Дијего Фузаро: ЗАБАВА И ТЕРОР

ИСТОРИЗАЦИЈА погледа може нам олакшати рад на разумевању епидемијске кризе као методе управљања


Дијего ФУЗАРО

Генералне пробе употребе санитарне ванредне ситуације, као уметности либералних влада, датирају још од 2005. године, то јест од исте оне године у којој је др Ричард Хачет разрадио свој план отпора кроз затварање и социјалну дистанцу према могућим биотерористичким нападима.

Те године СЗО, оличена у свом координатору Дејвиду Набару, најавила је могућност 150.000.000 смртних случајева од надолазећег птичјег грипа. СЗО је већ 2005. предложила биополитичку стратегију обуздавања коју државе у то време још увек нису биле спремне да прихвате. Птичји грип из 2005. је тадашњи директор СЗО Клаус Штер представио као инфекцију која може да изазове до седам милиона смртних случајева широм света; упоређена је и са шпанском грозницом из 1918. године. Птичји грип је, као што знамо, изазвао само неколико стотина смртних случајева широм света.

Уследило је, потом, оглашавање СЗО 2009. године, која је издала ново упозорење поводом пандемије због ширења вируса грипа Х1Н1 (тзв. свињски грип). Годину и по дана након те појаве, 2010. године, свињски грип је изумро: заразио је 482.000 људи и изазвао не више од 20.000 смртних исхода широм света, међутим, тада долази до измишљања извесних мера за супротстављање ширењу вируса, мера које ће тек 2020. прерасти у јунаке приче у пуном смислу те речи. ЦДЦ група (Центар за контролу и превенцију болести) 16. јуна 2010. године, на пример, објавила је чланак под насловом „Пандемија Х1Н1 2009: Сумарни детаљи, април 2009 – април 2010”, у којој се могло прочитати: „Мере социјалног дистанцирања имају за циљ да повећају дистанцу између људи, оне подразумевају остајање код куће у случају болести, осим када се тражи медицинска помоћ, као и избегавање окупљања, рад на даљину, рад од куће, затварање школа.”

Фото: Коста Хакман Pont-neuf/Музеј савремене уметности

Тешко је рећи да ли су 2005. и 2009. деловали слабији вируси од вируса корона 2020, или је пак реч о томе да тих година још увек није дошло време за промену парадигме. Чини се да у прилог овом другом тумачењу стоји, штавише, чињеница да је 2015. у Италији од епидемије сезонског грипа умрло 50.000 људи. Ипак, у 2018. сезонски грип изазвао је, на врхунцу свог ширења, хоспитализацију, на интензивној нези нешто више од 800 Италијана. С друге стране, 2017. године било је 500.000 смртних случајева широм света због епидемије сезонског грипа; ту вест су објавиле и новине, наглашавајући трагичну ситуацију у којој су се нашле болнице и јединице интензивне неге…

Ипак, ни у једном од управо поменутих случајева инфекције нису искоришћене као оружје уцене за одузимање основних права и слобода. Медијски и политички притисак јасно су се фокусирали, између 2005. (птичји грип) и 2009. (свињски грип), и у временском распону између 2015. и 2019. године, на друге стратешке приоритете, углавном кружећи око потенцијалних жаришта рата против тероризма и економско-финансијског ванредног стања. Оно што је међутим, извесно, јесте да је долазак вируса корона као „најважније здравствене ванредне ситуације нашег времена” пружио конкретну прилику да се у потпуности спроведе оно о чему се већ отворено теоретисало најмање петнаест година.

***

Упустимо ли се у историју модела које власт примењује у управљању народима на Западу, испоставило би се, у крајњој синтези, да постоје два основна: забава и терор. Моћ има за циљ да управља одвлачењем пажње својим поданицима тако да се они, занесени разиграним ентузијазмом и еуфоријом безглавог уживања, забављају боравком у зони удобности без мишљења (comfortzone). То је метод добро познат Римљанима, panem et circenses. На трагу „Мисли” Блеза Паскала, премиса „забава” односи се на латинско sede vertere: правилно говорећи, то значи омести, скренути пажњу, скренути поглед.

Други модалитет који користи моћ на Западу јесте тај који ћу, ради једноставности, дефинисати као фобиополитику: политику која користи страх као метод управљања. Ако је први модалитет усредсређен на забаву, заснован на стратегији која подстиче субјекте да не размишљају ни о чему другом осим о свом тупавом уживању, које је лишено било какве духовне ширине, други, заснован на страху, креће се ка супротном циљу: он доводи до тога да се субјекти трајно задржавају под контролом терора тако да нису у стању да мисле ни на шта друго.

Схваћен и на тај начин примењен, грчки „страх”, постаје изванредан метод управљања који се утискује у живот сваког понаособ и свих у општем смислу: да би спасао свој живот изложен екстремној опасности, преплашени поданик готово вољно прихвата сваку врсту одредбе, чак и оне које очигледно штете основним слободама. Паралисане су његове рационалне способности и критички дух: преовладавају емоционалност, безусловно и пасивно препуштање успостављеном ауторитету, који се доживљава као једини спас. У том оквиру схватају се и Јингерова разматрања у делу „Преко линије”: највећа опасност за тиране је да њихови поданици престану да се плаше.

Фобиополитика, надовезујући се, неометано прелази у психополитику: под непрестаном претњом, уплашен и увек предосећајући потенцијалну непосредну катастрофу, поданик постаје идеални послушни роб, онај који је, зарад голог живота, спреман да се у потпуности преда моћи и заволи властите умирујуће окове. Није ли то можда једна од великих лекција хегеловске дијалектике, оне по којој је „слуга” онај који се одриче слободе и покорава се, с јединим циљем да спасе свој живот?…

Неком врстом „Лудовиковог третмана”, с преваспитавајућим сликама, достојним једне Паклене поморанџе, језиви и несумњиво одвратни медијски спектакл ковчега у Бергаму показивао је јасне фобиополитичке намере, са циљем приморавања људи да беспоговорно и без неслагања прихвате ново паклено друштво социјалне дистанце, присилног кућног затварања, рада од куће, надзора изнад и испод коже, теле-школе и све веће пауперизације средње класе. Мртви из Бергама убијани су два пута: први пут вирусом или, тачније, његовим дејством на штетне ефекте либерализма на здравствени систем; други пут, преко оних што су искористили њихову смрт за јасне политичке циљеве, саображени стратегији санитарне напетости. Циљ је недвосмислено био фобиополитички поредак, у виду застрашујућег упозорења. Главно упозорење фобиополитичке моћи гласи да је то судбина која ће неминовно дочекати свакога ко се усуди да занемари мере „нове нормалности”, излазећи из дома, кршећи принцип социјалног дистанцирања и залуђујући се могућношћу живота у облику времена нормалности пре вируса корона.


(Одломци из књиге „Глобални удар – терапеутски капитализам и Велики ресет”, издавач „Академска књига”, превод Константин Драгаш)

Изглед и претежна опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Вечерње новости, штампано издање, додатак КУЛТУРА,
15.11.2022, стр. 17; електронско издање

(Visited 41 times, 1 visits today)

Зоран Туцаковић

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *