СРБИЈА У СВЕТУ “ВЕЛИКОГ РЕСЕТА”

Глобални ресет, хтели ми то или не, је у току. Започет је пандемијом коронавируса, брзом дигитализацијом и прерасподелом тачака утицаја у глобалној геополитици. Тај процес се наставља енергетском кризом, кочењем производње и, што је најозбиљније, масовним „прекрајањем“ људске свести (процес, наравно, није нов, али је у склопу горе набројаних догађаја добио нови замах).

Светска потрошачка привреда прелазиће са стандарда „много и јефтино“ на „мало и скупо“, што ће, уз нагли пад прихода становништва широм планете, довести до најразличитијих последица, укључујући и ломљење традиционалног начина живота многих народа. Због тога конзервативци из различитих земаља већ траже место за себе у новом свету. О томе какву позицију ће у систему „Великог ресетовања“ заузети Српски свет, питали смо стручњаке сајта „О Србији на руском“ Драгана Бунарџића, Ранка Гојковића, Стевана Гајића, Рада Јанковића, Дејана Мировића и Зорана Чворовића.


Драган БУКОВИЧКИ

Драган Бунарџић, песник, преводилац, председник Српско-руског Братства Светих Цара Николаја и Владике Николаја

Хајде да се најпре мало разаберемо у тој синтагми – „глобални ресет“. Сувише смо се навикли на коришћење неких туђих, подметнутих израза и обрта речи који у нашем поимању света не значе ама баш ништа или носе сасвим обрнуто значење од оног које им придајемо. На пример, у нас многи, чак и наоко веома озбиљни људи, научници, политичари, Србију трпају у некакав „западни Балкан“. Ствар је дошла дотле да ће и сваки школарац на питање наставника о географском положају Србије, одговорити да се она налази на западном Балкану. Гледаш на карту, видиш да територија те државе заузима средишњи део полуострва – и не верујеш очима својим. Исто чине чак и руски балканолози. Баш по савету великих руских мислиоца Козме Пруткова*. Дабоме, потпуно је јасно да је некоме јако потребно да се Србија налази управо на западном Балкану, али је нејасно због чега би таква очигледна бесмислица обавезивала иког другог?

Исто је и са „глобалним ресетом“. Та синтагма нам долази из компјутерског речника и, наравно, енглеског језика. Навикли смо се да једном простом операцијом, притиском на пар дугмића на тастатури, можемо „освежити меморију“, обновити нормалан рад нашег рачунара код кога су се појавиле извесне сметње. Рачунар све сâм обави, па можемо наставити свој посао или забаву тамо где смо стали. Читава операција траје неколико минута и не стаје нас ништа сем, можда, мало живаца.

У стварном животу ствари стоје ипак сасвим друкчије, а и улоге су потпуно другачије подељене него у виртуелном свету, који је за нас и измишљен као сурогат правог живота, који желе да нам отму. Оператори су моћне вандржавне и наддржавне структуре, дугмићи на тастатури су – државе и свако од нас понаособ, а поље програмирања – читава планета. Ресет за нас није ништа ново. Ресетују нас већ тридесет година. Ресетовали су наше привреде, културе, финансије, војске, образовање, здравство, законодавство… Резултати су нам свима познати. Општа пустош. Никада људски живот и достојанство нису мање вредели.

Тзв. „глобални ресет“ је само последњи у подугачком низу разних „ресета“, који се од претходних разликује само по размерама. У питању је заправо највећи терористички напад у историји човечанства и дрска демонстрација моћи. Свакоме ко је сачувао зрно разума јасно је да су и вирус и тзв. цепива против њега изашли из исте кухиње. Суверенитети држава су бачени под ноге. Шта је од тих суверенитета остало ако под плаштом борбе против „пандемије“ слободно крше све законе, намећу суманута правила понашања, појачавају контролу и врше сумњиве експерименте над становништвом, ућуткују и уцењују сваког „несагласног“ ко се усуди да постави незгодно питање?…

Овог пута не ради се толико о прекрајању људске свести – она је извргнута руглу – колико о атаку на сáмо биће, покушају прекрајања суштине човека као творевине Божје.

Због тога ја не разумем какво то место за себе „конзервативци из различитих земаља“ траже у „новом свету“. „Нови свет“ је само унапређени, усавршени свет за који су се својевремено борили нацисти и сви остали човекомрзачки покрети у историји. Уосталом, појмови „конзервативизма“, „либерализма“, „демократизма“, „социјализма“ итд. су већ с почетком XXI века испражњени од сваког садржаја. Испразнили су их сами носиоци тих идеологија својом превртљивошћу, непринципијелном нагодбеношћу с којом су интернационалистичкој финансијској мафији постепено предавали део по део суверенитета својих држава зарад очувања сопственог повлашћеног положаја у друштву. У невеликим земљама попут Србије то се дешава отприлике овако: некоме је кобајаги страшно стало да и ми постанемо пуноправни део тзв. „развијеног, цивилизованог света“, па нам намећу „стандарде“ које ми у ту сврху треба да испунимо, јер је и нама кобајаги страшно важно да постанемо „цивилизовани и развијени“. Обе стране, наравно, лажу, али о томе се не говори. Отвара се широко поље за лаку зараду и пљачку, а држава се постепено урушава и потчињава. У тој работи „конзервативци“ су дали не мањи допринос од „либерала“, само под супротним паролама.

Та игра је завршена. Услуге свакаквих идеолога су, изгледа, постале непотребне. Захтева се потпуна покорност. Трговци сопственим уверењима на уједињеном тржишту света без граница више неће моћи да одређују своју цену – она се истопила са сувереношћу држāвā чије су елите били. Њихове титуле и звања више немају никаквог значаја. Узалудно је надати се да ће у новом свету очувати свој положај и повластице. Не заборавимо да су архитекте врлог новог света – суманути расисти. Словенима је намењена судбина најнижих касти будућег робовласничког света.

Наш једини избор у тако замишљеном свету је – беспоговорно прихватање потпуног ропства или борба за слободу. Да не бисмо свеконачно пали у ропство, ваља нам не просто одбранити, већ и темељно преосмислити устројство наших држава, из основа их обновити на сопственим вредностима, потпуно супротним јединој религији врлог новог света – мамонизму. Не мислим да у том послу икакву улогу могу имати крупне политичке фигуре, високи војни чинови, водећи пословни људи или високи црквени достојанственици, које смо се навикли да стално слушамо и гледамо. То се није догађало ни у ранијим смутним временима. Преокрет може доћи из остатка остатака средње класе, код које национални осећај, љубав према отаџбини, основна људскост још нису неповратно ишчезли, дакле – од духовних потомака српских војвода и трговаца доба српских устанака или Мињина и Пожарског код Руса, на пример. Непријатељи човечанства то одлично знају. Није нимало случајно што је „пандемија“ најтеже погодила управо припаднике малог и средњег предузетништва. Из њихове средине би се личности опасне по изградњу врлог новог света понајпре могле појавити. С тим што ће новим мињинима и пожарским бити много теже, јер већином свог богатства, за разлику од пређашњих, располажу само условно – њихови ресурси су махом под контролом разних лихварских установа и банака.

„Пандемија корона вируса“ изгледа као први корак, најпре ка потпуној приватизацији, а потом и свеконачном укидању држава. Као међукораке у том циљу већ најављују још убитачније вирусе, још оштрије „мере“, све до сценарија грађанских немира и свеопштег рата. У случају недовољно снажног отпора, умишљени господари наших живота могу, у својству прелазног решења, посегнути за издвајањем „несагласних“ у посебне резервате, као што су то већ и чинили с америчким Индијанцима. Такав сценарио је код Хакслија такође описан. Обрни-окрени, ако нам и овог пута успе да извојујемо победу, та победа ће опет бити Пировом.

Остало можете прочитати у књигама светих пророка Данила и Јована Богослова.

Ранко ГОЈКОВИЋ

Ранко Гојковић, друштвени радник, публициста, писац и преводилац

Без обзира на тзв. „масовни ресет“ сматрам да иако је српски народ бројчано мали, то ипак народ велике менталности, и то показује сва његова историја, рачунајући и ону ХХ и XXI века. И само су српски народ између других православних народа бомбардовали НАТО нацисти. И само је српски народ после Другог светског рата био на страни истине и правде. Само захваљујући српском народу Републике Српске Босна не улази у НАТО блок. Тако да сматрам да ће без обзира на политичке кадрове српски народ увек у себи наћи снаге да не постане део антихришћанске цивилизације, може се чак рећи – романско-германске цивилизације. Баш та цивилизација данас себе, своју културу сматра општечовечанском, али то је далеко од истине. Њихов космополитизам у стварности представља шовинизам, и то је само испољавање њихове гордости. У стварности, насупрот, „европске вредности“ све више и више постају отворено сатанске.

Ваља додати да је потребно да чувамо своје праве вредности, православну веру. И треба схватити да се „православност“ одређује стањем ума, а не номиналном припадношћу (што се односи и на свештенство). Православни је онај који умом и срцем прима Свету Цркву и који смирено сагиње главу пред ауторитетом Цркве. Стога номинално хришћанство не значи ништа.

Стеван Гајић, доктор политичких наука, научни сарадник Института за европске студије и Московског државног института за међународне односе при МИП РФ

Да погледамо шта „ресет“ представља на глобалној разини и шта ће донети Србији. У Србији теку снажни и истовремено један другом супротстављени процеси. С једне стране, Србија ће 2022. постати европска ЛГБТ престоница. У Србији се појављују чудовишни закони у делу уништавања традиционалне породице. За последњих девет година десила се ужасна криминализација друштва упоредо с низом издајничких корака власти поводом Косова и Метохије током Бриселских споразума. Истовремено се на простору који називамо „српским светом“ догађа прави „препород Православља“, и он иде одоздо. У Црној Гори народ је одбранио Цркву литијама, које су трајале месецима. Резултат је да су оне биле главна полуга за смену власти. И мада је Ђукановић остао председник Црне Горе, ипак је изгубио парламент и зато владу није он саставио. Ускоро ће бити попис, па ће постотак људи који се не боје да се самоодреде као Срби постати далеко већи од оног што смо имали на прошлом попису (тад их је било 30%). И Црна Гора је поново вратила свој српски карактер.

Потребно је рећи да ово има утицаја и на саму Србију: храмови се недељом испуне до краја, много је младих међу парохијанима. Ово иде упоредо с ужасним ријалитијима по телевизијама блиским власти. Али ваља подвући да се води и велика геополитичка борба за Србију. Чини се да САД уступају. Њихове агенције за борбу с наркотицима почеле су да уништавају системе свих балканских нарко-држава које су подржавале глобални атлантизам. Мени се пак чини да се сусрет Путина и Бајдена, руских и америчких стручњака у Женеви на крају могу испоставити као „нова Јалта“. Можда је ово претерана оцена, али историја ће показати. Очигледно је да ће се након одласка из Авганистана САД консолидовати унутар себе и селективније разматрати свој утицај у свету, усмеравајући више утицаја на тихоокеански регион, због све снажније Кине, и Африку, где због те исте Кине (а делимично и Русије) Америка и европске земље губе традиционални утицај у бившим колонијама.

Кина је у Србији постала кудикамо активнија у инвестицијама. Кинези држе главна предузећа: рудник бакра у граду Бору и железару у Смедереву, која је раније припадала америчком US Steel-у. Они у Србији конкуришу и Русији. Српске железничке пруге модернизују истовремено и Русија и Кина. Вакцине у Србији засад производи Русија, али и Кина гради своју фабрику вакцина. Кинези су почели да дају и политичке изјаве. Бивши кинески амбасадор изјавио је да Србија не мора журити са решавањем косовског питања, пошто и Кина чека Тајван већ 100 година. То је био јасан сигнал за власти. Исто тако су Кина и Русија током последње кризе на Косову испољавале учешће у овом питању. Ако је и било неких планова за издају Косова, планова НАТО-а за регион, овај процес зауставиле су својом активношћу Русија и Кина, које су сталне чланице Савета безбедности ОУН и гаранти Резолуције 1244, која јемчи суверенитет Србије на целој њеној територији. Кинези су, заједно с Русијом, иступили против новог високог представника за Босну и Херцеговину Кристијана Шмита.

У Србији тече огорчена, како геополитичка и унутар власти, тако и унутар-друштвена борба, и стварна, видљива, и духовна, тако да се у позадини свег зла које се дешава истовремено препорађа и српски дух, и то не само у Србији, већ и у другим српским земљама на Балкану. Црна Гора је најупадљивији пример овог процеса. Пратићемо догађаје, али у Србији ће „ресетовање“ конкретно подразумевати борбу која се већ сад води пред нашим очима. Таква борба се не дешава у већини балканских земаља, где је све утврђено. Велико је питање шта ће бити са самим савезом. Макрон је изјавио да је НАТО већ клинички мртав. У позадини супротстављености Француске и Турске недавно је са Грчком потписан споразум према којем ће Француска по цени прихватљивој за Грке дати најбоље ратне бродове. Обе земље су чланице НАТО, али се без обира на то стварају нове војне коалиције. Француска је обећала да ће војно бранити Грчку, а Грчка – Француску ако трећа земља изврши напад. Јасно је да се има у виду Турска, иако то није изречено.

Читав свет „кључа“, рачунајући и Србију као центар Балкана и Балкан као један од главних нервних центара света. Све промене у свету снажно се осећају на местима као што су Балкан, Кавказ, Блиски исток. Снажније него у великим империјама. Са надом у Бога пратићемо догађаје који очекују свет и српски народ у њему.

Дејан Мировић, правник, професор Универзитета у Косовској Митровици

Србија је сада оријентисана на ЕУ и Вашингтон. Председник Србије Вучић именовао је за председницу владе Ану Брнабић, која јавно подржава ЛГБТ вредности. То је противуставно. Народ, напротив, воли Русију и подржава традиционалне вредности, како показују и анкете. Видећемо шта ће даље бити, али чињеница је да у Србији нема опозиционих масовних медија, и да постоји свакодневна, усредсређена пропаганда од стране ЕУ, Вашингтона и Берлина.

Српски председник је чак рекао да је у души протестант… и критиковао православну веру. Србија је одувек била део православног света. Будућност Србије је само са Русијом, а ако Србија изабере ЕУ – постаће колонија.

Раде Јанковић, писац, документарист, православни мислилац

Човечанство улази у завршну фазу историје. По православном предању то су последња веремена. У последњим временима водиће се рат за спасење. Људски род већ се налази у том рату. То је рат за људске душе. Секуларни део човечанства назива то „теорија завере“, али православни не би требало да се око тога смуте: не ради се ни о каквој „теорији“ него о стварној завери. Силе зла, духови злобе из поднебесја, како каже апостол Павле, притискају нас са свих страна. Сатана се више не скрива, он сада наступа отворено, као екуменизам, трансхуманизам, богоборство, хомосексуализам, тоталитаризам… Све се распада: државе, народи, језици, вера, култура, цивилизација…

Србија није поштеђена од овог зла. Читав век, тачније од 1918. године, Србија иде у погрешном правцу. У два рата клали смо се са православним Бугарима, само да бисмо се ујединили са католичким Хрватима, који су нас у миру искоришћавали а у рату убијали. Нешто слично дешава се и вама данас. Православна Русија је у рату са православном Грузијом. О жалосно наше православље!… Добро је што Русија има „кинжале“ и „цирконе“, али  нама није јасно: које вредности бране ове ракете? Русија треба да понуди,  најпре православном свету а потом и читавом човечанству, алтернативу у политици, уметности, науци, култури, образовању, привреди… Ми Срби смо сувише мали народ за такав подухват, зато чекамо да Русија искорачи у том правцу. Надам се да не чекамо узалуд, мада већ предуго чекамо – још од бомбардовања 1999. године. Ово ишчекивање везано је искључиво за конзервативни и традиционални део српског друштва, али ми смо у мањини; нас гуше тзв. „модернисти“ који су сви, листом, за Запад и за тзв. „европске вредности“.

Таворимо на друштвеној маргини и већ назиремо свој крај. Ако се ништа не промени, чим генерација рођена педесетих година прошлог века напусти овај свет, можемо да ставимо кључ у браву и да угасимо светло, пре него онај што последњи изађе и на вратима Србије окачи „Затворено“. Што се мене тиче, упркос свему, остајем доследан српској православној традицији. Верујем да је конзервативизам у политици, култури, уметности, вери, образовању – данас „оно што сада задржава“ да се Антихрист не зацари.

Зоран Чворовић, доктор правних наука, професор Крагујевачког универзитета

После стицања независности Србије, није било друштвених, историјских, економских и социјално-психолошких услова за ницање озбиљнне конзервативне политичке мисли и конзервативне партије попут, на пример, Савеза руског народа у Русији. У Србији конзервативци (Српска напредна странка Милана Пироћанца и Стојана Новаковића) беху присталице некритичне и тоталне вестернизације, економског и политичког либерализма и секуларизма, као и противници сарадње са Русијом. Једино што их је чинило конзервативцима је њихов критички однос према демократији, и зато беху присталице дводомног парламентаризма. Једном речју, конзервативци су у Србији историјски били за олигархијски режим. На први поглед то чак изгледа парадоксалним, али у Србији с краја XIX – почетка ХХ века заштитници националних и православних вредности и присталице спољнополитичких веза с Русијом су били представници Радикалне странке Николе Пашића, која је иступала за свеопште бирачко право, суверенитет народа и темењна људска права.

Стога, кад говоримо о Србији, морамо памтити то историјско искуство. Осим тога, треба подвући да Сједињене Државе улажу озбиљне напоре за успостављање конзервативних режима у зони Међуморја, како би спречиле утицај Русије на римокатоличке и православне Словене, који су по својој природи пријемчиви за традиционалне вредности које штити Русија, и да би, са друге стране, држале Европу расцепканом, а Русију изоловале од ње. Ове две чињенице заједно узете стварају код мене уздржан однос према могућности озбиљног и правог конзервативизма у савременој српској политици.

С друге стране, историјски опстанак српског народа, као и других европских народа, пре свега зависи од тога хоће ли му успети да заустави убрзани процес промена традиционалног човека, или, тачније, онога што је од њега остало после европског просветитељства и грађанских и комунистичких револуција. Погледајмо већину данашњих ИТ инжењера и менаџера и постаће вам јасно да је особа дигиталног доба номад који је толико незаинтересован за државу и њен суверенитет да му је и оснивање породице превише. Једном речју, убрзано се развија номад заинтересован за удобност, незаинтересован за слободу и без жеље да се жртвује. А сваки народ се ослања на жртве, јер жртве (брак, стварање породице, заштита Отаџбине) бивају личне и колективне, јемчећи историјски опстанак нације. Без жртве нема култа, а без култа нема заједнице.

Да би процес мењања традиционалног човека био заустављен у Србији и у свакој другој држави, неопходно је да земља васпостави контролу над атрибутима суверенитета, како би спроводила политику у својим националним интересима уместо у колонијалних, усмерених споља привредних, образовних, културних и свих других политика. Сада је у Србији то немогуће, не само због Споразума о стабилизацији и придруживању, који Србија има с ЕУ и који озбиљно ограничава њен суверенитет, већ пре свега због привредног колонијалног модела. Буџет државе Србије углавном зависи од иностраних, западних компанија, а осим тога Србија нема сопствени банкарски систем, зато што банке, које се скоро све налазе у страном власништву, располажу домаћим новцем. У Србији нема одговарајућих средстава за масовно информисање да би се изменио колонијални политички модел, пошто се као први услов за заустављање убрзаних процеса измене традиције и традиционалне породице она или налазе у рукама странаца, или домаћих магната, и они шире супкултуру и уништавају све традиционалне вредности. Осим тога, српско друштво је друштво које стари, чији средњи узраст износи 41 годину, а стари људи нису спремни да се боре за будућност.

Слика савремене Србије се чини песимистичном, ако се на њену прошлост гледа са становишта перспективе, али је оптимистична кад се она упореди са другим европским земљама, па у неку руку и с Русијом. У Србији значајан део становништва као и раније живи у сеоској средини са доста добрим економским стандардом. Традиционалне вредности као и пре дели огроман број становника Републике Србије. Сагласно свим испитивањима јавног мњења, Српска Црква је организација којој верује већина грађана. Породичне и рођачке везе код српског народа су као и раније веома снажне, као нигде у Европи. Економске разлике у Србији нису тако велике као у Русији. Породица, породична имовина, крсна слава, Православље и родољубље – то су, може се рећи, заједничке за огромну већину Срба вредности, на којима се може градити конзервативна политика. Са друге стране, услед дугог турског ропства и својеврсне аутономије, за коју су се борили у Османском царству, Срби су велики заштитници слободе. Осим тога, током XIX и ХХ века српско друштво је било озбиљно и дубоко вестернизовано, за разлику од вестернизације елите у Русији после Петрових реформи. Може се рећи да су то ограничења за обликовање конзервативне политике међу Србима. Тако је мислио велики Константин Леонтјев, јер је српске прилике мерио на основу руског историјског искуства, и мени се чини да је у томе грешио.

И најзад – што је, можда, најважније – српски народ је сувише мали, а држава Србија још мања да би се имала могућност спровођења правог конзервативног експеримента у политици на узаврелој балканској земљи. Током читаве историје Срби су усвајали напредне идеје других земаља и народа. У последња три столећа то беху земље политичког Запада и бивше Византије. Да би се у Србији укоренила нова конзервативна политика, неопходно је да се таква политика образује у новом цивилизацијском центру. Премда је русија једина земља која има духовни, историјски, кадровски и материјални потенцијал да постане тај центар, она, нажалост, још то није постала, па стога можемо говорити само о политичком конзервативизму у оквирима доминантне западне идеолошке парадигме. И сложићете се, нама такав конзервативизам није потребан, јер младо вино треба сипати у нове мехове.

Разговарао Владимир Басенков


*KОЗМА ПРУТKОВ је колективни псеудоним, књижевни лик који су измислили браћа Жемчужников (Алексеј (1821–1908), Владимир (1830–1884) и Александар (1826–1896)) и А. K. Толстој (1817–1875). Настала из шале, у породичном кругу (Алексеј Толстој је рођак браће Жемчужников), дела Kозме Пруткова објављивана су у књижевном часопису „Савременик“ педесетих и шездесетих година XIX века. Невелики опус углавном чине песме и афоризми. Изузетно популарни Kозма Прутков спада међу најцитираније ауторе у руској књижевности. Између осталог, сматра се претечом књижевности апсурда.

Изворник: РуСербиа

(Visited 183 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *