Рајко Петров Ного: СКЕНДЕР И СПИНОЗА

Има провиђења и у паду једног врапца, а камоли у паду фамозног Спинозиног камена, поготово што се у Куленовићевом фокусу кроз тај пад прелама сума Спинозине филозофије, а можда и егзистенције нашега песника.

Рајко Петров НОГО

На самом почетку, сасвим ћу да оголим стратегију овога записа. Преписиваћу, цитирати или парафразирати делове текста који је, готово сам сигуран, био више него повод за настанак Куленовићевих позних сонета. То је енциклопедијска одредница о Спинози у нашој до јуче заједничкој енциклопедији. Ако тај текст назовемо некњижевним предлошком, неком врстом, условно говорећи, документа од којег је песник кренуо, јасније ћемо разазнати шта је, по законима вероватности и нужности, додавао, те кад је документарно кренуло ка измишљеном, а кад измишљено документарном. Разабраћемо, можда, зашто се песник изразитог уосећавања и удвајања – рецимо, у завичајно цвеће (јагорчевину, примулу), у мајку (Стојанку), у птицу (шеву), у војника (Јову Станивука) – пред крај живота удвојио са Барухом Спинозом и шта је смисао тог удвајања. Свему томе додаћу и по коју своју опаску, да не буде да је запис пуки колаж иницијалног текста и Куленовићевих стихова. Успут да кажем да је одредница о Спинози, по сажетости и логичности којом је писана, готово комплементарна Куленовићевим сонетима и ништа не би фалило да се штампа уз њих. Иако је наш песник у Травнику завршио Исусовачку гимназију и тамо стекао класично образовање – знао је латински и грчки, са старогрчког је препевао и прво певање Илијаде – ипак мислим да није ишчитавао Спинозине томове. А и зашто би. За оно што је њему требало довољна му је била и ова одредница. (У том смислу, неће бити на одмет да припоменем како је Скендер чешће помињао уздах свога оца, бега који је био остао без кметова и без имања, када би у кафани, на оном носачу од трске, узимао Политику и листајући је говорио: „Ја лијепе новине, да је има ко читати!“ Прочитао би понекад, каже, тек понеки Балугџићев уводник.)

Скендер КУЛЕНОВИЋ (1910-1978)

У позном Куленовићевом венцу од пет сонета „Барух Бенедиктус де Спиноза брусач“, четврти је сонет најдраматичнији. Спиноза се, пише у оној одредници, у младости посвећенички бавио Библијом и Талмудом, и то колико посвећенички толико и критички, да је ускоро изазвао бес никога мање до јеврејског црквеног поглавара, а 1656. године, након безуспешног наговора да се врати синагоги, проклет је најтежом анатемом:

Нека је проклет дању и нека је проклет ноћу. Нека је проклет кад лијеже и нека је проклет кад устаје. Нека је проклет кад полази и нека је проклет кад се враћа… Наређујемо вам да нико с њим не проговори ни усмено ни писмено, да нико не борави с њим под истим кровом, или четири лакта ближе од њега, да нико не чита спис који је он саставио!

А ево како је ову клетву, у сонету под римским бројем IV, распевао наш песник:

„Проклет нек је дању, ноћу проклет да је,
проклет када лијеже, проклет кад се диже,
проклет када ногом на кућни праг стаје!

Проклет ко с њим и ријеч, ко му приђе ближе,
ко борави даље с њим под истим кровом,
и ко се поведе за кужним му словом!“

Прогоњен, затим, и понижаван као „првак атеиста“, „отпадник“ и „инкарнација сатане“, чија дела „заслужују да буду бачена у таму пакла“, Спиноза одбија 1673. године да напусти свој став, као и позив да буде професор на филозофској катедри у Хајделбергу. Издржава се напорним радом брушења оптичких стакала да би тако осигурао себи интелектуалну и моралну независност. Умире у 45. години од туберкулозе. Овде, као извесну бизарност, а можда, кроз мучну историју и као проверен метод, навешћу опаску Бертранда Расела о томе шта је, између осталог, нуђено Спинози:

Његова породица, бежећи од Инквизиције, дошла је у Холандију из Шпаније, а можда и из Португалије. Он сам је био васпитан у јеврејској вери, али је дошао до закључка да је немогуће да остане ортодоксан. Било му је понуђено хиљаду флорина годишње да ћути о својим сумњама. Када је одбио, покушали су да га убију, а када ни то није успело, проклели су га свим клетвама из Деутеронимије.“

Ову изопштеничку драму о „шугавој овци“ Скендер Куленовић распевава у сонету под римским бројем V. На крају овог сонета песник се враћа почетним стиховима који су под наводним знаковима, дакле као цитат, уведени у први сонет а певају о камену који пада, камену кроз чије се падање симболично прелама удес, али и понос доследног мислиоца.

Куленовић, попут каквог Спинозиног двојника из ових времена, реско поентира, колико саучеснички резигнирано, толико прибрано и са судбином помирено:

Катедру ми дају неки са далека
Ако будем трезвен ко сви што се кају.
Нећу, волим слушат ноћне псе што лају
и хљеб тврди дробит у шерпицу млијека.

И испљувке крви купити пешкиром.
Узмем прегршт неба, вагам, дах ме пита:
је ли ти рукопис стиго до зенита?

Већ главиња пламен свијеће над папиром.
Нека. Ја сам камен што свом мјесту пада,
без страха, без жала, без тлапње, без јада.

Има провиђења и у паду једног врапца, а камоли у паду фамозног Спинозиног камена, поготово што се у Куленовићевом фокусу кроз тај пад прелама сума Спинозине филозофије, а можда и егзистенције нашега песника. У оној енциклопедијској одредници, између осталог, пише да је за Спинозу ред и веза идеја исти као ред и веза ствари, да је људски дух строго детерминисан модус мишљења и да не постоји слобода воље, већ слобода нужности. И уопште, сама идеја слободе темељи се тек на непознавању свих узрока. А да би се основе ове Спинозине мисли зорно поткрепиле, долази крунски цитат из Спинозиног дела којим је Скендер Куленовић, рекох, отпочео свој сонетни роман о Баруху Спинози у пет поглавља: „Кад би камен који пада имао свијести, он би држао да је његово падање резултат његове воље“, писао је Спиноза. А Скендер:

„Кад би био свјестан, камен који пада
мислио би падам слободом своје воље.“
Те пијемо млијеко из небеске шоље
мислећ да је вино наших винограда.

(…)

Тек, копачу мисли, кад испод свог чела
креснеш драгуљ-мисо, природа без вела
скочиће ти на длан, свероткиња сиња.

Шта су, дакле, „слепцу васионе“ – човеку, филозофу, песнику, свеједно – рекла два камена? Онај који пада, који није себе помислио, није уобразио, већ по закону гравитације просто своме месту пада. И онај други, брушени драгуљ, кроз који, као кроз какав савршен медијум, лију час светлост а час мрак, што је, дакле, светлу или мраку, спољњем или унутарњем, само шкриња. А можда и онај трећи, драгуљ, што сине кад испод чела кресне откривалачка мисао о природи као свероткињи. Природа као свероткиња, и алегоријски и буквално, на хиљаде је начина опседала песника свакојаког, а нарочито језичког обиља. Српска поезија нема песника који је, рецимо, акустичку и сваку другу силину природе тако упечатљиво вербализовао као Куленовић.

У тексту на који се стално враћам цитирана је и Хајнеова егзалтација Спинозиним списима:

Читајући Спинозу обузима нас осјећање као да проматрамо природу у пуној живости њенога мира. То је шума мисли до неба високих, чији се цвјетни врхови таласасто њишу, док несаломљива стабла пружају своје коријење у вјечну земљу. Спинозини списи зраче дахом који се не да објаснити. Он нас благо додирује као повјетарац будућих времена. Можда се дух јеврејских пророка смирио на њиховом закашњелом потомку.

Хајнеова одушевљења – она шума мисли до неба високих са корењем у вечној земљи, али и поветарац будућности, можда, у оној оловци што срачуна галаксије и перу што пише поезију – оставили су, чини се, извесног трага на други и трећи Куленовићев сонет о Спинози: „Те зађох за чело, у прашуму ума: / он, мезгра појиља из безданских руда, / вршике јој тјера пут звјезданог спруда, / ту да цвате мирна, без змија и пума.“

Сумње које потресају Спинозу као проучаваоца Библије и Талмуда тичу се теолошких догми. Куленовић је, зацело, те сумње римовао колико са теолошком, још више са идеолошком догмом: „Нема другог бога ни иза мог чела / осим ње све-бога што кроза ме дјела. / Лаж је рај и пако, лаж је синагога.“

А шта је истина? Да постоји само једна супстанција која је узрок саме себе (causa sui). Одбацујући сваки спољни узрок, Спиноза се држао тезе о аутономности природе и јединству света, а свакојаке антиномије премошћавао појмом слободне нужности. Бог или природа (Deus sive natura) није изван или изнад ствари, већ је у њима. Највећи степен сазнања којим се допире до саме бити, до спознаје Бога или природе, јесте оно прозрење када се посматрају ствари под видом вечности (sub specie aeternitatis). На том степену уздижемо се до љубави према Богу (amor Dei intellectualis), до истинске спознаје природе где се налази мир и непомућеност душе. Видети ствари под видом вечности, дакле, символично, есхатолошки, онако како их виде верујући, у оној за њих последњој стварности, ето тај епифанијски тренутак распеван је у трећем Куленовићевом сонету који све што постоји – испод и изван чела – чини смисленим, и где је заиста ред и веза ствари исти као и ред и веза идеја:

И оловка оштра што у поноћ ума
срачуна брзине галаксија свију
и колика им је тежина и сума.

И од злата перо што пише поезију.
Доброта што кане на ране нам мана.
О слава јој, слава! Хосана! Хосана!

На крају, да се не бих понављао, цитираћу шта сам записао када су обелодањени ови Куленовићеви сонети. Позни Куленовићеви сонети (Сонети, Матица српска, 1968. и Сонети II, Матица српска, 1974) у свој су стих сажели и необузданог и суморног Куленовића и постали мера његовог талента до које је он стигао, како би то стари песник рекао, „са пеленом на челу леденом“. Тај пелен по леденом песниковом челу сплео се у трнов венац од ових пет сонета које је Куленовић за живота средио и предао у часопис Глас САНУ, а који су се, суровом игром судбине, постхумно појавили 1979. године и тако затворили Куленовићев сонетни и животни круг. „Барух Бенедиктус де Спиноза Брусач“ заједнички је наслов драме изопштеника. „У овом најхришћанскијем од светова, сваки је песник Јеврејин“, писала је, такође изопштена, Марина Цветајева. Али Спиноза је био екскомунициран од својих, те као Јеврејин, дакле, двоструко анатемисан. Ко је, када и како на Скендера бацао анатему, и зашто је и он неколико пута анатемисан од „својих“, могли бисмо тек нагађати, мада би се и о томе имало понешто рећи. (Рецимо, кад је као муслиман отишао у комунисте, па у рат међу Србе, па са Стојанком у српске песнике, а нарочито кад је као члан редакције Ђиласове „Нове мисли“ био идеолошки прокажен.) Било како било, пред крај живота Куленовић се на фасцинантан, поетски узбудљив начин срео са Спинозом. Напокон, између њих је свега триста година.

Шошана Бромбахер: DEUS SIVE NATURA (пастел и мастило на папиру; Њујорк, 2012)

Спиноза је, поновимо, да би сачувао слободу мисли, да не би био „трезвен ко сви што се кају“, одбио понуђену катедру, издржавајући се брушењем сочива. Скендер је из сличних разлога остао без посла, једно време био буквално на улици, а онда, на залагање Добрице Ћосића, радио као коректор у листу Борба. У зрелости, да не кажем у старости, Куленовић је писао сонете и волео да каже како је за заобљеност осећања сонет богомдана форма, готово формула. Сонет је брушено сочиво, такорећи.

Основно Спинозино начело да постоји само једна супстанција морало је осупнути песника обиља и расапа материје. Знао је он за замке људских конструкција и конвенција, за наивне утехе и разне причине. Ако је природа изван нас „бесловесна, /глухонијема, слијепа прашума прашума“, ништа мања није ни „прашума ума“ иза нашег чела. Онај који је себе помислио, најчешће је тек уобразио. Како се онда – Његошем се питајући – разабрати у овим беспорецима? Еросом интелекта. Спинозина максима amor Dei intellectualis код Куленовића се поетски оваплоћује у апотеози и епифанији родном, стваралачком начелу природе. Да ови беспореци, вратимо се опет Његошу, по поретку некоме следују, и да се увек нађе „за грбе неправди праведна либела“ – ето о томе заносно пева трећи Скендеров сонет, и то на црти оног мистицизма који је овде поетски дејствен, па ако хоћете и упоришан.

У четвртом сонету Скендер Куленовић је, као што је очигледно, у стихове преточио докуменат о Спинозиној екскомуникацији. Сада је то, дакако, и поетски докуменат – па зато двоструко снажнији – о удесности сваке чисте мисли и доследног моралног става које на крају увек чека изопштење из разноразних цркви и синагога. Рећи ћу да сам ове стихове читао, а овде и цитирао као нешто што ми се чини да помало и сопственом кожом разумем. Па ето, кужно слово је одолело баш том својом апокрифном снагом.

Иако је – или баш зато што је – пети сонет у овом драматичном трновом венцу Скендера Куленовића написан о „шугавој овци“, иако су – или баш зато што су – у ове стихове провалили сурови призори изопштености – Скендер Куленовић је, баш као и Спиноза, у достојанственој самоћи и аскези умео наћи поетске снаге да строфе озари резигнираном ведрином и ведрим очајништвом. А то нису и први пут врхунци поезије. Прихватити пад оног Спинозиног камена, не као роптање на судбину, већ као њено испуњење – „и хљеб тврди дробит у шерпицу млијека / и испљувке крви купити пешкиром“ – ето у томе чујем завештање, понорни глас Скендера Куленовића.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: Рајко Петров Ного: ЗАПИШИ И НАПИШИ (Београдска књига, стр. 146-153; Београд, 2011)

(Visited 57 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, МУДРОЉУБЉЕ, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *