Све што је икада постигнуто, постигнуто је упркос нечему, упркос предрасудама, упркос болести, упркос сиромаштву
У свом филму „Сталкер“ Андреј Тарковски приказује двојицу модерних интелектуалаца. Један од њих је инжењер, или математичар, човек природних наука. Други је песник. Заједно одлазе у Зону, на место где се све жеље испуњавају. Кад дође до тог места, један једноставно нема шта да зажели. Тај је песник. Научник зна да је Хитлер имао жеље и Стаљин је имао жеље. Он је понео бомбу да би уништио то место и ослободио човечанство од опасности остварења сопствених жеља.
Можда жеља јесте метафора модерности, а разочарење њен појавни облик. Али жеља није само расадник чудовишта. Она је дефиниција стваралачке људскости. У овом тексту осврнућу се на однос према жељи двојице српских интелектуалаца, којима сам посветио године свог живота. Књигу о Николи Тесли „Тесла, портрет међу маскама“ сам писао осам година, а књигу о Иви Андрићу „Сунце овог дана, Писмо Андрићу“ сам писао следећих пет година.
Никола Тесла није дозволио да очева жеља згази његову жељу. Тврдио је да би умро да је постао свештеник као што му је отац планирао. Постао је оно што је морао бити – проналазач. Целог живота пратио је своју звезду и одбијао да ради било шта што је други човек могао да уради. Тесла је био човек који је пропустио Америку кроз бисерну капију модерности. То се симболички десило у тачно одређеном моменту, на светској изложби 1893. Светска изложба имала је више сијалица него читав град Чикаго. Посетиоци су по први пут ушли у електрични простор вечног дана. Аутор „Чаробњака из Оза“, Л. Френк Баум, је као дете посетио Светску изложбу у Чикагу. Она му је дала идеју за магичну земљу Оз. Пошто је светску изложбу омогућио њен творац Никола Тесла, он је био оригинални чаробњак из Оза.
Овде се научник појавио у скоро божанској улози. Научник је у том тренутку био симбол прогреса, улога коју нико није доводио у питање. Новинари су долазили у Теслину лабораторију и питали: „Шта ће бити следеће? Шта сте спремили за нас?“ Можда вера у прогрес никада није била већа, него у 19. веку. Људи су изненада добили проналаске који су дотле постојали само у бајкама, добили су аутомобиле, и кочије без коња, добили су авионе, остварио се стари сан људи о летењу, добили су филмове, а то је позориште духова, толико ствари које нису постојале раније. Прогрес је био општа жеља.
И изгледало је да прогресу нема краја.
Људи су поверовали да их је технолошки прогрес учинио супериорним у односу на њихове претке. Пошто су имали авионе, филмове, грамофонске плоче, Панамски канал, људи су помислили да су њихова срца и умови постали бољи. А дошли су џиновски топови, дошли су бацачи пламена и загушљиви димови. У ери индустријске смрти, људи су тровали људе као пацове. Први светски рат је био једно од највећих разочарења човечанства у себе. Била је то издаја идеје прогреса. Бог Прогрес је као бог Кронос јео своју децу. Можда чак ни Други светски рат, упркос већем броју жртава, није произвео једнако разочарење, јер је пре Првог светског рата постојала та јединствена, скоро апсолутна вера у прогрес, вера у жељу у будућност, у тријумфални модернитет. Здравој природи каква је Теслина било је тешко да окрене леђа својој жељи, као онај научник из филма „Сталкер“. Тесла је до краја живота наивно веровао у Прогрес, исто онако како је његов отац, свештеник, веровао у Бога.
. . .
Све што је икада постигнуто, постигнуто је упркос нечему, упркос предрасудама, упркос болести, упркос сиромаштву. Много је немилосрдне одлучности непоткупљиве вредности срца требало Иви Андрићу да се попне донде докле се попео. Нешто пре Андрићевог рођења у Босни није било много правих путева. Уместо њих постојала је нацртана људска жеља за путем која је показивала да се може ићи камењаром и вододерином. Андрић је пошао путем који је сам нацртао, путем своје жеље. Цесте су имале мирис изгубљеног света. Тим путем Андрић је пошао да надмудри случајност рођења, да сретне себе ван себе и нас ван нас. Са пута је донео златно руно – толеранцију, која је укључивала и толеранцију према своме. На њој је изградио своје дело.
У вишегодишњем процесу промене, Андрићева домовина је постала оно жуђено тамо, а иностранство је постало досадно овде. Почетком Другог светског рата, Андрића, амбасадора земље која више није постојала, довели су на границу и понудили му хоће ли у неутралну Швајцарску или кући у гладни, а касније бомбардовани Београд. Претпостављао је да рат неће трајати вечно и да победници нису тако непобедиви. Његова душа, одавно пресељена, чекала га је у Београду.
Као што ћемо видети на примеру Андрића, изазов модернитета није исти за научника и за писца. Писац се снажније суочава са изазовима идеологије. Андрић је говорио да је највећи непријатељ правог стварања савремени друштвени живот са својим захтевима. Мислио је да греше они писци који морају да се изјасне о сваком друштвеном питању. Мислио је да биографија није поуздан начин да разумемо дело писца, да анегдоте имају ограничену вредност. Избегавао је трачеве. Веровао је да новинске воденице много мељу али мало жита дају.
Сиромаштво ме је спречило да мислим како је под овим сунцем у историји све добро. Сунце ме је научило да историја није све.
То је написао Албер Ками, а могао је написати Иво Андрић.
Андрић никад није остао без жеља као онај песник из „Сталкера“. Говорио је да је његова чежња једино вредно што би могао показати Светом Петру као пропусницу на последњој капији. Он је писац неистрошене жеље, писац младости, сиротиње, еманципације. Веровао је да, изузев оног што се стално мења, постоји поезија. (Езра Паунд: Поезија је новина која остаје новина.) Није веровао у оно што је социолошки самерљиво.. Предвидљи-вост, социологизирање и опортунизам, су оно што је мртво, а писац мора да буде на супротној страни, на страни онога што је живо. И по Андрићу, књижевност се односи на оно што се непрестано надима, ниче, дише и тресе, светлуца, звони, лелуја под материјом. Књижевник мора бити на страни тога што нестане када човек умре и када стане сат.
Идеологија и њени захтеви представљају један од облика модернитета. Фаустовска дилема модернитета је однос човека према идеологији. Андрић је био амбасадор Краљевине Југославије у Берлину. Он је веровао да се ђаво ретко јавља са роговима и копитама, него се обично јавља у облику другог човека. Он је сваке недеље сретао ђавола у облику Хитлера, Гебелса или Химлера. Тај човек крхког здравља имао је огромну унутрашњу чврстину, еластичност коју је био способан да покаже у ванредним ситуацијама. Доктор Андрић се у Берлину држао боље него доктор Фауст, под великим притиском.
У чему је разлика између Гетеовог Фауста и модерног Фауста? Гетеов ђаво је имао времена да убеди сваког човека да потпише онај уговор крвљу са њиме, како би му продао душу. Модерни ђаво то уопште не ради. Он купује душе преко телевизије. Купује их као гросист на велико. Уопште нема времена да се бакће са свачијом индивидуалном душом. Средство масовне куповине душа је идеологија. Обавеза писца је веома тешка. Он мора да одоли идеолошким притисцима било какве врсте. Прво од искушења којима писац треба да одоли је да хвали своје време без размишљања…
Јасно је да је обавеза проналазача, да се, независно од профита, држи опсесија које су аутентично његове. Исто важи за писца, уколико неће да посумња у своју стваралачку жељу. Јер нико нам није већи непријатељ него неко ко одузме нешто до чега нам је стварно стало и ували нам у руке неко генеричко питање. Модерни стваралац, баш као и класични, дугује већу лојалност сунцу него околностима. Јер речено је:
– Боже, сачувај нас хаоса и туђег реда.
(Из излагања „Савремени човек и савремени свет“,
одржаног на Трибини Библиотеке Матице српске)
(Изглед и опрема текста Словенски вѣсник)
Изворник: Штампано издање дневног листа „Вечерње новости“,
петак, 23. март 2018. године (додатак КУЛТУРА)
Related posts:
Јагош Ђуретић: УМЕТНОСТ И ПОЛИТИКА
Сретен Петровић: ДОМИНАЦИЈА МИТА И ВЕРЕ НАД УМЕТНОШЋУ
Рајко Петров Ного: СКЕНДЕР И СПИНОЗА
Марко Танасковић: ДРАГОШ КАЛАЈИЋ – ЖИВОТ КАО РЕМЕК-ДЕЛО И КОДЕКС СОЛАРНОГ РЕДА
Владимир Димитријевић: ЧОВЕК ПЕВА ПРОТИВ СМРТИ: СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ ВЛАДИМИРА МЕДЕНИЦЕ
Душан Пророковић: ЗАШТО ЗАПАДЊАЦИ НЕ МОГУ СХВАТИТИ ДОСТОЈЕВСКОГ
Драган Вујичић: ТЕСЛА УНИШТИО МЕТЕОР И СПАСАО ЗЕМЉУ
Михајло Пантић: МАЛА ПРИЧА О „АНИКИНИМ ВРЕМЕНИМА“
Бојан Т. Чолак: ПОЕТИЧКИ МОДЕЛИ И ТЕМА СМРТИ У ПОЕЗИЈИ АЛЕКСЕ ШАНТИЋА 1902–1914. ГОДИНЕ*
Марко Танасковић: САГА САВРЕМЕНИХ ГУСЛАРА
Александар Дугин: ПОВРАТАК ВЕЛИКОГ ДОБА
Кристијан Олах: КО ИЛИ КАКО ИЛИ О ‘ЉУДСКОЈ ПРИРОДИ’
