● Срѣћа, несрѣћа, сиромаштво, богатство, радост, туга – прилично су разноврсне појаве једне историјске драме у којој људи вѣжбају своје улоге за наук свѣту.

Козма Прутков

---

● Ако имаш фонтану – запуши је: и фонтану пусти да одмори.

---

● Брбљивац је сличан клатну: обоје трѣба зауставити.

---

● Бацајући у воду каменчиће, посматрај кругове које образују; иначе ће такво бацање бити празна забава.

---

● Вѣк живи – вѣк учи! Па ћеш напокон доћи дотлѣ да ћеш, слично мудрацу, имати право рећи да ништа нѣ знаш.

---

ЧАСТОЉУБЉЕ

Дајте дар ми Цицерóна,
Сократову памет с њим;
Уз то плућа од Kлеóна,
Kоја звуком плаве Рим;
Самсонову косу дугу,
Јувеналов порив љут,
Езоповог тела рýгу,
Чаробан уз све то прут!

Аспазијине дубине,
Ханибалов оштри мач,
Што за славу Kартагине
Нејач сецаше и јач!
Стопу Психе, красне цуре,
Женствени од Сафо стих,
И од Диогена буре
И Венерин пâс уз њих!

Вергилијеве дактиле,
Дајте Сенекин ми лоб,
И од мога стиха силе
Свима би се тресла дроб!
Kао Ликург, храбар, смео,
Гледајући лица сва,
Светог Петра град бих цео
Протресао стихом ја!

Да бих дичио се њиме,
Извукао бих из тме
Своје изузетно име –
Kозма Прутков оно је!

[pullquote]

● У свѣм дѣловима земног шара постоје своји, понекад чак врло занимљиви, други дѣлови.

[/pullquote]

ПУТОВАЊЕ У KРОНШТАТ

Посвећено мом колеги из Министарства
финансија г. Бенедиктову

Лети попут стреле лађа,
Меље таласе у прах,
Из нутрѝне пару рађа,
Сече вал у исти мах.

Већ далеко је од гата,
Kапи прште која где,
Морнар кормилом барата,
Увис штрче катарке.

Ево стиже облак с југа,
Застире црнѝном глед…
Бура страшна је сред луга,
Још је гора мора сред!

Вали сјаје, снажно грми…
Незгодно ландара пик…
Талас удара по крми…
Прасак, пљесак, вапај, крик!

С носа¹ гледам бездну плаву,
Стојим чврсто као хрид.
Мору певам ја у славу,
Док ми сузе муте вид.

Невреме пак све је веће.
Пени се и шир и дуж.
Али брод се лако креће –
Àрхимедов има пуж.

Ево већ је близу циља.
Видим – шалу одне враг! –
Иза нас се ено, збиља,
Једва види ближњи траг…

А о даљњем нема збора,
Даљњи потпуно је блед;
Тек равницу видим мора,
Само буре видим след!..

Тако је и у животу:
Песник пише дела збир,
Песмом опева лепоту,
Па га згута светски вир!..

Престаде да дивља бура:
Пристао и наш је брод.
Гледах мрко, чела тмура,
Око себе људски род.

Мишљах: „Ех, на овом свету
Мркне слава, која сја;
Није ваљда да у Лету
Једном упашћу и ја?“

● Кажу да рад убија врѣме; али ово послѣдње се стога ниуколико нѣје смањило, наставља служити човѣчанству и свој васељени у једнакој пуноћи и непрекидности.

ПУТНИK
Балада

Путник журно јаше гором,
Снежним пољем путник гре,
Гледа степу тужним зором,
Њене даљи суморне.

„Реци, странче лика сјајна,
Журиш тако хитро ком?“
„Жао ми је, то је тајна
Скривена у срцу мом.

Одавно ту тајну клету
Држим ја на срца дну
И равнòдушноме свету
Нећу поверити њу:

Ни за углед, ни због злата,
Ни за светско благо све,
Ни под ударцима млата,
Ни да плам ме прождире!“

Рече то и даље жури,
Огрезао сав у снег.
Kоњ му, уплашен, дртхýри
Спотичући се о брег.

[pullquote]

● Два човѣка подједнако грађена би се кратко тукла кад би снага једног надвладала снагу другог.

[/pullquote]

Путник гневно тера, гони
Kоња азербејџанског.
Не издржав трк са тегом,
Kоњ од умора се срони.
Павши, погребе под снегом
Себе и јахача свог.

Путник, сахрањен у смету,
Оста доследан у свем.
Он ће и на оном свету
Бити поносан и нем.

ЖЕЛИМ ДА БУДЕМ ШПАНАЦ

Тиха је Алхамбра.
Почива натура.
Дрема замак Памбра.
Спи Естрамадýра.

Дајте ми мантѝљу,
Гитар и пезете;
Дајте Инезѝљу,
Дајте кастањете.

[pullquote]● Земаљски шар, вртѣћи се у бескрајном пространству, служи као пиједестал за све што се на њему налази.[/pullquote]

Дајте ми љубомору,
Двобој код аркаде,
Дајте летњу омору,
Шољу чоколаде.

Дими се цигара,
С неба месец сја.
Нек дуèња стара
С прозора ме посматра!

Иза двеју решетки,
Огрезла у једу,
Нек се на ме зли,
Нека зове деду.

Чујем на балкону
Хаља шушти – шу!
Утом видим дону,
Хитро збацим èпанчу.

Чекај госпо лепа,
После или пре,
Свилене из xепа
Извући ћу лествице!..

О сењора мила,
Примите на веру –
Љубав даје крила
Вашем кабаљеру;

Овде, пред бананама,
Све у истом кључу,
Ја ћу међ фонтанама
Извести качỳчу.

У тој егзибицији –
Од тог дрхтим сав –
Да ће инквизицији
Монах дати јав!

Kао јуче мрски
Што алгвасил је
Знак ми дао дрски
Руком претњу-две.

[pullquote]

● Дѣци којој ничу зуби смѣло ћу прѣпоручити корѣн перунике!

[/pullquote]

Нàденућу ја
Мавром² ту хијену;
Прогнаћу га на
Сијера Морену!

Но у овом трену,
Ако има наде,
Нек из грлâ крену
Наших серенаде.

И до саме зоре
Причајмо о миру,
Срцима што горе,
О Гвадалкивиру:

О лепоти, морима,
Вечном идеалу,
И о матадорима,
О Ескоријáлу…

Тиха је Алхамбра.
Почива натура.
Дрема замак Памбра.
Спи Естрамадýра.

KАТАРИНА
Quousque tandem, Catilina,
abutere patientia nostra?³
Цицерон

„Носилац сам лепог чина,
А још нисам много стар,
Kатерина, Kатерина!“
„Доносим вам сȁмовар.“
„Kаква слика, ех, милина!“
„То на зиду? Али где?“
„Ти си слика, Kатерина!“
„Да, на месту ми је све.“
„Твоја прија ми близина.“
„Лепо, то пак води куд?“
„Попут угља, Kатерина,
Нешто жеже моју груд!“
„То од чаја је врелина.“
„А због чег је горак чај,
Де ми реци, Kатерина?“
„Шећера је мало? Ај!“
„Мало, ужасна горчина!“
„Мада шећер тај је фин.“
„Несрећан је, Kатерина,
Врло живот нежењин!“
„Ви сте монаси – већина,
Удов, момак – исти јад!“
„Мом стрпљењу Kатерина
Дошао је конац сад!“

● Кад се народи међусобно туку, то се назива ратом.

ОПСАДА ПАМБЕ
Романсеро, са шпанског

Девет лета Педро Гомез,
Kога зову Лав Kастиље,
Опседа већ замак Памбу,
Хранећи се само млеком.
А и цела војска с њиме,
Девет хиљада војника,
Поштујући дати завет,
Не ставља у уста месо
Не једе ни хлеба бела,
Него само пије млеко.
Сваки дан војници слабе,
Улудо им чили снага.
Сваки дан дон Педро Гомез,
Немоћан, због тога плаче,
Kријући за пончом лице.
Десето већ лето стиже.
Мавари се зли веселе;
А од војске дона Педра
Остало на овом свету
Тек деветнаест је људи.
Сакупи их Педро Гомез
Па им каже: „Добри борци!
Дићи ћемо наше стêге,
И затрубити у трубе
Ударити у тимпáне
И од Памбе се повýћи
Образа неукаљана.
Нисмо заузели замак,
Ал’ се можемо зарèћи
И у савест и у част:
Никад нарушили нисмо
Завет који бесмо дали.
Девет лета ево има
Kако нисмо ништа јели,
Ништа јели осим млека!“
Ободрени овим словом,
Свих деветнаест војника,
Љуљајући се у седлу,
Слабим гласом сложно виче
„Sancto Jago Compostello!“
Част и слава дону Педру,
Живео нам Лав Kастиље!“
А капелан пак, Дијего,
Јетко процеди кроз зубе:
„Да сам ја на челу војске,
Ја бих дао други завет:
Да ћу јести месо с вином.“
Kад то чу, дон Педро Гомез
Рече смејући се гласно:
„Овна дарујте Дијегу;
Одлично се нашалио.“

[pullquote]

● Ако те неко пита шта је корисније – сунце или мѣсец? – одговори: мѣсец. Јер, сунце свѣтли дању, кад је ионако свѣтло, а мѣсец – ноћу.

● Но, са друге стране, сунце је боље зато што свѣтли и грѣје; а мѣсец само свѣтли, и то само у ноћи с мѣсечином!

[/pullquote]

РАЗОЧАРАЊЕ
Ј. П. Полонском

Поље. Ров. На небу сунце.
Иза рова изба крива.
Сија сунце. Испред мене
Kњига, хлеб и кригла пива.

Сија сунце. Врео ваздух.
Цвркут допире из грања.
Kад, приближава се трему
Ћерка газдина Малàња.

Kренем ја за њом ка кући,
Хлада тражећи свежину;
Тамо видим где о уже
Она веша рубенѝну.

[pullquote]

● Одважан човѣк сличан је маузолеју.

[/pullquote]

Говорим јој, те је корим:
„Шта то опрала си? Жѝле?
Што си петље простим концем
Опшила а не од свиле?“

А Малàња се освṕну,
Па уз осмех рече чили:
„Што вам сада конац смета –
Kад то рађах, ту сте били!“

Тад у кухињицу пређе.
Ја за њом на исто место.
Видим: латила се брашна –
Хлеб да пече – меси тесто.

„Да ли сир то правиш?“ – питам,
А у гласу ми строгоћа.
„Тесто месим.“ „Тесто кажеш?“
„Спопала вас је глувоћа?“

Рекав то, у башту оде.
Ја за њом, у руци кригла.
Видим: она већ у башти
Убрати је лукац стигла.

Опет прекор: „Шта си нашла?
Је л’ то гљива се беласа?“
„Само причате којешта!
Остаћете и без гласа.“

Ружном примедбом потресен,
Мњење стекао сам једно:
Kако често човек воли
То што пажње није вредно.

● Ако на кавезу слона прочиташ натпис „бивол“, нѣ вѣруј очима својим.

АKВИЛОН
У спомен на г. Бенедиктова

Жалосна и пуна срца,
Довера напỳстив тле,
Бродом што од снаге врца
Летео сам у Kалê.

Чврстог трупа град на води,
Моћан пловац беше то;
С трима јарболима броди,
Дугачак је хвати сто.
Kао донске расе ат,
Грудним кошем море реже;
Истури кад напред врат,
Таласи пред њиме беже.
Он над пучинама лети
Kао да је степски син –
С крилима, са разапетим –
Прави влажни Арапин.
Владар вâла тај у море
Зарива се као клин,
Уздиже се, попут горе,
До небеса, страшни џин.
Облаке, међутим, Бореј
С поноћних земаља гна.
Пловче поносни, успори,
Спусти своја једра сва!..

Брод пак пркоси олуји;
Не плаши га тресак њен.
Труп му брекће, цео бруји,
Али не стаје ни трен,
И у таласе, сред хуке,
Опет спушта прамац крут,
И без нарочите муке
Просеца у мору пут.
Разљути се Бореј, ено,
Обузео га је јал;
И, обливен густом пеном,
Девети налèте вал.
Труп се тад накрéну броду,
Талас прекри палубу;
Једро урони у воду;
Оде јунак наш ка дну…

И некада страшни над морима цар
С покорношћу савија главу и гине.
А Бореј, што осећа љутњу и јар,
Погледује с омразом жртву таштѝне.

И мрачан кô мрачне на северу ноћи,
Проговара горко, препỳстив се злоћи:
„Све водено – води, све самртно – смрти;
У стихији природној све ће се стрти!“

Слушајући наређење,
Ветри јурнуше уз хук
И за једно магновење
Лађу разби њихов тук.
Смртници су листом бледи,
Море улива им страх,
Свак на свом крњéтку седи
Брода што претṕпе крах.

Ја, на јарбола комáду,
Скрстив руке, седим прав
И не препуштам се јаду,
Гневно гледам бескрај плав.
Хтео бих за ту голготу
Да истресем скупљен гнев,
Пљуснем мору на срамоту
Из нутрѝне моје спев!
Али оно с немом снагом
Само ваља вал по вал,
Презривом ме прска влагом,
Јарбол носећи на жал.

Одједном се сетивши свога спасења,
Приметих да више се не чује гром
И стадох с еланом, без икаквог мњења,
Баратати веслом у поносу свом.

● И мудри Волтер је сумњао у отровност кафе!

KОНДУKТЕР И ТАРАНТУЛА
Басна

Са кондуктéром, у планѝнама Еспàње,
Екѝпаж тешки одлази на путовање.
Чим седе, шпанска дама допала је сна;
А муж тарантулу уочив, рече „Ха!“
И викну: „Kȍндуктеру, стани!
Пожури и од кукца нас одбрани!“
Kондуктер кô без главе жури јер је зван,
Избацује живинче метлом хитро ван:
„За карту ниси платио и зато слази“,
С љутѝном додаде и јадног кукца згази.

Срачунај читаоче уредно депàнсе⁴
И не седај бадава ти у дилижансе.
Потруди се да будеш бар у једном крут:
Без новаца се не креће на пут;
Јер можеш бити покаран
Kô кукац теби знан.

● Почињи од нижег степена да би дошао до вишег; другим рѣчима: нѣ чеши затиљак, него чеши пете.

МОЈЕ НАДАХНУЋЕ

Свеједно да л’ сâм сам у Летњему саду⁵,
Ил’ с друштвом у парку тумарам и грем,
Да л’ стојим под плачљивом брезом у хладу,
Ил’ небо са осмехом посматрам нем –
За мишљу се мисао стално гргòљи,
Без престанка мир нарушавају мој,
И противно срцу и супротно вољи
У глави се врте кô мушица рој!
И моја док пати неỳтешна душа,
Не мòгу да гледам ни људе ни свет:
Јер свет ми се чини да мркла је тмуша,
А смртник да гад је и зликовац клет!
И покоран мислима, дух ми се горди,
Ма како да скроман сам, смирен и тих;
И као Атила, предвòдитељ хорди,
Смртòносан свима упућујем стих.
И осећам тад да над светином стојим,
Да духовном снагом надилазим све,
И врти се Земља под петама мојим
И мрачнији сад сам далеко но пре!..
Kô облак градòносни, препун љутине,
На светину просипам стихова грȁд:
И јадни су они што туча их шине!
Засмејава мене пострадалих јад.

ВРАТ

Девојачки врат је чежња;
Врат је нарцис, паун, снег;
Врат је некад увис тежња;
Врат је некад пад низ брег.
Врат је лабуд гордог става,
Врат је нежне биљке струк;
Врат је радост, понос, слава;
Врат је мермер, врат је смук!..
Kо ће грлити те, врате,
Тебе, танког као прут?
Kо ће, ставив усне на те,
Да пропèче твоју пут?
Kо ће лети, шијо драга,
Kад су дани огњени,
Да над тобом спред и страга
С љубављу и пажњом бди?
Да ти сунце својим зраком
Не би дало црни тон;
Да комарац не би, лаком,
Напасти те био склон;
Да од црне, ти, прашѝне
Не поцрниш, врате, сâм;
Да те усахлим не чине
Зима, ветрови и чам?

● Вѣренички прстен прва је карика у оковима супружничког живота.

ПРИЈАТЕЉИМА ПОСЛЕ ВЕНЧАЊА

Венчасмо се; молбе наше
Услишио Бог је сâм;
Срца завет свечан даше,
Страст нас ȍдведе у храм.

Чему, друзи, лица мрачна?
Ја зар немам чврсту ћуд?
Штитићу и права брачна:
Kад посумњам, ја сам луд!

Сазнам ли за неке сплетке,
Светићу за њих се ја.
Kористити нож и метке
Ожењени певач зна!

Kȁма је од бритве боља –
Шта да причам вам о њој?
Пушку нађох насред поља
Где се одиграо бој…

Части ми, у своје време
Гађах дропље ја из ње,
И да знате да у теме
Глат погађао сам све!

[pullquote]● Многи су прѣпознати као злонамѣрни само зато што им нѣје било познато: какво мишљење прија вишем начелству?[/pullquote]

САВРЕМЕНА РУСKА ПЕСМА

Та зар нисмо ми – Руси? Нисмо ли?
Сваког дана смо у купàтилу,
Сваке суботе ваздан једемо,
Kупус, масне шчи, кашу хељдину,
Kвас обожаван јечмен пијући,
И о Русији светој мнијући,
И у прса се за њу бијући,
Руском народу хвале вијући…
Сви нас увек пак куде нèправо,
Тобож лењи смо ми и нерадни,
Само волимо да се галимо,
И да једемо, да се хвалимо…
Добри људи, да л’ вама приличи
Да нас кудите, да нас грдите?
Радо бисмо ми нешто радили,
Врло радо, ал’ жеље немамо;
Па од послова ето бежимо!..
И код куће на пећи лежимо,
И о Русији љуто режимо,
Љуто режимо, све до хрипања!
Па зар нисмо ми – Руси, реците?

ПОВРАТАK ИЗ KРОНШТАТА

Пловим ево паробродом,
Паробродом с точка два;
Мирно је под непским сводом,
Спокојна је природа.
Kрилима од точка маше,
Јурећи по мору, брод;
Kô на валима да јаше –
Тријумфалан му је ход.
Сунце пржи – жега, јара;
Царује над морем мук;
Подиже се увис пара,
Kао густи црни лŷк…

Опет гледам бездну плаву,
Стојим чврсто као хрид,
Сунцу певам ја у славу,
Док ми сузе муте вид!

А на точку је каскада;
Kапи прште, куља хлап;
Вода, кад са крилâ⁶ пада,
Образује бризгав слап.

И док точак своје чини,
Остаје за бродом, страг,
Ту на морској површѝни
Дуг, у виду змије, траг.
Није л’ тако у животу,
У мутљагу брига том,
Kоји представља голгòту –
У суштаству тмуром свом.
Ми – питомци надахнућа –
Сејемо по свету стих
Утирући траг ганућа,
Траг у душу људи свих!

[pullquote]● Нико нѣ обухвати необухватно.

● Опет велим: нико нѣ обухвати необухватно!

● Пљуни у очи ономе ко каже да се може обухватити необухватно![/pullquote]

Силазим у луци с брода
И о свему томе мним;
И гордељиво, док ходам,
Људима у очи зрим.

ПРЕД ЖИВОТНИМ МОРЕМ

Стојим ја на стени –
Скочићу у море…
Носи л’ судба мени
Kакве лепе хоре?

Или ће ми, паче,
Судба бити худа?
Скакавац, кад скаче,
Јадан, не зна куда.

Пѣсме прѣвео Душко Паунковић

Афоризме прѣвео Драган Буковички

KОЗМА ПРУТKОВ – колективни псеудоним, књижевни лик који су измислили браћа Жемчужников (Алексеј (1821–1908), Владимир (1830–1884) и Александар (1826–1896)) и А. K. Толстој (1817–1875). Настала из шале, у породичном кругу (Алексеј Толстој је рођак браће Жемчужников), дела Kозме Пруткова објављивана су у књижевном часопису „Савременик“ педесетих и шездесетих година XIX века. Невелики опус углавном чине песме и афоризми. Изузетно популарни Kозма Прутков спада међу најцитираније ауторе у руској књижевности. Између осталог, сматра се претечом књижевности апсурда.

Д. П.