Данашња глобална економска и политичка криза је структурна, и она је последица застоја глобализације на западни начин на свим нивоима, колико и савремене технолошке револуције које, очигледно, више не предводи Запад, већ Исток, пре свега Кина (…) Без обзира на (скривене) намере, „критике Кине“ већ су прерасле „у пораст расистичког насиља према кинеској и азијској дијаспори која живи у САД, Западној Европи и Океанији“

---

АМЕРИКА ПРОТИВ КИНЕ

За политичаре у САД и у Западној Европи, који желе да одврате пажњу од свог „катастрофално лошег управљања пандемијом ЦОВИД-19“, „идеја о ’Кини’“ постала је прикладан жртвени јарац, констатује професор историје на Виланова универзитету Ендру Лиу у британском Гардијану. „Окривити Кину за вирус корона није само опасно већ и промашује поенту.“ „Лепота окривљавања ’Кине’“, наставља Лиу, „лежи у њеној нејасноћи. Да ли критичари само осуђују начин на који је Комунистичка партија прикривала информације током пресудних јануарских недеља? И либерали и конзервативци у САД, укључујући Доналда Трампа, користили су ову ’одбрану’.“ Исту ту „одбрану“, макар и истиха и помало срамежљиво, али свеједно упирући прстом у Кину, користе и западноевропски лидери, изражавајући своје „сумње“ и „страховања“ у погледу извора и праве природе пандемије. „Вирус је кинески“, тако гласи порука. Или, у нешто блажој форми: „Кина је одговорна, прикривала је податке.“

Да ли је јасан подтекст овог наратива, да су „прави кривци ’кинески народ’ и његова егзотична култура и навике“? Најџел Фараж се данас поиграва с оба наратива, тврдећи да „не дели зловољу према кинеском народу“, али да проблем лежи у „грозним хигијенским условима на кинеским тржницама дивљих животиња“ и „уобичајеној исхрани слепим мишевима и панголинима“. Без обзира на (скривене) намере, „критике Кине“ већ су прерасле „у пораст расистичког насиља према кинеској и азијској дијаспори која живи у САД, Западној Европи и Океанији“.

Повратак Хладног рата

Други, макар само на први поглед више и непосредније политизован мотив „антикинеских критика“ које се са Запада упућују Народној Републици Кини циља на „комунизам, тоталитаризам, диктатуру“: „Говоримо о тоталитарном режиму, бруталном, хладнокрвном и тврдокорном као нацисти 30-их година“, изговорио је Стив Бенон, идол конзервативне деснице у Сједињеним Државама и Европи. Том режиму се „треба супротставити“. Тако америчка, наводно алтернативна десница „усваја реторику својих наводних противника – политички коректних либерала“, закључује пољски геополитичар Матеуш Пискорски. И једне и друге у исти, заједнички фронт уједињује „црвени“ или „жути“ непријатељ с Истока, тоталитаран, бездушан и отворено бруталан, права и нескривена претња по западну цивилизацију, и „тиранија“ која угрожава западнe „слободe“. Атмосфера Хладног рата и ратне реторике се вратила – најпре у односу „колективног Запада“ према Русији, потом и према Кини. Чланак пензионисаног генерала и бившег Трамповог саветника за националну безбедност Х. Р. Макмастера, објављен у мајском броју ревије Атлантик, васкрсава застарелу реторику „одбране слободног света“, позивајући САД да против Кине примене стратегију чврстог и агресивног „обуздавања“. Чланак је поглавље из генералове нове књиге, под речитим насловом Ратишта: борба за одбрану слободног света. Мере које Макмастер препоручује Америци укључују и „предузимање оштријих безбедносних мера против агената кинеског утицаја у Сједињеним Државама“ и кажњавање компанија које „сарађују са кинеским репресивним апаратом“.

У основи, реч је о настављању „традиције америчке спољне политике која препознаје потребу спречавања непријатељске државе да контролише кључне центре моћи у евроазијској копненој маси“ – овог пута, у још тврђој форми „агресивног надметања“. САД би око те платформе, слично као на почетку Хладног рата, морале да окупе своје „савезнике“, посебно убеђујући оне колебљиве. Да ли ће то бити могуће у нарочито осетљивом тренутку „корона кризе“ која најдубље потреса Запад, и то управо Сједињене Државе, док Кина, како се чини, обнавља своју производњу, враћајући се својим активностима дуж Пута свиле и нудећи народима и државама конкретне пројекте сарадње, уместо слаткоречиве али испразне реторике о „слободном свету“? Криза на Западу и САД је почела знатно пре „глобалне пандемије“. Вирус је дошао на крају, да је учини видљивом и очигледно убрза. Може ли ослабљени Запад у тим условима да задржи или чак ојача своју контролу над „кључним центрима моћи у евроазијској копненој маси“, која већ неко време рапидно слаби? Да ли је у питању само рефлекс хладноратовске политике, који превиђа или сасвим губи из вида нову реалност? Америка је сила у опадању, нови стари центар светске политике образује се у Азији, на Истоку, окупљајући око себе све значајне евроазијске силе, укључујући и Русију и Иран, па чак и дојучерашње америчке савезнике, и нарушавајући монолитност самог Запада.

Данашња глобална економска и политичка криза је структурна, и она је последица застоја глобализације на западни начин на свим нивоима, колико и савремене технолошке револуције коју, очигледно, више не предводи Запад, већ Исток, пре свега Кина.

„Час панголина“

Међутим, оптужбе против Кине „промашују поенту“, како упозорава горецитирани аутор Гардијана, зато што је „пандемија ЦОВИД-19 заправо креатура капиталистичке глобализације, а не неке појединачне државе“. Ако је Запад најтеже погођен, разлоге за то треба тражити у здравственом систему, који је поткапацитиран због „неолибералних реформи“ и „политике штедње“, и у западњачком ексцепционализму, који је полазио од (погрешне) претпоставке да се епидемије могу јавити само у сиромашним, „небелим“ земљама. Током најгорих недеља у Италији, подсећа Ендру Лиу, „званичници су признали да су на почетку кризу у Вухану посматрали као ’научнофантастични филм који нема никакве везе с нама’“. У САД је један канзаски политичар изјавио да је његов град сигуран јер има само неколико кинеских становника. У Филаделфији, у најотужнијем расистичком маниру, кружиле су гласине да вирус не може заразити ’црне Американце’, јер је то ’кинеска болест’“. „Кинеска култура“ или кинески политички систем је само „погодан жртвени јарац“, који западне државнике аболира од кривице за сопствене неуспехе и промашаје. У ствари, није реч о промишљеном одговору на кризу већ, како примећује руски политичар и економиста Сергеј Глазјев, „o конвулзивним потезима власти, који се повлаче без икаквог озбиљног плана“. Показало се да „корона криза“ и те како има везе са Западом, глобализмом, (нео)либерализмом, „отвореним друштвом“ итд., који су створили готово идеалне услове да вирус постане глобалан, а наводно „кинеска болест“ прерасте у светску пошаст.

Државе су на концу, после почетног оклевања, на пандемију реаговале затварањем, прекидајући постојеће ланце производње и снабдевања, и анулирајући деловање низа међународних („глобалистичких“) институција. Сада се руши у ствари пројекат глобалног, отвореног и либералног друштва. То је ситуација без преседана. Ако се вратимо антикинеској реторици западних медија, долазимо до прилично гротескне слике. Једна мала, егзотична животиња, налик на мравоједа или армадила, уз помоћ „очаравајућих слепих мишева“, како примећује руски мислилац Александар Дугин, некако је напречац срушила читав светски систем; „тај панголин је преко ноћи оборио ову фундаменталну конструкцију“. Наступио је „час панголина“. Исто тако преко ноћи, ова мала животиња је прерасла у застрашујуће чудовиште, налик на кинеског змаја, „у моћан симбол победоносног антиглобализма“ и у прави „амблем затвореног друштва“.

Занимљиво је иначе да овај „антикинески политички наратив“ није ујединио само америчку „алтернативну десницу“ с дојучерашњим непомирљивим непријатељом – „политички коректним либералима“, већ и једне и друге с многим, често опскурним „борцима против ’новог светског поретка’ на Западу“. Реч је, већином, о клизавом терену „теорија завера“, од којих многе вероватно „потичу из исте кухиње“. Било како било, ови „борци“, уочава хрватски политички аналитичар Небојша Бабић, сада спремно подржавају исти наратив: „теорије према којима је ЦОВИД-19 створен у Вухану, у оквиру ’здруженог злочиначког подухвата Кине, Била Гејтса, Светске здравствене организације и других’, а том се злочину сада супротставља принц светла и слободе, ништа мање него Доналд Трамп“. Страх и паника који су већ завладали међу народима Запада можда могу објаснити њихову привлачност или брзину којом се ове „теорије“ шире, али тешко могу објаснити чињеницу да их одједном подржавају неки научни и културни ауторитети, или да их, на овај или онај начин, пропагирају већ додуше увелико компромитовани либерални медији „главног тока“. Страх који нараста до панике, уосталом, постоји само на Западу. Ништа слично не постоји на Истоку. Ово указује на још једну кризу, која је можда значајнија и далекосежнија од оне економске или финансијске: кризу ауторитета унутар Запада, на губитак поверења у државне власти, у културне и научне ауторитете, у науку и политичке системе, у политичке, интелектуалне и културне елите, и у готово све наративе које оне стварају.

Неке историјске аналогије

У ствари, овде можда уопште није реч о тренутку већ о почетку нове политичке ере, коју можемо назвати и „ером панголина“ (А. Дугин). Глобализацију на западни начин није докрајчио сићушни вирус, зауставиле су је унутрашње слабости и растуће контрадикције на Западу. Реч је о дуготрајним процесима „унутрашњег распада западних друштава“ – „западне империје“. Овај систем више није могуће поправљати, нити реконструисати. Због тога више и није могућ повратак у „нормалу“, просто враћање у претходно стање. „Тачка неповрата“ је већ пређена.

У таквим, преломним раздобљима обично прибегавамо историјским аналогијама. Човечанство памти сличне догађаје, од којих су нам неки још сасвим блиски: пропаст великих империја, којом се завршавају одређене историјске епохе. „Последњи у низу био је распад Совјетског Савеза, из чијих фрагмената је формирано неколико нових држава.“ „Корона је ставила тачку на америчко лидерство“, констатује француски Монд, и на светски поредак успостављен после Другог светског рата. Он је почео да се урушава још 1989, од распада комунистичког блока. „Логистички и идеолошки проблем формирања постсовјетских режима“, уочава Дугин, „тада је решен директним копирањем са Запада и инкорпорацијом (различитом брзином и према различитим шемама) у глобализам.“ Нешто слично се, уосталом, дешавало кроз читаво модерно доба: пропаст империја почетком XX столећа (Руске, Аустроугарске и Османске) компензована је формирањем националних држава на њиховим територијама (са изузетком СССР-а). Деколонизација Азије, Африке и Латинске Америке завршена је повлачењем колонијалних власти и поново „копирањем политичких модела Западне Европе, углавном буржоаске демократије, са неким варијацијама ка социјализму или национализму, али опет у складу са логиком имитације Европе“. Темељна разлика између ових примера и „политичке епохе панголина је у томе што се колапс глобалног либералног светског поретка дешава у условима у којима не постоји универзално прихватљива алтернатива која је јединствена за све“.

Наравно, „социјалистичка Кина је дала све од себе у борби против вируса корона“. При томе је компромитован либерални капитализам и оживеле су извесне социјалистичке тенденције, чак и у западним друштвима, пре свега у Европи, али генерално, „данас нико или готово нико није спреман да прихвати кинески модел као безусловну и функционалну алтернативу“. Глобализација ће се зауставити, или ће попримити сасвим другачији смисао и карактер, можда уз одлучну улогу Кине. Међутим, Кина се и не труди да сопствени модел намеће другима, јер је „кинески модел нераскидиво повезан са особинама кинеске цивилизације, где је друштво изузетно солидарно, уредно и добро организовано, што увелико олакшава централистичку политику власти и ствара културне предуслове за национални, дубоко кинески, стабилан и функционалан социјализам“.

Крај историје или нови почетак? Кина не показује интерес ни вољу да шири и намеће свој модел, она нуди сарадњу без обзира на врсту политичког режима у некој земљи; Запад има вољу, и то, уосталом, веома интензивно спроводи током последњих тридесет или више година, али му за то сада понестаје и средстава и могућности. Привлачност западног модела ни досад, уосталом, није била (сасвим) спонтана. Он се ширио уз помоћ широког спектра разноврсних метода, од такозване „меке моћи“ до „обојених револуција“ и инсталирања Западу подобних режима, државним ударима или отвореним војним интервенцијама, свеједно. Сада је принуђен да се бави сопственом кризом и, без обзира на исход и трајање пандемије, биће на то присиљен још дуги низ година, јер су промене већ сад постале неповратне. У тај празан простор не улазе само Кина или Русија, „Исток“ већ и многе силе и вектори на које се до сада једноставно није рачунало. Чак и Европска унија, у новим околностима, судећи према изјави шефа европске дипломатије Жозепа Борела, данас размишља о „преиспитивању глобализације“ и о потреби да поврати своју „стратегијску аутономију у кључним секторима привреде“. ЕУ је на то принуђена јер јој, као и већем делу света, прети „криза библијских размера“, односно она се већ клати „на рубу понора“. Друго је питање да ли ће јој то поћи за руком. И управо то је, уочава Александар Дугин, „оно што нашу ситуацију чини тако критичном, катастрофалном и истовремено фасцинантном. Будућност човечанства поново је на тренутак слободна: има простора за машту, стварање и борбу, што се, заправо, није догодило откада су глобалисти најавили ’крај историје’“.  

„Крај историје“ се није догодио, а неће се ни догодити у либералној верзији, оној коју је предлагао Фукујама. Либерална визија била је катастрофално погрешна. Уместо тога, историја се убрзала и не престаје да се убрзава. Сада се, најзад, многима, ако не свима, отвара прилика за „нови почетак“. У најмању руку, наступио је час за преиспитивање темељних друштвених парадигми и модела. Стара решења у новим околностима више не важе. „Бити прагматичан“ више није довољно. „Оно што се сада историјски догађа, налик је времену тридесетих и четрдесетих година (прошлог века)“, упозорава Сергеј Глазјев. „Стари светски поредак више не функционише, институције које су обезбеђивале економски раст су издахнуле, почиње формирање нове светске (економске) структуре, то јест новог система институција који ће обезбедити даљи друштвено-економски развој.“ Пре свега, формирање нових политичких и економских структура у Евроазији. У тим координатама се данас оцртава будућност. И будућност свих европских и евроазијских земаља, па и будућност Србије.

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ПЕЧАТ