставља прѣкор на адресу саврѣмене Јапанске комунистичке партије. Молим да ме нѣ схватите погрѣшно!)

Находка

Наш главни Аба-сан убѣђивао је те момке из комунистичке партије. И, мада се током те двѣ нѣдѣље, колико живѣсмо у Находци, код нас каткад навраћали ти момци, чувши да нѣ знамо радничке пѣсме, ми ипак нѣсмо изгубили.

И побѣђена земља има рѣке и планине. Ево их: јапанска острва, топећа се у зеленилу, поглед на луку Маиђуру – на очи грунуше сузе. Нѣко викну „ура!“. Нѣки војници код куће нѣсу били већ 10 година.

Родна земља

Ступих на родну земљу и зачух како зашкрипаше даске пристаништа, зачух звук сопствених корака. Сви који су нас дочекали као један исто су викали „ура!“, захваљивали, стискали нам руке. У гомили су блистале бѣлом одѣћом медицинске сестре јапанског Црвеног крста.

С ратним друговима најпрѣ пођох у парно купатило. Разговарали смо гласно: „Како је добро!“ – „Да, никад у животу ми нѣје било овако добро!“ Од главе до пета су нас обрадили лѣком ДДТ, па се најзад осѣтисмо као прави Јапанци.

“Ура! Татами!Татами!”

Татами! Татами!“ Прѣвртали смо се по њима, дубѣли на глави, приљубљивали уз њих образом – тако су нам мили татами! Баш као мајка. Како ми је мило! Тад снажно осѣтих да сам се најзад вратио кући.

Воз са демобилисанима

Воз са демобилисанима стиже на станицу Кусанаги (у префектури Сиђуока). Дотрча млађи брат и позва ме по имену, а онда поче да ме нѣтремице гледа, угојеног, док излазих из вагона. Дотрча и отац: „То си ти, Нобуо?“ – „Да“ – одговорих ја, салутиравши му. „Драго ми је…“ – одахну он и умуче…

Нобуо Киући рођен је 1923. године у Токију. Сликар, пѣсник, позоришни кореограф. Завршио авио-ижењерску школу, у II свѣтском рату био распоређен у авио-ескадрону у Манџурији. Послѣ рата допао совѣтског заробљеништва, гдѣ је провео двѣ и пô године. У отаџбину се вратио 1948, када почиње рад на својим сликама. О сибирском и украјинском заточеништву јапанских војника насликао серију акварела с кратким записима у стилу сенриу – својеврстан стрип – који су 2015. године уврштени на листу свѣтког наслѣђа УНЕСКО. Ова његова дѣла нѣсу стварана са становишта побѣдника или побѣђеног. Антиратно су ангажована и одликује их изузетна топлина, дубоко човѣкољубље, ведра сѣта и благ хумор, без обзира на тешку и мучну тему која их је узроковала. Живи и ради у Токију.

Прѣвео, приредио и бѣлѣшку написао Д. Буковички

Изворник: Kiuchi.jpn

(Visited 92 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ПАМЕТАРНИЦА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *