После више од 15 година, објављујемо поново песму, која је први пут штампана 1999. године у сатиричном листу „Ошишани јеж“. Пѣсма отвара будућу збирку под насловом „Унезвѣрињак“ Драгана Буковичког, у којој ће бити сабране сатиричне пѣсме, штампане 1995-2015. гг., допуњене ауторовим коментарима. Књига треба да буде штампана јатовицом – дорађеном српском ћирилицом, те пѣсму у том виду дајемо и овде с припадајућим коментаром.
ПОСВЕТА КРАХУ МАЈКЕ СРБИЈЕ
Нек се овај вѣ҄к стиди пред свѣ҄ма вѣковима,
гнусобна ће ера бити људскијема колѣнима!
У њ се осам близанацах у један мах изњихаше
из колѣвке Гоморине и на земљи показаше:
Медлин Олбрајт, Шредер, Клинтон, Тони Блер и Жак Ширак,
Милошевић, бич Србаљах, Солана и Весли Кларк.
Хуманост је (страва земна!) безочношћу њих опила,
земљу им за вашариште гнусних лажи назначила.
У грмену великоме црву трудно скрит се није:
у великим народима олошу се гнѣздо вије;
овдѣ му је поготову материјал к срамном дѣлу
да расапа дрчни вѣнац краси главу на дембелу.
Ал’ злотвору дедињскоме, Слободану клемпавоме,
куд препоне и не бѣху, концу доспѣ поразноме:
сјеба народ, прода земљу, с битангама закон сруши,
а светиње србске посра, све за покој србској души.
Ево тајна безумника; да Србина обезмуди
на покорност навикну га, све почасти даде Јуди.
Демократе западнога пред Србом се курче силе ―
Слобом су се србске мишце под тирјанством уситниле!
Док с вођама Срби блесе, усамљени кано вуге,
„Томахавком“ Јенки прѣти ― правде у њих нема друге!
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
Да, фукару сустопице беспоретка плѣ҄н прати:
Србадији би суђено да за профит твој пропати!
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
Поколѣња којекуде ― шта имаху од поштења?!
Све Душане и Мишиће Нејак Урош ласно скења,
срамно име Бранковића положаје краси врашки,
Обилићу управ сличи или метак ил’ суд хашки.
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
У мрачноме твоме добу прѣстоли се златни руше,
небесну су силну зраку запрљале мрачне душе.
Ове јадне пропалице ― могу л’ оне свѣтлост стећи?
Свѣтлости се оне крију, свѣтлост ће их све сажећи.
Узвишеним Родољубљем хуље радо тупе зубе,
кад год Правду и Истину на крст распну и погубе.
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
…………………………………………………………………………
Знȁ Вујицу родит Србка, знȁ дојити Вукашине,
ал’ вучиће и дачиће, отпаднике и стрвине,
гле, Србкиње сада рађу! Кугом Србство заразише!
Бѣжи, грдна клетво, с рода! Србији се црно пише!
27-28. V 1999.
ПОЧИНИТЕЉ
Око 18. часова сам закључао врата Дома културе у Рибници и полако, пѣшке, пошао кући. Био је 24. март. 1999. У земљи већ бѣше проглашена непосредна ратна опасност, и тог дана уопште нѣсам, као ни остале колеге, морао долазити на посао: директор нас је, као што је у тим околностима био случај у свѣм другим установама и предузећима, на неодређено врѣме све ослободио од радне обавезе.
На своју руку сам тог дана и наредних пар недѣља — док први страх није прошао, и док се сви нѣсмо навикли на нове, ратне услове битисања – ипак редовно, а затим поврѣмено, одлазио на посао, проводећи врѣме углавном у читању књига у домској библиотеци, писању и разговорима, испијањима кафа с неким од стотинак Крајишника, тадашњих принудних станара Дома културе, тачније: прашњаве, запуштене сале те установе, издѣљене, попут стаје, на прѣгратке површине неколико квадратних метара, у које бѣху натрпане читаве породице са свом кукавном имовином, спашеном послѣ погрома хрватске и западњачких војски над народом Републике Српске Крајине у тзв. операцији „Олуја“ 1995. године.
Краљевачке власти, с првом вѣшћу о ратној опасности, без одлагања пожуриле су да општинске службе и своје драгоцѣне задњице прѣселе на безбѣднија мѣста — у градско позориште и по којекаквим подрумима. У тој збрци, јурњави и паници Крајишници, скрђени по којекаквим тзв. „колективним центрима“ — за народне перјанице бѣху девета рупа на свирали.
Али нѣје ни у томе ствар. Невоља је у томе што се преко пута Дома културе „Рибница“, на свега неколико десетина метара од „колективног центра“ с Крајишницима — налазила (и још увѣк се налази) „Кисекана“, о којој се тада гласно и веома озбиљно шушкало као веома могућном циљу непријатељских летѣлица. Бомбардовањем „Кисекане“ пола града било би сравњено са земљом, а од несрѣћних домских избѣглица остала би само испарења, која би вѣтар тренутно развѣјао на све четири стране свѣта… Ни дан-данас нѣ знам колико је и да ли је у тим гласинама било преувеличавања — добри Бог нас је, на сву срећу, сачувао од тог сазнања, и „Кисекана“ нѣје од „Милосрдног анђела“ урнисана због нѣнародног Милошевићевог неокомунистичког режима тог ратног пролѣћа, него тек нѣколико година касније, од међународног „демократског“ режима, у мирнодопским условима, културно и цивилизовано. Као и многа друга српска прѣдузећа, уосталом. У сваком случају, ја тада рѣших да ћу, када већ нѣсам мобилисан, дѣо дарованог ми слободног врѣмена проводити с Крајишницима.
Кад сам ступио на стари мост на Ибру (новог још нѣје било) град се на лѣвој обали рѣке већ црнѣо у мраку. Иза затамњених прозора зграда ту и тамо се назираху слабашни трагови свѣтлости. Градске улице бѣху аветињски пусте. Тек у главној, Омладинској улици, прођох мимо неке сумануте жене педесетих година, што је попут мѣсечара ишла улицом и непрестано понављала једну те исту реченицу:
„Двајес’ пети мај, празник наше младости, најсрѣћнији дан. Двајес’ пети мај, празник наше младости, најсрѣћнији дан. Двајес’ пети мај, празник наше младости, најсрѣћнији дан…“
Осѣм ње, улицом је, на десетак метара испрѣд мене, загрљен, шетао само још један млади, заљубљени пар, лагано, као да га се ништа на овом свѣту не тиче.
Све кафане, све трговине су биле затворене. Зађох у један од оних бочних пролаза из Омладинске улице: прозори кафане „Пегаз“ били су освѣтљени.
У кафани бѣху сѣдѣла само два човѣка. Позната краљевачка глумица Шана, власница овог места, стајала је на срѣдини кафане благо се њишући, са чашом у руци, скидајући аваксе са неба и на сав глас грдећи и домаће властодршце, и свѣтске моћнике, и „међународну заједницу“:
― Они ће мени да кажу шта ћу, да ли ћу и кад ћу да радим! Ево им га нȁ…
Сѣдох, испих једну црногорску лозу ― на рачун куће: „Вечерас ја частим!“ ― и продужих своју вечерњу шетњу кроз опустѣли град: поред Музеја, Дома војске, навише, мимо надвожњака до „Водоторња“, па наниже, низ дугу, мрачну улицу Ђуре Ђаковића према кафани „Европа“, покрај старог пута за Чачак.
Прѣко пута зграде нове Поште, управо код куће у којој сам одрастао, јавио ми се бивши сусѣд и присни друг из дѣтињства. С њим сам раскинуо све односе још прѣ готово пет година, након што је тешко уврѣдио мог оца. Застадох и попричах мало ту, на улици, с њим и још пар познаника. То је, без сувишне церемонијалности, значило да је стара уврѣда, што се мене тиче, заборављена. Петнаестак минута доцније био сам код куће.
Свратих код првог сусѣда ― рођеног ујака. Бѣше ту, у његовом дворишту, још нѣколицина комшија. Сви са зебњом стајаху у мраку, пред ујаковом кућом, погледа упртих ка небу очекиваху да ли ће најављеног бомбардовања бити. Нѣсмо дуго морали да чекамо. Убрзо из правца војног аеродрома у Лађевцима земљу потресе први, па други, трећи… прасак, праћен гласним плачем и нарицањем женскиња око нас…
* * *
За приближно двѣ наредне недѣље наша мала Драгачевска улица остаде готово сасвѣм пуста. Сви који се имадоше гдѣ склонити, разбѣжаше се из града по околним селима и брдима, тако да у читавој улици (петнаестак кућа) остадосмо само ја и стари дѣда Мида, који не хтѣде слѣдити примѣр својих укућана.
А разлога за прѣдострожност у нашем случају итекако је било ― на свега 400-500 метара удаљености налази се касарна „Јован Курсула“, која ће током рата више пута бити на мети нѣпријатељских бомбардера.
Међутим, након десетак дана, чим први страх прође, напуштене куће се почеше поново пунити, и већина збѣгова се убрзо вратила својим домовима. Ко веле, код куће је ипак удобније него ломатати се којекуде ― па нека буде шта буде. Нѣ знам колико то говори о чувеној српској неустрашивости; али, рекло би се, поприлично говори о духовном стању саврѣменог човѣка, неспремног да се и под прѣтњом смрћу одрекне удобности којима га је обдарила саврѣмена цивилизација.
* * *
Ово су неки од првих, најупечатљивијих призора и утисака тог ратног пролѣћа 1999. године, који су ми се за све врѣме трајања рата, па и касније, до дана данашњег, постојано навраћали у свѣсти. На те непосредне призоре и утиске надовезиваху се тада слике добијене посрѣдно, путем јавних гласила и свакојаких гласина: о разарању фабрика, рафинерија, мостова, рудника, телевизијских зграда, школа, болница, станбених четврти; слике из ваздуха искасапљених и угљенисаних тѣла људи, страдалих по улицама градова, возовима, аутобусима, избѣгличким колонама; саопштења о погибијама недужне дѣце, чији символ је постала трогодишња Милица Ракић, о чијој погибији је написано толико лоших стихова; затѣм слике пркосних грађана на крововима и тзв. „бранилаца мостова“, с метама на грудима у време ваздушне опасности, призори са игранки и антиратних концерата по трговима великих градова. Напоредо с тим текао је лов на фантомске подметаче озлоглашених локатора, несмањена борба власти с „петом колоном“ у виду политичких неистомишљеника, док су се многи од тих опорбених вождова и вождића од војне обавезе скривали по мишјим рупама, планинским гудурама или чак иностранству, одакле су, с безбѣдне удаљености, своје западне савезнике позивали на бомбардовање српског народа — све до свргнућа „ненародног режима“.
Када сам тог јутра, 27. маја, након дужег врѣмена поново узео „Горски вѣнац“ у руке, рат је још увѣк трајао, премда се већ осѣћало и шушкало о томе да се ближимо његовом, по Србију нѣ баш славном свршетку, који је заиста, након двѣ недѣље, и услѣдио (данас знамо да је тада постигнут „мир“ прѣдстављао тек завршетак првог, оружаног дѣла поробљивачке војне). Док сам ишчитавао „Посвету праху оца Србије“ сви ти горе, овлаш набројани утисци, као и мноштво непоменутих доживљаја распадања једног друштва у прѣтходних десет година ― неочекивано се сажеше у једно једино чувство. То чувство је било истовѣтно с оним које ми се јављало и раније, с већом или мањом снагом, нагонећи ме да оно што ми се врзма по души оваплотим некако у рѣчи.
Одложио сам књигу, узео свеску и оловку и сѣо за сто на трѣму испред своје куће. Записивање је ишло готово без икаквог размишљања и исправљања, што ми се иначе нѣ догађа тако често. Међутим, већ негдѣ око половине пѣсме, на вратницу ми са веселом грајом нагрнуше другари, прѣкидоше ме и — одвукоше у кафану. Позив у кафану тѣх ратних дана био је позив који се нѣ одбија. Нѣсам се бринуо да ће пѣсма „извѣтрети“: била је завршена прѣ записивања, тако да сам је само дописао слѣдећег јутра, након кратког сна послѣ цѣлодневне теревенке која је потрајала до касно у ноћ, као да се ништа у међуврѣмену нѣје ни догодило.
* * *
Пѣсма је први пут објављена у септембарском, 2876. броју „Ошишаног јежа“ 1999. године. Затѣм и у новембарском броју „Стршљена“, сатиричног подлистка „Ибарских новости“. Од тада, уколико се добро сѣћам, нигдѣ нѣје ни печатана, ни изговорена. Објављује се, дакле, послѣ пуних петнаест година, на прагу раздобља за које овако ситни, разједињени и посрнули нико од нас нѣ зна шта нам носи, осѣм да то што ће нам донѣти нѣ може бити ништа добро.