Божидар Зечевић: ХРИСТОЛИКИ ФИЛМ

Али уметнички филм није црквена проповед. Он ствара емоције само ако његови ликови „делају а не приповедају“, како научава још Аристотел. Нема драме ако нема сукоба, а цела Нектаријева борба је трагички конфликт с лицемерном околином

---

Бог у филму? Да, Божије чудо је свуда и догађа се и у биоскопу. И човек и филм као његов имагинарни двојник (Едгар Морен) само су сведоци и учесници тога чуда, чак и у до сада готово нетакнутој ликоравни умозрења и нашег духовног ока. Чујмо, најпре, шта о томе каже православни богослов: „Човек је као неки живи фотографски апарат који снимајући свет чулима и срцем и душом, свим бићем осећа да је свет не само непрекидан него и бескрајан филм драматичних изненађења“ (др Јустин Поповић, Светосавље као философија живота, 1953).

Схватање света и човека као бескрајног филма драматичних изненађења можда ће изненадити и понеког познаваоца православне речи. Али било би и чудно да није тако. Творачки акт, треперење светлости, раскривање светих тајни, звук танке жице духовног и нетелесног, тражење невидљивог у видљивом, проналажење истине у блеску божанског откривења доиста припадају светосавској богомисли. Аутор наведеног одломка о човеку као живом фотографском апарату није, дакле, Денис Абрамович Кауфман, alias Дзига Вертов, совјетски кинограф, него преподобни Јустин Ћелијски, православни архимандрит и један од највећих српских боготражитеља последњих времена.

Светогорски филм

У једном интервјуу Никита Михалков изјављује да не верује да постоји „православни филм“ и да ишта слично не би ни требало да постоји. Довољно је, према овом аутору, да је стваралац одређеног филма заиста православан, да дели и упражњава православне вредности, па да његов филм испуни овај високи духовни циљ, тј. да својом вером оваплоти своје време и простор. Био сам и сам спреман да се сложим с овим, све до прошлог четвртка увече, када сам први пут у животу видео уметнички играни филм који би се могао назвати православним у пуном смислу речи. Био је то америчко-грчки филм Божији човек (The Man of God) Београђанке Јелене Поповић, који је светску премијеру доживео недавно на Међународном филмском фестивалу у Москви, где је награђен наградом публике.

Ова чињеница је нарочито значајна. Филм је откупљен за сверуско тржиште, што значи за једну од најмасивнијих филмских дистрибуција на свету, чиме вероватно престаје свака стрепња за његову биоскопску будућност. Више од тога, из Грчке стижу вести равне чуду: до прошле недеље филм је видело преко 300.000 гледалаца (чист приход више од два милиона долара), што је невероватно за ово мало тржиште, безмало цело под контролом америчких дистрибутера! Томе је, може бити, допринела и оркестрирана кампања грчких неолибералних, углавном антиправославних медија против овог филма, кога је, замислите, још и похвалио један тамошњи митрополит!

Недавно је пала и „оптужба“ да је филм финансијски помогао светогорски манастир Ватопед (што се, не без поноса, наводи и на шпици филма), на шта се сручила лавина гнева свих оних које, иначе, обилато кљукају „Eurimage“ и католичко-екуменски фондови широм планете. „Тако је то. Живимо у време када православна вера није добродошла, у систему који контролише, који нам намеће шта да мислимо“, каже Поповићева. „Људи који верују и који се не плаше смрти велики су проблем. Јер без вере постајемо робови, лако је нама манипулисати и мислим да је то главни разлог због којег филмови који тематизују веру нису заступљени у савременој кинематографији.“

Дај Боже да се и томе види крај: филмски свет је, изгледа, до гуше засићен насиљем и безнађем. Жуди за прочишћењем. Док овај текст одлази у штампу, из Трента у Италији стиже вест да је Божији човек овенчан Гран-пријем на фестивалу религиозног филма, у чијем жирију су били и гласници Ватикана. Свет можда ипак почиње да се мења…

Главни циљ православља

О чему је реч? Божији човек није само биографски филм о блаженом Нектарију Егинском (1846-1920), који се целог овоземаљског живота подвизавао у Египту и Грчкој, саживљавајући се са сиромашним, гладним, напуштеним и бедним, клонећи се свих овоземаљских добара. У часу у коме га затичемо као митрополита пентапољског у Египту он је високоуважен али окружен завишћу и мржњом високог локалног клира који плете интриге и на крају успева да га протера из Александрије под оптужбом да жуди за патријаршијским троном. Нектарије све то негира одговором Праведника: „Ти кажеш…“ И окреће други образ.

Иако га подржава хришћански и нехришћански народ, чак и највиши слојеви грчког грађанства у дијецези првих хришћана, он кротко прихвата изгнанство и одлази у Грчку, где га чекају још тежа искушења. Не дају му епархију, чак ни манастир, ни обичну цркву… Постављен у један педагошки завод где се суочава с „грађанистичком едукацијом“ типично богоборног и безбожничког 19. века, Нектарије јасно изговара Логос, али држава за то има мало разумевања: „нама не требају само попови него одговорни грађани“. У диспуту с логичаром, Божији човек га оставља без аргумената, али одлучује да напусти школу и одсели се у пустош, на голо и каменито острво Егину, где с неколико локалних искушеница, „отшелница“ као и он сам, почиње да гради чисти манастир, цркву по древном, Христовом подобију.

Уопште, све што предузима, Нектарије чини по узору на Христа. „Сви смо једно и једни с другима и са Христом, јер Христос је везиво те сједињености, будући да је уједно и Бог и човек“, слуша помно свог славног претка Кирила Александријског, као и учитеља Григорија Паламу: „Христос тако и на тај начин постаје сателесан са нама и чини нас храмом све пуноће Божанства.“

Цео Нектаријев живот био је дословно христолик. Та боголикост у свему што твори и говори прва је изворна православна црта коју откривамо у дубини овог филма. У непрекидној молитви Нектарије тражи и добија малу помоћ за своје упорно боготражитељство у борби у којој не жели да се преда. И ово дочекују с подозрењем и нескривеном завишћу, оптужујући га за свакакве гадости. На њиховој страни су и Синод и суд и полиција. Адвокати му нуде да оснује – невладину организацију (!). Али Нектарије не жели да напусти тело Цркве, јер се сматра њеним делом, штавише – њеном сржи. Не катакомба, нити претеча НВО него тело Христово, права црква.

„Сабери ми народ да им кажем речи своје“, налаже Господ Мојсију. Само у Цркви може се изрицати Божански Логос, што је и једино Нектаријево учење, које исповеда без компромиса и оклевања. Високи презвитеријати Египта и Грчке признају на крају грехе према праведнику, посипају се пепелом, а васељенски патријарх га скрушено проглашава свецем пола века после његове земаљске кончине. Сада изгледа све исправљено, а главни циљ православља, дакле укупни његов смисао – смирење у Господу – васпостављен у пуној хармонији.

Али уметнички филм није црквена проповед. Он ствара емоције само ако његови ликови „делају а не приповедају“, како научава још Аристотел. Нема драме ако нема сукоба, а цела Нектаријева борба је трагички конфликт с лицемерном околином. Постоји још један, дубински вид ове борбе: унутрашње супротстављање демонима моћи, амбиције, сујете, привилегија и било ком виду власти над другима. И само архипастирство, чему се Нектарије свим силама опире и неће га и одбија и сматра извором дубоког немира.

Скромност и понизност нису обавезне фигуре, него врлине без којих се не може приближити Христу. Из те борбе Јелена Поповић и изванредни Арис Серветалис у улози савременог подвижника, филмским језиком упорно граде драму какву још не видесмо. Снага лаганог покрета камере, готово невидљивог монтажног континуитета у намерно осиромашеној режији, лишеној сваке егзибиције и наметљивости, сведеној само на оно најнужније, а ипак поетичној у својој једноставности, води ка фасцинантном крају у коме се збиља догађа чудо Божије, које открива смисао целог филма.

Тек када је испунио коначни завет смирења, у тренутку смрти, Нектарије се придиже и сав озарен говори с Богом, који прихвата његову молитву: „Само знам да једно постадосмо ја и Онај с којим се сјединих. Како ћу сада себе назвати? Човек сам по природи, а Бог по благодети.“ И овим речима Светог Симеона, Новог Богослова, Нектарије у својој кончини исцељује нови Холивуд, и то лично Микија Рурка, чинећи да богаљ прохода.

Даље од демонског екрана

Последњи чин ове драме и јесте окренут Холивуду, који смо навикли да сматрамо аксиомом биоскопа и масовне покретне слике. Јелена је довољно дуго живела у средишту ове индустрије тмине (као уосталом и писац ових редова), за коју знамо да је огледало последњих времена. Та индустрија говори искључиво енглеским језиком (чак и кад је с врло умекшаним и шушкавим грчким акцентом). Зато је „мој осећај у дубини душе био да направим филм на енглеском језику који би се обратио широј публици“, каже редитељка. „Такође сам покушала да Светог Нектарија унесем у срца људи широм планете, а самим тим, ако правимо интернационални филм, били су ми потребни интернационални глумци.“ И то је неминовност. Али и овде се крије дубљи, рекло би се и прави смисао њеног предузећа.

Од самог свог настанка, од тренутка од кад су општине Јужне Калифорније смањиле порезе а извесна Дида Вилкокс почела да распродаје терене погодне за целодневна снимања по природном светлу, дакле пре нешто више од стотину година, индустрија покретних слика у Холивуду почива на злочину и лажи. Те две црте усађене су у душу ове продукције без краја и конца. Ако се, наравно, не рачунају сасвим ретки изузеци, нема филма који не почива на овим демонским сенкама. А сва уметност „фабрике снова“ састоји се у томе да се злочин, лаж и несрећа заогрну копреном правде, истине и среће.

Отуд и сама дефиниција покретне слике као јединства чулне стварности и чулне обмане. Отуд светским екраном готово у целини влада нечастиви, као што је то тачно и потанко описао још 1947. године Жан Епстен у свом класичном делу Le Cinéma du diable (дословно Ђаволски филм) – где је све наопако окренуто, обрнуто него у Божијем свету. Отуд још од двадесетих година екраном суверено владају демони и сабласти, како је то свела Лоте Езнер у својој такође класичној историји L’Ecran démoniaque (1955), без којих ни данас не може да се макне холивудска индустрија, нарочито не у новом руху политичке коректности.

И најбоље у Холивуду одавно је свесно ових чињеница. Цео Копола, а нарочито сви његови Кумови и Апокалипса сад, деца су овог срца таме. Тачно је, дакле, да је 99 одсто светских покретних слика под сувереном влашћу ђавола, али и да постоји један одсто или мање филмова на језику светског биоскопа који је окренут Богу. И то је више него довољно. То је срце из кога се поново рађа Логос. Ако постоји та убедљива мањина, а Man of God потврђује да постоји, онда се за тај један одсто или мање вреди борити. Вреди правити филмове, чак и писати о њима. Што даље од демонског екрана, што ближе чистоти, једноставности и добру, дакле христоликом свемиру; читању светлости без сенке.

Изглед, повезнице и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ИСКРА