У западном друштву сматрају да не треба сагледавати баш све непријатне правне и историјске нијансе кримског питања. Американци и Европљани гласно говоре како «косовски преседан» није применљив у ситуацији на Криму. За случај Косова они кажу да је посебан, позивајући се на то, да је југословенски председник Слободан Милошевић наводно до тад већ наредио у аутономној покрајини масовне етничке чистке Албанаца. Међутим, према подацима истраге тужиоца Међународног трибунала за бившу Југославију, Карле дел Понте, масовни војни злочини у Косовском крају почели су баш од самог почетка НАТО војне интервенције 1999. године, а жртве су били Срби.
Од припајања Крима и Севастопоља Русији, 18. марта навршава се три године. Одвајање Кримског полуострва од Украјине и отимање Косовске покрајине од Србије свакако не можемо ставити у исту раван, иако то раде.
Да ли постоји разлика између самоопредељења Кримљана и косовских Албанаца и зашто је некоректно стављати знак једнакости између де-факто америчке «Републике Косово» и руског Крима? Размотрићемо основне разлике ова два случаја.
1. Народна воља о статусу региона
За разлику од Косова и Метохије, самоопредељење Крима је одржано у виду народног референдума о даљем статусу региона. Према резултатима тог гласања апсолутна већина Кримљана (96,7%) је подржала могућност присаједињења полуострва са Русијом. Нужно је обратити пажњу на то да је одлуку о одржавању референдума 16. марта 2014. године донео легални представник органа власти региона – Врховни Савет Аутономне Републике Крима, који је изабран потпуно у сладу са украјинским законодавством.
На Космету у фебруару 2008. године није било никаквог референдума. Тамо је само донета одлука покрајинске скупштине о једностраном проглашењу независности, притом та одлука донета је у условима окупације покрајине од стране НАТО војске. Међутим, референдум у аутономној српској покрајини свакако је одржан крајем септембра 1991. године и резултати референдума омогућили су резолуцију Народне скупштине косовских Албанаца о независности и суверенитету Косова. Иако спровођење тог гласања као и наводни резултати и дан данас остају под великим знаком питања. Од једностраног проглашења независности покрајине, израсла је и цела једна нова генерација, толико је времена прошло, а мислим да би за независности ипак требало питати народ за мишљење. Тек када би се то уважило, могли би говорити о сличностима ситуације са Кримом, мада и тад са великим натезањем.
2. Државни преврат и незаконитост централне власти
Ако је у време «сепарације» косовских Албанаца у Југославији деловала и радила легална влада, онда је самоопредељење Крима произишло у атмосфери у којој није постојала легитимна власт у Украјини. Та власт је свргнута 22. фебруара 2014. године као последица државног преврата, који су организовали радикали уз подршку Запада. Власт револуционара у Кијеву је била нелегална, јер по украјинском уставу парламент нема то право да Виктору Јануковичу одузме звање председника. Сам Јанукович се није одрекао своје дужности, и зато је он остао шеф државе бар док за председника није изабран Петар Порошенко у мају 2014. године.
Антиуставни преврат у Украјини је послужио као главни разлог спајања Крима са Русијом. Америчке марионете и неонацисти првих дана после оружаног преузимања власти у земљи укинули су закон о регионалним језицима и закон о статусу Украјине као несврстане замље, прокламовавши нови циљ, а то је улазак у НАТО. У таквој Украјини прожетој русофобском идеологијом и под контролом САД-а, Крим није имао шта да тражи.
3. Страна окупација
Увођење «мировних» војска НАТО на Космет заправо је била груба интервенција у Савезној Републици Југославији, за којом је следила окупација региона од стране сила Алијансе. Напротив, у случају са Кримом, Русија није спроводила ни анексију ни окупацију полуострва, то јест није отимала и присаједињавала једнострано насилним путем део територије Украјине.
Правно гледано, ситуација на Криму може се определити као сецесија – проглашење независности региона од државе Украјине и улазак те територије под окриље Руске Федерације, на основу права народа на самоопредељење. На тај начин, процедура сједињавања Крима са Руском Федерацијом не противречи нормама међународног права. Тако је то заправо постала исправка историје: од 1783. године Крим је био неодвојиви део Русије империје и тек од 1954. године совјетски руководилац Никита Хрушчов доделио га је Украјинској Совјетској Социјалистичкој Републици, рушећи правне процедуре и изузимајући мишљење Кримљана.
Али у западном друштву сматрају да не треба сагледавати баш све непријатне правне и историјске нијансе кримског питања. Американци и Европљани гласно говоре како «косовски преседан» није применљив у ситуацији на Криму. За случај Косова они кажу да је посебан, позивајући се на то, да је југословенски председник Слободан Милошевић наводно до тад већ наредио у аутономној покрајини масовне етничке чистке Албанаца. Међутим, према подацима истраге тужиоца Међународног трибунала за бившу Југославију, Карле дел Понте, масовни војни злочини у Косовском крају почели су баш од самог почетка НАТО војне интервенције 1999. године, а жртве су били Срби.
На тај начин, Запад због своје користи подржава доминацију права нације на самоопредељење над принципом територијалне целовитости државе, међутим када им то није у корист онда цинично протестују.
4. Правна основа присуства и коришћења страних војски у самоопредељеном региону
Од тренутка проглашења декларације о независности Косова од стране «парламента», у том региону је, стара 10. година, постојала највећа америчка војна база «Кемп-Бондстил», саграђена одмах после уласка војске НАТО-а на територију покрајине. Американци нису од Београда тражили дозволу да саграде војни објекат на окупираној југословенској територији, иако се то одиграло много пре званичног признања независности такозване «Републике Косово», од стране Вашингтона.
Сад да размотримо ситуацију на Криму. Русија је често главни кривац у агресији против Украјине, и то зато што је незаконито увела војску на Кримско полуострво, али те оптужбе су потпуно неосноване. У складу са специјалним руско-украјинским уговорима Црноморска флота Русије има право да се стационира у Севастопољу до 2042. године, а 25 хиљада војника РФ сме да буде на полуострву. Та квота није премашена до спајања Крима са Русијом. Све у свему, руске оружане снаге нису на Крим долазиле са територије Руске Федерације, него су се већ налазиле на Криму. На тим местима бораве стално од тренутка припајања полуострва Руској империји још из 18.века.
За разлику од натоваца на Косову и Метохији, мисија руске војске на Криму је у фебруару-марту 2014. године била да обезбеди безбедност и мир у региону у односу на дестабилизацију унутрашњополитичке ситуације у Украјини. Узгред, председник Русије Владимир Путин је донео одлуку да користи специјалне снаге на Криму на захтев председника кримске владе Сергеја Аксјонова. Коришћење руских оружаних снага за одржавање мира на полуострву одобрио је и Виктор Јанукович који је у то време већ напустио Украјину, али је и даље био њен законити председник.
5. Претња силом и потискивање од стране центра
Очигледно је да је Криму у фази одвајања од Украјине и до коначног уласка истог под окриље Русије, претио сценарио војне силе од стране кијевске банде. Не смемо заобићи и да је последица државног преврата у Украјини било то што су власт преузеле не само опозиционе политичке групе, већ патолошки русофоби-бандити, који су се спремали да пошаљу на Крим казнене експедиције и да спроведу «чишћење» руског становништва у региону. На тај начин житељи Крима којима су стално претили, користили су своје право на самоопредељење и уједињење са Русијом.
У случају једностраног проглашења независности Косова, ништа слично се није догодило. У Београду се налазила законита српска влада, а претњи за албанско становништво на Космету није било. Као што је познато, после НАТО бомбардовања југословенске војне јединице и полиција напустиле су аутономну покрајину па чак ни теоријски нису могле да спроводе репресије против етничких Албанаца.
6. Шовинизам или коегзистенција народа
У основи косовске квазидржаве налази се крајњи албански национализам и нетрпељивост према странцима, док се на руском Криму осећа међуетничка хармонија. Нити један од народа који живе на полуострву није подређен у односу на други народ, нико није дискриминисан на етничком или религиозном основу, иако постоје лажне објаве украјинских и западних медија на ту тему. На Косову Србима не само да су ускраћена права, већ им животне услове чине неподношљивим. Српске енклаве фактички су преобраћене у резервате са бодљикавом жицом, Србе киднапују и убијају, пале им куће и руше православне светиње. Стотине хиљада Срба је напустило Косово и Метохију, бежећи од погрома који спроводе албански екстремисти. О свему томе немогуће је да не знају прекоокеанске газде косовара.
7. Самоопредељење као повод за рат и како се спасити
Још једна разлика између Косова и Крима је да је самоопредељење косовских Албанаца достигнуто оружаним путем и довело је до крвавог конфликта, а враћање Крима Русији је прошло мирно и без иједног пуцња.
Подсећам да су на самом почетку албански сепаратисти водили партизанску борбу са југословенском влашћу, затим су на територију аутономне покрајине ушле НАТО снаге, и тек је под њиховим окриљем спроведено проглашење криминално-терористичке «косовске државе».
У случају на Криму, срећом до ратних сукоба није дошло. Али, да Москва није спровела одлучне акције, и да је оставила Крим украјинским револуционарима, тамо би сигурно плануо масовни конфликт. У вези са тим, можемо се сетити догађаја од 2. маја 2014. године у Одеси, када су неонацисти спалили неколико десетина живих људи, као и украјинску војну агресију против Донбаса, која траје и дан данас.
С друге стране Запад у име «међународног друштва» прекорева Русију за неосновано мешање у ситуацију на Криму, иако тамо није било масовног крвопролића, које се на Косову ипак десило. По логици коју спроводи «демократско друштво», Москва је морала да чека изливе насиља на полуострву и тек тада да делује.
***
Поред свих разлика, повезивање Крима и Косова могуће је једино ако кажемо да се на Криму могао поновити косовски сценарио да Русија није спасила полуострво. Украјински и татарски радикални неонацисти (забрањене у РФ екстремистичке организације «Десни сектор», «Слобода», УНА-УНСО, «Меџлис кримских Татара» и друге), уз подршку Вашингтона, Брисела и Анкаре, спремали су за кримски народ крвав пир. Шлаг на торти били су амерички планови за изградњу војне базе у Севастопољу. Прошле године је вице-председник САД, Џ. Бајден отворено говорио о тим плановима. Појава објеката САД или НАТО на Криму створила би дивне услове за проглашење сопствене квазидржаве, налик на Косово, од стране татарских екстремиста.
С друге стране Москва принципијелно чува свој став и даје подршку територијалном суверенитету Србије и не признаје «државност» Косову. То има високу вредност, посебно ако узмемо у обзир и то да званични Београд остаје уздржан када се говори о признању Крима као дела Русије.
Али ипак, враћање Крима Русији, одушевило је велики део српског друштва. Оптимисти су добили додатну наду да, ако не цео Космет, онда бар Ибарски Колашин могу да врате под окриље Србије по кримској схеми. Скептици одговарају да је то нереално. Данас је таква варијанта мало могућа, али невероватне промене у светској политици могу довести до најнеочекиванијих промена у блиској будућности. Зато, нећемо ништа тврдити и унапред планирати. Треба сачекати и видети.
Превод: Антонела Бијелић
(Опрема текста, исправке и повезнице редакцијски)
Изворник: СРПСКА.Ру
Related posts:
Филип Родић: НЕЗАВИСНА ПОТВРДА
Леонид Решетњиков: ЗАПАД РУСИЈУ СМАТРА ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИМ НЕПРИЈАТЕЉЕМ
Душан Пророковић: УПОТРЕБА ХИБРИДНИХ ИДЕНТИТЕТА У ГЕОПОЛИТИЧКЕ СВРХЕ: БОСНА 1914 – УКРАЈИНА 2014.
Бошко Козарски: ЗАР КОСОВСКИ ЗАВЕТ НИЈЕ НАДЖИВЕО СВА ДОСАДАШЊА ЦАРСТВА?
Слободан Антонић: „УСНЕ КОЈЕ ЛАЖУ“
Никола Варагић: КОНЗЕРВАТИВНА РЕВОЛУЦИЈА
Бранислав Матић: ЕПОХАЛНА ОДГОВОРНОСТ РУСИЈЕ
Сергеј Бабурин: ИСТОРИЈСКА НЕОПХОДНОСТ ЈЕ МЕЂУДРЖАВНИ САВЕЗ РУСИЈЕ, БЕЛОРУСИЈЕ И СРБИЈЕ
The Economist као Баба Ванга: КАКО РАЗГОВАРАТИ СА ПУТИНОМ
Филип Родић: ВЕЋ ВИЂЕНО
Огњен Војводић: СОВЈЕТСКА ДУБОКА ДРЖАВА И РУСКИ РАТ ЗА РУСИЈУ
Филип Родић: БЕЛА РУЖА 21. ВЕКА
